Душанов Законик

Душанов законик

Књиге Немањићи
Поделите
  • 138
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    138
    Shares
   

У години 6857, индикта 2, на празник Вазнесења Господњег, маја 21 (1349), у Скопљу Oвај Законик доноси православни сабор наш, са преосвећеним патријархом господином Јоаникијем и свим архијерејима и свештеницима, малим и великим, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свим властелинима из царства ми, малим и великим.

Предговор

И средином 20. века (можда и раније, а касније сасвим сигурно) учило се у школи да је цар Душан, у кабасто зорли учевним књигама познат и као цар Стефан Урош IV, био ретко злочест момак који је „у царству му“ завео незапамћено стравичан терор, тако да су сви, благодарећи његовом надалеко познатом Законику, били изложени одсецању глава, руку, ногу, браде, језика, ушију, ноктију, прстију, носева и других истуренијих „израслина“ по телу (ако их је било), вађењу очију чарних, зуба белих и крајника, жигосању усијаним гвожђем, прању руку врелом (кипућом) водом и сличним „благодетима“ српскога средњег века. Учило се само то и толико, све у труду да се ђацима омрзну и српска средњовековна
држава, и владарска светородна лоза Немањића, и Срби који су, во времја оно, бринули о примени управо
поменутог Законика, и Српство у целини. Истина, стидљиво је бележено да је „Душанов законик један од најважнијих споменика нашег средњег века“, али се могло и прочитати да је исти тај Душан, претпоследњи непосредни изданак немањићке лозе, „настојао да до краја реализује освајачке тежње српског племства“, да својим Закоником „изразито класног карактера… још боље заштити интересе владајуће класе и омогући појачану експлоатацију сељака“, да су „развијено пак феудално друштво и ојачала централна власт жељели тим закоником утврдити своју власт и право експлоатације кметова“,
те да Законик, написан са циљем „да се крајеви различити по својим обичајима и култури стопе у јединствену цјелину“, „јасно показује значење и улогу цркве у Србији“. Ово последње, посебно када се радило о православљу, било је утолико јасније ако се зна да је религија тада била „опијум за народ“, а црква, зарад „заштите“ истог тог народа, збрисана са друштвене позорнице. Само су ретки знали да то и није било баш све тако, али ко би им то могао (и смео) поверовати у времену када се владајућа идеологија у југословенској држави упорно трудила да преживеле националне Србе увери у потребу (и обавезу!) да раскину са свим (и најситнијим) остацима сопствене „мрачне прошлости“, укључујући и ону „хегемонистичку“. Како су године пролазиле, и како су се појединим „неверним“ и недовољно
опијеним Србима почеле отварати очи, на видело су избијала и нешто друкчија знања. Па је тако и мало сумњичавији читалац, пребирајући по „теорији“ о стапању различитих обичаја и култура (ваљда несрпских или, лепше речено: извансрпских) у „јединствену целину“, а све због „значења и улоге цркве у Србији“, могао сазнати и да је српски народ имао „своје древне обичаје, који су освештани и у које се не дира“, те да је „у јавноправном погледу, садржајно“, српска држава – насупрот Византији – била сталешка.
Црква у Византији, потчињена васељенском патријарху из Цариграда, „није имала симпатије српског народа, јер је свештенство код Срба, по обичајима отаца, имало да заједно са владаром служи Богу… Премда је српски народ примио од Византије цркву и њену пуну организацију, он није прихватио
потчињени положај свештенства, који је био у супротности с његовим прехришћанским, повлашћеним
положајем. Тако, док је византијска војска у самој Византији била на првом месту, дотле је код Срба и до Душановог Законика, а и после њега, свештенство било први и највиши сталеж, носилац науке и мисли, са својом светом мисијом служења Богу, истини, прецима и светости истих предака, који су – према
старој вери – уистину постајали свети.
Свештенство је код Срба било и вољено, кад је успевало да се потпуно отргне византијском утицају, остајући народно и радно, не изневеравајући свету народну традицију служења небеском
царству… Повинујући се у овом смислу потпуно народној традицији и сам цар Душан је, на законодавном Сабору, сам себе ставио испред властеле, али испред себе је ставио свештенство” (Олга Луковић Пјановић, Срби… народ најстарији, Том II, Београд 1990, 1920).
Тако успостављен редослед не треба схватити као место у власти, у данашњем значењу. „Не. Представник науке и знања, свештенство се схватало као мозак и ум свога владара, који му је указивао сву пажњу, саветујући се с њим о државним пословима, које је као владар обављао. А сам владар, који је представљао – по схватању Срба – и ум и силу, одржавао је равнотежу између свештенства, ума и властеле и штитио је најнижи ред. На тај начин, владар је код Срба, код којих је осећање правде необично развијено, схватан
као чинилац равнотеже, док је поштовање свештенства било поштовање ума, а не снаге и силе” (Илија
Живанчевић, Будућем покољењу, Београд 1992, 41-42).
И могао је тај сумњичавији читалац, тек у стању прикривеног буђења, открити да приче о „освајачким тежњама српског племства“, о „заштити интереса владајуће класе“, о „појачаној експлоатација сељака“, о учвршћивању „ојачале централне власти“, о „обуздавању прохтјева српске веће властеле“, прикривају истину о стварном напору исте те „централне власти“ да очува српске националне и државне интересе. Могло се, тако, између осталог, научити и да је српско државно-правно искуство Душановог царства, када је земља била државна својина и када је давана само на коришћење, било засновано на бризи за
очување српских државних и националних интереса, по правилу да држава без земље (без територије) нити јесте нити може бити држава. Ако је земља некад и постајала власништво неког од великаша, било је то због обавезе истих тих великаша да опремају одређен број војника и одазивају се позиву да иду у рат. И племство је за коришћење „своје” земље плаћало закуп, неку врсту пореза, што је истовремено
значило да племство прихвата потчињеност цару, односно владару.
А све то било је уређено Душановим Закоником, најмодернијим закоником тог доба, и актом који је систематизовао приватно-правне односе према нормама обичајног права и древних и средњовековних Срба, који су земљу сматрали државном својином и која се, као таква, могла само надељивати за
обрађивање. Није, дакле, могло бити речи о наслеђивању својине на земљу. У својину је спадао само салаш (као стан) и окућница. Ако је властела имала право да наслеђује државну баштину, са које је владару даван соћ, то давање није представљало дажбину као оптерећење већ као признање да је властелинска држава својина целог народа у чије име владар располаже као народни пуномоћник. (Породица умрлог великаша враћала је цару и коња и оружје као државну својину дату ратнику на располагање док је у ратничкој служби). Властела је својину на земљи стицала захваљујући обавези да се целог живота одаје војничком позиву, а у случају рата да иде у војску. Престанак таквих обавезаморао је значити и обавезу да се добијена земља, као државна својина, врати држави. (Макар колико се чинило да наредних двадесетак редова одступа од теме, није сувишно истаћи да би то искуство било од велике користи – макар и као озбиљна опомена! – и садашњој српској држави. Земља, као државна својина, могла би се давати само на коришћење, не би је могао наслеђивати потомак који је неће лично обрађивати, нити би она могла бити основ за стицање ренте, давањем у закуп трећим лицима, а још мање као извор прихода продајом земље, нарочито не странцима (страним држављанима). Практично, од садашњих власничких односа, односно појединачног земљовласништва, морало би се одустати- а земља би се морала “реетатизовати”, односно подржавити. Наравно, то у овом тренутку личи на „немогућу мисију“, понајвише због тога што су
правници у Србији школовани на несрпској научној и правној традицији, а водећи економисти и сада мисле да је својинска традиција на западу једино реална и, као таква, и наш српски идеал. А не знају да држава без територије, односно распродате земље, није држава).

То све с једне стране, а са друге чини се да се протеклих деценија пажљиво бринуло да обичан српски свет остане што даље од Душановог Законика или, ако то може лепше звучати, да се Душанов Законик потисне изван видокруга истога тог обичног света. И то се постизало на прилично једноставан начин: тексту Душановог Законика, рукописаном у српској радакцији старословенског језика, није се баш дало да буде премного превођен на савремени српски језик:
– Године 1869, Ђорђе Пантелић, који је петнаест-двадесет година касније, у трима српским краљевским владама, био министар правде, министар финансија и министар просвете и црквених послова, превео је првих деветнаест чланова;
– Године 1898, Стојан Новаковић, на крштењу Коста, научник и државник, председник Српске краљевске академије наука, „дао је… транскрипцију старог текста новим Вуковим правописом, али не и превод (иако су многи читаоци убеђени да је то превод). Само у коментару преводио је поједине чланове, често сувише слободно, и то око 80 њих. Две трећине укупног броја оставио је без превода“;
– Године 1950, Никола Радојчић, историчар, универзитетски професор, „старао се да његов превод буде што ближи оригиналу, чак да сачува исти број речи, што је често немогуће, пошто је лапидарност (језгровитост – ИП) средњовековног језика много далеко од нашег начина изражавања“;
– Године 1980, Александар Васиљевич Соловјев (1890-1971), правни историчар, изузетан познавалац ове теме, објавио је (посмртно), у издању Српске академије наука и уметности у Београду, књигу Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године и у њој коментаре свих чланова али без пуног њиховог превода на српски. Није сувишно истаћи овде да је он, бавећи се чланом 1. Законика („Најпре за хришћанство.
Овим начином да се очисти хришћанство“), записао, да ли наивно, да ли да би на известан начин потценио
ту наводно црквену одредбу, да „строго узевши, ова одредба нема законског значаја. Она није диспозитивна норма која нешто наређује или прописује; има само декларативни значај и наглашава, у вези с верским схватањима средњега века, да на прво место треба издвајати одредбе о вери, најпре
се побринути за хришћанство, тј. за православну веру“. Баш као да није запазио да је и сам цар Душан желео „некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити… да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава
мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку“.
На међумрежју (интернету) може се наићи на незнатно различне преводе Душановог Законика, али се овом приређивачу није дало да са сигурношћу установи ко је и на основу чега објавио „свој“ превод, због чега се, да према некоме не би згрешио, овде неће ни помињати имена оних који су те текстове „окачили“ на својим сајтовима („излозима“). И, сад, ево, нуди сe још један превод, али не са старословенског већ са Радојчићевог превода на српски. И не са намером да се правничким или језикословним стручњацима узима хлеб, већ искључиво по жељи једнога младог, недовољно обавештеног али зато знатижељног
читаоца, да се Душанов Законик преведе тако „да га свака баба може разумети“.
Колико се у томе успело, сазнаће се тек када почну да пристижу примедбе и питања будућих читалаца језикословне или правничке струке, ако их ово уопште буде интересовало. А о примедбама појединих баба да и не говоримо.

   

Душанов Законик

I

1. О хришћанству:
Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.

На одредбу која управо тако гласи, тумачи овога Законика скоро да се и не осврћу, иако јој је смисао изузетно значајан и врло јасан: Законик се доноси са циљем да се очувају вредности на којима почивају (или би требало да почивају) односи међу људима појединачно и у друштву као целини, те да се те вредности, које је и хришћанство канонизовало кроз Божје заповести, заштите и законским нормама, макар колико оштре биле казнене мере предвиђене за њихово непоштовање.

2. О женидби:
Властела и други људи не смеју се женити без благослова свог архијереја, или благослова оних које су архијереји изабрали и поставили за духовнике

Архијереј – највиши степен у свештенству, епископ, владика.
Духовник – свештено лице, мирско (световно) или монашко.

3. О свадби:
Ниједна свадба не сме се приредити пре венчања, а ако се свадба учини без
благослова и сагласности цркве, младенци се морају раставити.

4. О духовној дужности:
У духовним пословима сваки човек мора се покоравати свом архијереју и
слушати га. Ако се неко огреши о цркву или прекрши било коју одредбу овога
Законика, намерно или нехотице, треба да се покори цркви и покаје. Уколико се оглуши о овај налог, не приђе цркви и не буде хтео да испуни црквена наређења, биће искључен из цркве.

5. О проклињању хришћанина:
Епископи не треба да проклињу хришћане због духовног греха, већ треба да их два или три пута опомену и разувере. Уколико ни то не послушају и не поступе по духовној заповести, искључиће их из цркве

6. О јереси латинској:
Хришћани који су се под утицајем латинске јереси преобратили у азимство,
треба да се врате у хришћанство. Ако то неко од њих пречује и не врати се у хришћанство, казниће се како пише у закону светих отаца.

Латинска јерес – римокатолицизам. 
Азимство – јерес која у својој „литургији“ (обреду) користи бесквасни хлеб.
Свети оци – изворни (истинити) представници црквеног предања, односно угледни духовници чије деловање карактеришу: православност (правоверност) учења, светост живота, црквено одобрење, или признање (цитирање на неком сабору) и древност (живот у првим вековима хришћанства). Остали, без било којег од ових услова, само су црквени писци

7. О јереси латинској:
Велика црква треба да постави протопопе по свим градовима и трговиштима како би хришћане који су прешли у веру латинску повратили из те јереси, те да им дају духовне налоге да се сви они врате у хришћанство.

Велика црква – Пећка патријаршија, али и цркве (саборне) у седиштима појединих епископа.
Протопоп – протојереј, или протопрезвитер, први међу свештеницима (презвитерима, старешинама) мирскога реда, почасно звање дато свештенику који се истакао савесном службом.

8. О латинском попу:
Ако се нађе поп латински да је преобратио некога хришћанина у веру латинску,
казниће се по закону светих отаца.

Латински поп – римокатолички свештеник.
Латинска вера – римокатоличка јерес (вера).

9. О полуверцима:
Полуверац који се оженио хришћанком може, ако хоће, да се крсти у хришћанству. Ако не жели да се крсти, жена и деца ће му се узети, њима ће се дати део куће, а он ће се протерати.

Полуверац – припадник римокатоличке јереси, али несигуран.

10 . О јеретику:
Ако се нађе јеретик да живи међу хришћанима, да се ожеже усијаним
гвожђем по образу и да се протера, а да се ожеже и онај ко га је прикривао.

Јеретик – кривоверац, отпадник од праве вере.
Ожећи – опећи усијаним предметом, жигосати (за казну).

11. О духовницима:
По свим парохијама, и у градовима и у селима, епископи ће поставити духовнике,
оне који су благослов на духовништво примили од својих архијереја и који су на тај начин заклети и могу давати правилне одговоре, тако да их свако мора слушати по црквеноме закону. Духовници без архијерејског благослова морају се изагнати а
црква ће их казнити по закону .

12. О суду:
У духовном предмету световњаци не могу судити. Ако се неко од световњака
открије да је судио у духовном предмету, платиће триста перпера;
само црква може судити у духовном предмету.

Перпер(а) – златни или сребрни новац (новчана јединица).

13. О епископима:
Митрополити, епископи и игумани не смеју се постављати митом. Ако се установи да је митрополит, или епископ, или игуман постављен митом, проклет био и онај који је тако постављен и онај који га је поставио.

14. О игуманима и калуђерима:
Игумани се не смеју постављати без учешћа цркве. Као игумани по манастирима
треба да буду постављени добри људи, они који ће дом Божји подизати.

15. О киновијском животу у манастиру:
Игумани морају живети по киновијама, по закону, договарајући се са старцима.

Киновија – општежитије, заједнички монашки живот у манастиру.
Старац – стари монах, духовник од угледа, члан манастирског управног сабора.

16. О монашком животу:
На тисућу домаћинстава може се у манастирима хранити педесет калуђера.

Тисућа – старосрпски: хиљада.

17. О калуђерима:
Калуђери и калуђерице који су пострижени а живе по својим кућама, морају
се из кућа изагнати и послати да живе по манастирима.

18. О монашком постригу:
Калуђери пострижени у манастиру који се налази у области њиховог живљења
пре пострига, не могу остати да живе у томе манастиру него морају отићи у друге манастире и тамо ће им се давати храна.

Постриг – обред праћен резањем (стрижењем) косе, којим се искушеник уводи у калуђерски ред.

   

 19. О збацивању расе*:
Калуђера који збаци монашку одећу треба држати у тамници све док се не
врати у послушност, а за непослушност мора се казнити.

Раса – монашка одећа.

20. О врачарима који тела мртвих спаљују:
Село у коме се зарад враџбина ваде из гробова тела мртвих и спаљују, платиће вражду. Ако томе чину буде присуствовао и поп – он ће се распопити.

Врачари – чаробњаци, мађионичари.
Вражда – крвнина, новчана казна којом се крвно непријатељство између двеју породица, или двају братстава, мирило после убиства. Временом, овај се израз почео примењивати и на казне за кривична дела друге природе, против вере, на пример, изрицане у имовинском облику а не у новцу.

21. О продавању хришћанина:
Ко прода хришћанина у другу веру, да му се рука одсече и језик одреже.

22. О црквеним људима:
Властеоски људи који живе по црквеним селима и по катунима, морају се вратити сваки своме господару.

23. О црквеном спровођењу:
Цркве никога не могу спроводити и преносити му ствари, осим када на неком
(про)путовању треба пратити цара

Спровођење – праћење некога значајног путника до одређеног места, са задатком да му се покаже пут али и да му на томе путу буде заштита.

24. О узимању мита:
Ако се открије да је неки црквени управник узео мито, да му се узме све што има.

25. О управљању црквама:
Црквама могу управљати господин цар, патријарх и логотет, други нико.

Логотет – високи чиновник, управник владаочеве канцеларије.

26. О ослобођењу цркава:
Све цркве у моме царству ослобађам од свих работа, малих и великих.

Работа – радна обавеза (на имању властеоском, или црквеном), кулук.

27. О подложности цркава:
Цркве царске не могу бити потчињене црквама великим.

28. О храни убогима:
По свим црквама да се хране убоги, како је наложио ктитор. Ако неки од митрополита, или од епископа, или од игумана, одбије да их храни, одузеће му се достојанство.

Ктитор – оснивач манастира и његов дародавац.
Одузети достојанство – рашчинити.

29. О калуђерском животу:
Калуђерима се не допушта да живе изван манастира.

30. О злостављању црквенога човека:
Од сада, ниједна власт не сме злостављати калуђера или човека црквеног. Ко ову заповест прекрши за живота царевог и по смрти царевој, да није благословен. Уколико је ко некоме за нешто крив, нека га тера судом и парницом, по закону, а ако ли га почупа (за браду или бркове) без суда, или кога удари, платиће шестоструко*.

*У изворном тексту: самоседмо, што значи шестоструко, мада се, погрешно, на разним странама то тумачи као седмоструко. (За упоређење: самдруга – трудна жена, са плодом (фетусом) у утроби; самдруги – у друштву са још једном особом; самопети, сампети – у друштву са још четворицом).

31. О поповима:
Попови који живе на баштини* треба да обрађују своју земљу и да буду слободни
од дажбина. Поповима који немају своје земље доделиће се на обраду три њиве и биће слободни од намета. Уколико би неки поп узео више земље но што је прописано, дужан је да обавезе према цркви испуњава по закону.

* Баштина – непокретно имање које је владар у српској средњовековној држави давао на коришћење некој породици. Овај израз користи се, по правилу, када треба указати на наследно својинско право. Баштине најмоћније или „велике властеле“ обухватале су десетине села, каткада и целе жупе (мање административне јединице, које се, после пропасти српске средњовековне државе, гасе), а уз њих по један катун или више њих, док су баштине „мале властеле“, војника или властеличића биле много скромније.
Ови последњи држали су само по једно село, а дешавало се да по двојица или тројица њих имају своје баштине у истом селу. Властеоска баштина не може се изједначавати са савременим својинским правом, пошто је баштинику једнога села (или више њих) припадао само део обрадивих и необрађених земљишних површина, искључиво с правом коришћења.

32. О људима црквеним:
Љyди црквени који држе црквена села и земље црквене а прогнали су меропхе* црквене или влахе**, да се свежу*** и да им се узму земља и људи, и да се држе у тамници све док не скупе људе које су разагнали.

* Меропах, у множини: меропси – зависни земљорадник у српској средњовековној држави, везан за земљу и свог властелина, чију је земљу обрађивао одређен број дана и давао му одређене дажбине. Имао је право
зависне својине на земљу и инвентар и право жалбе на властелина док ради за њега.
** Влах – овде: сточар.
*** Да се свежу – да се баце у тамницу. (Тамнице су, свако за себе, држали и цар, и црква, и властела, и градови.)

33. О парничењу људи црквених:
Црквени људи ће се у свакој парници судити пред својим митрополитима, и
пред епископима, и пред игуманима. Ако су оба парничара из исте парохије
(припадају истој цркви) судиће се пред својом црквом, а ако су из двеју парохија
– судиће им обе цркве.

34. О селу меропашком:
Црквени људи не могу ићи у меропшине* мога царства по Загорју и другде,
ни на косидбу, ни на орање, ни у винограде, ни на једну работу, ни малу
ни велику; од свих работа ослобађа их царство ми, нека работају само цркви.
Ко ли се нађе да их је истерао на меропшину и оглушио се о закон царски,
томе самовољнику све ће се одузети и биће кажњен.

* Меропшина – земља коју обрађују меропси.

35. О управљању црквама:
Овлашћује, царство ми, игумане црквене да целим газдинством, и кобилама,
и коњима, и овцама, и свим осталим, управљају по своме нахођењу, али да то буде прикладно, упутно и правично, и како пише у хрисовуљи* светих ктитора.

* Хрисовуља – „златна була“, свечана владарска повеља, издавана у важним пословима, оверена златним печатом који је на пергаменту висио о свиленој траци.

36. О црквеном закону:
Игумани су овлашћени да за калуђере по манастирима успоставе општежитијски
закон, према томе какав је који манастир, мушки или женски.

37. О митрополитском упућивању: О слању митрополитских заступника:
Митрополити не могу узимати световњаке да их, као своје заступнике, шаљу по парохијама, чак ни да митрополитске коње воде, већ у парохије морају слати по два калуђера који ће попове духовно упућивати и од њих преузимати црквени доходак са баштине.

38. О исхрани коња:
Од сада па убудуће, ждрепци и коњи у власништву царском не могу се давати
црквама и црквеним селима на исхрану

39. О властели и властеличићима:
Властели и властеличићима у држави мога царства, Србима и Грцима којима је баштина дата и хрисовуљом потврђена и који држе до свога сабора, баштине су сигурне.

40. О хрисовуљама:
Све баштине додељене хрисовуљом и простагмом*, које је до сада издало и које ће издати царство ми, као и оне које су издали ранији правоверни цареви, сигурне су и они на чије име хрисовуља или простагма гласи, могу с њима слободно располагати: или их уступити цркви, или за душу оставити, или их продати било коме.

* Простагма – документ о некој владарској одлуци, наредби, насловљен на одређену особу.

   

41. О умрлој властели:
Баштину која после смрти неког властелина остане пуста због тога што није имао деце, може наследити неки његов блиски род, али најдаље до трећебратучеда*.

* Трећебратучед – братучед у трећој генерацији, осми степен сродства двају лица која имају заједничког чукундеда

42. О баштини слободној:
Све баштине ослобођене су свих работа и данака царства ми, али су дужне да дају соћ* и, по закону, односно по добро познатим и утврђеним правилима, војску за случај рата.

* Соћ – дажбина у висини једне перпере златног или сребрног новца одређене тежине, или кабла жита по сваком домаћинству.

43. О насиљу над баштином:
Господин цар, или краљ, или госпођа царица, не могу некоме узети баштину силом, или је купити, или заменити, осим ако баштиник сам на то пристане.

44. О властеоским робовима*:
Робови који припадају неком властелину спадају у властеоску баштину, и њихова деца такође, с тим да се роб никада не може дати у мираз.

* Роб – свако ко је био непосредно потчињен српском владару или неком владарском достојанственику и био у његовој служби. Био је то, у ствари, само „један од служештих“, односно слуга који је покорно извршавао наређења свога господара, појам упоредив с изразом раб Божји, онај који поштује верске законе и покорава им се. То именовање нема ничега заједничког с односом робовласника према робовима.

45. О баштинским црквама:
Ни господин цар, ни патријарх, ни било који епископ не може баштинске цркве, које властела или други људи имају у својим баштинама, подложити некој великој цркви. Једино баштиник има право да у тој цркви постави свога калуђера, кога ће епископ надлежан за ту парохију благословити и који ће у тој цркви управљати духовним пословима.

46. О робовима:
Властела која су досад имала робове и даље ће им остати у баштину, с тим што их он сам, или жена његова, или његов син, могу ослободити, и ништа друго.

47. О цркви:
Властелин који би своју цркву потчинио другој цркви губи сваку власт над њом.

48. О умрлој властели:
Кад властелин умре, његов добри коњ и оружје предаће се цару, а одећа и бисерни појас припашће његовом сину. Ако властелин није имао сина него кћер, она има право да их прода или да их, по својој вољи, да некоме.

49. О крајишнику* властелину:
Уколико би страна војска успела да преко неке пограничне (крајишке) области
продре у земљу цареву, опљачка је и врати се тамо откуд је и дошла, насталу
штету накнадиће властела кроз чију је област та војска прошла.

* Крајишник – овде: властелин који има баштину у пограничном крају

   

50. О псовци:
Властелин који опсује и осрамоти властеличића платиће (за казну) сто перпера. Ако властеличић опсује властелина, платиће сто перпера и биће бијен штаповима.

51. О предавању сина у двор:
Ко препоручи сина или брата за службу у двору и на царево питање да ли му може веровати, одговори „веруј колико и мени“, а тај причини неку штету или зло, платиће онај који га је препоручио. Уколико тај син или брат буде примљен да двори у царевој палати, као што дворе и други, и тамо што сагреши, платиће сам.

52. О невери*:
За неверу, за сваку кривицу има да плати брат за брата, отац за сина, рођак за рођака. Они који у својим кућама** живе одвојено од онога који је скривио – ти да не плате ништа; платиће онај који је скривио и његова кућа.

* Невера – велеиздаја.
** Кућа – породица, домаћинство.

53. О насиљу:
Ако који властелин на силу узме* властелинку, да му се обе руке одсеку и нос одреже. Ако ли себар** на силу узме властелинку, да се обеси*** а ако на силу узме себарку да му се обе руке одсеку и нос одреже.

* На силу узети – силовати.
** Себар – слободан сељак, или пастир, без политичких права.
*** Да се обеси – прва смртна казна у овом Законику

54. О блуду властелинке:
Ако властелинка учини блуд са својим човеком*, да се и њој и њему руке одсеку и нос сареже.

* Човек – подложник властеоски, земљорадник.

55. О псовању властеоском:
Ако властелин или властеличић опсује себра, да плати сто перпера. Ако ли себар опсује властелина или властеличића – да плати сто перпера и да се осмуди*.

* Осмудити – длаке по глави опрљити (опалити) пламеном.

56. О позиву властеоском:
Властелина не треба позивати на суд о вечери, већ да се позива пре ручка, с
тим да му се унапред саопшти због чега се позива. Ако буде позван преко
пристава*, у званичној форми, а не дође до ручка, крив је, и због закашњења
следује му казна шест волова.

* Пристав – помоћник судијин у претходном поступку (са позивањем), а нарочито у извршењу појединих пресуда.

57. О злоби:
Властелину који преселици* из злобе отме што са земље или му кућу попали, или било које друго зло учини, та ће му се област узети а друга му се неће дати.

* Преселица – пресељеник, дошљак. (Тумачи који ову реч пишу погрешно, као приселица, смисао овога члана не могу ни схватити ни објаснити на прави начин).

58. О смрти властеле:
Ако се после смрти неког властелина у једном његовом селу у жупи или међу жупама учини штета паљевином или на било који други начин, сву штету нанесену томе селу мора платити околина.

59. О пронији*:
Пронију нико не сме продати нити је сме купити неко ко нема баштине. Нико не сме део пронијарске земље потчинити или препустити цркви а ако то неко учини – тај чин је ништав.

*Пронија – земља која се давала војницима и државним чиновницима да би са ње обезбеђивали животне потребе себи и својој породици, што значи да њен држалац, пронијар (који је припадао властеоској класи), није могао њоме располагати, продати је, на пример, или оставити у наслеђе. Изузетно, пронијарев син могао је то имање наследити под условом да је наставио да обавља исте дужности као и његов отац.

   

60. О цару:
Цар мора имати пратњу било куда да иде: мора га пратити и град до жупе, и жупа до жупе, и опет жупа до града.

61. О повратку из војевања:
Ако властелина или било кога другог војника када се из војевања (са ратног похода) врати кући затекне позив на суд, он има право да код куће остане три недеље, да се одмори, и да тек по истеку тога рока оде на суд.

62. О позиву властеоском:
Властели великој позиви ће се упућивати са писмом судијиним, а осталима са печатом*, односно усмено.

*Печат – владарски (царски) печат који је позивар (пристав) носио са собом и морао га показати приликом позивања.

63. О кефалијама*:
Кефалије по градовима могу узимати доходак по закону. Само грађанин, и нико други, жито, вино и месо које другима продаје за два динара, њима мора продавати за динар.

* Кефалија – старешина; градски поглавар, војно или политичко лице које је бринуло о јавној безбедности у граду; „општи“ кефалија, управљач веће области; управљач „мешовите“ жупе у којој је више властелина имало своје поседе.

64. О сиротама:
Сирота кудељница* слободна је као и поп.

* Кудељница – самохрана жена, удовица са малолетном децом.

65. О попу:
Попу који нема свог имања даће се три њиве, по закону. Ако господар не буде по закону хранио попа који је њему подређен, он може отићи свом архијереју да се жали. Архијереј ће упозорити тога властелина да попа храни по закону, а ако овај не послуша архијереја, поп има право да оде куд му је воља. Попа који је баштиник, властелин не може отерати, тај је поп слободан.

66. О судском одговарању:
Када суд позове некога од браће који живе у заједничком домаћинству, одговараће онај који се одазове. Ако један од браће буде затечен на двору цареву или судијину, може се одазвати и рећи да ће, уместо њега, одговарати старији брат кога ће послати на суд. Стога, овај млађи, који се први одазвао, не сме се
присилити да одговара.

67. О робовима и меропсима:
Робови и меропси из истога села све прописане дажбине плаћају у једнаким деловима. Како дажбине плаћају и работу работају (испуњавају), тако и земљу треба да обрађују.

68. О закону:
За меропхa исти је закон у целој земљи: два дана недељно да работа своме пронијару, да му годишње даје једну перперу цареву и, бесплатно, у моби, да му коси траву један дан и у винограду да му ради један дан. Ако пронијар нема винограда, онда ће му један дан радити друге работе. То је све што је меропах дужан, и по закону ништа друго не може му се узети.

69. О сабору себрова:
Збор себрова забрањен је. Ако се открије да је неки од себрова учествовао на каквом саборовању, уши да му се одсеку а они који су збор сазвали да се осмуде.

70. Који су у једној кући:
Ако у једном домаћинству, на једном огњишту, живе браћа, или отац са синовима, или ко други, али одељени хлебом и имањем, дужни су да работају као и други људи.

71. О братској злоби:
За штету коју причини неко од браће, или синова, или сродника који живе у истом домаћинству, господар куће платиће обештећење или ће открити ко је штету причинио.

72. О невољном:
Према сваком невољнику који дође на царев двор, осим робу властеоском, мора се поступити праведно.

73. О сироти:
Сирота која није у стању да се парничи и да за нешто одговара, одредиће заступника који ће то за њу чинити.

74. О паши:
Сва села могу изводити стоку на испашу на исто место, осим на законите забеле* и на ливаде за кошење.

* Законита забела – ограђена шума, забран

75. О жупи и о попаши*:
Марва из једне жупе не сме се водити на испашу у другу жупу. Ако у некој жупи постоји село које припада
било ком властелину, или цару, или цркви, или властеличићу, томе селу не може се забранити да своју марву води на испашу тамо куд и жупа.

* Попаша – штета коју марва начини пашом на недопуштеном месту.

76. За попашу:
Ко својом стоком ненамерно, грешком, попасе туђе жито, или виноград, или ливаду, штету ће накнадити сумом (вредношћу) коју процене душевници*. Ако је то учињено намерно, поред процењене накнаде кривац ће платити и шест волова.

* Душевник – поротник у обичајном праву; у недостатку сведока-очевидаца, један од судија бираних међу непоткупљивим,
поштеним људима, чија је дужност да суди „по души“, односно по савести.

77. За потку*:
За потку међу селима накнада је педесет перпера, а за влахе и Арбанасе сто перпера. Половина тог износа припада цару а друга половина властелину чије село буде у праву.

* Потка – сукоб (бој) између двају села око сеоских међа, али и глоба за то дело.

78. О земљи црквеној:
Ако неко од црквених људи или због црквене земље пред судом црквеним покаже милосно писмо* и изјави да у томе писму има милосника**, не треба се на то обазирати, већ треба судити по закону царства ми, али да суд увек затражи мишљење царства ми.

* Милосно писмо – писмо којим је цар некоме нешто поклонио, или дао какву повластицу.
** Милосник – човек који учествује у извршењу неког владарског акта, или владарске повеље којом се нешто додељује као владаочева милост, односно повластица.

79. О међи и о земљи:
Села која се међу собом парниче због међа могу тражити да се пресуђује по закону Светога краља из године у којој је умро.* Но, ако неко од њих каже да има милост цареву и рече да му је то дао господин цар под истим условима који су важили за претходника, онда ће бити тако (осим у случају када се ради
о црквеном имању) јер је то милост царева.

* Свети краљ – краљ Стефан Урош II Милутин, владао од 1282, умро 1321.

   

80. О међи сеоској:
У спору око сеоских међа, обе стране треба да дају по половину сведока, а сведоци ће одлучити која је страна у праву.

81. О планинама:*
По земљи царства ми, царска планинска пасишта припадају цару, црквена црквама а властеоска властелинима.

* Планине – пашњаци на висинама од око 1000 метара и више, само за летњу испашу.

82. О власима и Арбанасима :
Ако се влах или Арбанас зауставе у неком селу, у томе се селу не може зауставити неко други који за њима наилази. Уколико би се неко зауставио на силу, мора платити потку и све што је његова стока попасла.*

* Попаша је у старом српском праву изједначавана са сукобом око сеоских међа, тако да су у овом случају истом речју указује и на
кажњиво дело и на глобу за извршење тога дела

83. О милосним писмима:
Ако се изнесу два писма царева за једну ипотес,* за земљу, право је на страни онога ко је ту ствар до овога
времена саборног држао, а милост се не може изменити.

* Ипотес – основно значење било је хипотеза, претпоставка, али се доцније тај израз проширио на „предмет расправе“. Ради се о
случају када дворска канцеларија, због своје немарности, двема особама изда исправну хрисовуљу за исту земљу, а овај члан исправља грешку и штити државину онога који је до тада стварно држао земљу.

84. О котлу:*
За онога ко је руку спуштао у котао не може бити суђења нити било каквог доказивања; ко је на тај начин доказао, судијама се не треба правдати. На суду не може бити ни погодбе, ни оправдавања, ни удаве,** мора се судити по закону.

* Котао – „Божји суд“, извлачење руком неког предмета (гвожђа или камена) из вреле воде у котлу; ако окривљени извади предмет
а не опече се, доказао је своју невиност, у супротном – крив је.
** Удава – казна без судског поступка; самовласно хапшење без судске одлуке.

85. О бабунској* речи:
Властелин који изговори неку бабунску реч биће кажњен са сто перпера, а ако такву реч изговори себар – глобиће се са дванаест перпера и бити бијен штаповима.

* Бабун – богумил, неверник.

86. О убиству:
Када се негде догоди убиство, крив је онај који га је изазвао, чак и ако је тај убијен.

87. О хотимичном убиству:
Ко нехотице некога убије, платиће триста перпера, а ако то учини намерно – да му се одсеку обе руке.

88. О властеоској парници:
Када се парниче властела, онај ко у нечем изгуби – мора дати јемце.*

* Јемац – особа која (за) нешто гарантује.

89. О позивању кривца:
Онај који због нечега буде окривљен а изађе пред судије и стави се на расположење закону, ослободиће се од кривице за коју је оптужен уколико се онај који га је окривио не појави пред судом већ остане код куће

90. О залогу*:
Онај ко је негде заложио неку ствар, може је откупити.

* Залог – ствар од вредности коју дужник даје повериоцу као обезбеђење његовог потраживања, што укључује и право повериоца
да своје потраживање намири продајом заложене ствари. Да дужник не би био оштећен, јер је заложена ствар увек веће вредности од позајмице, он се овим чланом штити од злоупотребе и стиче право да залог откупи без обзира на рок.

   

91. О приставу:
Када један од парничара каже да има пристава на двору цареву или судијину, треба да га именује. Ако га потражи на двору и не нађе га, одмах треба да се обрати суду и каже да пристава није нашао. Ако је то било пре ручка, рок му је да га нађе до вечери, а ако је вече, рок му је да га нађе сутрадан до ручка. Уколико су га цар или судија послали на работу, неће бити крив онај који га именовао, те ће суд поставити рок док тај пристав не дође да се појави пред судијама.

92. О препознавању лица:*
Ако неко, у планини, у пустоши, препозна „лице под човеком“, треба да га доведе у најближе село и од села затражи да га изведе пред судије. Уколико га село не преда судијама, то ће село платити колико суд одреди.

* Лице – украдена ствар, corpus delicti, resipsa, res manifesta; овде се, пре свега, мисли на коња („лице под човеком“), мада лице
може значити и оруђе којим је извршен злочин.

93. О провођењу* дружинскога човека:
Ако неко проведе нечијег меропха у туђу земљу, дотадашњем његовом господару мора у накнаду дати шесторицу**.

* Провођење – помагање меропху да побегне од свога господара.
** Видети напомену уз члан 30.

94. О убиству:
Властелин који убије себра у граду, или у жупи, или у катуну, платиће тисућу перпера, а ако себар убије властелина, да му се одсеку обе руке и да плати триста перпера.

95. О псовци:
Ко опсује епископа, или калуђера, или попа, платиће сто перпера. Уколико неко убије епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.

96. О убиству:
Ко убије оца, или матер, или брата, или своје чедо, тај ће бити спаљен на огњу.

97. О бради властеоској:
Ко властелину, или добром човеку, почупа браду или бркове, обе руке да му се одсеку.

98. О чупању себара:
Ако се почупају два себра, казна за мехоскубину* биће шест перпера.

* Мехоскубина – чупање браде, бркова или косе, као кривично дело увреде.

99. О запаљивању:
Ако неко у селу запали кућу, или гумно, или сламу, или сено, село треба да га преда. Ако то не учини, село ће платити све оно што би запаљивач* платио да је ухваћен.

* Запаљивач – лице које је подметнуло ватру.

   

100. О запаљивачима гумна:
Ако неко запали гумно, или сено, изван села, околина ће, уколико не преда запаљивача, накнадити штету

101. О најезди:*
Насилничко понашање у земљи царској никоме и ни због чега није допуштено. Ако неко буде погођен најездом, или разметљивом и необузданом силом, сви коњи ће се од таквих насилника узети. Половина тако узетих коња припашће цару а половина ономе на кога су налетели. Лица која су јахала те коње биће кажњена како то пише у световним члановима законика светих отаца, односно треба да се подвргну мучењу предвиђеном за намерне убице.

* Најезда – силовит напад.

102. О подјемчивању:*
Није допуштено јемчити некоме за нешто. Ако неко ипак буде јемчио, платиће шестоструко.

* Подјемчавање – давање јемства за некога, за нешто (видети напомену уз члан 30).

103. О суду ропском:
Робови ће међусобне спорове расправљати пред својим господарима, по свом нахођењу. За кривице царских робова: за крв, за вражду, за лопове, за разбојнике, за пријем људи, пресуђиваће судије.

104. О позивању:
Пристав не сме узнемиравати неку жену у време када јој није муж код куће, нити је на суд сме позивати без мужа. Када се муж врати кући, жена ће му пренети поруку да се јави суду, а муж у томе случају не може бити крив пре него добије поруку.

105. О писмима царевим:
Уколико суд установи да су писма царева која му се предочавају било због чега у супротности са закоником царства ми, судије ће сва та писма узети и донети пред царство ми.

106. О дворанима:*
Уколико дворанин властеоски причини неку штету, сина пронијарева оправдаће порота очеве дружине. Aко је у питању себар, онда ће он захватити у котао.**

* Дворанин – овде: особа која је у служби властелиновој.
** Захватити у котао – видети члан 84.

107. За одбој:*
Онај ко спречи судијиног сокалника** или пристава у обављању дужности, похараће се и узеће му се све
што има.

* Одбој – Спречавање, супротстављање извршењу судског налога.
** Сокалник – кмет, сељак који је плаћао соћ.

108. О издави*:
Висина издаве (за пристава) овако се утврђује: од земље три перпера, од села три перпера, од млина три перпера, од сваког села у жупи по три перпера, од града коњ и свита,** од кобиле шест динара, од говечета четири динара, од брава*** два динара.

* Издава – плата, награда коју су власници имања давали приставу.
** Свита – чоха, тканина за одећу.
*** Брав – општи назив за једно грло стоке, нарочито за овцу или козу.

109. О отровима:
Мађионичар и отровник* који се ухвате на делу казниће се по закону светих отаца.

* Отровник – онај који трује, тровач.

110. О судијама:
Судија кад иде по земљи царевој или по својој области не сме на силу узимати ни оброк* нити било шта друго, осим поклона који му неко пружи по својој вољи.

* Оброк – дажбина, накнада новчана или у натури, коју жупљани плаћају за издржавање жупских чиновника.

111. О судијиној срамоти:*
Уколико властелин осрамоти судију да му се све узме, а ако то учини село – да се расели и похара.

* Судијина срамота – срамота нанесена судији.

112. О сужњима:
Чим човек који је утекао из сужањства* дође на двор царев, био он човек царев, био црквени, био властеоски, од тог тренутка постаје слободан са свим стварима које је понео собом. Све оно
што је оставио код господара од кога је утекао, то припада томе господару.

* Утекао из сужањства – ради се о меропсима који су чамили по властеоским затворима и из њих побегли.

   

113. О сужњу:
Сужањ који из неког двора у царству ми утекне на двор патријарашки или царски, у том тренутку постаје слободан.

114. О јемству:*
Уколико неко због јемства побегне у неку страну земљу па се врати у моје царство, његови јемци ништа неће платити.

* Јемство – властелини су се против бежања својих подложника борили тако што су сељаци јамчили један за другога да неће побећи; уколико би неко побегао, јемци би плаћали одређену своту, док су се за овде претпостављени случај јемци ослобађали такве
обавезе.

115. О бекству:
Ако је неко примио човека из туђе земље* који је побегао од другога господара или од суда, ако да милосно писмо царево оно се не може оспорити; у супротном, тај бегунац мора се вратити ономе од кога је побегао.

* Туђа земља – страна држава.

116. О налазачу:
Ко што нађе у царевој земљи не би смео задржати за себе. Ако ли нађе неку ствар и не каже да ће вратити већ је прихвати као своју, па неко ствар препозна, платиће као лопов и разбојник. Нађе ли коју ствар у туђој земљи, током војевања, мора је донети пред цара или војводу.

117. О прелажењу:
Оно што је из града или из жупе прешло у цареву земљу, био то човек или неко друго право, у време док то још није припадало цару него неком другом господару, односно док су трајали сукоби а земља и градови нису били цареви, то да се не тражи. Уколико је то прешло после царевог преузимања, то да се тражи.

118. О тргу:*
Трговце који иду по царевој земљи ниједан властелин нити било који други човек не сме силом ометати у њиховом послу или им зграбити робу а новац им наметнути силом. Уколико би им неко силом истоварио или растурио робу, тај ће платити петсто перпера.

* Трг – место на коме се трговало (продавало и куповало), али је то била и роба којом се трговало.

119. О трговцима:
Трговци скерлетом* на велико и мало могу се слободно кретати земљом царевом и продавати и куповати, под условима какви важе на трговима за односну робу.

* Скерлет – тканина која се употребљавала за израду скупоценије одеће, или ношње.

120. О цариницима:
Царев цариник нема право да омета или задржава трговца како би му неку робу продао у бесцење. Сваки трговац може се са својом робом слободно кретати по свим трговима.

121. О односу према трговцима:
Ниједан властелин, био он мали или велики, ни било ко други, не сме задржавати или спречавати своје људе* или друге трговце да иду на тргове цареве, пошто тамо свако може слободно да иде.

* Људи – видети објашњење уз реч „човек“ уз члан 54.

122. О трговцима:
Уколико властелин задржи трговца платиће триста перпера, а ако га задржи цариник, и он ће платити триста перпера.

123. О Сасима:
О трговима: шуме које су Саси посекли до одржавања овога сабора могу ту земљу задржати. Уколико су неком властелину самовољно узели земљу, властела нека се са њима суде по закону Светога краља. Од сада па убудуће Сасин не сме сећи шуму, а ако и посече, ту крчевину не може ни обрађивати нити на њу људе смештати; крчевина мора стајати пуста да на њој шума опет расте. Нико не може забранити Сасину да сече шуме колико је потребно тргу.

124. О хрисовуљима:
Градовима грчким које је пре овог сабора запосео господин цар и о њиховим правима издао им хрисовуље и простагме, сва тако стечена права и даље су им сигурна и нико им не сме ништа од њих закинути.

125. О приселици* градовима:
Градови немају права на приселицу. Изузетно, кад неко из жупе (мали или велики властелин, свеједно), дође у град, смести се код гостионичара и преда му на чување коња и пртљаг, када тај гост буде одлазио гостионичар му мора предати све што је од њега преузео; уколико буде нешто пропало, гостионичар мора накнадити сву штету.

* Приселица – заједничка накнада штете коју су причинили лопови и разбојници.

126. О градској земљи:
Опљачка ли се или украде нешто на земљи која припада граду, насталу штету платиће околна села.

127. О зидању града:
За зидање града: Ако се заруши део градског зида или куле, оштећење ће отклонити сами грађани и жупа која се налази поред тога града.

128. О помоћи царској:
Када господин цар буде хтео да жени сина, или да га крсти, и укаже се потреба да гради двор или куће, морају му помоћи и мали и велики.

129. О области* војводама:
На војном походу војводе имају иста овлашћења као и цар, тако да се мора слушати оно што они кажу. Ако ли их неко у било чему не послуша, следује им казна као и онима који цара не би послушали. И у судским стварима на походу, и малима и великим, могу судити војводе а нико други.

* Област – овлашћење.

130. О цркви:
Ко током војног похода сруши цркву, да се убије или обеси.

131. О свађи:
На војном походу не сме бити свађа. Уколико се двојица потуку, нико од војника не сме им помагати а они који су се посвађали биће кажњени батинањем. Уколико би неко притекао у помоћ изазивачу, и тај ће бити кажњен на исти начин.

132. О куповању:
Што ко купи од заплењенога по туђој земљи, од тога плена може слободно у царевој земљи купити колико и у туђој. Ако ли га неко оптужи говорећи да је то његово, порота га мора оправдати по закону јер је купио на туђој земљи а није ни лопов, ни посредник, ни саучесник, те купљену робу може задржати као своју.

133. О поклисару:*
Поклисар који из туђе земље долази цару, или се из посете господину цару враћа своме господину, у било које село да дође мора му се указати част и пружити му све што је потребно; и да руча или вечера, па да иде даље, у друга села.

* Поклисар – дипломатски представник, изасланик.

134. О баштини:
Када цар некоме поклања баштину, онај коме је поклоњено село платиће логотету за хрисовуљу тридесет перпера, коме је поклоњена жупа за свако село по тридесет перпера, а писару шест перпера.

135: О војсци:
Када се нека војна јединица у покрету по земљи царевој улогори у неком селу, јединици која би наишла иза ње није допуштено да се зауставља у истом селу.

 

Ово је први део законика. Други део на следећем линку: Душанов Законик (Други део)

   

Прилагодио савременом српском језику, предговор и редакција, Илија Петровић
Комплетан законик можете преузети у пдф формату кликом на ЛИНК

Please follow and like us:
  •  
    138
    Shares
  • 138
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

2 thoughts on “Душанов законик

  1. Повратни пинг: Себри - Србске Новине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *