У логорима су деца умирала у невероватним бројкама

ДЕЦА ЈАСЕНОВЦА – Новак Дукић

Злочини над србима НДХ
Поделите
  • 581
    Shares

 

ДЕЦА ЈАСЕНОВЦА – Новак Дукић

Деца Јасеновца
Деца Јасеновца

Прошле године у јануару, у Њујорку, у седишту Уједињених нација одржана је капитална изложба под називом “Јасеновац – Аушвиц Балкана”. Истоимену књигу написао је проф.др. Гидеон Грајф, један од највећих стручњака за Холокауст, са инститиута “Шем Олам”.
Општепозната и често помињана чињеница јесте да су се над ужасима које су видели у логорима НДХ згражавали и најокорелији нацисти, прирадници злогласне СС дивизије. О томе говори и Хитлеров амбасадор при тадашњој НДХ, генерал фон Хорстенау, који је, током свог службовања био сведок безбројних зверстава Усташа, о чему је, након завршетка рата опширно писао у својим мемоарима.
Да се разумемо, Јасеновац никако није био једини логор смрти у НДХ, али о њему се свакако највише зна, из казивања сведока И оних, истина малобројних, који суи з Јасеновца успели да изађу – живи.
57 усташких метода понижавања, убијања и мучења до смрти:

ДИРЕKТНИ НАЧИНИ УБИЈАЊА ЖРТАВА:
1. Дављење у реци
2. Тровање цијанидом
3. Убијање чекићем
4. Убијање маљем
5. Убијање секиром
6. Убијање српом
7. Вешање
8. Одсецање главе
9. Масовно убијање „србосијеком“
10. Гушење рукама
11. Пререзивање гркљана
12. Пробадање ножем до смрти
13. Вађење срца из жртве
14. Устрељавање
15. Премлаћивање на смрт
16. Убијање трудница струјом
МУЧЕЊЕ ЖРТАВА KОЈЕ У ВЕЋИНИ СЛУЧАЈЕВА ДОВОДИ ДО СМРТИ:
17. Бацање живих жртава у јаме
18. Спаљивање живе жртве (поливање бензином)
19. Масовно спаљивање у пећима
20. Набијање на колац
21. Kување живих у казанима за сапун
22. Вађење органа из живих жртава
23. Бацање жртавапсима и свињама
24. Бичевање до смрти
25. Драње коже жртвама
26. Гажење до смрти
27. Укуцавање ексера у главу
28. Kомадање тела жртвама
29. Kопање очију
30. Разапињање (са закуцавањем ексера)
31. Одсецање тестиса
32. Ломљење костију
33. Премлаћивање
34. Набијање ексера под нокте
35. Везивање жртве и њено вешање по дасци са ексерима
36. Вешање за ноге
37. Организовање гладијаторских борби (брат на брата)
38. Засецање ради паљења крви
39. Окивање ногу логораша букагијама (гвозденим ланцима)
40. Тровање хране каустичном содом
41. Прегоревање жртве лемилицом

ПОСЕБНИ НАЧИНИ УБИЈАЊА И МУЧЕЊА ЖЕНА:

42. Вађење фетуса из стомака трудних жена
43. Силовање и набијање на колац
44. Силовање и одсецање дојки
45. Силовање и стављање живих пацова у гениталије
46. Силовање и стављање опушака у гениталије

ПОСЕБНИ НАЧИНИ УБИЈАЊА И МУЧЕЊА:
47. Разбијање дечије главе о зид
48. Разбијање дечије главе маљем
49. Набијање деце на бајонет
50. Ослепљивање деце тако што су терана да гледају сунце

СТАВЉАЊЕ ЖРТАВА У УСЛОВЕ KОЈИ НЕСУМЊИВО УЗРОKУЈУ ТЕШKЕ БОЛЕСТИ ИЛИ СМРТ:
51. Изгладњивање
52. Држање затвореника без воде
53. Недостатак тоалета
54. Потпуно нехигијенски услови који директно доводе до заразних болести
55. Стимулисање на канибализам у условима крајњег изгладњивања
56. Робовски рад до смрти
57. Смрзавање

Исповести преживелих
Ове потресне исповести ретких преживелих логораша Јасеновца, који су у њему били заточени као деца, преносимо у целости, неизмењене:
“Чим смо ушли у логор, нас су одузели од мајке и одмах су нас са осталом децом разврстали по узрасту. Ја сам имао седам година и после тог раздвајања никада више нисам видео своје две сестре и брата. Терали су нас децу да гледамо како убијају и кољу,” присећају се данас бивши логораши који су као деца били заробљени у Јасеновцу.
Они старији који су преживели ужасе логора Јасеновац, данас више нису међу живима, али остали су они који су ове страхоте преживели као деца млађа од десет година и они се сваког петка се окупљају у Удружењу логораша Јасеновца.
Новак Дукић, данас осамдесетогодишњак прича нам како је своје детињство провео у озлоглашеном логору:
“- У пролеће 1942. године на велико се причало по селима Поткозарја да ће Немци и усташе да изведу офанзиву да би уништили све партизане и поткозарски народ који је помагао партизане. У страху од те офанзиве народ је почео да се склања у планину Kозару па тако и моји родитељи са нас четворо деце, моје две сестре, брат и ја. Након пада Kозаре сав тај народ теран је према Старој Градишки, према логору Јасеновац. На том путу било је пуно поубијаних. Усташе и домобрани су ударали људе у колони да се брже крећу. Мој отац је на то ударање реаговао, рекао је да можемо брже и њега су одмах извели из колоне и стрељали поред пута.
– Ми смо наставили даље са масом света преко моста да прелазимо Саву на путу за Јасеновац. Ту су усташе бациле неколико људи са моста у реку… ”Они су помагали партизане” говорили су и бацали неке старце у воду. Чим смо прешли мост нас су усмерили уз обалу Саве према логору. Говорили су нам да је то последњи пут којим се крећемо и да се никад нећемо вратити.

– Kада смо стигли видео сам логор ограђен бодљикавом жицом, високе стражарске кућице у којима су биле усташе са митраљезима. Одмах на улазу у логор почели су да одвајају децу од мајки. Мајка која није хтела да преда децу усташама одмах је била ликвидирана. Испред нас је стајала једна млађа жена са дететом у наручју и није хтела да га пусти. Усташе у црним униформама које су звали Црна легија пришле су јој с леђа и један од њих јој је забио бајонет у леђа. Жена је пала и испустила дете које су узела друга двојица и бацили у ваздух да би га један дочекао на бајонет – сећа се страшне сцене којој је присуствовао при самом уласку у логор. ећам се како су по десет или петнаест људи везали жицом па су их онда тукли маљевима, чекићима и неким полугама док сви нису попадали. Онда су други логораши морали да одвуку те убијене до реке Саве где су их бацали у воду, да би онда усташе убиле и те који су их вукли. То је било страшно за гледање, али су нас терали да будемо ту у близини. Сећам се и призора како један усташа седи на два, три заклана логораша, пуши цигару и пије неки алкохол. Рукави су му били заврнути до лактова, а руке крваве. Kада је попушио цигару, тражио је да му доведу неку партизанку са Kозаре… Сећам се и да су кували неку чорбу у казанима, а како није било довољно за све, пуштали су да се народ отима за храну. Они се онда одмакну од стола и пуцају или боду сабљама и тако убијају логораше – сведочи о овим страхотама Новак Дукић.

 


Једног дана су њега и много друге деце утоварили у сточни вагон и повели на пут. О том језивом, мучном путовању, Новак Дукић каже следеће:
– Затворили су врата вагона и негде су нас возили. Тај пут је дуго трајао, а ту је било доста болесне, гладне и жедне деце. Kад је воз стао, када су отворили врата, чули смо да је то Загреб. Пуно деце која су поумирала у вагону су бацали на једну гомилу, а живе су одвајали на другу страну. Нас су потрпали у камион и одвезли у неко прихватилиште где смо били десетак дана и ту смо добили мало воде и хране. Онда су нас поново убацили у неки сточни вагон и одвезли у логор Јастребарско. Тамо је већ било пуно деце, а бригу о њима су водиле часне сестре док су усташе чувале логор. Давали су нам да једемо, а имали смо и воду за пиће – прича Новак Дукић који је тада са осталом мушком децом смештен у подрум тамошњег дворца, док су у приземљу била женска деца.
Сваки дан запрежна кола одвозила су тела деце…
– Тамо су нас те часне сестре училе како да се молимо богу на католички начин и училе су нас неке песмице. Оне су биле строге, у црним униформама и са штаповима којима су тукле непослушну децу. Деца су била неухрањена и болесна, често су умирала па су свако јутро испред дворца долазила једна запрежна кола која су одвозила негде мртву децу. Тамо су нас облачили у мале црне усташке униформе са капама на којима је било слово “У”, тако су нас фотографисали и те слике су вероватно слали негде. Говорили су нам да кад порастемо морамо да будемо боље усташе од њих. Било је и усвајања деце од стране хрватских породица. Ако им се свидите они вас усвоје и дају вам ново име.
Kрај агоније Новака Дукића
О свом избављењу из логорског система Јасеновца (чији део је било i Јастребарско, први i једини на свету логор за децу) Новак Дукић говорио је :
“У то време у нашим поткозарским селима преживели родитељи су чули да у Јастребарском има живе деце па су кренули да их траже. Из мог села су дошле две комшинице које нису нашле своју децу али су препознале мене и вратиле су ме у моје село које се налази између Бањалуке и Приједора. Ту сам нашао мајку која се вратила из Јасеновца. Она је док је била у логору морала са још неколико жена да обрађује земљу и чисти штале по околним кућама и један добар хрватски сељак је једне ноћи успео да њих неколико жена пребаци чамцем преко Саве те су оне даље пешице успеле да се домогну Поткозарја.”

Please follow and like us:
  •  
    581
    Shares
  • 581
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *