„ХРВАТСКО ПИТАЊЕ“ (претеча НДХ) – ПОЧЕТАК, КОРЕНИ, ИДЕОЛОГИЈА

Након пораза Аустроугарске у Првом светском рату и њеног распада, практично све јужнословенске земље бивше монархије добровољно су ушле у састав новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, ова држава је била веома централизована и ускоро је престала да одговара хрватским интересима, који су тежили ка аутономији односно, ка независности. То је додатно закомпликовало односе Срба и Хрвата, изазивајући низ политиких криза. Већ 1918. године у хрватским насељима дошло је до таласа демонстрација које су тражиле независност Хрватске и њено издавање из заједничке државе.

„Хрватско питање“ као страначки циљ и идеологија

Борбу за остварење овог циља водила је Хрватска републиканска сељачка странка на челу са Стјепаном Радићем, која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде. ХРСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је управо ова странка уживала велику популарност. Она је 1921. године била творац такозваног „Хрватског блока”, ујединивши најзначајније хрватске политичке снаге. До 1925. године Радић није признавао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Устав усвојен 1921. године. Закони Краљевине нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем наслијеђен из доба Аустроугарске. Радић је 1925. године склопио споразум са Министарским саветом, а неколико чланова ХСС су постали министри. Он је, и поред тога, поново остао у опозицији власти. Радића је у Народној скупштини 20. јуна 1928. године смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланика ХСС су убијена.

Атентат у Народној скупштини је изазвао талас хрватског национализма и додатно закомпликовао односе Срба и Хрвата. Хрват Јосип Шунић је 4. августа убио српског новинара Владимира Ристовића као освету за Радићеву смрт. Дана 1. септембра 1928. сазвана је конференција Хрватске странке права, на којој је донесена одлука о самосталности и независности Хрватске. Дана 2. септембра у Загребу је одржан други сабор Хрватске револуционарне правашке омладине (ХРПО), радикалног омладинског крила ХСП коју је на Загребачком универзитету основао Бранимир Јелић. Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила плодом 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран, чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро хрватског сецесионизма.

До 1929. појавиле су се две струје међу хрватским политичарима; једни су делили Павелићев став да се хрватски национални интерес може постићи само насиљем, а друга умерена струја је била окупљена око Хрватске сељачке странке, предвођене Радићевим наследником Влатком Мачеком, која је имала много већу подршку међу Хрватима. Организација окупљена око Домобрана је покушала да радикализује умерене Хрвате, користећи Радићево убиство да подгреје тензије у подијељеној држави. Група је издавала новине Хрватски домобран чији је главни уредник био Јелић, а до забрањивања новина њима су доприносили и чланови ХСП. Вође ХПРО и Хрватског домобрана били су организатори насилних демонстрација у Загребу 1. децембра 1928. Након демонстрација Јелић и Густав Перчец су емигрирали. Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је завео диктатуру, током које је устав из 1921. укинут, забрањене су све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад. Осетивши се угроженим за своју безбедност, Павелић је емигрирао у јануару 1929. године.

Настанак и развој усташке организације

Хрватска странка права је обновљена 1918. године и у исто време је неколико њених водећих чланова напустило Аустоугарску монархију, која се налазила у процесу распада. Годину дана касније адвокат Анте Павелић је постао секретар странке. Усвојен је и нови програм странке, којим је одређен циљ „очувања националног идентитета и државне независности хрватског народа”. Међутим, ХСП 1920. године није била популарна. Њено бирачко тело били су само националистички настројени представници хрватске интелигенције и бивши официри Аустоугарске војске, незадовољни политиком Београда.

Краљ Александар није успео да уједини његову вишенационалну краљевину двадесетих година 20. века. Краљ је одустао од демократије и увео краљевску диктатуру (6. јануара 1929) — мењајући истовремено име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, чиме је желио нагласити јединство народа. Као одговор на краљев поступак, Анте Павелић је основао тајну организацију „Усташе” која је заговарала хрватску независност и служила се тероризмом у постизању свога циља. Основну програма усташа чинило је мишљење да нема ни слоге ни помирења између Хрвата и Срба.

Главни слоган блока је био Старчевичевић слоган „Бог и Хрвати”. Ипак, овај политички савез није успио да стекне запажени политички резултат. Мандате у Скупштити су стекли само Анте Трумбић и Анте Павелић. Послије атентата у Скупштини, Павелић је покушао искористити растући хрватски шовинизам у своје сврхе. У децембру 1928. године он оснива терористичку организацију „Хрватски домобран”. У јануару 1929. године напушта странку. Први атентат је извршен дана 22. марта 1929. када су Мијо Бабић и Матија Солдина убили у Загребу главног уредника Новости и председника „Југословенске штампе” Тонија Шлегела.

Павелић и Перчец су априла 1929. године посетили Софију престоницу Бугарске, гдје су 20. априла представницима ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација) потписали Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати „своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније” Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт.

Тачан датум оснивања усташке организације није познат; по неким подацима још 1931, а у јануару 1932. су почели издавати први број мјесечника Усташа на простору данашње Италије. Средином 1932. објављен је Устав Хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези са унутрашњом организацијом.

Усташка емиграција је себи поставила задатак да свим средствима, па и оружаним устанком, стекне независност Хрватске. Организација се састојала од табора, логора, стожера и Главног усташког стана (ГУС), на чијем се челу налазио поглавник Павелић. Начела усташког покрета, формулисана у седамнаест тачака, Павелић је објавио 1. јуна 1933. Начела су садржавала компоненте из разних извора: екстремног франковачког хрватскога национализма, нацизма и фашизма, католичке клерикалне ауторитарности и идеја ХСС-а. У једанаестој тачки стајало је да у „хрватским државним и народним пословима у Независној Држави Хрватској не смије одлучивати нитко, тко није по кољенима и по крви члан хрватског народа”

Већ у првим месецима емиграције Павелић је одредио две области деловања усташке организације — законите и незаконите. Под законитим деловањем, мислило се на интернационализацију хрватског питања у Југославији, пропаганду, апелације Лиги народа од разних хрватских емигрантских организација итд. Под појмом незаконито деловање, мислило се на тероризам, који је на крају постао главна активност усташа. Надали су се да ће уз помоћ тероризма довести до дестабилизације ситуације у Југославији и изазвати народни устанак. У јуну 1932. године у новинама Усташа писало је следеће:

„Усташка је дужност враћати мило за драго. Ну не једнаком мјером. Усташе, запамтите, усташки се плаћа: за зуб — главу, за главу — десет глава! Тако вели усташко еванђеље.”

Почетак борбе за решење „Хрватског питања“

Постало је јасно да Павелић има финансијску подршку и заштиту италијанске владе, чија је фашистичка начела усвојио крајем 1930-их. По директиви Павелића, а уз пристанак и подршку мађарске владе, Перчец је 1931. изнајмио имање Јанка Пуста код Нађкањиже за обуку. Имање Јанка Пуста је постала један од главних центара за обучавање диверзанстких група и атентатора, одакле су биле вршене диверзантске акције у Краљевини Југославији:

подметање бомбе на железничкој станици у Осијеку,

у вагону воза Осијек—Винковци,

на прузи Загреб—Београд,

у Загребу пред православном црквом и у дворишту касарне 32. пешадијског пука.

 

Оснивање кампова за обуку усташа

Терористичка обука усташа се одвијала по усташким камповима у неким европским земљама, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931), Бовењо у Италији (почетак 1931) и Липари у Италији (1934).

Такође су оснивани и кампови за обуку бораца у Данској, Аустрији и Њемачкој. У Југославији су се налазиле терористичке групе у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где је било девет усташких група), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје. Већа усташка акција је била изведена почетком септембра 1932. у области Велебита/Лике, када се десетак усташа пребацило из италијанског Задра, повезало са тамошњим симпатизерима (Артуковићем, Рукавином и Дошеном) и напало жандармеријску станицу у селу Брушане. Ова акција, названа Велебитски устанак, брзо је пропала; већину усташа је ухватила жандармерија, а остали су побјегли у иностранство. Ипак, због мјера жандармерије према цивилном становништву, акција је привукла међународну пажњу и подигла усташама углед у хрватском народу. Будући да су и комунисти у то време били против Југославије и илегално деловали у држави и иностранству —, КПЈ је подржала Велебитски устанак, али је критиковала усташе због фашизма, терористичких акција и неослањања на шире народне масе. Од увођења диктатуре, једини званични контакти усташа и комуниста били су на одслужењима затворских казни, када су се заједно супротстављали лошим условима по затворима. Док су заједно робијали, између усташа и комуниста су вођене политичке расправе у којима су обе стране покушавале да преобрате ону другу на своју страну. Та сарадња је и формално успостављена тек након пропасти Независне Државе Хрватске (НДХ), када се велии број усташких војника, чиновника и војних капелана придружио Јосипу Брозу Титу и његовим партизанима. Шта их је спојило, то је слабо познато, мада би најтачније тумачење било да их је спојила корист и заједничка католичка вера.

У ширењу хрватског национализма и обуци усташа, католичко свештенство је имало важну улогу. Неколико католичких самостана је постало нека врста база за обуку усташа и место њиховог окупљања. Посебно се истичу фрањевачко-језуитске гимназије, као и Теолошки факултет Универзитета у Загребу. Усташе су такође подржавале католичке организације, као што је „Велико крижарско братство” (крајем тридесетих година имала 540 месних организација; до 30.000 чланова).

Хрватско питање пред Други светски рат

Након убиства краља Александра, усташе одустају од идеје привлачења међународне помоћи и ослањају се на помоћ Италије и Њемачке. У октобру 1936. године, Павелић је министарству спољних послова Немачке послао меморандум под називом „Хрватско питање” – у којем покушава да докаже да је разарање Југославије и стварање проњемачке Хрватске у интересу Берлина. Међутим, он тада није упознао Хитлера са идејом независне Хрватске. Заправо, једина земља која је подржавала идеје у другој половини тридесетих година је Италија. За усташе интерниране у Италији стање се додатно отежало када је влада Милана Стојадиновића 25. марта 1937. закључила са Италијом споразум о пријатељству, којом су се две државе обавезале да неће толерисати групе које раде против друге потписнице споразума. За време преговора у Београду, италијански посланик је најављивао да ће Италија предузети енергичне мере против усташа као што је држање Павелића и Кватерника у заточенишву, интернирање дијела усташа у Јужну Америку или италијанске колоније у Африци и сарадња са југословенском полицијом. Италија је покушавала да Југославију извуче из Мале Антанте и француске сфере утицаја, па је пристала на уступак — али није изручила усташе Југославији, држећи их за евентуалну употребу у будућности. Стојадиновићева влада је одредила Владету Милићевића да надзире спровођење споразума. Милићевић је дао све од себе да разбије усташки покрет како не би више били претња Југославији, наговаравши их да се врате у Југославији. Тако се од 500 усташа заточених на Липарским острвима, за повратак у Југославију одлучило око 220 — међу којима и Миле Будак и Јуре Францетић који се вратио у Југославију 1938, а убрзо након њега, у Југославију се враћа и Младен Лорковић.

 

На крају тридесетих година присталице усташа су се у Југославији окупиле око двије законите организације — друштво за штедњу и зајмове „Узданица” и културно-просветно друштво „Матица хрватска”, гдје су водећу улогу имали националистички настројени хрватски интелектуалци. „Узданица” је координисала активности незаконитих усташких ћелија. „Хрватска матица” је окупљала идеологије хрватског национализма, а са њом су сарађивали Јулије Макенец, Миле Старчевић, Младен Лорковић и Миле Будак, који су касније постали министри у Павелићевој влади.