Душанов Законик

Душанов Законик (други део)

Књиге
Поделите
  • 41
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    41
    Shares
   

Први део законика

Душанов Законик (други део)

II
У години 6863, индикта 7, августа 31
(1354), можда на сабору у Серу

136. О писму царевом:
Писмо царево мора се послушати било коме да дође, или госпођи царици, или краљу, или властели великој и малој, и сваком човеку, и нико се не сме оглушити о оно што пише у њему. Ако би садржина тога писма била таква да његов прималац не може испунити налог, тај одмах мора са писмом цару
отићи пред цара да јави због чега налог није испуњен.

137. О хрисовуљима:*
Оно што пише у хрисовуљама царства ми издатим градовима у моме
царству не може оспорити ни господин цар нити неко други; те су хрисовуље сигурне.

* У употреби су и хрисовуљ (мушки род) и хрисовуља (женски род).

138. О лажном писању:
Ако се у некој хрисовуљи нађе слово лажно преписано, или слова исправљана и речи преудешене на нешто што није заповедило царство ми, такве се хрисовуље морају исцепати а ономе на кога се хрисовуља односила одузеће се баштина.

139. О меропсима:
Меропсима у царској земљи ниједан господар не сме чинити ништа против закона, могу од њих тражити само работу и давања предвиђена закоником царства ми. Уколико му се учини нешто незаконито, меропах има право да се парничи са својим господаром, или са царством ми, или са госпођом царицом, или са црквом, или са властелом царства ми, или било са ким.
При томе, нико га не сме спречити да се обрати суду, а судије су дужне да му суде по правди. Ако меропах добије парницу против господара, судија царства ми јемчиће му на који начин и у коме року ће му господар исплатити накнаду. Због тога, тај господар не сме меропху причинити било какво зло.

140. О примању туђега човека:
Заповест царска. Без писма царева нико ничијега човека* не сме примити, ни цар, ни царица, ни црква, ни властелин, ни било ко други. Уколико то неко ипак учини, казниће се као и издајник.

* Човек – Видети напомену уз члан 54.

141. О тргу:
Тргови, кнезови и градови који нечијега човека приме, на исти ће се начин казнити, а тога човека морају вратити.

142. О властелима који затиру имање:
Ако се установи да је неко од властеле или властеличића којима је царство ми доделило земљу и градове,
опљачкао села или људе и сатро их супротно закону царства ми озакоњеном на сабору, одузеће му се имање а све што је сатро платиће од своје куће и казниће се као издајник.

143. О разбојницима:
Ако који разбојник прође кроз област крајишника* и почне да пљачка где год стигне па умакне са пленом, тај ће крајишник накнадити штету у шестострукој вредности.

* Крајишник – граничар. (Видети напомену уз члан 49).

   

144. О бегунцима:*
Ако се неки властелин, или властеличић, или било ко други из царства ми одметне, па околна села или жупа крену да пљачкају његову кућу, његову стоку и оно што је оставио, они који се упусте у пљачку казниће се као издајници царства ми.

*Бегунац – одметник, издајник.

145. О лоповима и разбојницима:
Заповеда царство ми: По свим земљама, градовима, жупама и крајиштима* да више не буде разбојника ни у чијем пределу. Крађа и разбојништво да се искорене на следећи начин: У коме се селу нађе лопов или разбојник, то село да се расели, разбојник да се обеси наглавачке, лопов да се ослепи, а господар тога села да се везан доведе царству ми, да накнади све штете које је разбојник или лопов причинио од
почетка и још да се казни као лопов или разбојник.

* Крајиште – крајина, гранична област.

146. О владалцима:*
Такође, сви кнезови, примићури,** владалци, предстојници*** и челници**** који управљају селима и катунима, ако се код њих нађе лопов или разбојник, казниће се на гореописани начин.

* Владалац – уопштен назив за управљача, старешину.
** Примићур (премићур) – сеоски или катунски старешина.
*** Предстојник – поглавар.
**** Челник – старешина сточарског села или катуна.

147. О владалцима:
Ако су владалци известили господаре да су се појавили лопови и разбојници а они се на то упозорење оглушили, такви ће се господари казнити на исти начин као што се кажњавају лопов и разбојник.

148. О судијама:
Ако црква, или властелин, или било који други човек пренебрегне било које писмо или судску одлуку неког од судија које је царство ми поставило да суде по земљама, сваки такав биће осуђен као непослушник царства ми.

149. О разбојнику и лопову:
Доказани лопов или разбојник, односно особа код које се нађе украдена или опљачкана ствар, или је та особа ухваћена у разбојништву и крађи, или ју је због истих тих недела предала жупа или село, или господари, или властела која су над њима, не може се помиловати, него ће се ослепити и
обесити.

150. О лопову:
Ако неко оптужи разбојника и лопова а пред судом нема доказа, може се, како је то одредило царство ми, оправдати железом* које ће на црквеним вратима узети из огња и поставити га на светој трпези.**

* Железо – видети члан 84.
** Света трпеза – освећени сто у олтару православне цркве на коме се обављају неке од светих радњи током литургије.

151. О пороти:
Заповеда царство ми: Од сада па убудуће порота је обавезна и за велике и за мале спорове. За велико дело потребна су двадесет четири поротника, за помању кривицу дванаест а за мало дело шест поротника. Поротници немају овлашћења да сукобљене стране мире, они само могу да некога окриве
или да оправдају. Свака порота обавезна је да се закуне у цркви, пред попом у одежди, а у пороти на шта се већина закуне и кога већина оправда, њима ће се веровати.

152. О закону:
Као што је писано у закону Светога краља, деде царства ми, великој властели поротници су велика властела, средњим људима пороту даје њихова дружина, а себрима њихова дружина да су поротници.
У пороту не могу ући
ни сродници ни злобници.

153. Закон:
По закону Светога краља, у суђењу иноверцима и трговцима једну половину пороте чине Срби а другу половину њихова дружина.

154. Закон:
Поротници који су се заклели и по закону оправдали некога код кога се касније нађе баш тај предмет због кога је спор вођен, узеће царство ми од тих поротника вражду по хиљаду перпера.
Поред тога, тим се поротницима више не може веровати, нити се девојке за њихове блиске рођаке смеју удавати нити се други од њих смеју женити.

155. О приселици:*
Од сада па убудуће нема ни приселице нити икакве пратње. Када се задесе у жупи велики властелин стегоноша,** или помањи властелин који има свој засебан посед, и који ништа заједничког немају ни међусобно ни између својих поседа, они ће сами себи плаћати.

* Приселица – овде: право на коначење и исхрану
** Стегоноша – заставник, високо војно звање.

   

156. О приселици:*
На земљи царства ми, то јест на меропшинама, властела не могу узимати
ни приселицу ни било коју другу плату, него нека плаћају сами.

* Приселица – накнада штете коју су причинили разбојници или лопови. Властела са поседима по мешовитим жупама не смеју
приселицу пребацити на меропшине, тако да сваку штету коју би лопови и разбојници причинили на њиховом поседу они морају
сами подмирити.

157. О чувању путова:
Жупе мешовите и села мешовита (и црквена и царева и властеоска) које немају једнога господара него њима управљају кефалије и судије које је поставило царство ми, морају поставити страже на свим својим путовима и предати их кефалијама. Ако се деси да неко ипак буде опљачкан или покраден на путу, или му се деси које друго зло, тај одмах треба да се пријави кефалији и од њега наплати штету, а кефалија нека се потруди да на путу на коме се то десило нађе страже и разбојнике и лопове и од њих накнади
оно што је сам платио.

158. О стражама:
Ако се пусто брдо налази између жупа, околна села морају чувати стражу око тога брда. Уколико се не поставе страже, а у томе се брду, у пустоши, начини нека штета, или разбојништво, или крађа, или било које друго зло, штету ће платити околна села која су била дужна чувати путове око тога брда.

159. О трговцима:
Уколико владалац или господар некога села не дозволи некоме трговцу да у томе селу преноћи, по закону цареву, како је у законику, све оно што трговац због тога изгуби накнадиће владалац
или господар и село, јер им нису дозволили да у селу преноће.

160. О гостима* и разбојницима:
Ако се било коме госту, или трговцу, или калуђеру, догоди да му разбојник или лопов нешто отме или причини било коју невољу, свако од оштећених треба да иде цару да му он плати накнаду за оно што је изгубио, а цар ће затражити кефалије и властелу којима су пут и стража били предани. И сваки
гост, и трговац, и Латинин треба да се најближој стражи пријави са свиме што има и носи, те да пут настави под пратњом и да га стража стражи предаје с оним што носи. Уколико се догоди да се нешто на томе путу изгуби, за пороту треба узети људе од поверења и што они по души кажу да је изгубљено, то ће им накнадити кефалија и стража.

* Гост – страни трговац.

161. О парничењу пред судом:
На суду, у спору између оних који се парниче за своју ствар, оптужени има да одговара само за оно због чега је окривљен а нема право да против тужиоца користи клеветничке речи, чак ни за издајство или за било какво друго дело. Тек када се суђење оконча, он може, ако што има, са тужиоцем говорити пред судијама царевим, али му се неће веровати ништа од онога што је изговорио док се парница не оконча.

162. О приставима:
Без писма судијиног или писма царства ми, пристави никуд не могу ићи, нити могу предузимати било шта мимо онога што стоји написано у добијеноме писму. Судије се такође морају придржавати онога што су написали приставима које су послали да по земљи отклањају неке неправилности.
Уколико би пристави нешто мењали, ако буду учинили нешто чега нема у писму, или ако буду писмо преписали на други начин, морају изаћи пред суд да се оправдају. Установи ли се да су обавили посао како пише у судијином писму, онда су они у праву. Нађе ли се да су преправили судски налог, да им
се руке одсеку и језик одреже.

163. О судијама:
Све судије морају своје пресуде да упишу и држе код себе, а један примерак пресуде, пошто је уписана, да
дају ономе који је себе оправдао на суду. Судије су дужне да шаљу праве и веродостојне приставе.

164. О пријему људи:
За људе: Ако је неко пре овога сабора примио нечијег човека, мора се одмах обратити суду, како пише у првом законику.*

* Како пише у првом законику – мисли се на поступак предвиђем чланом 115. објављеном у првом делу овога Законика.

165. О потворницима:*
Ако било који клеветник гони некога клеветом, лажима и неистинама, казниће се као лопов и разбојник.

* Потворник – клеветник.

   

166. О пијаницама:
Пијаници који некога изазива, или посече, или рани али не смртно, да се око извади и рука одсече. Ако ли се пијанац према некоме понаша насилнички, или капу некоме скине, или другу срамоту учини а не рани га, удариће му се сто штапова (по стражњици) и стрпаће се у тамницу. По изласку из тамнице поново да се бије и потом пусти.

167. О парничарима:
У парници пред судом царства ми вероваће се и судити само по речима које парничари испрва (на почетку расправе) изговоре а оне речи које су касније изговаране неће се узимати у обзир.

168. О златарима:
Златари могу деловати само у трговима које је цар одредио да се у њима може ковати новац, док у жупама, по земљи царевој, то им није допуштено.

169. О златарима:
Ако се открије да неки златар тајно кује новац, златар ће бити спаљен а град ће платити глобу коју одреди цар. Ако се то деси у неком селу, то село ће се раселити а златар ће се спалити.

170. О златарима:
Златари ће пребивати у градовима царевим и тамо ће златне предмете ковати по потреби.

171. О закону:
И заповеда царство ми: Ако царство ми напише неко писмо којим се, било из срџбе, било из љубави, било из милости, поништава законик а оно што пише у писму није по правди и закону, судије томе писму не смеју веровати, они морају судити и поступати како је по правди.

172. О судијама:
Све судије морају судити по законику, праведно, онако како пише у законику а не по страху од царства ми.

173. О подвођењу:*
Свако ко долазећи на двор царев, био он властелин или властеличић, или Грк, или Немац, или Србин, доведе са собом некога за кога се покаже да је лопов или разбојник, тај ће се казнити као лопов и разбојник.

* Подвођење – довођење некога с одређеним лошим циљем.

174. О баштинама:
Људи ратари који имају своју баштину (земљу и винограде) и купљенице,* могу део својих винограда и своје земље дати у мираз, или цркви препустити, или продати, с тим да господар онога села у коме се тај део имања налази, увек има работнике који ће то имање обрађивати. У супротном, људи ратари имају право да тај део имања врате себи.

* Купљеница – имање стечено куповином.

175. О судијама:
Учини ли се неко зло, може пресуђивати и судија у двору царства ми. Нађу ли се парничари случајно на двору царства ми, судиће им дворски судија а други нико да се не позива на двор царства ми мимо овлашћених судија које је поставило царство ми. Остали парничари морају ићи свако своме судији.

176. О градовима:
За све градове по земљи царства ми важе у свему закони из времена ранијих царева. За све међусобне спорове градови ће се судити пред владалцима градским и пред црквеним судом. Уколико је неки жупљанин у спору са грађанином, тужиће га пред владалцем градским, и пред црквом, и пред свештенством, а судиће се по закону.

177. О дворском суду:
Ако неко тужи властелу која стално борави у кући царевој, судиће им судија дворски и нико други.

178. О судијином писму:
Када се неко оглуши о писма судијина и одбије пристава, судија ће написати писмо кефалији и властели оне области у којој живи тај непокорник како би они, као власт, посвршавали послове о којима је судија писао. Уколико ни власт не успе у томе, и они ће се казнити исто као непокорник.

179. О судијама:
Судије морају ићи по својим областима и надзирати однос према убогима и сиротима и исправљати неправде које се чине према њима.

180. О препознавању лица:
Ако неко дође до ствари отете или украдене (чак и ако је кривац ухваћен на делу, corpus delicti), или силом узете, макар је и купио у земљи царевој или некој другој, мора о томе дати свод.* Уколико то не учини, платиће то по закону.

* Свод – доказно средство преузето из обичајног права, коришћено углавном у споровима везаним за крађу стоке, али и особа која
на суду нешто тврди показујући на онога од кога је спорну ствар купио. Истрага потом иде до показаног лица које, опет, има да каже
од кога је ту ствар добио, све док се не дође до онога који не може да објасни порекло те ствари и који ће се, због тога, сматрати кривцем.

   

181. О парничењу пред царем:
Царска заповест судијама: Ако се за неки крупан спор не може наћи решење пред неким судом, макар колико он био велик, један од судија треба да с обојицом парничара изађе пред цара.
И оно што судије коме досуде, треба и да упишу како не би било клевете већ да се суди по закону цареву.

182. О неовлаштеном позиву:
Ниједан човек није овлашћен да у неком спору позива на двор царев, већ свако мора да иде пред свога судију, у својој области, и тамо да се суди по закону.

183. О станику:*
Станици цареви ићи ће пред судије кад год имају неки међусобни спор: за вражду, за разбојника, за лопове, за пријем људи, за крв, за земљу.

* Станик – царски (дворски) слуга који се
старао о „стану“ цареву, царском пртљагу,
односно дворским стварима које су се носиле
приликом царевог или царичиног путовања.

184. О кефалијама:
Властела и кефалије који држе цареве градове и тргове не смеју ничијег човека примити у тамницу без писма царева. Уколико то неко од њих учини без заповести цареве, платиће петсто перпера.

185. О тамници:
Исто тако, они који држе тамнице цареве не могу у тамницу примити ничијег човека без заповести цареве.

186. О суду правом и кривом:*
Суђења која се траже и за право и за криво, и за оно што је учињено пре доношења овога закона и за оно што се сада дешава, сваки суд, ко иде…

* Текст овога члана није сачуван у целости.

187. О ноћењу:
У селу у коме заноће цар и царица, или станови,* или коњи цареви, ниједан царев пастир или коњушар не сме заноћити. Уколико се деси да неко од њих, противно закону и царевој заповести, ипак заноћи, најстарији међу њима биће везан и предат селу које је сатрвено и сву штету накнадиће шестоструко.

* Стан – царски пртљаг, све дворске ствари које су ношене при путовању царевом, или царичином.

188. О глобарима:*
Пошто од судије добије примерак пресуде којом је неко осуђен на плаћање глобе, глобар треба ту глобу да наплати. Уколико судија није неког осудио и глобару није предао напир о глоби, глобар тој особи не сме додијавати.

* Глобар – чиновник у судској служби надлежан да наплаћује глобу.

189. О коњима и псима:
Када се некуд крећу коњи, пси и друга стока царева, даваће им се само оно што пише у писму цареву, и ништа више. А псарима, соколарима и свињарима, без обзира на то куд иду, ништа не треба давати.

190. О жиру:
Ако у жупи роди жир, једна половина рода припада цару а друга половина властелину чије је имање.

191. О свињама царевим:
Ако разбојник украде свиње цареве, ту штету платиће околина. Ако их украде неко други, свињар нека се суди са жупом па како се пресуди.

192. О правоме суду:
За три предмета – за издајство, за крв и за отмицу властелинке* иде се пред цара.

* Отмица властелинке – силовање.

193. О своду
Поведе ли неко парницу због отетих или украдених коња или друге марве, или било чега другог, он треба да пред суд изведе сводника;* нема ли сводника, сваки од парничара платиће шестоструко. Ако ли окривљени рекне да је то купио у туђој земљи, од кривице (и глобе) треба да га својом заклетвом
оправдају душевници (поротници), у супротном, платиће све и још глобу.

* Сводник – сведок у своду (видети напомену уз члан 180, где је свод и доказни поступак и сведок).

194. О глобарима црквених људи:
Глобе наметнуте црквеним људима који се суде пред црквом и пред кефалијама припашће цркви, како пише у хрисовуљама. Те глобе узимаће се од црквених људи на начин који је господин цар поставио законом. За убирање те глобе, из круга црквених људи поставиће се глобари и они ће прикупљену глобу давати цркви, а цару и кефалији неће од убранога припасти ништа.

195. О ноћивању у цркви:
Од жена, једино госпођа царица и краљица могу ноћивати у цркви.

196. О постригу калуђера и калуђерице:
Без благослова епископовог не смеју се пострићи ни људи ни жене. За све њих важи закон црквени.

197. О зимовању са стоком:
Када на неко властелинство дође да зимује човек са стоком, на име травнине* даће од сто кобила једну кобилу, од сто оваца једну овцу са јагњетом и од сто говеди једно говече.

* Травнина – дажбина, накнада која се плаћа за испашу на туђем земљишту.

198. О царском соћу:
Сваки човек мора давати царски соћ, и намет и харач: кабао жита (половина чистог а половина неуређеногог), или перпер у новцу – половина на Митровдан а друга половина на Рождество
Христово. Ако неки властелин не би у тим роковима давао соћ, треба га држати везаног на царском двору све док не плати дупло.

199. О липсалом коњу:
Ако у неком селу липше коњ а није убијен ни одбачен већ је „умро од Бога“, село за њега ништа неће платити.

200. О коњу:
Ако се нађе човек коме је коњ липсао, или га је вук изјео, или га је сам убио, а он приселицу узео за коња, и открије се истина,* господар његов платиће му шест коња.

* У питању је бесправно узимање накнаде за коња који је угинуо природном смрћу. Ако је неко узео приселицу и у таквом случају
(прикривши прави разлог због кога је коњ пропао), господар таквог човека кажњавао се враћањем приселице у шестоструком износу.

201. О одбеглом меропху:
Одбегне ли меропах од свога господара у другу земљу, или у земљу цареву, а његов господар га нађе, осмудиће га и нос му распорити, и притврдити да је опет његов. И друго ништа да му не узме.

   

Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга колена њихова, светих богаисповедајућих родитеља и прародитеља мојих, названи роб Христу Стефан, у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу Божијом самодржавни цар, рећи ћу, ево, сву истиниту садржину живота мога, каква је од младости моје, док
нисам држао све ово раније у мојој власти, него док сам пребивао у љубави великој родитеља мога, богомпросвећенога краља Уроша Трећега,¹ самодршца све земље српске и Поморске.
И док сам тако господствовао с родитељем мојим, у земљи отачаства нашега, живећи тихо, побожно и мирно, и док се нико од околних господујућих владара није дрзнуо на нас, него смо се побожно и радосно веселили о свему Бога славећи.

А у години 6838,² месеца јуна, 19 дан, злопакосни ђаво позавиде нашем добром животу, и злобом подиже на нас седам владара: цара грчкога³ (и) Михаила, [4] и брата његова Белаура, [5] и Александра[6] цара Бугарима, и Басарабу Иванка, [7] таста Александра цара (и господара) црних Татара који су живели у суседству, и господство Јашко, и друге с њим господе.
И сви они кренуше на нас, са намером да нас, у својој неразумности, као нешто слатко, прождеру и земљу отачаства нашега разделе између себе и у ропство себи предају. Но милосрђе Божије не даде да се намере њихове тако остваре. И кад су сви они стигли у земљу нашу, у место названо Велбужд, [8] њих око осамдесет хиљада, многа су зла створили тој крајини. Када смо ми чули да су са много беса упали у земљу нашу, и ми сабрасмо војнике Отачаства нашега, које сам ја припремио за борбу, њих око петнаест хиљада, и од свег срца подигосмо руке наше ка свемогућему Богу. И када стигосмо, уз помоћ Христову и молитвама Светих отаца наших, месеца јула, 27 дан, у суботу, у шести час, навалисмо на њих и милошћу Божијом победисмо их све, победом великом, на дивљење свима околним владарима и господи. И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу откинух; његов је гроб и сада у земљи
нашој. И многа имања тих господара узех.
Као што Израелићанима би дато, када разбише сву војску Фараонову и кола њихова и коње, да преузму све имање египатско, тако и ми, који помоћу Божијом извојевасмо победу велику над њима, и земљи нашој задобисмо многа имања.
И са радошћу вратисмо се у земљу нашу, Бога славећи и благородно живећи.
Но, ох, зло и штетно оружје ђаволско не допусти нам да добро и у миру дуго живимо. Јер ђаво, одувек зачетник свих зала и пакости према добру, међу људе отачаства нашега посеја и развеја своје лукаве ђаволске речи. И родитеља мога учинише брижним због мене и раздражише га против мене, толико да ми не буде ни имена ни живота. Баш онако како је, давно, бедни ђаво разбеснео браћу, синове Јаковљеве, и окренуо их против Прекраснога Јосифа, брата њиховога, хотећи га продати у туђе земље, да он не буде наследник земље оца свога. Но Јакова не напусти доброта Божија, нити га умртви, као што су они очекивали.
Тако и мене, роба свога, Његова неизрецива мудрост спасе од толиких пакос- ти, и чак ме оснажи и моћним начини. И постави ме за господина и владара свој земљи отачаства мога и владах година шеснаест, и потом ме десница Вишњега Свевладара ојача још већом чашћу. Као што је и Прекраснога Јосифа мудрошћу оснажио и начинио га владарем многим народима и целој власти Фараоновој и свему Египту, на исти такав начин, по својој милости, и мене премести од краљевства на православно царство. И даде ми у руке, као и цару Константину

Великом, [9] све земље и све стране и поморја и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо. И Богом дарованим венцем царским крунисан бих на царство у години 6854,
10 месеца априла 14. дан, на велики и пресветли и радосни празник Васкрсења Христова, благословом и руком преосвећенога патријарха Јоаникија, и свих архијереја сабора српског. И благословом и руком преосвећенога патријарха бугарскога господина Симеона и свих архијереја сабора бугарског, молитвама и благословом свечаснога збора Свете Горе Атона, прота11 и свих игумана и свих стараца сабора светогорскога, као и архијереја престола грчкога и свега сабора, који одлучише да ја царствујем. Све се то догодило не по мојој жељи, ни неком силом, него по благослову Божијем. И поставише ме
царем за сваку православну веру, да славим јединосушну Тројицу у векове. Амин.

Зато и ја, најоданији роб Господа мога Христа, Богом крунисани и благоверни цар Стефан, са вером држећи царски скиптар у рукама, и с најљубљенијим сином царства ми, краљем Урошем,
[12] и Богом дарованом царицом госпођом Јеленом, [13 ]пожелех неке врлине и законе најистинитије и православне вере поставит и, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се у царству
нашеме не би умножила нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свим људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку.
Амин.

Напомене:
¹ 1330.
² Стефан Урош III Дечански, син краља Стефана Уроша II Милутина, година рођења непозната, владао од 1322 а умро 1331.
³ Андроник III Палеолог (1297-1328-1341).
4 Михаило Асен III Шишман (1323- 1330).
5 Белаур, брат Михаила Шишмана.
6 Јован Александар (1331-1371), бугарски цар.
7 Басараба Иванко (око 1310-1352), влашки војвода.
8 Велбужд, данас Ћустендил, у Бугарској; битка вођена поред реке Каменче, данас Соволштица, северно од Велбужда.
9 Константин Велики, Флавије Валерије Константин (272-312-337).
10 1346.
11 Прот – монах који предводи управу Свештене скупштине Свете Горе.
12 Урош (Стефан Урош V), син Душанов, рођен 1336, цар од 1355, умро 1371.
13 Јелена, жена Душанова а сестра бугарског цара Јована Александра.

   

Прилагодио савременом српском језику, предговор и редакција, Илија Петровић
Комплетан законик можете преузети у пдф формату кликом на ЛИНК

Запратите нас
  •  
    41
    Shares
  • 41
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *