ДАРОВИ ПОСЛЕДЊИХ ОБРЕНОВИЋА СРПСКОЈ ЦРКВИ
Многи не знају да је несрећни Александар Обреновић први српски миропомазани краљ после Косова.
Миропомазао га је Свети Митрополит Михаило (Јовановић) у Жичи, након целоноћне молитве и одговарајуће припреме за овај вечичанствени чин.
Све то у оквиру вишегодишње прославе 500-годишњице Косовске битке и наде у бољу и срећнију будућност Србије на Балкану…
Све су то сад само трошне, прашњаве успомене народа који је (на своју несрећу) побио и изгнао све своје најбоље владаре, неправедно оклеветане и после смрти…
Краљ Александар, Миланов и Наталијин син и Милошев праунук, посетио је И ДОСЛОВНО СПАСИО ХИЛАНДАР од насилног изласка из српске историје (због нерешивог проблема у виду великог неотплаћеног дуга Бугарима који су зато скоро већ преузели манастир), а на путу на прву Олимпијаду (ону у Атини 1896. где је био и једина крунисана глава).
Са Живојином Мишићем као личним ађутантом, наш владар, тада тек двадесетогодишњак, великодушно је избавио задужбину Светог Саве и Светог Симеона, отплативши тај дуг.
За награду и у знак захвалности је са собом у Србији понео оригинал Мирослављевог јеванђеља и оригиналну оснивачку повељу манастира Хиландара (нестаће у пламену, заједно са Народном библиотеком, током бомбардовања Београда у априлу ’41. године).
Тако су ове светиње дошле у Србију, а манастир остао у српским рукама.
Млади српски краљ је наставио да дарива нашу Цркву и улаже свој и државни новац и да често даје вредне дарове „за душу“ (отуд и оно „задужбинар“), дословно све до своје преране и страшне смрти.
Тако је, заједно са својом законитом супругом Драгињом Луњевицом-Обреновић (унуком чувеног војводе и угледног трговца, једног од главних финансијера оба српска устанка), поклонио Српској Православној Цркви раскошну везену завесу за олтарске двери.
На њој су (по нацрту чувеног Владислава Тителбаха) вешто извезени ликови Немање и његових синова у светитељском виду (као Симеона, Саве и Симона) на прекрасној позадини у средњовековном стилу и православном духу. И налази се и данас у олтару Саборне цркве, са друге (унутрашње) стране иконостаса, у специјалној кутији са механизмом за механичко спуштање „на дугме“ (коју је дао са се направи њен дугогодишњи старешина, а мој добри пријатељ: отац Петар Лукић, трудољубиви обновитељ београдског престоног храма).
Повремено се тако спушта ова раскошна бордо завеса из 1902. године и поставља пред пажњу и поштовање свих нас, далеких потомака Александрових поданика и сународника из давних времена.
Њом се тако спаја наше и време Обреновића, и симболично везују и преплићу XIX, XX и XXI век, али, не мање, и онај српски са оним југословенским делом историје Београда и наше лепе Отаџбине…
Имао сам прилику да вечерас, после Акатиста, фотографишем овај давни дар одавно у Христу уснулог владарског пара, краља и краљице који су заједно живели и исто тако заједно отишли у сурову и за њих неизбежну смрт…
P. S.
А договорио сам се са Петром и да под покровитељством Саборне цркве и београдско-карловачке Архиепископије што пре издам своју кратку студију о митрополиту Михаилу Јовановићу, чије мошти су похрањене у Саборној цркви, (тачно преко пута гробнице Милоша и Михаила Обреновића).
„Ето ко нас је обојицу окупио да се вечерас, наизглед случајно, нађемо на овом месту“, рекох оцу Петру. А он ми одговори својим светлосним осмехом, пуном пријатељског поштовања и скоро родитељске љубави…
Он ми је причестио оца Илију пред његову смрт, а и мене, недавно, у Клиничком центру, док сам у болничком кревету дословно висио између два света (одмах чим су ме тамо довели)…
То се не заборавља!
P. P. S.
Иначе, није случајно овај поклон Цркви имао мотив зачетника лозе Немањића. Наиме, за време владавине династије Обреновића стално се наглашавала веза ове две „зачетничке“, државотворне владарске српске куће. Митски ловор уз Немањиће се сад претворио у храстово лишће Обреновића, а средњовековна генеалогија Немањиних потомака је, трудом династичких песника и талентованих апологета, урасла у породичну лозу Милошевих наследника.
Отуд баш овај мотив на олтарској завеси дарованој од краља и краљице – српској Цркви и верном народу.
Извор: Драгослав Бокан
Фејсбук коментари