Гарда Душана Силног

Гарда Душана Силног била је елитна војска, и главна ударна игла србског цара. У гарди су сви били високи преко два метра, што сведоче многи историјски документи. Само је један од њих био је виши од свих. Једини који је смео да буде виши и од Душана Силног био је – Душанов барјактар. У гарду су примани и тевтонски витезови, али они најбољи, који победе на турнирима, и наравно да су високи преко 2 метра.

Гарда Душана Силног је била тешка оклопна коњица, чак и коњи су се бирали по величини и снази, како би могли да носе тежак оклоп, и витезове. Када би се појавили на бојном пољу деловали су импозантно, и страх је одмах паралисао непријатеља. Замислите шта је све могла ова елитна добро обучена гарда Душана силног да уради на бојном пољу против „обичних“ војника?

Интересанто је рећи да је Душан, такође, био велик и турнирски борац. Није пропуштао витешке двобоје и увек је побеђивао. Сам цар Душан је био висок око 2,14 метара. По налогу Синода Српске православне цркве, Атанасије Јевтић са комисијом, отишао је у цркву Светог Марка у Београду и отворио кивот у коме лежи Душаново тело. После мерења дошли су до сазнања да је Цар Душан био огроман човек.

Још у време док је био краљевић и као престолонаследник српског престола владао Зетом и Приморјем Душан је формирао своју личну гарду, касније названу „Алеманска гарда“ према називу за Немце који је употребљаван у средњевековној Србији.

Одакле Немци? Па, мало упућенији читаоци знају, а они који не знају нека прочитају чланак о Лужичким Србима. Велики део Немаца има словенско порекло, што је у то време било још израженије.

Палман Брахт – човек од великог поверења

Палман Брахт је био немачки вођа најамника и човек од највећег поверења цару Душану. Извори о њему су јако оскудни, као и о самој гарди цара Душана. Рођен је у аустријској провинцији Штајерској око 1290. године, одакле је у 27. години живота отишао на путешествије, због неузвраћене љубави једне грофице. Остало је забележено да је рођен са дефектом усне, познатијим као двострука зечја усна.

У намери да дође до Свете земље, пут га је нанео кроз Зету и Приморје где 1331. године када му је било око 40 година године упознаје краљевића Душана, ступа у његову службу и постаје капетан „Алеманске гарде“, коју ће наша традиција упамтити и као „Палманове витезове“.

Снагу мишића и вештину баратања оружјем Палман је свом газди доказао, у бици код Неродимља, после које је – по свој прилици – постао и капетан гарде новог краља, која је бројала око триста тешко оклопљених коњаника, углавном немачких најамника. Где год је било неопходно оружјем решавати спорове, први је питан за мишљење.

Страни ратници, најамници, нису били никаква новина младог краља. Они су се у Србији, односно Рашкој, одомаћили већ за време краља Милутина. Писаних трагова о њиховом ценовнику у држави Немањића нема, али се – ако се упореди с плаћањем најамника у другим земљама – може закључити да им је месечна плата износила 2-3 златника. Узме ли се у обзир одред од петсто најамника, колико их је бивало у време краља и цара Душана, то је месечно износило око 1500 дуката или 3000 перпера.
Велика рудна богатсва која је имао су му дозвољавала тако нешто.

Ратоборном владару, жељном да овлада Византијом, Палман Брахт готово да постаје десна рука. Где год се озбиљно војевало, био је у средишту боја. Триста оклопника без мане и страха у сјајним оклопима обично су изазивали страх код противника и пре него што би укрстили копља и мачеве.

После цареве смрти Палман је отишао у службу Душанове сестре Теодоре и сматра се да је умро око 1363. у Дубровнику. Стефан Урош V Немањић, познатији као цар Урош Нејаки, за шеснаест година царевања није држао најамнике – што многи сматрају као једну од његових највећих грешака и разлог слабе владавине властелом.

Палмана Брахта насликао је и Паја Јовановић, заједно са гардистима на сликама „Крунисање цара Душана“ и „Женидба Душанова“.

Угушио побуну у Албанији за 28 дана

„Алеманска гарда“ била је толико силна војна јединица тога доба да постоје записи да је Душан Силни сам са својом гардом угушио побуну у данашњој Албанији, обишавши је целу за само 28 дана.
По повратку цара са Хиландара, диже се цела Албанија у жељи да изађе из царства. Пошто је престоница била у Скопљу, цар подиже своју гарду, и за 28 дана обиђе целу Албанију. Испред скоро сваког града, пред којим би се појавио Душан са својом гардом, град би отворио врата и истакао белу заставу. Било је само неколиком мањих окршаја у којима су непријатељи били потучени до ногу.

Ратни барјак гарде Душана Силног

Велико изненађење је сам ратни барјак, који је такође остављен на Хиландару. Барјак је троугаоног облика димензија три метара са 4,5, од осам слојева тешке свиле, на врху је велики крст тежак четири и по килограма. Цео барјак је био тежак око 40 килограма. Такав барјак треба носити у левој руци, док у десној треба носити мач и бранити заставу.

Прича каже да се једног дана појавио витез, и стао поред Цара. Сви су приметили да је виши од цара и кренули су брже боље да га склоне да се цар не наљути. Душановом оштром оку ово није промакло, и зауставио их је речима: „Он ће у мојој гарди имати посебно задужење, одмах му дајте и највишег и најснажнијег коња!“

Гарда Душана Силног у бици код Велбужда

Душан Силни не само да је био одличан ратник, већ је био и врхунски стратег, али и добро упознат са историјом свога народа. Наиме, србска војна тактика, која је касније употребљена и на Косовском боју, приликом пробоја линије фронта када је Милош Обилић убио турског султана, вуче корене још из времена Александра Великог. Александар је ову тактику употребљавао у скоро свакој својој бици.

Управо је Душан Силни са својом гардом, оклопницима без мане и страха, командовао овим одлучујућим нападом у бици код Велбужда. И највероватније да је управо због ове стратегија гарда и основана.

У суштини, овај маневар је захтевао силовит јуриш коњице са десног крила ка средини у одређеном тренутку у бици. Замислите сада шта ова гарда састављена од тешко оклопљених огромних витезова на огромним коњима? То је незадржива сила која иде директно на вођу непријатељске војске цара Михајла.
Михалјо када не успе да одбије напад, креће у бег, али га потера стиже и убија.

Можда ово некима звучи чудно или невероватно (навикли смо) па ћу вам зато дати линк од цензурисаног дела серије „мој рођак са села“. У овом забрањеном снимку се управо о овоме прича, а ова тема заслужује посебан простор.

 

А затим погледајте и Александрова битке на овом каналу, па сами процените.