Београд у првом светском рату

Београд у Првом светском рату – Одбрана Београда

Догађаји Историја
Поделите
  • 43
    Shares

Иако је уобичајено мишљење да је Први светски рат започео у Сарајеву, он је
заправо је почео у Београду, тачно месец дана после Сарајевског атентата, 28. јула 1914. године!
Рат је почео и однео прве жртве управо у Београду, а то су били шеснаестогодишњи Србин Душан Ђоновић и Мађар Иштван Балохи. Спомен-плоча Балохију постоји и данас на Новом гробљу у Београду, а подигнута је за време окупације 1915. године. Београд у првом светском рату се нашао први на удару.

Атентат као повод за Први светски рат

После атентата на престолонаследника Аустроугарске монархије, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, уследили су ултиматум Аустрије и јулска криза.
На европском нивоу развила се учестала међудржавна дипломатска преписка, анализом које се јасно може стећи утисак да су све стране заправо једва дочекале повод за рат. Годинама се стварала атмосфера припреме за рат, а интелектуалци главне струје попут Фројда и Томаса Мана сложили су се с авангардним уметницима и песницима да је рат којим ће се променити свет неопходан. Убрзо су рат којем су се надали и добили, а када су увидели како то стварно изгледа, без романтичних представа о акцији и херојству, скована је изрека да „у рову не постоје атеисти”.

Ноћ под бомбама – Напад на Београд у првом светском рату

Телеграфске депеше су се слале са краја на крај Европе, свуда су се врло произвољно тумачиле, услед чега долази до невероватних грешака у преводу. Углавном, свет се незаустављиво кретао ка рату, ка великој кланици.

У Београду, председник Владе Никола Пашић предаје одговор на ултиматум Аустроугарске амбасадору барону Гизелу који, већ спакован, одмах напушта престоницу и прелази у Земун. У Србији се проглашава мобилизација, чланови Владе возом одлазе у Ниш, Врховна команда сели се у Крагујевац. Међу обичним народом брзо се проширила вест о одласку Гизела, и људи који су се све време надали „да ће Баја (Пашић) нешто да среди” схватају да је рат заиста постао неизбежан. По сећању чувеног новинара „Политике” Предрага Милојевића, добошари су преносили наредбе да цивили иду у Бежанију, поготову они са Савске падине, пошто се очекивао напад.

Одбрана Београда

Ипак, и наређења су била кратка и непотпуна, без јасних упутстава, тако да нико није сасигурношћу знао како да се понаша. План одбране града није постојао, војска се углавном повукла на југ, чак су постојали и предлози да се град преда. Ипак, Београђани то нису дозволили, од затечених снага формира се и поставља каква-таква одбрана, а за команданта Одбране града поставља се пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије. Прву одбрану града чинили су жандари, цариници, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Бабунског, чак и грађани и деца. Они су на себе примили први удар.
Телеграм објаве рата стигао је 28. јула. Примила га је Ружица Петровић Црепић, која је у то време једина знала да чита и пише целу латиницу. Отворени телеграм, који је путовао од Беча, преко Пеште и Земуна, она прослеђује Влади у Ниш и Врховној команди у Крагујевац. Београђани почињу да силазе у подруме у ишчекивању напада. До вечери се ништа не дешава, људи постају нестрпљиви у неизвесности.

Међутим, у току ноћи почело је бомбардовање, углавном с монитора са Саве. Гранате су падале по граду, рушиле су се зграде, али све то заглушује велика експлозија којом је војска срушила железнички мост преко Саве, једину везу Београда и Земуна. Негде у то доба Аустроугари су покушали да се препадом искрцају на обалу код моста, али с београдске стране наилазе на отпор групе цариника и војника под командом војводе Бабунског, која их враћа назад.
У том пушкарању гину и Душан Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије, који се с пушком у руци придружио четницима да брани свој град, и Иштван Балохи, који је био у чамцу с ког је покушан десант. Те ноћи, после њих, погинуло је још око 1000 војника и цивила, а у наредне четири године још 28 милиона.

Београд у првом светском рату

Борбе и бомбардовање настављају се и свих наредних дана. Становништво се некако навикава на гранате. Све је мање људи по подрумима, повремено је чак и корзо у Кнез-Михаиловој пун. Четници војводе Воје Танкосића прелазе реку, заузимају аустроугарску караулу у Земуну, на којој истичу српску заставу. Без губитака се враћају у Београд у заробљеним аустроугарским униформама.
У одбрану града укључују се чак и робијаши који, раме уз раме са жандарима, спречавају продор непријатеља. Бомбардовање с монитора и даље траје, а постоје сведочења и фотографије да су у току бомбардовања коришћене гранате с отровним гасом, неколико месеци пре прве званичне употребе код Ипера, у Француској.
Аустријанци траже предају Београда, нуде официрима и посади града да им оставе сабље као знак почасти, а као симбол прихватања предаје требало је истаћи белу заставу, уместо српске тробојке на тврђави. Као одговор на захтев, уместо једне, истакнуте су три српске заставе, а артиљерија је дејствовала по мониторима на Сави.
Такође, генерал Гајић, који је командовао посадом тврђаве, тражио је и добио одобрење од Врховне команде да трупе пређу Саву и заузму Земун по други пут, да би показао како Срби предају град. Земун је заузет у ноћном препаду на Крстовдан 1914. године. После жестоке и крваве борбе, трупе аустроугарског генерала Гоглија, који је тражио предају, биле су потпуно разбијене и натеране у бекство.

Позната је и епизода у којој редов-сељак из Жаркова, грдно изнервиран бомбардовањем, узима неколико бомби „крагујевки“, препливава Саву и диже у ваздух аустроугарски штаб. Потпуно непримећен, враћа се истим путем.
Другог септембра одлучено је да се све српске снаге у одбрани Београда обједине под командом Одбране града. За команданта је постављен ђенерал Михајло Живковић. Њему су биле потчињене све јединице од реке Колубаре на западу до потока Средњака на истоку.

Београд у првом светском рату
Гробница бранилаца Београда у првом светком рату. Келемегдан код цркве св Петке. Извор википедија

Трупе Одбране Београда извршавале су овај задатак ревносно упркос интензивном свакодневном бомбардовању, све до 2. децембра, када је, због Колубарске битке, српска војска напустила град. Аустроугари су ушли у напуштене рушевине, пошто су делови града ближи реци (Дорћол и Сава мала) били срушени готово до темеља. Уведена је окупациона управа, наступила је пљачка, јавна вешања, али је окупација потрајала тек нешто мање од две недеље, пошто је 15. децембра српска војска протерала непријатеља из престоног града. Тиме је завршена прва окупација Београд у првом светском рату.
Аустроугарски војници су десет месеци касније, након жестоких борби од 6. до 9. октобра 1915. године на делу дунавске обале који је држао Други батаљон 10. кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића, поново окупирали град и држали га све до 1. новембра 1918. године кад је Прва армија војводе Петра Бојовића ушла у нашу престоницу

Низ догађаја доказује да су Београђани заправо сами бранили Београд. Или, како се наводи у књизи „Илустрованој историји Београда 1914–1918”, Марије Илић Агапове, „никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале тренутке праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерно, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао сву Отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда.“

У историји ће свакако, поред овог сведочанства, остати упамћен и говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда:

„Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Овај нашироко цитиран и упамћен говор, остаје као сведочанство о храбрости и херојству једног малог народа, пред најездом велесила. И данас, више од једног века касније, овај говор и јунаштво србских војника остављају неизбрисив траг на наш народ. О овом говору ћемо написати посебан чланак јер он то свакако заслужује.

Please follow and like us:
  •  
    43
    Shares
  • 43
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *