отаџбина Ђура Јакшић

Ђура Јакшић – Отаџбина

Култура Поезија
Поделите
  • 81
    Shares

Ђура Јакшић

Ђура Јакшић Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком,
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? …
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
“ Отаџбина је ово Србина!“

Анализа дела

Основна идеја је да се у младим нараштајима пробуди љубав према Отаџбини. У уводним стиховима Јакшић своју отаџбину, кроз скраћено поређење (метафору), доживљава као огроман камен, стену, што чак и Сунцу прети. Ова слика има за циљ да читаоца, слушаоца, подсети на особине камена: чврстину и постојаност. У наставку тај камен је персонификован (живо биће):

Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком,
Образа свога бразде дубоке.

Камен је доживљен као људски лик из кога зраче осећања и расположења, виде се вечите патње које су оставиле трагове (боре) на лицу. У поређењу камена са пирамидом опет се указује на постојаност (вечност).
Ову строфу карактерише још једна особеност: изузетна звучност. Она се остварује гомилањем гласника Р: тРагови, цРне, боРе, мРачне, пРаха, што асоцира на ударање у добош који позива на отпор окупатору. А, уствари, шта је камен? Како је настао? Одгор је у стиховима:

Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене

Зашто? Опет једноставан одговор: „Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело презирућ Душмана чекат чете грабљиве. “

У свом основоном значењу то је камен међаш, који стоји на границама сваке државе, па и Србије. Отуд следи порука непријатељу:

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? …
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
“ Отаџбина је ово Србина! „

 

Please follow and like us:
  •  
    81
    Shares
  • 80
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *