Биланс Хашке (не)правде

Биланс Хашке (не)правде

Последња пресуда која нам је до сада стигла из Хашког Трибунала каже да је бивши, тј. први председник Републике Српске др Радован Караџић осуђен на доживотну робију, због ратних злочина, злочина против човечности, кршења закона и обичаја ратовања, геноцида над несрпским становништвом, у зони Сребренице итд.

Када се рачуница сабере онда то у марту 2019. године изгледа овако. Срби су свеукупно од Хашког суда осуђени на преко 1.412 година затвора, затим следе Хрвати са 294 године затвора (углавном за убиства и прогоне муслимана, а не Срба), онда муслимани са 42 године затвора и на крају (спортски речено) зачеље држе Албанци са свега 12 година затвора.

Овиме се жели послати јасна порука да су Срби највећи кривци за рат. Хашки суд је још једном показао да је суд за Србе и да нема везе са правдом и међународним правом.

Оно што је битно истаћи у овој анализи јесте да што се тиче Срба, у судницу Хашког суда доведен је цео војни и политички врх како из Републике Србије, тако и осталих српских земаља. Код осталих народа тога није било, бар не на таквом нивоу.

Тачније, довођени су хрватски генерали попут Анте Готовине, Младена Маркача, али су сви ослобођени у другостепеним пресудама, док су у првостепеним пресудама осуђивани на вишегодишње казне затвора за ратне злочине и др. И не само то, Хашки суд је тада у тој првостепеној пресуди назначио да су Готовина и Маркач били извршиоци удруженог злочиначког подухвата… мислећи на злочиначке операције „Бљесак“ и „Олуја“ из 1995. године када је у року од четири месеца из РС Крајине прогнано преко 300.000 Срба, а најмање 3.000 Срба је убијено. За тај злочин нико није одговарао!?
Српска имовина је уништавана, баш као и културно-историјска баштина, јер како је и сам Фрањо Туђман, тадашњи хрватски председник на Брионима говорио на састанку:

– „Морамо им задати такав ударац да Срби практично нестану!“.

Зато и чуди сваког нормалног, здраворазумског човека, па и читав слободољубиви свет та дугостепена пресуда хрватским генералима. Али када се дода проста чињеница да Хашки суд не осуђује сараднике, доушнике америчке обавештајне службе ЦИА, онда та другостепена пресуда хрватским генералима уствари добија смисао.

Поред тога, када смо већ код Готовине, више него смешно је изгледало његово хапшење децембра 2005. године на Канарским острвима… у неком шпанском ресторану он се „крио“ и долази тек онако полиција и пита га: – „Јесте ли ви Анте Готовина?“, он им одговара потврдно и сам Анте Готовина без отпора дозвољава да га ухапсе. Да је он знао уствари да ће бити осуђен од стране Хашког суда, или да бар постоји мала шанса, тешко је веровати да би то хапшење тако изгледало, ако би га неко и покушао ухапсити.

Ослобађајуће пресуде поред хрватских генерала су добијале и муслиманске поглавице, као што су на пример Насер Орић, командант злогласне 28. дивизије муслиманске војске у БиХ, која је етнички очистила источну Босну, односно босански део Подриња… Читава српска села у околини Сребренице, Братунца, Милића, Скелана, Зворника су нестајала током 1992-1993. Нису муслимански зликовци бирали ни време ни место, само су изненада упадали, а онда пљачкали, силовали, убијали, рушили без милости. Занимљиво је да су то често волели да раде на православне празнике: Ђурђевдан, Петровдан, Никољдан, Божић… Многа деца су тако постајала сирочићи, а мајке заувек обукле црнину.

Оно што је занимљиво код Насера Орића у Хашком трибуналу јесте то што нису доведени прави сведоци попут: Цветка Ристића, Бране Вучетића и сл. Иако су им иследници Хашког суда обећали да ће сведочити у Хагу. Заправо види се до почетка да је читаво суђење била фарса, а саме пресуде су биле ругање правди и жртвама.

Код Албанаца је ситуација таква да је само једна особа осуђена (веровали или не), и то Харадин Бала, стражар из концентрационог логора Лапушник, недалеко од Глоговца, тридесетак километара западно од Приштине. Тај логор је постојао током 1998-1999 док је трајао рат у јужној српској покрајини.

Док је рецимо један од вођа тзв. Ослободилачке Војске Косова – Рамуш Харадинај од стране Хашког Трибунала такође доживео ослобађајућу пресуду углавном зато што су ликвидирани сви сведоци. Судије Хашког суда су зажмуриле на злочине албанских терориста као што су: Радоњићко језеро, Клечка, Старо Грацко, Ораховац, Кафић Панда и др.

С друге стране, српска страна је морала да испоручи на десетине оптуженика, почевши од

• Слободана Милошевића, председника СР Србије, касније СР Југославије.
  
• Милана Милутиновића, председника Републике Србије 1997-2001.
  
• Радована Караџића, председника Републике Српске 1992-1996.
  
• Ратка Младића, начелника Генералштапа Војске Републике Српске 1992-1996.
  
• Милана Мартића, председника Републике Српске Крајине 1994-1995
  
• Горана Хаџића, председника РС Крајине 1992-1994
  
• Милета Новаковића, начелника Генералштаба СВК 1992-1995
  
• Милета Мркшића, комаданта Српске Војске Крајине 1995.
  
• Драгољуба Ојданића, начелника Генералштаба Војске Југославије 1998-2000
  
• Небојше Павковића, команданта Треће армије Војске Југославије 1998-1999
  
• Станислава Галића, команданта Сарајевско-Романијског корпуса ВРС 1992-1994
  
• Милана Бабића, премијера САО Крајине 1990-1991 и председника РСК 1991-1992.
  
• Сретена Лукића, начелника Штаба МУП-а Србије на Косову и Метохији 1998-1999
  
• Момира Талића, команданта Првог крајишког корпуса ВРС 1992-1997
  
• Владимира Лазаревића, команданта Приштинског корпуса ВЈ 1998-1999

 

што би рекли „пар екселанс“. Све високи државни функционери и официри, односно генерали.

До сада на доживотну робиjу прeд хaшким судом, осим Рaдовaнa Кaрaџићa, осуђeни су:

1. Здрaвко Толимир, бивши нaчeлник Гeнeрaлштaбa ВРС, a уjeдно и помоћник гeнeрaлa Рaткa Млaдићa током босанско-херцеговачког рaтa,
2. Вуjaдин Поповић, бивши официр српске војске у Босни и Хeрцeговини, тј. командант безбедности Дринског корпуса ВРС.
3. Рaтко Млaдић, нaчeлник Глaвног штaбa Воjскe Рeпубликe Српскe.
4. Милaн Лукић, вођa пaрaвоjнe формaциje „Бeли орлови“.
5. Стaнислaв Гaлић, бивши гeнeрaл Војске Републике Српске.
6. Љубишa Бeaрa, нaчeлник бeзбeдности Глaвног штaбa ВРС.

Једино ко је од српских генерала ослобођен то је био Момчило Перишић, начелник Генералштаба Војске Југославије у периоду 1993-1998, али тек у другостепеној пресуди 2013. године. У првостепеној пресуди две године раније и он је добио 27 година затвора. Чудно је то ослобађање, сходно осталим пресудама за Србе, али ако додате да се тај исти Перишић састајао 2002. године са америчким дипломатама у неком мотелу испод Београда, и одавао им војне и државне тајне… онда награда у виду ослобађајуће пресуде не чуди, зар не?

Оно што се српског Хаговања тиче, вреди и споменути да је неколико њих тамо у притворској јединици у Шевенингену скончало свој живот. Први међу њима је некадашњи вуковарски градоначелник Славко Докмановић 29. јуна 1998. године… затим 1. августа 1998. године др Милан Ковачевић из Приједора. После тога 5. марта 2006. године умире Милан Бабић из Книна, а шест дана касније и Слободан Милошевић. Десет година после њих, тачније 9. фебруара 2016. умире Здравко Толимир.

Поред њихових упокојења, још двојица су скончала у затворима широм Европе као што су: Миле Мркшић у Лисабону 16. августа 2015. године, иначе осуђен на 20 година затвора за наводне ратне злочине ЈНА у Вуковару 1991. године. Затим Љубиша Беара умире 8. фебруара 2017. године у немачком затвору у Берлину, иначе осуђен на доживотну робију за наводне ратне злочине ВРС у Сребреници 1995. године.

Да не дужим даље, довољно је да свако од вас сабере и одузме ове наведене податке да су за ратове на простору бивше Југославије током 1990-их криви само Срби… али ја не би био Неверни Тома када им не бих ударио контру.

 

 

 

ЗА НАЈВЕЋЕ ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА НИКО НИЈЕ КРИВ!!!?

Током рата у авнојевској Хрватској 1991-1995 број прогнаних Срба иде и преко 700.000… јер нису Срби прогањани само током „Бљеска“ и „Олује“, него и током других злочиначких акција као што су „Масленица“, „Миљевачки плато“, „Медачки џеп“, „Откос“… и оно најбројније, а то је застрашивање и прогон Срба у урбаним срединама 1990-1992… ту спадају: Карловац, Госпић, Сисак, Загреб, Дубровник, Осијек, Вуковар, Задар, Шибеник, Вараждин, Бијеловар, Сплит и др.

Затим Федерација Босне и Херцеговине, коју је 1991-1995 присилно напустило преко 150.000 Срба… а ако томе додате и најмање 120.000 сарајевских Срба који су напустили своја огњишта у оном чувеном Сарајевском егзодусу у касну зиму 1996. године армија прогнаника долази скоро до 300.000 Срба.

На крају и на АП Косову и Метохији током 1998-1999 број прогнаних Срба је најмање 300.000, што свакако није мало већ се види да је почињено право етничко чишћење на очиглед читаве европске и светске јавности. И наравно потпуно легализована трговина људским органима у Жутој Кући. Да зло буде веће, после 10. јуна 1999. године снаге КФОР-а и УНМИК-а су само помогле да се прогнани не врате, а они који су остали да наставе одлазак.

Двоструки аршини на делу, и то већ по традицији, на нашу штету.

Хашке суд је својим пресудама очигледно хтео да сакрије одговорност оних који су одговорни за толики број прогнаних Срба где спадају:

• Фрањо Туђман, хрватски председник 1990-1999
• Гојко Шушак, министар одбране РХ 1991-1998
• Ђуро Бродарац, начелник полиције у Сиску 1991-1995
• Мирко Норац, хрватски генерал и командант Девете гардијске бригаде „Вукови“.
• Анте Готивина, хрватски генерал и начелник Инспектората хрватске војске.
• Младен Маркач, хрватаски генерал и командант специјалих јединица полиције РХ.
• Томислав Мерчеп, командант специјалне јединице полиције „Јесење Кише“.
• Иван Векић, министар рата у хрватској Влади.
• Јанко Бобетко, начелник Генералштаба Војске Републике Хрватске.
• Томислав Дујић, управник концентрационог логора Лора у Сплиту.
• Бранислав Главаш, хрватски генерал и шеф тзв. Кризног штаба града Осијека.
• Алија Изетбеговић, ратни вођа босанских муслимана 1992-1995.
• Атиф Дудаковић, командант Петог корпуса муслиманске војске у БиХ.
• Сфер Халиловић, начелник Штаба муслиманске војске у БиХ.
• Јован Дивјак, бригадни генерал и помоћник ГШ муслиманске армије БиХ.
• Насер Орић, командант 28. дивизије муслиманске војске у БиХ
• Расим Делић, други начелник ГШ муслиманске војске у БиХ
• Хашим Тачи, командант и оснивач тзв. Ослободилачке Војске Косова
• Рамуш Харадинај, командант специјалне терористичке јединице „Црни Орлови“.
• Агим Чеку, начелник Генералштаба тзв. ОВК 1999.

Да закључим…

Хашки трибунал је од самог почетка свог деловања, а то је 25. мај 1993. по резолуцији Савета Безбедности ОУН све до данас показао лицемерну и лажљиву политику где је сатанизовао читав један народ, а то су Срби. И није допринео никаквом помирењу, већ наставку замршене балканске ситуације у којој је дозвољено убијати Србе.

 

НАМА ЊИХОВЕ ПРЕСУДЕ НЕ ЗНАЧЕ НИШТА ЈЕР ОНИ СУДЕ ПО АНГЛО-САКСОНСКОМ ПРАВУ, А НЕ ПО БОЖИЈЕМ СУДУ.

 

злочинадсрбима
Томислав Б. Ковач
22.03.2019.