Боби Фишер Шаховски Геније – Од Националног Хероја До Непријатеља Државе

Роберт Џејмс Боби Фишер, рођен је у Чикагу 9. марта 1943. Боби Фишер је имао само 13 година када је постао јуниорски првак Сједињених Америчких Држава, одмах је проглашен за „чудо од детета“, а већ наредне године тријумфовао је на Отвореном првенству у САД.
Само 15 година је имао када је добио титулу велемајстора и тако постао најмлађи велемајстор у историји.
Шампион света постао је 1972. победом над Борисом Спаским у Рејкавику у мечу који је са правом назван „меч столећа“, а онда се као шампион света у шаху повукао и одбио да игра наредних 20 година до реванш меча у Југославији, који је био ревијалног карактера, али за нас битан меч јер смо 1992. били под строгим ембаргом. Фишер као велики и праведан човек прекинуо је 20 година дугу шаховску апстиненцију, на велику радост љубитеља шаха из целог света, и одабрао је баш СР Југославију за свој повратак, и тако навукао на себе бес америчке администрације која га је због овог потеза прогањала до смрти.
Иако смо могли да му дамо азил, наша влада није имала слуха за овај вид промоције Србије у свету.

Многи љубитељи шаха га сматрају ако не за најбољег онда дефинитивно за једног од најбољих играча свих времена, а многе Србе је „купио“ својим повратком шаху баш у нашој држави и то баш када нас је цео свет сатанизовао и уводио нам санкције. Тиме је још једном доказао своју величину, и највише из тог разлога овај човек се мора наћи на нашем порталу.

Меч Столећа

Фишерова победа над совјетским шампионом Борисом Спаским за светску титулу у „мечу столећа“ 1972. посматрана је као симболична победа запада која је подстакла међународну популарност шаха. Америка је овде симболично представљала победу над СССР и политизовала цео случај, али тиме је веома допринела популаризацији шаха у свету. Његов противник је портретисан, посебно у Сједињеним Државама, као производ безличног, механичког и репресивног система државне контроле, док је Фишер био усамљени геније, национални херој, који је победио совјетску шаховску доминацију која је трајала дуги низ година. Као националном хероју, Американци су били спремни да му опросте необично понашање и погледе, и у популарној култури он је постао симбол генија чија бриљантност је била тако велика да га је на крају уништила

Последњи непоражени шампион

После освајања титуле шампиона 1972. Светска шаховска организација није желела да прихвати 64 услова која је поставио Фишер како би се меч одржао. 1975. године одузимају му титулу, и дају је Каспарову, који је дуго после носио титулу „најбољег“, иако најбољег није победио. А какав би то меч био нажалост никада нећемо сазнати.

Праведан по природи, одбио је 20 година да пружи реванш јер је био у сукобу са светском шаховском организацијом ФИДЕ, па је све следеће шампионе света после њега сматрао шампионима ФИДЕ, а не светским шампионима. Дакле борио се против система још 1972. и много је допринео на популаризацији шаховске игре, и за положај шахиста (тренутни шампион света је Магнус Карлсен са највећим рејтингом икада, који на годишњем нивоу, уз све рекламе и спонзоре, заради мање него просечан фудбалер што је апсурдно, али стање је било још горе пре Фишера).
Технички гледано Фишер је једини непоражени светски шампион поред Александра Аљехина који је преминуо као носилац титуле најбољег.

Од националног хероја, до непријатеља нације

После скоро двадесет година боравка далеко од очију јавности, Боби Фишер је прихватио да са Борисом Спаским одигра још један меч као својеврстан наставак њиховог меча за светску титулу у Рејкјавику (1972). Фишер је инсистирао да се догађај сматра мечом за титулу светског првака. Меч је од септембра до новембра 1992. одржан у Савезној Републици Југославији, прво на Светом Стефану у Републици Црној Гори, а потом у Београду у Републици Србији. Фишер је добио меч резултатом 10:5 уз 15 ремија.
Први човек „Југоскандика“, Јездимир „Газда Језда“ Васиљевић финансирао је овај меч, издвојено је чак пет милиона долара. На Фишерово инсистирање пре меча, победнику је предвиђено 3.5 милиона, док пораженом 1.5 милион.

Југославија је тада била под строгим ембаргом, и овакав потез значио је кршење закона од стране Фишера. Реванш историјског меча чиме је амерички шахиста прекршио санкције Уједињених нација према тадашњој СР Југославији, означио га је као непријатеља САД, који је 20 година раније био национални херој када је победио совјетског шахисту и прекинуо доминацију СССР у шаху. То је био период хладног рата, где су Американци свим средствима желели да покажу да су супериорнији у односу на СССР.

 

 

У Србији је остао много дуже него што је планирао јер су му за вратом дисале америчке власти. За сваки случај, променио је неколико локација – најчешће близу границе са Мађарском. Занимљиво, неколико месеци је провео у Бањи Кањижа у чувеном апартману 219. Крајем 1993. године тихо је отишао у Мађарску.

Влада САД оптужила га је тада због кршења санкција против Србије (СРЈ) што је Фишер јавно исмејао буквално пљунувши на текст оптужбе. Пореска управа САД је издала потерницу за Фишерово хапшење.

Новац од награде већ је био пребачен у Мађарску, а он је одмах за њим дошао у Будимпешту. Ту је остао неколико година, а затим се преселио у Јапан, где је одлежао осам месеци у затвору, чекајући екстрадицију у Америку. Након низа преговора и дипломатских интервенција завршио је на Исланду.
Тамо је добио држављанство 2005. године и тако је избегао депортацију.

Апартман 219.

Боби Фишер је неколико месеци 1993. године провео у Бањи Кањижа на чијем је челу био чувени примаријус др Ференц Агоштон. Агоштон је у једном интервјуу открио како је изгледао боравак велемајстора у овој бањи.

„Мој пријатељ, новинар „Мађар соа” Јанош Кубат, довео је Фишера у Бању Кањижа. После меча у Црној Гори, Фишер је боравио у Београду, затим у Врњачкој и Бањи Јунаковић, да би почетком 1993. дошао код нас у Кањижу. Остао је пола године.“

Фишер је тада имао проблема са кичмом, па је дошао на лечење у бању.

„Код нас је дошао да се лечи, одмори и да буде у азилу. За њим је била расписана потерница у Америци, због меча у Југославији којим је прекршио пореска правила и санкције против наше земље.“

Фишер је имао озбиљних психичких проблема. Боловао је од параноје, опсесивног понашања и повремених бесних испада. А како и не, када се замерио највећој светској сили.

„Поправио је код нас здравље, али ми се чини да се и психички опоравио. По мом мишљењу он је имао озбиљних психичких проблема. За једне је био геније, а за друге лудак. Ја бих га описао као чудака. Имао сам утисак да се свега плашио, и од стварних и од нестварних ствари. Живео је на првом спрату, у апартману 219, док су његови телохранитељи и лични секретар боравили у суседним собама. Фишер је тражио да секретар држи одшкринута врата 24 сата дневно, јер је страховао да ће неко да га нападне. Имао је малу кухињу са шанком, дневни боравак и спаваћу собу са одвојеним тоалетом и купатилом“, рекао је за Политику др Агоштон.

Боби је имао посебне услове. „Желео је апартман. Понудио сам му апартман 219 и одговарало му је. Тражио је да његови људи буду поред њега стално, и дан и ноћ, како нико не би могао да му приђе. Ангажовао је Србе телохранитеље, врхунске професионалце. Посебан захтев му је био да се ноћу купа у нашем базену и да тада нико не сме да буде присутан. Нисам дозволио да се купа ноћу потпуно сам, већ сам инсистирао да у пратњи буду телохранитељ и спасилац. Не дај боже да се удави или нешто друго да се деси“

Иако је за њим била расписана потерница, наша полиција није му одузела пасош. Због ембарга, пет милиона долара од газда Језде нису могли да буду уплаћени нормалним токовима. Новац, 3,5 милиона долара за Фишера и 1,5 за Спаског, пренет је у торбама преко Хоргоша у мађарску банку, да би га Фишер преузео и пребацио у Швајцарску.

Бању је напустио крајем лета 1993. и потом је годинама боравио у Мађарској. Тамо је имао пријатељицу, мађарску шахисткињу Јудит Полгар, за коју многи сматрају да је имала кључан допринос у повратку Фишера шаху, макар на кратко.

Не постоји ниједна фотографија као доказ његовог боравка у Кањижи, остале су само три шаховске табле с његовим потписом и собе које изгледају потпуно исто као и пре 25 година.

Живот у изгнанству јер је био пријатељ Србије

Савезни суд Сједињених Америчких Држава је 15. децембра 1992. оптужио Бобија Фишера за кршење међународних санкција против Савезне Републике Југославије и кршење одлуке (наређења) председника Џорџа Буша (старијег). Истог момента је издат налог за хапшење Бобија Фишера који је од тад сматран бегунцем.

Фишер је 1992. из Савезне Републике Југославије отишао у Мађарску, па у Немачку, затим на Филипине и у Јапан. Упркос томе што је био бегунац, Фишеров амерички пасош му је још неко време омогућавао кретање. Међутим, Сједињене Америчке Државе су 2003. поништиле Фишеров пасош. Док се спремао да се с токијског аеродрома врати на Филипине, јапанске власти су 13. јула 2004. ухапсиле Фишера у складу са захтевом Сједињених Америчких Држава.

Боби Фишер је у јапанском затвору провео осам и по месеци. Комитет за ослобођење Бобија Фишера, на челу с канадским новинаром српског порекла Џоном Боснићем, основан је како би америчком шахисти пружио подршку и нашао начин за добијање азила у некој од иностраних држава. Фишер је, што званично што незванично, тражио азил и уточиште од Јапана, Немачке и Државне заједнице Србија и Црна Гора, а на крају и од Исланда. Велика је штета што овај србофил није добио азил код нас. Али једноставно ни нова „демократска“ власт није имала слуха, као ни она 1992. И боље што није дошао у Србију, јер би га скоро сигурно депортовали, као и све наше генерале у Хаг.

Црногорски председник Филип Вујановић је почетком августа 2004. казао: „Црна Гора ће имати позитиван однос према захтјеву бившег свјетског првака у шаху, Роберта Фишера, за азил у СЦГ уколико о томе буде постигнут договор између Америке и Јапана“. Но, Вујановић се убрзо повукао: „Очигледно, нема услова да Фишер добије азил“ јер „захтјев Америке се мора поштовати“. С тим у вези, Џон Боснић је у интервјуу франфуртским “Вестима” (27. март 2011) изјавио: „Боби Фишер је био велики српски пријатељ… Нажалост, морао сам и да му се извиним што Србија није услишила Фишерову жељу да се настани међу нашим народом“.

Да је Фишер био српски пријатељ потврдио је српски и југословенски шаховски велемајстор Борислав Ивков који је подржао иницијативу Вечерњих новости да једна улица у Београду носи име Бобија Фишера: „Када је 1992. године дошао у Србију, то је вјероватно био његов најпогрешнији потез. Због тога је запао у немилост своје државе. Заслужио је улицу и због онога што је дао шаху и због свог односа према Србима“.

За разлику од наше сервилне власти, Исланд није мислио да се „захтев Америке мора поштовати“.
Такође су сматрали да га неправедно и по политичкој линији гоне. Парламент Исланда је у марту 2005. једногласно, из хуманитарних разлога, пружио азил Бобију Фишеру који је у тој земљи, у којој је освојио титулу светског првака, живео до смрти.

Краљ је матиран

Боби Фишер је преминуо 17. јануара 2008. године у 64. години живота, а сахрањен је 21. јануара 2008. на маленом хришћанском гробљу покрај цркве у месту Логарделир.
Иронија судбине је одлучила да то буде у Рејкавику, где је узео титулу шампиона.
Велемајстор игре на 64 поља, шаховско чудо, који се замерио Америци највећој сили на свету, и коме ФИДЕ није испунила 64 услова, преминуо је у 64. години живота. Број 64 га је пратио цео живот, а о овом човеку ће се тек снимати филмови, јер је његова прича заиста посебна и необично тајновита.