Банкрот или Инвестиција?!
Исплативо или неисплативо?!
Ових дана се говори о одласку панчевачке Азотаре у стечај.
Власт тврди да је неисплативо да се покривају губици које ствара Азотара. Сам Бајатовић (иначе генерални директор Азотаре) тврди да би било потребно улагање од 70 милиона евра да би Азотара била профитабилна,а да то није исплативо..
Па хајде да то анализирамо:
Сведоци смо да власт, када „доводи“ стране инвеститоре даје субвенције од 5 до 10 хиљада евра по радном месту, бесплатно земљиште, објекте, буквално шта пожеле (сам Председник/Премијер, шта ли је, се хвалио како ће дати боље услове од било кога у региону: „Кажите шта вам они нуде, ми ћемо дати више!“).
Највећи број таквих „инвестиција“ запошљава 100-150 радника.
Азотара запошљава више од 900 (!!) радника, који ће морати да остану без посла. Значи, улагањем тих 70 милиона, била би то највећа појединачна ИНВЕСТИЦИЈА (намерно великим, јер ово би заиста била инвестиција, објаснићу после) од почетка транзиције.
Зашто је толико битно да Азотара послује, односно да оде у стечај?
Имали смо пример Ивице Тодорића, где је наша власт била спремна да улаже новац (вероватно и јесте уложила) да његова фирма не пропадне. Вучић је тада рекао да фирме које држи Тодорић запошљавају пуно радника у Србији, и да држава (тј Он) не могу дозволити да ти људи заврше на улици!
Фирме које Тодорић држи у Србији су биле (и остале) профитабилне. Заборавих да ли је у питању Дијамант или Витал, али није реално ни битно који је српски гигант у питању , битно је да су то све стабилне, профитабилне фирме. Фирме које је држава могла вратити у своје власништво (јер је највећи поверилац била управо држава, и ланац маркета Рода и Идеа), и решити проблем радника,а себи вратити велике генераторе новца у буџету. Ланци маркета би се врло лако продали, заједно са дугом према фабрикама које су биле у Тодорићевим рукама.
Решење је било једноставно, могли су исправити оно што је згрешила претходна власт (они зли жути како их називају данас).
Питање је сад зашто радници Азотаре нису толико важни као радници Тодорћевих фирми?
Не знам тачан одговор, али ћу навести неке чињенице , па закључак изведите сами.
Недавно смо имали ситуацију да се Аеродром Београд даје на управљање страној компанији. Влада каже да Србија није у стању да упраља Аеродромом. Да нагласим, Аеродром као и све фирме у државном влаништву води кадар који поставља тренутна власт. Пошто су помоћници министара читачи водомера, не смем ни да помислим која искуства имају директори Јавних Предузећа.
Аеродроми су суво благо свих градова који их имају у свету, и стварају огроман профит. Само на линији Београд – Подгорица има често више стотина путника. Од сваке карте која се прода Аеродром узима део. Хиљаде путника свакодневно пролази, велике компаније плаћају накнаду што слећу, што задржавају своје авионе ту и ко зна за шта све још. Али једна велика компанија не плаћа. Наиме АИР Етихад је велики дужник аеродрому. Али зато држи једну непрофитабилну линију, да би се власт хвалила како смо један од само три аеродрома у Европи, који имају директан лет за Њујорк. Е сад, ти странци, који боље управљају од нас, ваљда не знају да је исплативо летети за Њујорк, али ми знамо??
Један пријатељ, иначе симпатизер СНС ми рече да је боље узети чистих 20 % пореза, него ризиковати.
Боље је 20 % него 100% ?!
Стране компаније најчешће у Србији прикривају добит, да не би платили порез на исту. Тешко је поверовати да огромне компаније које свуда послују са добити, у Србију су дошле да – Буду на „нули“?!
Из овога можемо закључити да власт ради у најмању руку са незнањем, и против интереса Државе.
Али , ако није у питању незнање, већ све раде са намером, онда долазимо до закључка да Азотара не сме да ради!
Зашто?
Па Азотара производи јефтино ђубриво за наше пољопривреднике. Нестанком Азотаре, увознички лоби би зарадио нове милионе. Увозом ђубрива, скупљег наравно, увозом пољопривредних производа (јер би поскупљењем ђубрива поскупели и производи), што би довело до додатног отежавања, ионако тешког положаја народа.
Напоменућу да су земље које су имале нагли економски развој , углавном забрањивале, или бар контролисале стране инвестиције. Страна инвестиција у развијеној привреди је шлаг на торту. Када дође велика компанија, без додатних повластица, да изгради фабрику, и да се такмичи на тржишној утакмици, то је сјајно. Али ако та компанија добија повлашћен положај, ако добија субвенције, а ионако је организационо и технолошки у предности у односу на домаће фирме, то доводи до затварања домаћих предузећа,која су највећи пунилац буджета (тако имамо ситуацију да се стално пред крај године ради ребаланс буджета,и то не зато што трошкови буду већи од планираних, а буду, већ зато што приходи подбацују. Власт не схвата, или не жели да схвати, да својим „страним инвестицијама, гурају домаће фирме у стечај, или у сиву зону). Велика је разлика у томе што домаће предузеће профит који ствара , троши у нашој земљи. Било за инвестиције, било на класичну потрошњу, али новац остаје овде. Стране фирме профит износе напоље. као што сам већ коментарисао, налазе начин да чак ни порез не плате у Србији.
Шта онда ми заправо имамо од тога?
Па Власт има добру рекламу на телевизији (вероватно и неку личну провизију), неколико сретника посао за лошу плату, а заузврат држава добија мање новца, улаже уместо тих фирми, а значајан број радника, као што видимо на примеру Азотаре, остаје без посла.
Вучић стално спомиње раст БДП-а, како имамо највећи у региону. БДП је као што знамо укупни промет роба и услуга на нивоу целе земље.
Али , пошто смо закључили да промет који стварају стране компаније углавном не иде држави, нама битна категорија је реалан национални БДП. То је збир промета роба и услуга које врше компаније које су у домаћем власништву. Када се узме њихов однос према спољном дугу, добијамо поражавајуће стање. Србија је банкротирала (!) ,само нико не жели да нам каже!!
Због оваквог начина пословања, држава нема новца да исплаћује своје обавезе, и констатно се задужује. Вучић прича о суфициту у буджету,а држава узима милијарде и милијарде кредита.
То би било као да подигнете кредит, и кажете : Никад нисам имао више пара!!
Однос реалног националног БДП према спољном дугу је заправо најбољи показатељ стабилности државе. Зато имамо примере држава које су стабилне, а спољни дуг им је хиљаде милијарди евра,а са друге стране, земља као ми, са четрдесетак милијарди дуга је пред колапсом. Званичан податак је да је спољни дуг на око 70% (е сад, они не наглашавају да је то 70% од укупног БДП-а), док у економској теорији се сматра да кад спољни дуг пређе 45% БДП-а процес је неповратан, и да је најбоље решење прогласити банкрот.
Ако би покушали да срачунамо однос спољног дуга према реалном националном БДП-у, не усуђујем се ни да помислим која би цифра изашла..
Дакле имамо хамлетовску дилему:
Банкрот или Инвестиција, Исплативо или неисплативо, питање је сад?!
Огњен Калинић
Фејсбук коментари