БОШКО ЂУРОВСКИ ПРВИ ПУТ О СВОМ ПОРЕКЛУ: Презивали смо се СТОЈАНОВИЋ, а онда је ТИТО то променио!

БОШКО ЂУРОВСКИ ПРВИ ПУТ О СВОМ ПОРЕКЛУ: Презивали смо се СТОЈАНОВИЋ, а онда је ТИТО то променио!

Спорт
Поделите
   

БОШКО ЂУРОВСКИ ПРВИ ПУТ О СВОМ ПОРЕКЛУ:
Презивали смо се СТОЈАНОВИЋ, а онда је ТИТО то променио!

Капитен и тренер Црвене звезде. Старији, и много мирнији и сталоженији, брат вагабунда Милка. У болно искреној исповести открива какав однос данас има с њим, откуд му онај карактеристични глас и како му је један наслов у новинама буквално променио живот. Али њему веома важна епизода из живота је – стипендија једног грађевинског предузећа. Та прича много говори о њему

Рођен сам у селу Жилче поред Тетова, 28. децембра 1961. године. И да ти кажем, ја сам имао срећно детињство, посебно кад погледам уназад и видим како се сада живи. Јесте био социјализам и комунизам, али већина је некако била задовољна. Били смо равноправни, радило се за плату, нико није био гладан… Уживао сам у игри, нисам био оптерећен ни са чим. У школи сам био одличан ђак, у основној. Био сам вуковац. Али ја сам школу, као и касније фудбал у животу, схватао много озбиљно. Веруј ми.

А гледај овако, васпитање почиње у породици. Знаш мог Милка, он је одувек био, да кажем, несташан, а ја сам потпуна супротност, миран, тих. Наш отац Цветко био је фудбалер и желео је да и нас двојица кренемо његовим стопама, посебно што смо волели лопту и били, како се то каже, природни таленти. Немој да мислиш да се сад хвалим, него је тако. Сећам се, терао нас је да спавамо по подне, што је нама тешко падало. Али слушали смо га. Каже, кад спавате, порастете зрно пшенице. И тако сваки дан. Али Милко је ту тражио заштиту мајке Стојне, јер је био њена маза, па је успевао и да не спава. Тата је био строг, код њега се знала дисциплина, волео је да смо напољу, да трчимо, да скачемо. И да слушамо.

Дрво у дворишту

И сад ћу да ти откријем нешто што ће можда да ти буде и занимљиво. Ево, овако: ми смо у дворишту имали једно дрво. Да ли је била шљива, трешња… не сећам се. Углавном, отац је знао да нас тера да скачемо испод тог дрвета, а циљ је био да пипнемо главом гранчицу коју нам он покаже. Ајде ову! И ми скочимо и додирнемо. Хоп! Онда он откине ту гранчицу и каже, ајд сад ову! Следећа гранчица следећи циљ. И могу ти рећи да нам је та вежба из детињства много помогла касније у каријерама. Озбиљно. Милко и ја нисмо били много високи, али смо били, како се то каже, скочни. Имали смо одличан одраз. Ето, од тог скакања, од те татине вежбе.

Boško Đurovski

Деда Никола

Тата нам је обојици пренео љубав према Црвеној звезди. Он је рођен у Београду, али је почетком Другог светског рата прешао у данашњу Македонију. Само је стриц остао у Београду. Мој деда Никола био је херој из Првог светског рата, рођен је 1892. Човек који је прешао голготу са српском војском. Нажалост, ја као дете нисам много запиткивао о томе, а у то време се о Првом светском рату више ћутало него причало. Жао ми је што не знам више појединости о томе. Занимљиво за њега је да није волео фудбал! Ха-ха-ха! Ето, то знам. Гајио је виноград, имао неки свој свет… Кад сам му рекао да идем за Београд да играм фудбал, он ми је казао: „Шта ће ти то?! Боље да ти купим хармонику, па ти на Калемегдану свирај и узимај паре!“ Њему је то остало пре рата, јер се тако добро живело у предратном Београду. Опет, плакао је од среће кад ме је први пут видео у дресу Црвене звезде на телевизији. Имао је пиљарницу, био је имућан. Међу првима је у Београду купио и возио мотор. И данас добро памтим његове речи: „Сине, ако на Балкану научиш да трпиш неправду, већ си пола успео у животу!“ Те реченице ми стално оџвањају у глави. Било кад да доживим неправду, сетим се деда Николе. И то ми је много помогло у животу, посебно у фудбалској каријери. Јер, ако паднеш код прве неправде, нови и модерни свет те поједе. Зато мораш да будеш чврст. Био сам много срећан кад сам деда Николи купио џепни сат од своје прве плате у Звезди.

Додали су нам -ски

Наше изворно презиме по оцу било је Стојановић. А по мајци Петровић. То презиме Стојановић носио је мој деда Никола. Кад су моји отишли у Македонију, онда су се дешавале неке ствари… како то да ти објасним… Такво је неко време било… Тито и његови сарадници вршили су притисак на народ да се узима презиме по неком претку и да се додаје -ски на крај, уместо -ић. Мој прадеда био је Ђура и онда су по њему моји прихватили презиме Ђуровски.

Фудбал на леду

А фудбал сам, да кажем, озбиљно почео да играм у Тетексу; био сам регистрован као пионир и имали смо неки турнир у Земуну. Имао сам 12 година. Иначе, фудбалер сам постао у дворишту. Милко и ја смо координацију научили играјући као деца фудбал на леду. Дубочица, Трепча, Брегалница, Тетово, Штип… Сви смо ми дошли у Земун. Видели су нас скаути из Црвене звезде Милољуб Остојић, Милован Ђорић и легендарни Бора Костић. Плус, мој стриц који је остао да живи у Београду био је с Милком и са мном на том турниру и препоручио нас је људима из Звезде. И видели су нас и тада је Ђорић рекао стрицу да дођем ја, али на пробу у мају, тек кад завршим школу.

С татом у возу

Дошао сам у Београд са 14 година, на три дана. Била је то генерација Ђуровића, Радића, Митровића, Чакалића… Е, али слушај сад да ти причам како сам путовао. То је животна прича! Ја сад имам шездесет, али тај тренутак из живота… па то ћу да памтим и на оном свету! Дакле, тата ме ставља на шинобус од Тетова до Скопља и путује са мном. Тамо у Скопљу, ставља у купе и говори следеће… Ух… Не могу баш лако ни да испричам… Ево, сузе ће да ми крену… Гледај, ја сам тад био дете, немам појма ни о чему… Каже: „Сине, идеш тамо и играј оно своје. Покажи им шта знаш! Нема везе што су они градска деца, ти си моје дете“… Ето. Седнем, и крене воз. У грлу кнедла. Извини што плачем…

Ја у Београду

И проба је успела. Задовољио сам Ђорића и Остојића и они желе да ме воде на припреме на Тару, 2. августа. И ја првог дана закасним! Еееј, првог дана! Ђорић је увек био тачан, почео је састанак у 8.00, а ја сам каснио, трамвајем сам ишао и ушао сам у свлачионицу у 08.01. И он одмах мени: „Где си ти, мали?!“ Ја почнем да се извињавам, причам о трамвају… Ал’ прихвати ме Ђора, а посебно други клинци. Покажем се добро на припремама. У то време Црвена звезда није плаћала стипендију дечацима који нису били репрезентативци. Тако су ми рекли, и моји родитељи су морали да се снађу како бих остао у Београду. А можеш мислити како иде то сналажење… Одем код стрица, јер је он познавао директора Дома ученика „Стеван Чоловић“, у Милоша Поцерца, овде у центру града, и пошто моји нису имали пара да плаћају смештај, стриц замоли свог пријатеља који је радио у фирми „Рад“ да ми они плаћају дом. Одмах су ме уписали у Машинску школу на Новом Београду и тако сам ујутро ишао у школу, а по подне на тренинге. Сваки дан. И наравно, кажу ми, кад завршиш школу, одмах ћемо те запослити у „Раду“. Да имам своје парче хлеба, то су таква времена била. Е, али после годину и по дана ја постанем омладински репрезентативац Југославије и од Звезде добијем стипендију. Одмах ми клуб изнајми собу преко пута стадиона. Па ти види!

Boško Đurovski

Диплома

Кад сам већ почео да играм за Звезду, сетим се ја предузећа „Рад“ и колико су ми помогли. У то време студирао сам ФОН, убрзо пређем на Вишу економску, јер сам тренирао два пута дневно и нисам могао да идем на предавања и вежбе, и тамо и дипломирам, и могу да ти кажем да сам много поносан што имам школу. Е, сад, да се вратим на „Рад“, да чујеш ову лекцију из живота, ово нисам досад причао. Они су имали просторије у Косовској улици. Одем ја код њих један дан, покуцам, и сретнем секретарицу Миру, мислим да се тако звала… да. Представим јој се, а она каже – па знам ко си! Кажем јој – дошао сам да, ако треба, вратим новац предузећу, јер сам сада првотимац, и ово и оно, а они су ми много помогли као детету, и тако даље… а она ми каже: „Не треба ништа! Ти си нама већ вратио тиме што си постао спортиста и човек. Ти си успео!“ Да знаш само како су мене те њене речи потресле! Ауххх, човече… Та њена људскост. Извини, ево опет ми сузне очи, испашће да стално плачем…

Муке с портиром

Сад кад се сетим… Школа… тренинзи… Школа… Мука, човече. Међутим, имао сам среће јер сам имао доброг директора школе, а посебно разредног старешину Вишеслава Пацића, легенду од човека. Увек ми је излазио у сусрет. Ђорић и Остојић су као тренери били фанатици, посебно Ђора. Хтео је да сви успемо, тренирали смо сваки дан, сваки, сваки дан! Направио је сјајну селекцију, радио специфичне тренинге. Посебно су ми у сећању остали вечерњи тренинзи, јер су се завршавали у десет увече, а у то време већ је требало да будем у дому. Био је један чувар који ми је правио проблеме, човек једноставно није волео спорт и то ти је. Па су ми због њега писали све могуће молбе из Звезде, да ме пушта да уђем, нисам неки лопов и лудак, само тренирам.

Млеко у тетрапаку

Кад сам се враћао с тренинга, ишао сам пешке. Купим себи онај велики троугласти тетрапак млека, од литар, и попијем га уз пут. Од стадиона до дома. То ми је остало у сећању. Било је дана и када нисам имао пара да нешто купим. А дете… Жељан неке чоколаде, кекса… Мука жива. Али био сам упоран. Многи су ми говорили да сам добар, али ја сам увек хтео да будем бољи. Ја сам за себе сматрао да нисам довољно добар, да нисам таленат као Милко, Пикси или Пижон па да некад могу да се опустим. Увек сам мислио да морам да радим више од других. И тако сам и кроз живот. Увек сам био перфекциониста.

Звезда ми је све

Мени је Звезда све! Али баш све! И данас, са оволико година, памтим онај мирис кад уђем у зграду Спортског друштва. И веруј ми, ништа се није променило. И даље је тај мирис исти. Кад уђем доле, прођем кроз ходник… Тај мирис Звезде и тих просторија ме подсети на моје почетке и моје ране дане на Маракани. Годину дана после мене и Милко дође у Београд. И било ми је лакше кад је он дошао, иако смо били потпуно различити типови и карактери, ха-ха-ха! Ал’ шта има везе, то ми је брат! Ђорић је хтео да нас све из омладинског тима пребаци у први тим. Као у Барселони и Ајаксу. Било је ту отпора од стране тренера Станковића и капитена Џајића. И то с правом. Били смо добри, много добри, али смо били млади. И види сад шта ти је судбина! Ја сам практично већ био спремљен да идем у Рад на каљење, заједно с Душаном Ајдером, који је био старији годину дана. Не могу без Рада, па то ти је! Ха-ха-ха! Ђорин сан је био да споји Ајдера као штопера и мене као либера и врати нас заједно у Звезду. Ђора ме је много волео и он је заслужан за мој улазак у први тим.

До Аустралије

И, слушај сад како се то десило. Ђора у децембру организује пријатељску утакмицу на помоћном терену Маракане омладинаца против Мачве, која је тада била друголигаш. У то време Црвена звезда се спрема за зимску турнеју по Аустралији, у јануару 1981. Потрефило се лепо време, било пет хиљада људи на трибинама. И Ђора доведе Џају и Станковића на трибине да нас гледају. И ми победимо Мачву убедљиво, са 4:0 или 4:1, не знам сад тачно. Ја одиграм без грешке, публика аплаудира, сутра у новинама наслов „Ђуровски мора да иде у Аустралију“. И ту слика Џаје и Станковића и моја. И та утакмица је одлучила о мојој каријери. Уместо у „Рад“, отишао сам у први тим Црвене звезде, на турнеју у Аустралију.

Слушај, мали

Тамо одиграм заиста добро. Сећам се, имао сам огромну подршку Владимира Петровића и Дулета Савића. Како одиграм добро, тако ме Пижон храбри, стално виче: „Браво, мали!! А Бата Стане (тренер Бранко Станковић, оп. а.) – „Ма, шта браво?! Има још да учи!“ Ха-ха-ха! Вратимо се, прва утакмица против Слободе у Тузли. Заменим Драгана Милетовића, сећаш се Милетовића, одиграм добро. Сад ћу да ти кажем зашто је то било тако. Откуд такво бодрење. И шта то Звезду краси и издваја од других. И какав је тај Звездин дух! Знао је Пижон да су њега када је ушао у први тим највише подржали Куле Аћимовић и Драган Џајић. Пижон ми је тада причао шта је њему Куле рекао: „Слушај, мали, узми лопту, додај, ја ти вратим, а ти онда дриблај и немој да се бојиш!“ И каже Пижон: „Ја то нисам заборавио, а како ја теби, ти ћеш неком другом који дође.“ И ја сам онда то пренео на млађе, саветовао сам Милка, Милојевића, Лукића, Дику Стојановића. Увек сам им био подршка, да осете звездаштво, љубав према клубу. Дебитовао сам против Жељезничара у Сарајеву 1978. године, имао сам 17 година кад сам заменио Славољуба Муслина. Победили смо са 1:0. То је незабораван осећај. Сећам се трибине на Грбавици, била је дрвена. А звездаша пун стадион; и сви ме бодре – хајде, мали! Играо сам више од деценије за Звезду. Ја сам последња генерација коју није закачила она одредба да мораш играти у Југославији до 28. године.

Прва љубав

Је л’ морам и о томе? О љубавном животу?! Хууух, ајде! Ма, још у Македонији. Као добар ученик и спортиста имао сам репутацију међу девојчицама, ха-ха-ха! Ал’ немој да испадне да сам сад ја ту неки… Нисам! Било је неколико симпатија. И овде у Београду, у средњој школи, било је заљубљивања, нормално. Али прва права љубав била је и остала с мојом Зорицом. Сад ћу да ти откријем како сам је упознао. Било је то у дискотеци „Акваријус“ на Славији. На вратима је радио мој друг Гане, велики звездаш и велики мангуп! Много је волео мене и Милка! У то време у Београду су била два култна места за изласке – „Акваријус“ и „Цепелин“. У „Акваријусу“ се пуштала лаганија музика, у „Цепелину“ рок и панк. Ја сам више преферирао ову лаганију, сентименталнију музику. Нисам волео Цепелине и Стонсе, већ Рода Стјуарта, Глорију Гејнор, Дајану Рос… Чувени ди-џеј Иван је пуштао музику у „Акваријусу“. Али где је проблем? Ми смо долазили у дискотеку у 22.00 и већ у 23.30 морали смо да идемо. А живот тек тада почиње, тад тек долазе девојке. Чекај, побегох сад с теме! Шта сам хтео?! Ах, да! Слушај. Видим ја једну лепу девојку. Лееееепа! Дуга коса, дуге ноге. Црна! Одмах се заљубим. Питам Ганета, ко је то? Каже он, то је Зорица. Рођена сестра мог најбољег друга. Сплићанка! Али није. Њен отац је био официр и она је рођена у Задру, па је живела и у Сплиту и у Мостару. И кад је у Сплиту, у Хрватској, почела фрка 1968, тата јој је прекомандован овде и у Београду је добио службу као пилот.

Зорица, Анита, Ленка, Вида

– И одмах навалим код Ганета да ме упозна са Зорицом. И гледамо се нас двоје, тако, већ неколико вечери. Једног дана био сам испред Дома омладине и видим Зорицу, у ресторану „Сунце“. И морао сам да јој приђем. Сад или никад! Била ми баш фрка. Она је била с другарицом, нашом будућом кумом Снежом. И скупим храброст, приђем. Она се одмах сети ко сам, пита кад ћу у „Акваријус“ и ту почне прича. Тај моменат био је пресудан. Да ту нисам скупио храброст… Ко зна… Почели смо да излазимо и заједно смо и данас, пуну 41 годину, 38 у браку. То је било 1980, а венчали смо се 1983. Добили смо ћерку Аниту, а она нам је подарила две унучице – Ленку и Виду.

Нисам видео ћерку 15 дана

И, гле сад ово! Зорица је требало да се породи у јулу 1985, а ја са Звездом треба да идем на турнеју у Аустралију. Водим Зорицу ујутро код Аце Радосављевића, чувеног гинеколога, а имам авион у 12.00 сати. Њој почињу болови, има термин за порођај. Доводим је у собу, дрхтим, жао ми, посебно кад све видиш у тој соби… и кажем јој, морам да кренем… Није ми свеједно, схваташ, остављам је у болници, а она мени, весело: „Срећан пут, не брини, биће све у реду!“ Дођем на аеродром, а тамо неки звездаш виче: „Муштулук, муштулук, Бошко добио ћерку!“ Одем у фри-шоп, купим две боце вискија и прославимо у авиону. А Аниту нисам видео 15 дана! Тек кад сам се вратио. Сад кад са ове дистанце гледам… Хеј, шта сам ја за ту Звезду урадио! Ма, све бих дао за Звезду! Видиш ти, данашње време и тадашње… Два времена. Моја љубав према Звезди била је невероватна. Само Звезда и ништа више. Данас то сигурно не бих урадио, остао бих пет дана, недељу дана. Али тада нисам ни помишљао на тако нешто.

Мој брат Милко

Однос са Милком? Братски! Увек сам био против његовог понашања и контра његових размишљања. Нас двојица смо били две супротности, то сам ти рекао, то сви и знају. Био је ветропираст. Никад у Звезди нисмо били цимери. Ја сам спавао с Јанковићем, Јањанином, Мусемићем… Он пуши, како да будем цимер с њим кад то мени смета! Ни у карантину нисмо били заједно. Он је био с Јовином, Боровницом, Шестићем… С онима који пуше, ха-ха-ха! И на терену сам се много нервирао због њега. Изгуби лопту и стане, вуче се. Ја вичем, он ми само одмахне руком. То је иритантно. И онда он да два гола и навијачи полуде. И више га воле од мене! Ха-ха-ха! Али да се разумемо, као тренер увек бих имао играча као што је био Милко, који једним потезом реши утакмицу. Милко је мој брат, много га волим, иако испада да га и данас критикујем и грдим, па ево и сад док причам, ха-ха-ха! Жао ми је што није био посвећенији кад је фудбал у питању. Имао је таленат дат од Бога, да је био озбиљнији, играо би у Реалу.

Миле Фосна га је киднаповао

А волели смо много Звезду! Обојица. Тако смо васпитани. Милко и данас много воли Звезду. То је истина! У Партизан је отишао из ината. Само зато што му Звезда није дала стан. Ја сам добио и он је хтео да будемо заједно, близу. Био је мало нестрпљив. И добио би сигурно стан, само да се мало стрпео. Дали су му реч. После утакмице са Сарајевом, кад је оно Шајбер поништио цело коло, а Милко дао три гола, буквално је био опседан од људи из Партизана. И Милко не дође на утакмицу, иако је цело коло било поновљено. Партизан га је врбовао, одвели су га у Праг, у Чешку, дали му 150.000 марака. Огромне паре у то време. Нико није знао где је Милко. Ни ја. Неки Миле Фосна из Партизана је све организовао. То киднаповање. Добио је и намештен стан касније. Милко је одмах купио новог БМВ. Урадио је то из неке освете према Цвелету и Џаји (Владимиру Цветковићу и Драгану Џајићу, оп. а.). Био сам код Џаје и Цвелета у канцеларији кад је дошао Жота Антонијевић, који је иначе много волео Милка, када је рекао – готово је, потписао је за Партизан… Било ми је тешко, плакао сам, а Џаја и Цвеле нису знали шта да раде. Мислим да је много погрешио. Био би сигурно пета Звездина звезда! Пикси можда не би ни дошао у Звезду. Џаја и Цвеле су одмах реаговали и ангажовали Пиксија, који је тражио дупло више него кад су постигли договор и то је и добио. Једноставно, морали су да направе баланс. Пикси је био најкомплетнији играч свих времена, ту за мене нема дилеме. Покрили су њих двојица Милков одлазак доласком Пиксија. Звездаши Милку ту издају никад нису опростили, ни дан-данас, иако га много воле. Да Пикси није дошао, било би чупаво…

Марко и Марио

Милко има два сина, Марка и Марија. У том периоду сам отишао у Сервет и када им отац није био ту, помагао сам им, био сам неки ослонац. Највеће заслуге за њихово правилно одрастање сноси мајка Милена. Она и само она. И могу рећи да су обојица израсли у праве људе. Тешко је одрастати уз родитеља који је велико име, имати тако велико бреме какво је Милково име носило. Они никад нису пушили ни пили. Марио и Марко имају децу, сјајни су момци.

Сви моји дербији

Сви дербији које сам играо су ми некако посебни. Сећам се првог дербија када сам чувао и сачувао Слободана Сантрача и када је остало 0:0. Најбитније су биле утакмице против Барселоне коју је предводио Дијего Марадона. Тамо смо победили 1:0 и на тој утакмици сам дао гол. Овде у Београду, победили су нас 4:2. И утакмице против Реала, на минус 13 у Београду, када смо дан пред меч ми играчи чистили снег на Маракани. Тада је било можда и 100.000 људи на стадиону. Реал велик, јак, Валдано, Санчез, Гордиљо, Мичел, Камачо, Чендо, Бујо, Санчиз, Бутрагењо, Сантиљана… На нашој страни Пикси, Бора Цветковић, Дика Стојановић, Кривокапић, Жаре Ђуровић, ја – ха-ха-ха! испада да се хвалим, али играо сам и ја – тренер Велибор Васовић, који је био врхунски мотиватор, прави менаџер као Алекс Фергусон. Добили смо их 4:2, тамо несрећно изгубили 2:0. Ту енергију навијача која нас је водила… Та утакмица против Реала је можда и моја најбоља у дресу Звезде, јер сам добио „десетку“ и „деветку“ као оцене. И данас ме се људи сећају по тој утакмици.

Boško Đurovski

Мој глас

Знам, знам да многе занима откуд мени овакав храпав глас. Па би и да ме питају и да ме не питају, те хоће, те неће, не би да ме увреде, да залазе у интиму… А ствар је једноставна. Такав је одувек. Као клинац сам оперисао крајнике, али је глас остао исти, овакав. Е, а чуо сам да су неки тренери, они из старе гарде, својевремено јели лед да би причали као Миљан Миљанић, ха-ха-ха! А код мене је природно, ето.

Пријатељи са естраде

Волим да запевам, мада је брат Милко бољи певач од мене. Он је снимао дуете с Лепом Бреном, Аном Бекутом, с многим певачицама. Ја не… Ја волим да се веселим, да певам за своју душу. Са ветеранима Црвене звезде обилазимо целу бившу Југославију, Европу… То је наше треће полувреме. Е, то да видиш…

Дружим се и са људима са естраде. Шабан Шаулић је био мој кућни пријатељ. Маринко Роквић, посебно… Обојица велики звездаши. Када је Маринку била комеморација, његов син Никола је устао и запевао Шабанову песму „Тамо код најдаљих брда“. Пришао је и брат Марко, па смо сва тројица запевали. Све је дошло спонтано. Поред њих дружим се и са Мирославом Илићем, Милетом Китићем, Харисом Џиновићем, Мишом Мијатовићем, Радишом Урошевићем… Играли смо за репрезентацију естраде. Занимљиво, али испада да не волим женске гласове, певачице, то је више Милков фах, ха, ха, ха… Волим песме мушких певача, некако су ми ближе.

Швајцарска

Боравак у Швајцарској, тих 12 година је за мене нешто посебно. Посено са Илијом Петковићем када смо узели титулу. Шест година у Сервету као играч и још шест као тренер. Изабрали су ме у клупски „хол оф фејм“ што је за мене велика част и признање. Ја сам веран човек. Нисам никада волео да се сељакам, после Звезде и Београда, најбоље ми је било у Сервету и Женеви. Такав сам тип, заволим људе, окружење… Новац ми никада није био главна ствар, одбијао сам и боље понуде. Битније је бити човек, бити свој на своме, веровати људима.

Волео бих…

…да радим још као тренер. Али има једно неписано правило. Каже, 20 година трчи за лоптом, 20 година командуј с клупе и 20 година паметуј из фотеље! Сад сам, изгледа, најближи овом последњем. А пошто сам потпредседник Графичара, изгледа да је то то.

Дупла круна са Звездом

Дупла круна са Звездом, када сам је водио као тренер. Треба се вратити неколико година уназад. Клуб је био у расулу, Џаја је био болестан, спекулисало се хоће ли остати, или отићи, Цвеле је још раније напустио клуб. Партизан доминира у свим сегментима. Стигао је Пикси, довео Валтера Зенгу и узео дуплу круну. Долази Душан Бајевић и узима мене за асистента. Он је навикао да у Грчкој има све на готово. Другачије је у Србији. Био је то тежак период за Звезду, Партизан никад јачи, држава стоји иза њих, премијер Цветковић, сећаш шли се… Све партизановци у државном врху тада. У првом делу првенства Звезда је направила разлику 13 бодова, а у другом делу првенства Партизан нас добије на Маракани 4:2. Ми губимо бодове,од Вождовца и Војводине и почиње нервоза. Ето, на тој утакмици против Војводине навијачи скандирају „Душко одлази“. Бајевић се изнервира и оде. Остајемо без тренера. И тада је Пикси стао уз мене. А, у клубу су се тада највише питали Марко Мишковић и Драги Мићовић. И они су тражили тренера, али Пикси је преломио и рекао – Бошко је тренер! Знао је Пикси колико знам и колико могу. И ми у 25 дана три пута добијемо Партизан и побегнемо им на крају 18 бодова. На крају тучемо Војводину у финалу купа. А, пред први од три дербија били смо само на шест бодова. И жао ми је што се о тој сезони слабо писало тада.

Звездин војник и генерал

– Када смо кренули на припреме почињу спекулације. Пише се о доласку Ектора Купера, помињу се нека имена страних тренера. Врши се притисак на Пиксија, али је он преломио и рекао – Бошко је тренер! И долази утакмица са Левадијом у Естонији, квалификације за Лигу шампиона. Тешка утакмица, Шмуци (Иван Ранђеловић оп.а.)прими гол са центра, ми изгубимо, али прођемо. Чека нас двомеч са Ренџерсом и Лига шампиона. Близу је. Али, мене смене. А, ја им после опростим пола уговора. Причао ми је Пикси после, да је био уцењен од стране млађег Мишковића и Драгог Мићовића. Пикси ми каже, дословце су му рекли – Или да дође неки искусан тренер, или не дамо паре! И дође Милорад Косановић! Али, Звезда не прође. Бог их казни! Ренџерс уђе у Лигу шампиона, а у то време није био бољи од Црвене звезде. Мислим да сам остао тренер, да би Црвена звезда већ тада ушла у Лигу шампиона. Значи, 11 година пре него што је то урадио Владан Милојевић.

– Звездин војник?! Био сам, јесам, али ваљда сам сад постао генерал! (смех) Шалим се, наравно! Звезда је мени од малена увек била примарна у животу. Од почетка каријере, па до сада, када су ме сменили у Графичару. И увек бих исто.

Године са Пиксијем у Јапану

– Са Пиксијем сам провео шест лепих година у Јапану, у Нагоји. Као да је осећао да некако мора да ми се одужи, после неправедног отказа у Звезди, којем је највише кумовао Драги Мићовић. Тамо је било феноменално. Предивна земља. Први пут у историји смо постали шампиони Јапана. Пиксија тамо много воле, он је тамо легенда. После тога сам постао селектор Македоније и онда су ме опет звали из Нагоје, јер је Пикси отишао у Кину. За крај, радио сам још годину дана у Кјоту.

Увек уз Звезду

Звезду сам преузео када је Гроф Божовић отишао. И то у деликатној ситуацији. Дошао сам да помогнем, иако ми нису могли гарантовати да ћу остати. Рекао сам тада Џаји и Терзи – У реду, све за Звезду! Прихватам! Несрећно смо изгубили у финалу Купа од Партизана. Да је Мажић свирао онај очигледан пенал над Боаћијем, можда бих остао тренер. И тада сам се сетио дединих речи о неправди… (гута кнедлу) Али, идемо даље! Звезда је изнад свих нас!

   

Извор: Курир спорт/Александар Радонић

Запратите нас

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.