О унутрашњем уређењу словенских племена се ретко говори и у уџбеницима историје за све нивое образовања о томе нема много података. Ипак, овом темом се баве поједини историчари. Познати извори указују на чињеницу да је племенско уређење племена која су живела на просторима данашње Србије, Црне Горе, и Босне, веома слично.
За племенску организацију, која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина, Црна Гора, Бока, и код Арбанаса односно Албанаца) можемо рећи да има неколико значајних заједничких архаистичких карактеристика.
Свако племе имало је своју одређену територију. „Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије“, казује Ј. Ердељановић, који је та питања посебно проучавао, „а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да се по њој може ићи по цео дан и више, а да се не нађе никакво стално насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су се суседна племена редовно борила и отимала.“ Тај појас земљишта својина је целог племена и назива се племенска заједница.
Племена су састављена из братстава, а братства из родова. Братства су увек настањена у групи, у засебним селима или у групама села. Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. Тих појава, без крсног имена наравно, има и код муслимана, и то чак и V областима даљим од ових брдских предела. У Општини Брези. на пример, у Височком срезу, усред Босне, има неколико насеља муслимана старинаца, где једно или два братства сачињавају читава села. Вук Караџић забележио је 1837. за Црногорце да и немају правих села. „Тамо се знало само за племена, па и ако поједина братства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном месту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара.“ Сва већа хришћанска братства имају обично и своју цркву. Та појава се лепо да пратити још и сада у требињској области. Братственици се, наравно, узајамно помажу у сваком погледу; увреда, невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво братство. То се нарочито манифестује у крвној освеши. које још и данас има по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима. На челу братства стоји главар или кнез, у задње доба готово са наследним правом за извесне породице, исто као и војвода, који је био најпре војнички представник племена. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго кнежини на челу; у Бајуцама породица Мартиновића. У Грбљу, који је имао четири кнежине, главар је од старине био наследан. У Дробњаку, међутим, војводе су се бирале. Као у старо време, племена су живела чисто демократски. Имала су своје освештано обичајно право. Скупљали су се братственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања; а задржавали су за себе, понекад чисто формално, право избора својих старешина.
Нека од наших словенских племена дошла су у међусобне везе и можда су се, судећи по њиховим називима Кучи, Матаруге, Кричи, Букумири, Цуце итд., рано и стапала међусобно. Том стапању је, несумњиво, много допринео и њихов географски положај у планинама Динарског система, где посебне конфигурације земљишта условљавају извесну подвојеност и ограниченост према другима, и ужу узајамну везу. С тим су у вези и јаке конзервативне црте код њих.
Племенске територије биле су. углавном, поједине релативно мале жупе, формиране у малим природним јединицама, око појединих река (Топлица, Врхбосна. Рама, Коморница, Морача и др), у њиховим долинама и на обалама. или у карсним пољима (Фатница, Љубомир. Чево и др.) или на згодним комбинацијама долина и пасишта (Рудине. Драчевица, Подлужје и др.). Занимљиво је да данас жупа или жупно место означава, према В. Богишићу, само „предио гдје је питомо, т.ј. гдје снијега нема и гдје рађа виноград“. Назив жупа за извесне области очувао се све досад (код Крушевца, Дубровника, у Грбљу).
Родови и братства живели су у тим жупама у несумњивој кохезији, али да су имали нарочито развијен живот у задрузи, са врло разгранатим породицама у једном ужем кругу, није сасвим сигурна ствар. Ма колико да је индивидуално осећање било подвргнуто племенском, ипак није вероватно да би се рашчлањивање породица у мало слободније јединице спречавало неком општом дисциплином. И народне традиције и извесна историјска казивања доносе често вести о томе како су нека браћа или чак и синови за жива оца кретали својим путевима да нађу повољније услове за живот. Једино што се гледало да сачува била су имања у земљи и с тим у вези положај и углед који долази из њеног поседа.
Племенским животом условљен је култ традиционализма и у личним и у духовним стварима. Код првих, он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у другим, у општем развијању племенских предања. Речи племенит и племић, као ознака нечег бољег, дошле су као израз тог патријархалног морала и култа племена.
У средини жупе налазио се обично град, уточиште уопште у случају напада. Као у Француској, и у нас је временом назив град постало исто и за ville и за сhateau, јер се у тој првобитној утврди временом развило и градско насеље. Испод града се обично развијало подграђе као насеље; тако, на пример, код Благаја где је данас Подграђе посебно село. В. Скарић упозорио је на доста чест назив Самоград. Он је приметио да на местима с тим именом „нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно вријеме, када наши преци ваљда још нису били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова“.
Жупама на челу били су жупани, и то као наследна господа. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана, а у једном натпису из времена око 1180. године за требињског жупана Грда, ваљда до пунолетства његових синова, спомиње се као жупан његов брат Радомир. Над жупанима био је владар, ό άρχων, чија власт обухвата неколико суседних жупа, али чији народни назив чина није познат. Тих владара у српским земљама у IX веку беше више. Поред Властимира, спомиње се требињски жупан Крајина, коме Властимир даје кћер за жену и титулу владара, „хотећи га одликовати“ и дајући му том приликом самосталност. Централизација власти у почетку не постоји: у том Властимировом акту има нечег што подсећа на поступке наших задружних обичаја. У Захумљу је наследна династија Вишевића водила своју државну политику. Жупан који је успео да победи већину суседних и да буде изнад њих постао је велики жупан. Та титула одржала се у Србији све до 1217. године, односно да прогласа Краљевства
Фејсбук коментари