Деса (Урошевић) Војисављевић Вукановић је Немањин отац

Uncategorized
Поделите
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Gianantonio Bomman: Деса (Урошевић) Војисављевић Вукановић је Немањин отац

Сербски владари, династије Оштривојевића, Свевладовића, Немањића и њихови родослови, стране 286, 287, 288, 289 из дела аутора, италијана (Млечанина) Gianantonio-а Bomman-а из XVIII. века, под насловом „Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna“ (Tomo II).

*

​»Љубомир Ковачевић је у својој приступној академској беседи 1900. подине, поставио и врло “духовито“ бранио мишљење, да је Немањин отац био Завида (Глас 58, 1900, 1—106; ту су изнета и сва ранија мишљења и хипотезе о Немањином оцу). Но очигледно да није желео, нити да су многи други сербски научници желели, од којих се велика већина школовала у “западним“ школама, понајвише у Бечу и Берлину, нису желели, нити им је било дозвољено да научно представе источнике који су још у XV. веку писали о предходницима сербских краљевских лоза, и лозе Немањића.

Несувисло је говорити о сербским источницима, такође и о старим сербским родословима и летописима, па и многим писањима знаменитих људи о његовом оцу за којег кажу да је био Деса, а не Завида. Један од итекако релевантних источника за сербску историју и науку био је италијански хуманиста и научник Ђанантонио Боман. Такође, нагласићу још један итекако важан извор, то јест источник а он је у лику источника и паметара Мавра Орбинија и његовом делу ‘Regno degli Slavi’ (Краљевство Словена), у којем непобитно поставља ствари на своје место, са посебним нагласјем, на родослове старих сербских краљевских породица. Марво Орбини такође тврди уз низ аргумената, да је Деса родоначелник лозе Немањића.

Данас је немогуће прихватити намерне пропусте наших научника по питању великог дела наше сербске историје, такође на пропусте у огледима и погледе на лозу Немањића и родоначелника те исте лозе. То је многима потпуно јасна ствар.
Ковачевићево мишљење, да је Немањин отац био Завида, примљено је било у науци и важило је дуго времена као сигурно, све док г. проф. Драгутин Анастасијевић, наш велики филолог и лингвиста, није 1914. године штампао расправу: “Отац Немањин“ (Београд: Штампарија „Доситије Обрадовић“, 1914., стр. 32), у којој је, са пуно оправданих разлога, побијао Ковачевићеву хипотезу о Немањином оцу, а поставио и изнео доста доказа за своје мишљење, по коме је Немањин отац био Деса (стр. 22), а његов деда да му је свакако био Урош I., отац Десин и Уроша II. (стр. 24). Анастасијевићеву хипотезу је прихватио професор Фердо Шишић, и нагласио је неке моменте, за које мисли, да утврђују ту хипотезу (Летопис попа Дукљанина, 1928, 93—4, 97).

У делу Ђанантониа Бомана, у којем је представио генаолошке таблице готово свих сербских краљева па и цара Душана Силног, одлично се чита и види да је родоначелник лозе Немањића био Деса Урошевић Војисављевић а не Завида о коме се готово ништа не говори у историјским изворима.

Владимир Ћоровић „чувени“ сербски историк понајвише меланхолик и циник, у својој “Историји Срба“, вољом политике бечко-берлинске школе и цариградских опонената сербске политике на Хуму, наметнутих решења, „зацементирао“ је име Завиде као родоначелника Немањића, што је данас већ научно оспорен навод из родослова сербске краљевске и царске породице. Његов основни источник којег цитира у својим књигама, је управо горепоменуто дело Љубомира Ковачевића.
Навешћу још један занимљив податак везан за поменутог историка Владимира Ћоровића, а то је тиха и дугогодишња академска расправа о разлозима његовог „самоубиства“.

Након берлинског конгреса 1878. године, сербска историјографија добија ново “рухо“. Ликовања, “политичке“ и сваке друге радости главног стратега бечко-берлинске школе у Срба, у сербском академском кругу, Илариона Руварца, била су надахнуда, личном оставком главног дипломате, и једног од најеминентнијих, најинтелегентнијих људи тога времена, историчара и државника Јована Ристића. Сербски дипломата је покушао готово све да учини за интересе Срба и тадашње Краљевине Србије, не прихватајући ултиматуме, у околностима, где су Велике Силе одлучивале о судбинама народа тадашње Европе. Дошло је ипак, и на жалост, до усвајања новопостављених агенди од стране тих истих Великих Сила. Од тада, сербска наука “лута“ по беспућима наметнутог незнања. Наука и историјографија добијају потпуно један други а назваћу га слободно „наопаки пут“, пут без пута, пут са којег има минималних шанси, повратку, на прави пут истине и правде.

Таквим путем ходи, да се и данас након 139 година од Берлинског конгреса, истом матрицом обрађује историја сербског народа. Пуна је глупости, измишљених извора или источника, и политички, наметнутих одлука.«

 

Запратите нас
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *