самсонова коса

Дуга коса

Друштво Историја Култура Традиција и обичаји
Поделите
  • 11
    Shares

Селеукидска краљица Берениса II од Египта, жена краља Птоломеја III Eуергетеса, припадала је птоломејској династији. Птоломејци нису били Египћани, него македонског порекла, Грци, хеленистичке културе.Владали су Египтом кроз три века и њихова последња краљица била је Клеопатра.Године 243 п.н.е. Беренис је жртвовала своју дугу косу богињи Афродити, тражећи од ње да се њен муж врати сигурно и успешно из рата са Сиријом. Он је то урадио, али је Беренисина коса, која је остала у храму, украо свештеник, љут јер је коса понуђена грчком божанству. Конон, дворски астроном, позван је да реши инцидент. Oн је објавио да је Афродита прихватила жртву са задовољством и да је косу сместила на небо, формирајући јато звезда које сада сија на Галактичком Северном Полу. Сазвежђе “Coma Berenices” налази се близу сазвежђа “Лео” и највидљивије је у мају. Беренис је једнокраки троугао формиран од три звезде сјајније него остале.

У нордијској митологији, блиској Скандинавцима, Германима и Саксонцима, Сиф је била жена Тора, бога грома. Имала је дивну дугу косу, која јој је падала до ногу, а боје пшеничних поља која сијају под сунчевом светлошћу. Једог дана док је спавала, бог преваре Локи, заштитник варалица и авантуриста, одсекао ју је и побегао са косом. Док је огорчено плакала, њен муж Тор је беснео, претећи најтежим казнама за починиоца овог дела. Локи, бојећи се освете Тора путује у Асгард и Смифхелм, земљу патуљака и тражи њихову помоћ. Они су исткали нити златне косе дуже него пре са локнама искованим од правог драгоценог злата. Локи се вратио сутрадан са новом косом и умирио Тора.

Медуза је била једна од три Горгонске сестре, чудовиште са змијском косом. Према причама римског песника Овидија, Медуза је била свештеница у Атинином храму, прелепа жена и када ју је силовао Посејдон, господар мора, од њеног гнева њена коса се претворила у змије, а лице јој је постало тако страшно да од самог погледа на њега људи су се претварали у камен.

Самсонова коса

Самсон је био Судија у древном Израелу. Прича о њему је испричана у Књизи судија, од 13-16 главе.
Анђео се јавио Манои и његовој жени у време када су Јевреји били потчињени другом народу, Филистејцима, обећавши им да ће их њихов нерођени син ослободити Филистејаца,ако се буде придржавао Назирејских заклетви, које су садржале између осталих услова, да не брије или не сече косу.
Самсон је растао са овим светим заветом и добио је невероватну снагу којом је чинио велика херојска дела. У једном тренутку његовог живота заљубио се у жену Далилу, коју су подмитили Филистејци да пронађу тајну његове снаге. Након много неуспелих покушаја, Далила по сопственој исповести Самсона сазнаје да тајна лежи у дужини његове косе. Онда је док је Самсон спавао одсекла његову косу и дала је Филистејцима, који су га заробили и ослепили тако што су му мачевима извадили очи. Али ипак, Самсону се повратила коса и снага и једном када су сви Филистејци били окупљени у свом храму, уз Божју помоћ, он се наслања на два стуба, обара их и уништава читав храм убијајући све Филистејце и притом говорећи: ”Боже, нека умрем и ја са Филистејцима.” Судије 16.30

У будистичкој митологији, Гаутама Буда, током свог процеса просветљења био је осам пута искушан од стране демона Маре, божанства Ведик пантеона који је представљао зло и смрт спиритуалног света.
У једном од својих покушаја, Буда је дотакао земљу прстима молећи мајку Земљу за помоћ. Мајка Земља је створила океан од своје дуге косе терајући Мару и њене демоне далеко од Буде.

Рапунзел је бајка браће Грим објављена у Немачкој 1812.године. Заснована је на причи Persinette, Charlotte Rose de Caumont de la Force, а ова је у ствари заснована на старој иранској легенди Рудаба из књиге зване Шамана, из 11.века п.н.е. Млади пар који је желео да има дете живео је поред баште госпође Готхел, која је гајила звончиће у својој башти. Када је жена затруднела, добијала је велики нагон за звончићима. Муж је отишао у башту да убере мало звончића,али га вештица ухвати и запрети казном. Он је молио за милост и она одлучи да му опрости уз услов да његово прво дете по рођењу припадне њој. Када се девојчица родила дали су јој име Звончица и стара вештица ју је затворила у високу кулу само са једним прозором. Када је чула вештичино певање у својој дванаестој години: ”Звончице, Звончице, пусти своју косу, да се могу попети златним степеником”. Она је онда пустила косу да би се ова могла попети. Једнога дана принц је пролазио поред баште, пронашао косу, попео се њоме до собе и упитао Звончицу да се уда за њега. Вештица је то открила, исекла девојчину косу и када је принц дошао код Звончице, она га је гурнула са куле и од пада принц је ослепео. Месецима је лутао, док једног дана није чуо певање Звончице поред језера. Под утицајем њених суза, вид му се повратио и њој се повратила дуга коса. Принц је одвео Звончицу у његово краљевство и оженио се њоме.

У Србији дугу косу и перчин укинуо је вожд Карађорђе 1810.године. Перчин је кроз историју вековима била једина и универзална мушка фризура. Мода ношења кратке косе код Срба је релативно нова и траје знатно краће него што је то био обичај да мушкарци буду дугокоси. Испреплетена кика пуштена низ леђа представљала је на симболичан начин, мушкост и снагу. Сви јунаци народне поезије били су бркати, брадати и дугокоси.

Разлог Карађорђевог укидања дуге косе и перчина је био у томе што су у борбама Турци могли да ухвате противника за перчин и тако му лакше дођу главе. Други могући разлог је био и тај, да пошто су и Турци имали обичај ношења овог мушког украса, да би се наши бојовници и визуелно разликовали од Турака.

Након пада Римског Царства у Европи, на том региону почеле су да се појављују различите нације.
Ово је период јаког утицаја Католичке цркве тако да су људски обичаји и животи генерално били под утицајм хришћанства. Римске легије потукли су Германи које су Римљани називали Варварима. Они су искористили шансу и напали територије ослабљеног царства.

Германи су коси придавали велики значај. Чак и код њих војна и друштвена хијерархија била је у вези са дужином њихове косе. Везивали су косу на врху главе у виду великог чвора што их је чинило вишим и страшнијим у биткама. За њих најгоре понижење је било да изгубе косу. Коса је била симбол моћи и ауторитета. Робови и ратни заробљеници били су потпуно обријани. Обријана глава за њих била је знак потчињености.

Аларик, краљ Визигота, опљачкао је и окупирао Рим 410.године изазивајући коначни пад Римског Царства. Од тог тренутка обичаји Германског народа почињу да бивају популарни у Европи. На крају 5.века Франци на челу са династијом Меровинга осваја готово цео континент, наследила их је династија Каролинга, која формира Свето Римско Царство Немачког Народа. Сви ови краљеви имали су дугу косу и браде. Када су се у 5.веку појавила прва краљевства Меровинга, њихови краљеви носили су дугу таласасту косу, подељену по средини главе, они који су били под њиховим ауторитетом имали су краћу косу. У то време то је била фризура, која је мало по мало, замењивала чисто обријану главу. Меровинзи су наметнули свој оригинални стил стварајући праву хијерархију према дужини косе. Један од начина како избећи да неки дисидент дође на власт био је сечење његове косе. Свештеници Католичке цркве који су већ у то време почели да добијају све више утицаја у тим земљама носили су тонзуру, обријани врх главе. Тонзура је била знак потчињености супериорном ауторитету. Када је неки од Меровиншких краљева пожелео да се отараси неког непожељног рођака који је претендовао на трон, они би га “тонзирали”и послали у манастир.

По оснивању краљевства Карла Великог у 8. веку, успостављен је јак савез са Римским папом и у своје краљевство Карло је донео старе римске обичаје, мушкарци су почели да скраћују косу и да је негују.
Брада и дуга коса били су сматрани симболом паганизма од стране Католичке цркве. Кратка и лепо очешљана коса била је веома “римски”, у супротности са варварским паганизмом из претходних периода и више у складу са Хришћанством. Краљ Француске Луј Други, поштујући папин свештенички императив секао је своју косу кратко као монах.

Око 10. века Католичка црква је почела да издаје едикт против дуге мушке косе и потребе жена да покривају веловима главе. Године 1073. папа Грегор Седми забранио је ношење браде и бркова међу свештенством, а свештенство је почело да даје инструкције становништву да брију браде како би били добри хришћани. То је очигледно био начин да изгледају другачије од других култова. Године 1096. Архибискуп Роена објавио је да ће мушкарци који носе браде бити избачени из цркве. Сличан црквени декрет објављен је у Венецији 1102. године. Британски краљ Хенри Први пристао је 1130. године да му се одсече коса и брада под притиском цркве. Од тада па све до 15.века било је необично видети браде на мушкарцима. Коса није била дужа од потиљка и цело лице је било уредно обријано. Слика Виљема Освајача, војводе од Нормандија и касније краља Енглеске, представљале су га само са брковима, иако је међу Нормандијцима ношење браде било веома важно за раздвајање мушкараца од младића. Од 11.века била је веома популарна “паж физура”, то је била фризура са шишкама на челу, а коса је била закривљена преко ушију до врата. На чувеној Bayeux таписерији, 224 стопе дугачкој везеној тканини из Нормандије, Француска, из 11. века која садржи причу о освајању Британских Острва од стране Нордијских Француза, приказане су слике које показују какве су фризуре мушкарци носили тада.

Током раног средњег века, од 5.  до 11. века, жене су обично имале дугу косу, која је била дугачка до колена или понекад испод, са такође две дуге плетенице са стране или завезане у пунђу. Током скоро целог средњег века, жене су правиле фризуре тако да им чело увек буде откривено, често су и бријале косу око чела да би изгледале да имају више чело. Чело је у то доба сматрано јако важним делом лица. Често су га прекривале вештачким цвећем, тракама за главу или драгоценим накитом, али никад косом. Женска коса је у то доба чак сматрана својином мужа. Крајем средњег века Католичка црква издала је декрете о обавезности ношења вела за све жене. Једна од најпопуларнијих фризура из средњег века све до касног периода је била плетеница савијене у пунђу и учвршћене са свке стране главе изнад оба уха, које су држане златне или свилене нити. Почетком овог периода, жене су пуштале косу природно, али од средине па до краја овог периода, јавно показивање косе је сматрано недоличним и непоштовањем. Такође су користиле велике шешире и бонете када су присуствовали црквеним службама или на јавним местима.

“Жена која носи перику чини смртни грех”

Говорећи ово, Свети Бернард од Клервоа потврђује у 12. веку своју позицију раних отаца цркве.
Они су прогласили перику изумом ђавола. Свети Јероним, аутор латинске Вулгата Библије, у 4. веку осуђујући хедонистички начин живота прогласио је те украсе нетолератним од стране цркве и недостојне хришћанства. Први Конзул Константинопоља проглашава перике увредом према Богу. Климент Александријски рекао је да онај ко носи перику када долази у цркву да прими благослов мора имати у виду да ће благослов остати у перици и неће прећи до њеног власника.

Како је ренесанса била епоха праве интелектуалне, културне, филозофске и верске револуције и обичаји су такође претрпели промене, као и фризуре. Овај је период историјски квалификован од 15. века до почетка 17.века.

Жене су поново почеле да показују косу, посебно у Енглеској и Холандији, а притисак Католичке цркве и папе бивао је мањи. Постоји више слободе у ношењу него у средњем веку, мушкарци сада имају избор да ли желе или не да носе браду и бркове, дугу косу до потиљка или краћу. Жене су и даље истицале, као и у претходном периоду цело чело. Преферирале су више фризура, украшене тракама за косу или накитом.

Што се тиче мушке фризуре, обично су носили кратку браду и ошишани су били у декоративне облике, са миришљавим помадама. Легенда каже да су ове фризуре постале популарне због француског краља Франциса Првог који је бакљом спалио своју косу и од тада његови поданици су почели да носе краћу косу и браде. Око 1650. године , краљ Сунце Луј 15 учинио је модерним дугу косу са густим локнама,коју када је почео да губи надомешћивао је додатним перикама. Од тада и током целог 17. и 18. века мушкарци су прихватили перике као њихов избор.

Домородачка америчка племена настањивала су државе Јуту, Колорадо, Нови Мексико и Аризону. Дошли су у Америку преко Беринговог мореуза, прелазећи Канаду, хиљаде година раније, али су и даље чували своје обреде, традицију и веома стара веровања. За њих, коса има дубок значај. Они су веровали да мисли који потичу из главе избијају заједно са косом и оне су у њима, нове мисли ближе лобањи, а старе на крајевима најдужих власи. Што је коса дужа, има више мисли.

У Трећој књизи Мојсијевој 19.27-28 нам је заповеђено:

“Не бријте косу на слепоочницама и не нагрђујте крајеве своје браде. Не сеците се по телу за мртвацем и не тетовирајте се ( не ударајте на се каквих биљега). Ја сам Господ.”

Заокружити крај главе значи ошишати косу са страна главе. Многи библијски коментатори повезују ово са паганским шишањем “на ћасу”. Фризура на ћасу је стара фризура са паганским значењем, која се правила тако што би се округла посуда ставила на главу, те би се одсекла коса која је извиривала.

Када је забрана шишања косе поновљена у четрнаестом поглављу Пете књиге Мојсијеве, речено је:

“Не сеците се по телу нити се бријте између очију за мртвацем”

Из разлога што већина људи нема никакву косу “између очију”, ова фраза се тумачи као коса испред главе, изнад очију, шишке. Имајући ово на уму, можемо да сазнамо да се ова забрана не односи нужно на фризуру “на ћасу”, него на ћелавост на било којој старни главе. Као друго, видимо да је ова забрана написана нарочито у смислу туговања. У старим временима, када би неко умро, његови најближи су секли кожу и бријали главу, једним делом то је била у паганизму жртва, да тај који је секао кожу или косу то чини као замену за свој живот.

Као чин милости, у Старом Завету се заробљеној паганској жени дозвољава да обрије главу док тугује за изгубљеним оцем и мајком.

Ово су само неки од многи од стихова који се односе на стари обичај прављена ћелавих места по глави као чина туговања, повезаног са нарицањем, скидањем хаљина и стављањем кострети. У Трећој књизи Мојсијевој 19 нигде не пише да треба да пуштамо зулуфе или коњске репове. Једина ствар која је забрањена у Трећој књизи Мојсијевој 19.27 јесте бријање главе са стране на глави као чин туговања.

Вредно је пажње да се назиреј заклиње да неће бријати главу у Четврта књига Мојсијева 6.5. На крају периода уздржавања, назиреј брије целу главу. Разлог зашто је назиреју дозвољено да обрије целу главу јесте то што он то ради као чин туговања.

Такође,из многих библијских одломака је јасно да је бријање браде био чин туговања у старим временима.

Прављење тетоважа се најмање спомиње. Спомиње се само једном у Трећој књизи Мојсијевој 19.28 а затим се више не спомиње.

Што се тиче новозаветног времена, међу Грцима у Павлово време био је обичај да они који су под влашћу других нечим покривају главе. На пример,од робова се захтевало да носе капе, док слободњаци нису покривали главу на јавним местима. Удате жене су покривале главу када су излазиле напоље, ван својих домова. У супротном оне би се понашале као мушкарци, то значи да би узимале на себе ауторитет који припада њиховим мужевима.

У Павлово време, блуднице и друге лоше жене су биле кажњаване одсецањем косе или бријањем главе.
У то време ако је жена имала кратку косу то је могло значити: такве су биле градске, локалне проститутке, жене које су биле неверне супруге па јавно посрамљене, да се ради о жени следбеници неког култа, жена склона сексуалној настраности и жена која не следи норме општег друштвеног понашања.

Треба разумети да покривало се не односи само на комад платна већ и на дужину женине косе и да ово двоје није једно те исто. Овде Павле истиче другу илустрацију из културе тог времена, да када је женина коса дужа од косе њеног мужа да је то такође још један знак њене потчињености ауторитету свога мужа. Интеренсатно је приметити да у многим традиционалним срединама постоји обичај да жена носи дужу косу, тако да када Павле каже “природа вас учи”, он највероватније ово има на уму.

Мужу, мушкарцу не забрањује се да свагда има покривену главу, него само у време молитве и пророковања. Апостол није рекао једноставно с покривеном главом, него имајући нешто на глави. Да би унизио не само одећом, него и косом, каже да онај који има дугу косу на глави, односно има ту косу.
Зашто пак он срамоти своју главу? Зато што је постављен за старешину и управитеља, а опет самога себе показује као потчињеног. Покривање главе означава полагање власти на главу.

Како је срамота за мужа да има дугачку косу, кад на тај начин добија изглед жене, за жену је, међутим част, јер она у том случају задржава сопствени чин. Зашто је потребно да се стави и друго покривало, ако и коса служи као покривало? Зато да би изразила своју потчињеност и по слободном избору.

Ми не поседујемо ниједан историјски документ у коме би се описао Исусов лик. Ако сликате нечији портрет, онда тај мора да одговара ономе кога представља, а не да је плод фантазије. Ако је пак небитно на кога ће Исус личити, онда да останемо на симболичким представама које нам је традиција пренела. Спаситеља представљају с дугом косом, можда полазећи од претпоставке да је био назореј. Апостола Петра представљају као стара човека нормално ошишане косе и браде. Апостола Павла једни представљају напред проћелавим, а други ћелавим и брадатим, док остале ученике представљају једноставном ошишаним. Ако је дакле Спаситељ имао дугу косу, а остали ученици били ошишани и ако он сам није био ошишан и исти као и они, из ког разлога су онда фарисеји и учењаци дали Јуди тридесет сребрника као награду да би им пољупцем показао да је то онај кога траже, када су и сами, а и од других, могли знати да помоћу особеног знака,тј. дуге косе, пронађу онога кога су тражили, и да не дају награду. Чак и када би било тачно да је Исус имао дугу косу, остаје као непромостива тешкоћа коју је истакао псеудо-Епифаније, наиме, зашто би било нужно да га Јуда покаже пољупцем, ако је Он имао тако маркантан знак, односно, дугу косу.

Нови Завет нам не даје за право да сликамо Исуса са дугом косом. То право нам не даје ни историјско стање ствари, јер Јевреји нису носили дугу косу, нити су то чинили Византинци. Немамо ни узор томе у византијским царевима, зато што су и они носили кратку косу. И епископи, како нам сведоче живописачки споменици су носили кратке косе. Ко је онда могао да буде узор за представе дуге косе?

Назирејство би свакако могло да буде у основи. Старозаветни пророци у византијској иконографији бивају представљени са дугим косама, мада су такве представе историјски неоправдане. Међутим, иако би неко могао да очекује да су византинци могли видети монахе да у стварности носе дуге косе, саображавајући се на тај начин назирејима, и да су они утицали на представу дугокосог Исуса то поричу управо документи из иконоборачке кризе. Канон 42 Трулског сабора каже: Дугокоси пустињаци који носе црне хаљине, обилазе градове, ако желе да остану у манастиру, нека одсеку косе да би били као и остали монаси. Ако ли неће, нека се протерају у пустињу, по којој су себе и назвали.

Види се да су само пустињаци носили дуге косе. Дуга коса пустињака није била утемељана неком доктрином него ствар условљена некомотним животом.

Прве представе Христа са дугом косом и брадом потичу тек с краја 4. века. Наиме, најстарије представе Христа су рађене по моделу римског грађанина, или неког од хеленских богова из првих векова, тако да имамо Христа без браде и са кратком косом у:
Присцилиним катакомбама, средина другог века, али и у фрескама из трећег века у овим римским катакомбама; катакомбама св.Калиста; Луцијина крипта; Јулијановом маузолеју, Рим, касни 3. век; катакомбама св.Петра и Марцелина, Рим, рани 4. век; катакомбама на Виа Латина, Рим, 4. век; Домитилиним катакомбама, Рим, 4. век; Светој Костанци, Рим, око 350.; маузолеју Гале Плациде, Равена, око 425.; цркви св.Аполинарија Новог, Равена итд.

Ако је пак представа Христа са брадом историјски утемељена, пошто су Јевреји имали браду, дугокосост је могла настати на основу алегоријске интерпретације Исуса као назиреја.

Да ли је представа Исуса са дугом косом и брадом сасвим историјски неутемељена?

Једину наду у историјско темељење ове представе може се можда видети у чувеној, али крајње дискутабилној, Торинској плаштаници, или Синдонском платну, дугачко четири метра. На њој је осликана загонетна силуета човека који има знаке тортуре и распећа. Традиција га поистовећује са платном у које је Јосиф из Ариматеје увио мртво Исусово тело. Имамо мало историјских података о Торинској плаштаници. Многи је поистовећују са Нерукотвореним ефеским медаљоном који се помиње 544. године. Од 944. године плаштаница се преноси у Цариград, где се расклапа па се може видети цело тело.

Чак и ако прихватимо да је Плаштаница аутентична и да представља Исуса, остаје проблем дуге косе.
Да ли су и апостоли имали дугу косу, па је стога Јуда морао пољупцем да Га покаже? Иконографски канон, стабилисан у византијско време, испао би лажан, јер апостоле приказује са кратким косама. Исус се молио званично у усправном ставу, а приватно лежећи на земљи са лицем ка земљи, што је и био тадашњи обичај. Његов Оче наш је настао инспирисан Кадишом. Не само да се држао главних обележја, него је следио и традицију. Носио је огртач са чворићима на крајевима, где чворићи служе да подсете верника на све заповести Господње. Он као да жели само да исправи девијације које постоје у његовом народу. Тек са зрелим Јовановим генерацијама имамо једно унутрашње одвајање од јудаизма, док са Павлом имамо отварање ка паганима, и захваљујући чијем делу хришћанство је постало светска религија и није се ограничило на једну јеврејску секту.

Христолошки аргумент за оправдање иконографије по први пут је изнео Јован, архиепископ Солунски, у својству папског легата на Шестом васељенском сабору 680. , што бива после прерађено у Трулском 82. канону из 692. године.

Легенде везане за Нерукотворени образ и проналажење у Луки првог иконописца је аргумент који следи строго иконофилску логику да аутентична икона је морала имати физички контакт са Свецем и верно,колико је могуће, осликавати виђени лик. Ово остаје присутно и дан данас у источном православном етосу који са неверицом гледа на западну слободу дату уметницима у интерпретацији ликова светаца.

Please follow and like us:
  •  
    11
    Shares
  • 10
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *