Интервју – академик проф. Др Алек Ј. Рачић, максилофацијалним хирургом
Како би сте Ви коментарисали тренутно стање у нашем здравству?
проф. Др Алек Ј. Рачић:Не могу да га коментаришем. Могу да Вам опширно изложим шта смо ми (моји сарадници и ја) радили по том питању. 2009. Године у Српском лекарском друштву, захваљујучи ангажовању академика Радоја Чоловића, основана је Секција за здравсттвени менаџмент. Пре тога, здравствени менаџмент је била једна у потпуности маргинализована категорија. У Српском лекарском друштву није постојало ништа везано за ову категорију иако је Српско лекарско друштво најстарија здравствена институција у Србији, јер постоји од 1872, године.
Самим тим, било је јасно да државни органи из неког разлога и ниу били заинтересовани за здравствени менаџмент, односно, за то да се он спроведе у здравственом систему Републике Србије. Напомињем да је управо бивши министар здравља, Томица Милосављевић, био један од едукатора и предавача из области здравственог менаџмента. Ја сам завршио специјализацију која је била заједничка на ФОН-у (Факултет организационих наука) и Медицинском фаултету, где је и тадашњи министар био предавач, ка и његов заменик, односно заменица, проф. Др. Снежана Симић. Дакле, у сарадњи са ФОН-ом,тада се нешто озбиљно радило на овом пољу, у циљу да се принципи здравственог менаџмента спроведу у здравственом систему Републике Србије.
На пример, у мојој генерацији (2007 – 2008. Године) било је 40 полазника, односно 40 лекара који су касније требали да постану руководиоци у здравству. Из те групе, једино је др. Милан Савић директор болнице „Свети Сава“, и ја, који имам функцију у Српском лекарском друштву, где сам председник Секције за здравствени менаџмент. Осталих нема нигде. Дакле сама држава се није потрудила да свој пројекат уподоби на тај начин да се људи који су се за то едуковали, нешто заиста и питају, односно одлучују у тој области. Наравно, на одређена места се долази строго по политичкој подобности, без икакве стручне ревалоризације и онда настају проблеми у здравственом систему који нас прате током свих ових 25 година.
Можете ли да нам појасните оснивање и функцију Одбора за здравствени менаџмент?
проф. Др Алек Ј. Рачић: 2009. године оснивањем Секције, односно интерсекцијског одбора за здравствени менаџмент (оснивање секције обухвата специјалисте само једне гране, нпр ОРЛ или максилофацијална хирургија итд). Ми у Српском лекарском друштву смо се одлучили да оснујњмо интерсекцијски одбор за здравствени менаџмент како би у његовом раду могли да учествују и лекари специјалисти других грана, не само једне.
Да ли има довољно специјалиста из области здравственог менаџмента? Предности и мане реформи здравственог система код нас
Уопште нам довољно специјалиста ове гране. Све је учињено како би здравствени систем што боље функционисао и како би се допринело што бољој реформи. Током ових 9 година, тј од 2009 до данас, ми смо ималио низ континуираних медицинских едукација, из области здравственог менаџмента. Ту је објашњено које мере из ове области треба предузети како би се извршила реформа здравственог система у Републици Србији и које су реформске грешке које треба исправити.
Долазили су и сви државни функционери, од министара здравља до државних секретара и директора болница по Србији. Ту смо ми, отворено и јасно изнели које су грешке које су се догодиле у реформи здравственог система у Републици Србији, каои како би се оне требале поправити, и које би нормативе требало предузети да би се здравствени систем побољшао.
На жалост, врло мало од тога је примењено. Заправо, примењени су само они нормативи који су обавезни како би здравствени систем уопште функционисао.
Можете ли да наведете неки пример грешке и начина како би то требало исправити?
проф. Др Алек Ј. Рачић: Доста едукација је урађено на тему примарне здравствене заштите и исправке грешака везаних за реформу управо овог сегмента здравствене заштите. Током ових 8 година, едукације о грешкама у реформи примарне здравствене заштите одржаване су чак три пута, дакле, веома често. Едукацију је водила прим.др. Мирјана Лапчевић, која је дуги низ година била председник Комисије за примарну здравствену заштиту, у Министарству здравља Републике Србије. Боље стручњаке, „јаче играче“ који овим могу да се баве, у Србији немате. Дакле у три наврата сви они седе у Српском лекарском друштву, слушају нас, ваде белешке, буквално преписују како треба да се ради.
Шта је систем капитације и шта конкретно код треба мењати у систему примарне здравствене заштите?
Систем капитације је упропастио примарну здравствену заштиту, ту људи више уопште не могу да раде. Долази до неминовних сукоба са пацијентима, по домовима здравља је направљен прави хаос. На докторку Лапчевић никада нисам вршио притисак пошто је била веома виспрена и све о чему смо говорили је доследнопреносила у Министарству здравља. Приликом свог одласка у пензију, докторка Лапчевић ми је саопштила да је много пута интервенисала, и код садашњег министра здравља и код његових претходника, да се изврше измене у области примарне здравствене заштите како би се избегла појава проблема којима смо данас сведоци и о којима управо говоримо. И ником ништа, никакве реакције нити промене се нису догодиле.
Да се разумемо, реформа и побољшање се не огледају кроз кречење болничких тоалета. Тиме се свакако неће поправити здравствени систем. То јесте добро, треба да се подржи стварање добрих услова за рад здравственог особља и бољих услова за лечење пацијената, али то није крајњи циљ.
Који је крајњи циљ?
Крајњи циљ је да здравствени систем буде такав да у таквим ново окреченим објектима има ко да ради и да уређени објекти оправдају начин рада а не да они буду, као што је за цркве наведено у Светом писму – „окречени гробови“. Ситуација је таква да, пре око 3 или 4 године, када сам упозоравао на могући одлив здравственог особља, био сам предмет подсмеха свих. А видите сада како је то актуелно. Углавном сви који, за опште добро а на основу научно истраживачког рада, упозоре да ће се нешто овако десити, одмах доживе да се за њихове наводе тврди како су неистинити и нетачни.
То је иста ситуација као са последицама НАТО бомбардовања 1995 и 1999. Ја се 20 година бавим тим студијама. И данас према мени постоји одређени одиум и тврдња како ја из неког разлога не ваљам. А догодило се управо оно о чему смо причали проф. Чикарић, др Радомир Ковачевић, проф.др Дана Грујичић и ја – све се то догодило у српској популацији.
Да ли сте због свог рада икада трпели неке негативне последице?
Сви они који упозоре на нешто овакво а немају политичку позадину једноставно немају простора да изнесу свој став или се, овако као ја, маргинализују, једноставно нигде не буду слани у јавност итд. Заиста не знам одакле одједном моја оволика популарност. Сваких пар дана чујем да ме је неко цитирао и то ствари које сам говорио и писао 2003 и 2004 године.
Наиме, 2003 сам одбранио магистеријум на тему Болести максиларних синуса. Овде је незаобилазна тема и тумор максиларних синуса са чим заједно се појављује и НАТО бомбардовање као тема, и моји текстови о овој теми се делом цитирају. Смтрам да то тако не може да се мора оснмовати посебан Инститиут за последице НАТО бомбардовања.
Тек сада, 15 година касније, неко каже како сам ја био у праву, а тада, када сам одбранио рад на ову тему, био саммлад магистар наука. Други људи, који су активно радили на мојој маргинализацији, а који су утицајни у здравственом систему, сада се повлаче па ја имам проблема.
Како коментаришете овај последњи случај који се појавио у нашим медијима, где је лекар одбио да прегледа и пружи помоћ болесном детету, о чему постоји документован видео снимак?
Раније сам увек гледао да заштитим своје колеге уколико то могу. У овом случају – то заиста не могу. Сматрам да је то једна од грешака у реформи примарне здравствене заштите. Сматрам да до те ситуације неби ни дошло да није уведен систем капитације који је уништио домове здравља. Ипак, ни један лекар који одбије да пружи помоћ се не може оправдати. Е сада, ту постоји један детаљ који многима промакне а то је чињеница да је лекарка у питању била изабрани лекар који је промењен. Дакле она је искористила ситуацију да се оправда ставом да „ако сте ме заменили идите код оног лекара којег сте одабрали“. По мени, то је неприхватљиво, за то нема оправдања. Овим случајем би, по момо мишљењу, требала да се позабави и Лекарска комора.
Какав је Ваш став према Лекарској комори?
Мој став је врло негативан. Дешавали су се пропусти у њиховом раду. Само оснивање Лекарске коморе је потпуна небулоза пошто већ имамо Министарство здравља, Медицински факултет и Српско лекарско друштво.
Министарство постоји за рад. Факултет имамо за едукативну делатност. Све остало (издавање лиценци за рад итд) могло је да ради Српско лекарско друштво.
Наш систем није био уподобљен за формирање Коморе. Поред наведена три органа односно тела која се баве здравством, Комора просто није била потребна, али, како се тежи европеизацији, уподобљавању са земљама где постоје низови комора, асоцијација итд, она је основана и у Србији. Не сећам се да сам игде чуо како смо условљени тиме од стране било које европске институције, није нам на било који начуин наметано формирање Коморе. Помињано је у форми препорука, што су поједини функционери у Министарству здравља дословно схватили и пренели својим претпостављенима у Министарству, те, на основу постигнутог, остварили одређене „поене“ који су им обезбедили лично напредовање и рад за одређене иностране организације.
Навео бих такође и пример Црне Горе, где је примењен холандски систем. Црногорци и Холанђани не болују од истих болести тако да је потпуно неадекватно применити холандски систем у Црној Гори. Последица је то да је данас у Црној Гори ситуација у здравству много гора него што је код нас.
Како би требао да изгледа идеалан здравствени систем у Републици Србији?
Наш здравствени систем је био идеалан осамдесетих година прошлог века. Није га требало мењати и реформисати већ само прилагодити потребама становништва. Сада имамо пораст кардио-васкуларних оболења и малигних оболења што је последица НАТО бомбардовања. Систем је требало прилагодити томе а не мењати га у потпуности.
Исти је и мој став према основању Лекарске коморе, за чије оснивање јњ, као оправдањ, наведено управо издавање и продужавање лиценци. Сматрам да је свве послове везане за издавање лиценци и прикупљање поена за продужење истих, сасвим добро могло да обавља Српско лекарско друштво те да Комора уопште није била потребна.
Српско лекарско друштво ионако обавља ове послове, још од свог оснивања 1872. године, само сада нису имали снаге да га угасе. Све то се види и у чињеници да је у зграду Српског лекарског друштва, у улици Кралјице Наталије, саа смештена Лекарска комора.
Када академик Чоловић о овоме говори, реакције су крајње негативне, како према њему, тако и према свима нама који са њим сарађујемо. Ја сам, заправо, незгодан саговорник некоме ко о медицини и менаџменту у здравству не зна ништа јер све мане нашег здравственог система објашњавам укратко, и говорим о свему што је до оваквог стања нашег здравства и довело.
Фејсбук коментари