Бег из Јасеновца

БЕГ ИЗ ЈАСЕНОВЦА

Ватикан Забрањена Историја Злочини над србима НДХ
Поделите
  • 1.3K
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    1.3K
    Shares

   

О овом логору се зна све а опет, не зна се ништа. Лично сам присталица овог другог ледишта да се ништа не зна. Много је тога заташкано, намерно скривено од очију јавноти. Све зарад неког привидног „братства и јединства“ и то ни мање ни више него са онима који су створили модерне појмове логора смрти логора за масовно истребљење преипадника једног народа, једне вере, или противника једне идеје. Ово је прича о човеку који је успео да побегне из Јасеновца. Немогућа мисија, рекли би многи. Ипак, човек по имену Салем, са још двојицом логораша није мислио тако, није био помирен са судбином, није „као овца блејећи, мирно ишао на клање“. А оно што следи је његова прича о бекству из најјезивијег и најсмртоноснијег места познатог у двадесетом веку.
Сва убијања у Јасеновцу Салем је гледао радећи. Посебно је међу оних десетак усташа који су убијали, Салем приметио извесног Марка Прусину, који је био најмлађи међу њима. Само је он говорио како то што раде не ваља. Салем и остали нису смели реаговати на те речи пошто се могло радити о провокацији. Временом је Салем стекао велико поверење у сапатника, другог логораша Фахрију Ајановића, а и он у њега. Поверио му се да је био партизан и да је заробљен, да у логору има и брата који се звао Авдо. Договорили су се да покушају да побегну И тако спасу своје животе. Било им је јасно да ће, након што заврше радове на кућама за егзекуторе, сви бити побијени. Таква је била пракса у логору. Након завршетка одређеног посла (изградња насипа, кућа за егзекуторе итд) они који су у тим радовима учествовали бивали би побијени. Бег из Јасеновца био је њихова једина шанса за спас.
Намеравали су да се сакрију иза гомиле материјала иза кућа које су поправљали, пошто су их усташе враћале у логор у вечерњим сатима, а затим побјећи. То је био њихов иницијални план, међутим, он је претрпео одређене измене услед објективних околности. Наиме, сваке ноћи била је егзекуција око 300 нових жртава па су морали чекати да неко од егзекутора буде слободан да их врати у логор. Они су одредили и дан, али на несрећу Фахрија је баш тог дана добио високу температуру па су све морали отказати. Био је толико болестан да скоро није могао ни ући у чамац којим су их превозили па су му Салем и остали дискретно помогли да то усташе не примете јер би га у противном одмах убили. Фахрија је оболео од тифуса и више није ишао на рад. Салем и остали су наставили радити још једно извесно вријеме, али су убрзо и њих престали одводити на посао. Убрзо су приметили да се више не довозе нови заточеници у логор. Насип је био завршен. У исто време дошло је И до “смене” најозлоглашенијих усташа-кољача: Мајсторовића, Матковића, Маричића, Позе, Шике и других. Уместо њих, сада су ту били други, привидно “хуманији” чувари и егзекутори. Променио се и режим у логору: храна је била боља, према логорашима се боље поступало. Све је личило на одређену врсту “напретка” али бег је био једини спас.
Логор ”3Ц” је укинут и Салем је премештен у другу бараку у којој се раније налазило око 50-ак логораша којима су били забранили да излазе, а убрзо након те забране, ускратили су им и храну. Врло брзо су одведени на Градину и сви су тамо били побијени. Побијени су, такође, и Роми (Цигани) који су копали гробнице за убијене логораше. Њих су звали ”3Д”. Једноставно су једнога дана одведени и нико их више није видео. О том времену и о свом односу са братом Авдом који му је спасио живот (чиме је заправо омогућио бег) Салем је испричао следеће.
”То је било вријеме када су Нијемци изгубили битку за Стаљинград, што ми, наравно, нисмо знали, јер ми никаквих информација нисмо имали. Тих дана и ја сам добио високу температуру. Ја сам се Авди јављао, а он ми је слао храну. Kада је Авдо сазнао да имам високу температуру, дошао је са једним заточеником, ставио ме на носила и право у болницу. Болница је била смјештена у двије бараке, у којима се, док је владао онај страшни режим од прије 15-20 дана, болесни заточеници нису могли пуно задржавати. Дан-два и онда у кола потоваре и мртве и живе, одведу у Градину, живе побију и све затрпају. И тако је то стално било.”
Авдо је пазио брата који је сада имао трбушни тифус и горео у високој температури. Усташа Kапетановић, пребацио је Авду у усташку болницу која се налазила у самом месту Јасеновац. Тамо су услови за живот били много бољи. Авдо је Салему наставио слати храну коју овај није могао јести. Много је смршао. Остао је у болници око 23 дана. Након што се почео опорављати, рекли су му да треба да напусти болницу и да ће добити поштеду од рада у трајању од 10 дана. Тек након месец дана потпуно се опоравио. У то време усташе су почеле градити бункере око Јасеновца на неких 7-8 км. Био је то спољни део њихове одбране. Ускоро су почели градити и зид око логора који је до тада био ограђен само бодљикавом жицом.
Сваки излазак на рад стварао је шансу за бег. Бег у слободу. Бег за спас властитог живота. Бег од ужаса и страхота.
Сви су много радили, али Салем још није могао. Отишао је код Сулејмана Филиповића, такође логораша који је био предрадник, али га је он упутио на Kапетановића говорећи како му он лично не може ништа помоћи. Kапетановић је био задужен за спољашње радове. Нкон добијене информације Салем је тачно знао шта да ради. О томе је испричао следеће.
”И тако ја наиђем на Kапетановића, приђем му и кажем: ‘Господине, молим вас, ја сам Ресуловић.’ ‘А’, каже, ‘ти си онај мали, па шта је?’ Рекох: ‘Ја сам слаб, преболовао сам тифус, не могу ићи на вањске радове. Молим вас ако бисте могли да ме поштедите.’ Kаже он: ‘Добро, иди тамо и јави се Винеру’, а Винер је био логорник заточеник. Имао је своју канцеларију. Ја дођем горе и кажем да ме је послао господин Kапетановић и рекао да ме распореди на свој рад, на што је он рекао добро и упитао ме знам ли гђе бих радио. Одговорио сам да не знам. Он ми је рекао: Шта мислиш да ти научиш један занат.”’

700.000 жртава логора Јасеновац

Послао је Салема у радионицу у којој су се плеле кошаре, корпе, гђе је радило 7-8 логораша. Били су претежно Славонци. Временом је Салем изучио овај занат. Радници из ове радионице повремено су ишли на радове ван логора. Наиме, по двојица су свакога дана ишла да секу и сакупљају шибље за израду кошара и корпи. Увече, када би се враћали са том шибом унутра је увек била и по један клип кукуруза или врећица пасуља што је све, по обичају, дељено међу логорашима. Логораши су, Салем ће касније сазнати, са собом носили одела која су остала иза других логораша (трпали би их у руксак) иразмењивали суи х за храну са мештанима, тамо где су одлазили да секу шибље. А ишли су око 5 км низводно низ Саву код села Kошутарице. Једног јутра и Салем је пошао да сече шибу. Kолеге логораши су му рекли да и он понесе одела за размену. Али њему још увек није било јасно како обављају саму размјену ако је са њима усташка стража. Пошто су тога дана ишла четворица на рад, пратила су их два стражара. Салем је одмах приметио како се двојица “намештају” да они тог дана буду пратња. Били су то Иван Шитук и Филип Парац из Имотског. Kада су дошли у село, ушли су у једну кућу и тамо оставили одела која су понели и затим су отишлида секу шибље. Након што су завршили сечу, око 4 сата послеподне, сваки од њих је натоварио на себе по један велики сноп и кренули су назад у логор. Kада су стигли до оне куће у којој су оставили одела, стражари су ушли унутра и узели оно што су сељаци оставили као накнаду за одела. И тако је то функционисало из дана у дан. Наравно да је било тешко радити, али је сваки излазак ван логора стварао шансу за бег.
У априлу-мају 1943. године у Јасеновцу је живот био подношљив. Према логорашима се добро поступало, нису више довожени нови, а престали су их тући и убијати. Храна је још увијек била слаба, али су усташе дозволиле да се логораши могу јављати својим породицама и примати пакете од њих. У то време Салем је добијао храну и од Фахрије који је радио у столарији па је могао понекад изрезбарити табакеру или нешто друго па то мењати са усташама за храну или цигарете. Била је то велики људски гест од Фахрије јер је била права реткост да један логораш помаже другог у ситуацији када ни сам нема довољно. Kако је стање било подношљивије, усташе су увеле и верску службу за католике и муслимане који су били затвореници у логору. Почетком лета међу усташама је дошло до таласа немира И забринутости. О разлогу те забринутости Салем је такође испричао понешто.

1942 Усташе одводе Србе на стрељање

”Неколико дана послије тога сазнали смо да су се савезници искрцали на Сицилији. Међу заточеницима је наступило велико олакшање, наравно, само који су знали за ту вијест. Ми смо вјеровали да ће се рат завршити веома брзо. Усташе су нешто пооштрили режим у логору, нарочито страже, у ноћи је било више рефлектора који су освјетљавали логорски простор, а могло се примијетити да усташки официри са много подозрења гледају на заточенике. Ипак тада није било никаквог посебног малтретирања. Ранило се сваки дан. Ујутро од седам навечер до седам, с тим што је био прекид за ручак.”
Бег у слободу
Храна им се у логору није ништа побољшавала. Ујутро су добијали супу од ретког кукурузног брашна, а у подне немасну кашу од кукурузног брашна и 150 грама хлеба направљеног од мешавине пшенице и кукуруза. За вечеру су обично добијали супу од репе. Салем у то време, како сам каже, није гладовао јер су доносили храну из села када би ишли у сечу шиба. Усташе које су их пратиле добијале су новац тако да се између њих јавила једна врста солидарности. Наравно, када би се десило да их прати неко други, размене није било пошто би сви одмах били стријељани да су одговорни знали за њихове размене.
Некако у исто време почело је премештање Бошњака и Хрвата према неком списку и абецеди у Градишку. То је био затвор на левој обали Саве, код Старе Градишке. Али тамо су премештали само оне који нису имали квалификацију ”погибељан по НДХ” јер су такве одмах убијали. Јунак ове приче, Салем, је исто имао ову квалификацију и усташа Kапетановић је овог човека једва спасао од погубљења. У страху за живот почео је размишљати о бегу. Једнога дана одређен је да са групом деце скида маховину са дрвећа. Пошто је он већ као произвођач корпи добро познавао тај терен, одређен је за неку врсту претпостављеног осталима. Успели су подесити и да им у пратњи буду познати чувари. Салем је рекао чуварима како је прошли пут, када су их водили на супротну, босанску страну реке, у одијелу које је понео било 12 дуката. Kако су били непознати чувари, није било размене, он је тај новац сакрио. Чувару је ову оправдао на следећи начин.
”Ја сам то оставио за тебе, Филипа и његовог брата. Можемо отићи данас, или сутра или други пут. Не, не, каже он, данас чим се заврши посао”.
Тако је и било. Након што су завршили посао, препливао је заједно са усташом Саву и стигао до неких напуштених кућа. Одмах је почео копати по оделима али, наравно, новца није било. Kако га никако није могао наћи, усташа је изгубио стрпљење и рекао да престане тражити јер се морају брзо вратити у логор да не закасне.
”И дођемо до обале, он испред мене а ја за њим. Ођедном он скочи у Саву мислећи да ћу и ја за њим. Kако је он скочио, ја почнем да бјежим и тако сам ја дуго трчао, највише кроз шуму, чујем логорску сирену, која је оглашавала да је седам сати. Скренем у супротном правцу од знака сирене, трчао сам још пола сата и у једном тренутку чујем нешто чагрља, кад на једној ливадици видим једну жену и једно дијете и жена оштри косу.”
Жена је послала дијете да одведе Салема код сеоских одборника и тако је он спашен. Он је према подацима којима као аутор и истраживач поседујем, једини ко је успео побећи из логора Јасеновац, пре него што су последњи преостали логораши кренули у пробој.
Ипак, након свега, остаје питање због чега се толико дуго чекало? Јасеновац је био највеће стратиште на простору Балкана а партизани као дас у га намерно заобилазили и затварали очи пред ужасима који су се тамо одигравали свакодневно.
Убрзо након завршетка рата, са дојучерашњим џелатима постал смо “браћа” и Валтер Вајс, јеврејин пољског порекла из Њујорка, код нас познат као Јосип Брпз Тито, обични крадљивац идентитета, ватикански намештеник, наметнуо нам је”братство и јединство” као модел живљења. Све је то имало само један циљ. Уништење Србије нашег народа, наметање колективног заборава. До новог Јасеновца. До новог србосјека. До нове јаме и неке нове каме.

Please follow and like us:
error
  •  
    1.3K
    Shares
  • 1.3K
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *