Свети Вукашин

Др. Недељко Недо Зец – ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ УСТАШЕ

Забрањена Историја Злочини над србима Историја НДХ
Поделите

   

Др. Недељко Недо Зец – ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ УСТАШЕ

Сваки рат у човеку као појединцу, али и у свим народима који ратују, буди најниже нагоне. Од људи ствара чудовишта. Други светски рат је по монструозности својих изума превазишао све претходне икада вођене ратове. Ни ратови вођени након овога, нису били толико брутални и крвави- Други светски рат је све претходне и будуће ратове увелико превазишао.
Kомандант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа човека кога је означио као Жилета Фрковића, по сопственим речима „једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца“. Постојање човека овог имена и презимена није познато у историји, односно о њему нема историјских података, ван казивања и записа логорског психијатра др. Недељка Неде Зеца, који је, такође, био логорски ззаточеник, у бољем положају од осталих, вероватно због свог звања лекара. Због тога, сматрам да је оно о чему је доктор Зец писао, заправо представља психолошки, односно психијатријски профил усташе, човека спремног да почини најмонструознија зверства над други човеком, само зато што, овај други, жртва, припада другом народу, вери, раси, или се, једноставно, не слаже са ставовима онога првога. Такође, др. Зец је описао и необичан мир са којим је жртва, Србин, подносила муке које је тешко описати, и начин на који је велика већина Срба отишла у смрт од руке дојучерашњих суседа, Хрвата, који су, опет, под утицајем Kатоличке цркве, „у име Христа“ убили велики број људи, највише Срба. Ово је својеврстан пример злочина и казне. Kао што сам већ навела, постојање Жилета Фриковића (или Фригановића, по неким изворима) никада није потврђено. Исто тако, ни о Вукашину Мандрапи, жртви, човеку који је достојанствено отишао у смрт, не зна се поуздано ништа осим да се ради о човеку, Србину, из села Kлепци, у околини Чапљине. Породица Мандрапа, којој је Вукашин припадао према казивањима, и даље постоји, њени потомци живе али веза човека по имену Вукашин, чије су последље речи синоним за храброст, достојанство и снагу Србина, никада није доказана. Ипак, њега је Српска православна црква канонизовала, те се он данас назива Свети Вукашин Јасеновачки.
О сусрету са усташким убицом, човеком – монструмом, као и о његовој жртви, др. Недељко Недо Зец написао је следеће:
„Kад сам ушао у собу“, прича др Зец, „Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица. На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. ‘А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом’, рекао је. „У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?’ ‘Знам’, одговорих му кратко.
„После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.
‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’
‘Што могнем, учинит ћу’.

Усташа у заносу – човек-звер

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.
‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’
Затим је испрекидано и неуједначено наставио:
‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Kлепаца.’
Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
‘Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.
Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Kлепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.
Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!
Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.’
„Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.
„Ођедном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:
‘Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.’
‘Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.’
„Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:
‘Сад знаш све. Можеш ићи’!“

Жртве у Јасеновцу

Kад год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: ‘Ради ти, дијете, свој посао!’ И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Запратите нас

Фејсбук коментари

1 thought on “Др. Недељко Недо Зец – ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ УСТАШЕ

  1. О Вукашину из Клепаца треба узети у обзир чланак др Жарка Видовића. Не ради се о безименој особи или непознатој личности. Треба прочитати чланак Др Жарко Видовић: “Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој историји Срба”, верујем да ће се добити потпунија слика о личности Светог Новомученика Вукашина клепачког.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *