ФАНАРИОТИ ПРОТИВ СВЕТОСАВЉА

ФАНАРИОТИ ПРОТИВ СВЕТОСАВЉА

Православље
Поделите
  • 21
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
    23
    Shares
   

„Први крститељи српски били су и први пастири српски. Време је сакрило имена њихова али не и плодове труда њихова. Далеко, далеко пре свете браће Кирила и Методија јавили су се они у српском народу, као необични путници са необичном благовешћу. Јер много пре Солунских Апостола спомињу се пештерници, мученици па чак и епископи српски око Пирота, у Херцеговини, у Тракији и на Дунаву”- владика свети Николај Охридски.

,,Ни у најстарија времена ни у доба када је хеленска моћ била врхунцу Грци се нису простирали северније од Олимпа, а њихова једина насеља у Македонији и Тракији чинило је неколико приобалних колонија. Првобитно, источно становништво Римског Царства састојало се од илирских, македонских и трачких племена… Новији словенски писци тврде да су Трачани и Дачани њихови сународници…Сматра се да су Срби и Бугари само за време Јустинијанове владавине побили или одвели у заточеништво северно од Дунава шест милиона људи… Најзад, словенским насељавањима и најездама становништво Источног Царства је најпре уништено, а затим поново створено…

Када су Турци упали у Источно Царство оно није било насељено Грцима, него скоро искључиво живљем словенског порекла. Наша навика да Источно Царство називамо грчким оставља погрешан утисак о његовом саставу. Царство је било римско, а Грци су били само чиновници и нису чинили никакав народ… С изузетком једног малог подручја између река Берата и Јањине, које су поседовали Шиптари, Константинопоља и приобалних грчких градова, цела област која чини европску Турску јужно од Дунава била је или насељена Словенима или подвлашћена њима. Чак су и у самој Грчкој словенска освајања и насеља потиснула првобитно становништво, па су данашњи сељаци у околини Атине, као и они у околини Цариграда, не само словенске крви него и говоре руским језиком… Словени су, према томе, били најзначајнији живаљ Источног Царства, а Србија је била њихово упориште. Успостављање османске власти у Европи зависило је од моћи Срба да се одупру и од њихове снаге када су били покорени“; в. David Urquhart, A Fragment of the History of Serbia: 1843, Belgrade, Archives of Serbia, 1989, стр. 29-30, 36 и 141-143, 147.

Од прасловенског раздвајања у руско и србско народно стабло трају непрекинуте духовне везе Срба и Руса, све до чувене 1185. године, када је један руски калуђер упутио у правцу монашког живота младог краљевића Растка Немањића, будућег Светог Саву. Свети Сава је био, такорећи, први словенофил , као и ,,оснивач и осталих православних словенских цркава”. Самим оснивањем манастира Хиландара – још једног словенског манастира на Атону, Св. Сава и Св. Симеон су трајно задужили словенски свет, упркос снажном противљењу грчке братије манастира Ватопеда. Грчко братство, знајући да ће губитком дарежљивих ктитора знатно усахнути дотадашњи приходи, чинило је све да спречи оснивање Хиландара (В. Ћоровић, Света Гора и Хиландар, стр. 57). Свети Сава беше упознао слабе стране грчког карактера, а покорење грчког царства од крсташа очигледно му је доказало да Грци нису у стању да остану на челу тог света (С. Троицки). Дакле, Свети Сава је био противник политичке и културне хегемоније Грка у тадашњем времену.

Свети Сава је, по Иловичком препису Законоправила, написао да је знања замагљена грчком мудрошћу превео на светло словенског језика и за њега је све знање – спознаја, светлост; светлост разумна која просвећује – нешто сасвим различито у односу на грчку науку. Атон у његово доба беше свеопшта светиња, стециште Бугара, Грка, Руса, Грузина, Срба и Влаха; права православна Лига те епохе. Свети Сава је био „незванични, али од свију признати председник те Лиге”, док се сама „Атоска Гора” налазила „у Српској земљи”. Борац против ромејског клерикализма, Свети Сава је одбацио страшну антитезу Бог-Човек као и тезу да се Богу служи огњем и мачем и сачувао словенску, светојованску веру, према којој се Богу и Христу-Богочовеку служи љубављу. Хоматијан је зато, као и други завојевачки свештеници, из шовинистичке заслепљености нападао Светог Саву и звао га богомољцем. Стремљења Св. Саве нису познавала државне границе и светосавска вера, богоносилачка, није имала локалне тежње и била је општечовечанска. ,,Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем српске самосталне Цркве, независне од Цариграда“, истакао је свети владика Николај Велимировић. Свети Сава је необичне силе свога генија користио за измирење и зближење православних народа, стварао и укрепљивао чврсте везе балканских народа путем бракова у владалачким домовима.

   

Године 1219. залагањем Светог Саве, србска држава добија свога архиепископа а Савини новопостављени епископи затекоше крајњи неред и запуштеност у народу, свуда где су раније Грци столовали. Иако беше пристала на то, Цариградска патријаршија није пропуштала прилику да ствар преиначи. Тако је 1274. године, приликом склапања уније у Лиону, покушала да укине словенске цркве, док се 1335. године у Синтагми Матије Властара једноставно игнорише постојање Србске и Бугарске цркве (С. Троицки, Црквено-политичка идеологија Светосавске крмчије и властареве синтагме , Београд, 1953, стр. 192). „Не кажу који, наиме, закон или канон траже, да додељивање титуле поглавару једне аутокефалне Цркве буде извршено са дозволом друге Цркве – а не кажу стога што таквих закона или канона у Православној цркви нема”, исто, стр. 200. Према канонском учењу, Цариградска црква је ,,потпуно једнака у погледу својих права са другим аутокефалним црквама и нема ниједног права које не би припадало свима им”(С. В. Троицки, Црквено право, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2011, стр. 423).

Римски паписти беху, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274) још за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је коначни тирански захтев папе Евгенија IV да се источни хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439). У Србији средњег века, која је стремила добром и лепом, чија је сакрална уметност настајала из „схватања света” , чији је човек био саздан „по образу и подобију Божјем”, док је србско „отачаство створено по слици Божијој” (Доментијан), владар је, попут Стефана Првовенчаног, „правдом и истином и љубављу богољубац према ништима био светло украшен и врло изврстан” (Теодосије). Судови у тадашњој Србији суде на основу обичајног права, Светосавског Законоправила и Душановог Законика. У таквој Србији унија није имала никакве могућности да заживи.

Лионска и Флорентинска унија су ослабиле Ромеју, изложивши изнемогли Цариград (Нови Рим) надирању дивљих турских племена. Још 1274. године, приликом склапања уније у Лиону, Срби нису узели учешћа у њој, а србски светогорци нису признавали василевса Михаила VIII Палеолога за правоверног цара после склапања уније, штавише Хиландарци су га сматрали за јеретика. Бивши хиландарски игуман, архиепископ Данило II, овако је писао о цару Михаилу Палеологу: „Јер пророк и Богоотац рече: Муж крви и варљив неће дочекати половине својих дана. Овом нечастивом не даде Господ ни да очима види државу и наследство овог благочастивога и христољубивога. Јер овај хулни цар, ђаволом наговорен, сличан је оном лукавом предатељу који одступи од светлости у таму, као што и овај Палеолог одлучивши се од хришћанске вере узе веру латинску… Јер рече: Љута је смрт грешника. И ту велику жалост и плач учинише над овим нечастивим царем. И узевши његово непотребно тело, опет вративши се, положише га у граду званом Силиврија, који је на обали мора…”

И цар „Србије и Романије” (fere totius imperii Romaniae dominus) Душан, духовно чедо старца Исаије и ктитор Есфигмена и Велике Лавре, беше понудио св. Григорију Палами прелазак у своје царство (Света Гора је ушла у састав Србије), нудећи му заштиту од Грка зилота и прогона којима је био изложен. Прот Свете Горе био је тада по своме утицају такмац патријархов, а србски цар Душан је светогорског прота Нифона заменио са Антонијем, првим Србином на челу Протата, у јесен 1347. године. Нико није показао толику предусретљивост према дрским антисрбским захтевима Грка Атоса као цар Душан, ослободивши их од намета, дајући им повеље и повластице, даривајући их новим поседима и приходима; в. В. Ћоровић, Света Гора и Хиландар, Манастир Хиландар, Београд, 1985, стр. 124-135. Средњовековна Србија је тада била једина словенска земља која је стварно усвојила учење исихаста, и то не само као ,,догмат наметнут од стране црквене власти, већ као теолошки систем који је проткан истанчаним богословским и философским појмовима” (А.-Е. Тахиаос). У житију Григорија Синаита се каже да се исихастичко учење ширило, не само код Ромеја и Бугара него пак ,,и код самих Срба и даље”; a то ,,даље” се свакако односило на влашке и руске земље. Србски цар Душан је, на Законодавном сабору, себе ставио испред властеле, али испред себе је ставио свештенство, наглашавајући примат духовног над земаљским.

Владар је код Срба представљао ум и силу, схватан је као чинилац равнотеже, док је поштовање свештенства било поштовање ума (који „царује”), а не снаге и силе. Јасно је да је Душанов законик многе чланове морао да преузме из Савиног Законоправила, опитне енциклопедије атонског правоверја. Наравно да је под Душаном најстрожије било забрањено да се под утицајем латинске јереси прелази у азимство, као и латинска пропаганда и мешовити бракови. Световне власти нису имале право да суде духовне парнице, док су, обратно, црквене власти биле правно надлежне да суде и световне предмете (А. В. Соловјев). Када се цар Душан прогласио царем у Серу 1345. године, сазвао је у сагласју са архиепископом пећским Јанићијем I, црквено-државни сабор у Скопљу 1346. године ради установљења Србске патријаршије, како би га србски патријарх крунисао царском круном, којему сабору су присуствовали бугарски патријарх Симеун и бугарски архијереји, охридски ахриепископ Никола са својим клирицима, грчки митрополити из Македоније и Тесалије, као и игумани главних манастира Свете Горе Атонске. Сви они једногласно изабраше пећског архиепископа Јанићија за патријарха србског, на Цвети 1346. године. Тадашњи васељенски патријарх Јован XIV није се бунио нити анатемисао Пећску патријаршију ни новопостављеног патријарха Јанићија, као ни србску царевину ни народ. Ни његов наследник, патријарх васељенски Исидор, није анатемисао србску патријаршију, све до времена цара-узурпатора Јован Кантакузина, непомирљивог непријатеља цара Душана и Срба.

Кантакузин изабра свог миљеника Калиста за патријарха после Исидорове смрти, 1350. године, али ни он не изрече тада никакву анатему против србске цркве. Међутим, када цар Душан подвласти сву Македонију и веће делове Епира и Тесалије, где је било и митрополита грчких, Кантакузин и Калист подговоре Грке клирике да не признају црквену власт пећског патријарха над собом, и то након седам година од пада под царство Душаново. Када их је србски патријарх Јанићије свргао с епархија и поставио на њихова места србске архијереје, Грци се повуку на ромејско земљиште. Тек тада, све наведено засмета распадајућем Источном Риму, па је одлуком цариградског патријарха Калиста, донетој под притиском цара Јована Кантакузина између 1352. и пролећа 1353. године, „изопштена и осуђена на одлучење”, србска царевина, цар Душан Силни, патријарх Јанићије, пећка патријаршија и цели србски народ. ,,Грци и Турци кад чуше за пријеку смрт Душанову, силно се обрадоваше, а још већма се обрадоваше, кад их српска војска остави с миром и мирно се разиђе. А вели се, да Душан и није умро од грознице, као што се мисли, него да су га Грци потајно отровали. То је врло могуће, али није извјесно“; в. Сима Лукин Лазић, Кратка повјесница Срба од постања српства до данас, репринт издање, ИКП Никола Пашић-Слободна Књига, Београд, 1998, стр. 43.

Калист, који је анатемисао све што је србско, доживео је да после смрти Душанове оде у Сер његовој удовици царици Јелени, ради помирења Цариградске и Пећске патријаршије и договора за заједничку акцију против муслиманске најезде из Азије, где је изненада умро 1363. године, и где га је царица Јелена с највећим почастима сахранила. Његове патријаршке кости осташе да почивају у Српској Царевини и у црквеној области Пећске патријаршије, на које је он лично изрекао анатему! Каква поука силнијема овога свијета! ; в. Нићифор Дучић, Васељенска Патријаршија и српско црквено питање, Београд, 1897, стр. 30. Лукави Кантакузин смерао је да том анатемом омете цара Душана у напредовању и ширењу царства на штету изнемогле и старе Ромеје, јер му се није могао оружано одупрети и пошто је опазио да се и у Цариграду замеће и расте Душанова странка. Та анатема је била чисто политичка ствар, јер је Душанов саборни поступак потврђен канонима Васељенских Сабора IV и VI. У 17. је правилу IV Сабора речено: ,,Ако је царском влашћу саграђен нови град, или се сагради, да се према томе и црквене власти распореде“. И Трулски Сабор то каже, као и васељенски патријарх Фотије: ,,Права црквена нарочито парохијска (епархијска) ваља удешавати према политичким областима“(Н. Дучић, исто, стр. 28-29). Касније је Кантакузин самовољно свргао и патријарха Калиста, па је поставио послушног Филотија, како би овај крунисао његовог сина Матију на отети царски престо. Калиста је на трон опет вратио цар Јован Палеолог око 1355. године, а по Калистовој смрти, постави Палеолог Филотија који ступи у преговоре с деспотом Јованом Угљешом 1368. године о помирењу Цариграда са Србском Црквом у Угљешиној области Драме. До помирења тада не дође, јер навалише Турци у Тракију и Македонију, а деспот Угљеша несрећно погибе са браћом Вукашином и Гојком у боју на Марици, 1371. године. Света Гора Атонска није пристала на анатему србске патријаршије од стране Цариграда, све до после Маричке битке, када избијају спорови и неугласице између србских и грчких монаха.

После Маричке битке, када се Света Гора враћа под грчку власт, у делегацији коју је 1375. године цар Лазар послао у Цариград да поради на ,,разрешењу одлучења” србских монаха на Светој Гори, налазио се и монах Никодим и то као „тлковатељ” (тумач), у пратњи старца Исаије. То је био тежак историјски период када ,,не примаху Грци у општење пречистих и божанствених тајни српске свештеноначелнике, него их штавише хуљаху“. Српски патријарх Сава IV је једва дао свој пристанак на измирење старцу Исаији, сматрајући клетву ,,неправедном и злобном грчком осветом“; в. Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, БИГЗ-Музеј СПЦ, Београд, 1993, стр. 195.

   

Из нове књиге Срђана Новаковића Грци и Фанар, Београд, 2020
Књигу можете набавити по цени од 680 динара путем тел. 064 3433854 или на мејл novak@tiscali.it
Васељенска

Запратите нас
  •  
    23
    Shares
  • 21
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *