ИНТЕРВЈУ – Проф. Др. Вишеслав Симић – Ватикан и КосМет

ИНТЕРВЈУ – Проф. Др. Вишеслав Симић Ватикан и КосМет
Поводом изласка романа под називом Фе (Вера, на шпанском језику) у Клубу књижевника је одржана промоција овог романа, у издању куће „Пешић и синови“. Ово је трећа књига нашег изузетно компетентног и речитог аутора који већ дужи низ година живи и ради у Мексику. Редакција Србских новина имала је прилику да екскулузивно разговара са професором доктором Вишеславом Симићем, аутором овог необичног романа, и чланом Српске развојне академије (РАС).
Како сте Ви уопште одлучили да одете и предајете у Мексику?
Проф. Др. Вишеслав Симић: То интересовање датира још од најранијег детињства. Када сам био сасвим мали, у родном Трстенику, од свог оца сам на поклон добио старински пројектор, онај на коме премотавате слајдове. Комплет од пет филмова који су били саставни део пакета са овим пројектором, били су о предколумбовским културама, дакле о Мајама, Астецима, Инкама…Ту сам се „заљубио“ у ове културе, одушевила ме је њихова уметност и изражајност. Ето отуда моја жења да одем у Мексико, и занимање баш за ову земљу.Од тада сам почео много да истражујем и читам о овој прелепој земљи. Првом приликом која ми се указала, након мог одласка у САД, када се склопио тај магични спој времена и новца, отишао сам у Мексико. На крају сам одлучио да тамо живим, јер сам се прилично уморио од Њујорка, Вашинтона и осталих америчких ужурбаних градова.
Уколико се не варам, ви сте један од ретких професора србског порекла у Мексику. Интересује ме како је Ваш рад прихваћен у Мексику?
Проф. Др. Вишеслав Симић: Када се упореди са другим великим нацијама, нас у Мексику заправо има прилично много. Од колега из Србије који су такође у Мексику а кога сте имали прилику вечерас да упознате, издвојио бих Дејана Михаиловића, који је пореклом из Новог Сада. У Мексику има и колега из Горњег Милановца, Суботице, Ђорђе Прокин који је дуго живео у Загребу, као и неколицина колега са техничких, природних наука. Чини се да је то типично за наше људе – када се засите Америке, Западне Европе и те хладноће, длђу у магични Мексико, који је близак и сличан нашој култури. Тамо је веома лепо и пријатно живети.
Које је Ваше поље истраживања, односно, чиме се Ви конкретно бавите?
Проф. Др. Вишеслав Симић: Основне студије су ми биле међународни односи, средња и источна европа, историја политика и економија. Магистрирао сам на пољу међународне сарадње и развоја. Како сам радио при међународним организацијама као директор за хуманитарну помоћ у Русији, Грузији, Латинској Америци, за обнову предела страдалих у некој природној катастрофи или у ратним сукобима. Током рада у Вашингтону, заиинтересовао сам се за државну управу, пошто сам видео како се наша земља (говорим о бившој Југославији) распала, и шта се све дешава. Американци су фактички преузели територије које нису имале прави суверенитет, као што су Косово, Босна и Херцеговина, Црна Гора-. Исто важи и за минијатурне државе настале распадом бивше СФРЈ – Македонија, Хрватска и Словенија се налазе под пуном државном управом странаца. Тако се током моје израде докторске дисертацијњ, родила идеја да истражим како је приватизација спроведена на Косову. Сваком Србину је јасно да је то пљачка, ја нисам открио ништа ново, али ми је било важно да академски, систематски докажем, користећи се њиховим документима, да су прекршили сва правила и то у три нивоа. У мојој књизи можете прочитати да они нису уопште имали мандат да започињу приватизацију на Косову па су је ипак започели, када су прописали прва правила, прекршили су их јер по њима нису могли да раде. Након тога, донрт јр нов, такође неуспешан, сет правила која су била таква да су се противила пракси у сваком могућем облику. Управо у једном одељку своје књиге о приватизацији на Косову сам објаснио да је оно што се тамо догодило преседан каквог никада пре није било у светској историји.
Да ли би могли да наведете неки конкретан пример?
Проф. Др. Вишеслав Симић : Најдрастичнији пример је одлука представника међународне заједнице, односно Уједињених нација које су на Косову заправо највиша власт, која има законодавни карактер, а која прописује да се имовина на Косову може продавати без знања власника. Имовина се може продати, без тапије, тако да прави власник предметне имовине за ту продају и не зна. Дакле, то практично значи да Агенција за приватизацију која је касније прешла у руке такозване „републике Косово“ прода вашу имовину беез тапије, вас не обавести али, не обавести ни купца те имовине о чињеници да купопродајни процес и пренос власништва нису завршени процеси. Има неколико стотина процеса који су блокирали све фондове који су настали током те продаје, , и који се налазе у западним банкама, пошто су купци такве имовине схватили да су преварени. На пример ви сада купите такву имовину, ваш новац буде узет на име купопродајног уговора а некретнине које сте платили не могу да пређу у ваше власништво. Уједињене нације су, и овде, донеле решење такође законодавног карактера, којим су, практично, дале имунитет самима себи.
Једини ко је ту настраао били су Албанци код којих је тада кренула серија „самоубистава“ чије истраге је спроводио ЕУЛЕКС. Свако од ових „самоубистава“ је било у најмању руку сумњиво, а форензичка немогућност доказивања да се радило о самоубиствима, више је него очигледна. Пример овде је „самоубиство“ директора Агенције за приватизацију Косова који је „самоубиство“ починио тако што је сам себи нанео убодне ране са предње стране тела, око 11 рана, са задње стране око 20 пута, а након тога, са свим тим убодним ранама, скочио са високе зграде.
Други пример је један службеник исте агенције који је самоубиство извршио вешањем у парку у Берлину а на месту „самоубиства“ није било ни омче ни стуба који су есенцијални елементи који су потребни да би се самоубиство вешањем извршило. И поред свих нелогичности, и немачка полиција и ЕУЛЕКС су овај случај прогласили – самоубиством. Ово су само два од масе примера сумњивих самоубистава Албанаца – сведока нелегалне приватизације. Службеници ОУН су изузети од кривичне одговорности горе наведеним одлукама ОУН.

Да ли сте икада због свог рада долазили у сукоб са властима, световним или црквеним?
Проф. Др. Вишеслав Симић: овде не, пошто ме игноришу, мене и мој рад. Тако им је вероватно и најлакше, јер, ако нисте у медијима, о вама се не прича и нисте „битни“, и игноришу Вас. У Америци јесам имао проблема, избациван сам из Стејт Департмента, поништавани су ми уговори 1992 (када је почео рат у бившој Југославији), 1995 (година потписивања Дејтонског споразума), 1999 (када је било бомбардовање СР Југославије) и 2004 (или 2006, више се не сећам) када је група од 17 Албанки мене оптужила за силовање током пословног путовања у Америку, током кога су се сусреле и самном па је „било могуће да се и силовање догоди“ (технички). Све те оптужбе су, наравно, пале у воду.
Проблема сам имао и зато што сам прекидао конференције како би се ускладио превод са оним што је речено. Преводиоци који су били Хрвати, Муслимани и Албанци, преводе су мењали „против“ Срба, односно, преводили су некада супротно о онога што је на конференцијама речено. Другим пример јесу неправилности до којих је дошло у преговорима са владиком Артемијем који би добио различите текстове на србском и на енглеском језику. Лично сам помогао владици Артемију да на време увиди ову „грешку“ односно превару којом су се послужили у Америци. Како Артемије фалсификовани узјаву на енглеском језику није потписао, избио је међународни кандал и због тога заиста једам имао проблема.
Ово питање сам Вам поставила због Вашег рада о Алојзију Степинцу. Шта ми можете рећи о томе?
Проф. Др. Вишеслав Симић: Нисам ни на том пољу имао посебних проблема, већ само један сусрет са извесним монсињором који је дошао директно из Ватикана, две недеље након моје пријаве тог доктората. Директорка за докторске студије ме је о томе обавестила а мени је било необично одакле он то зна, ко му је пренео информацију да је моја докторска теза везана за Алојзија Степинца. Монсињор који је показао занимање за књигу коју трениутно пишем јесте један од диектота ватиканског архива. Он такође предаје на Грегоријани, ватиканском универзитету. Мени је рекао да Папу сматра својим непријатељем и да је он сам атеиста. Како су и монсињор у питању и тадашњи Папа били Аргентинци, било ми је необично да се узајамно не подржавају и да о Папи монсињор говори на такав начин, при томе наводећи да га је Папа „прогнао“. Ипак, монсињорову тврдњу сам „прихватио“ иако је свима јасно да та тврдња у најмању руку није тачна. То би било као да неко у време Стаљина у Русији тврди како га је Стаљин „прогнао“ из Лењинграда у Москву, дао му предавачко место на Ломоносову и управу над, на пример, архивом Треће интернационале. Поменути монсињор ми је понудио приступ ватиканском архиву уз услов да све што радим и пишем прво пошаљем њима у Ватикан „на преглед“. Ја већ имам све што ми је потребно те њима у Ватикан нисам послао ништа. Они су ово од мене тражили како би могли да се припреме за контранапад. Сви знамо да Ватикан жели да прогласи Алојзија Степинца за свеца, што је скандал невиђених размера. То је апсолутно недопустиво. Управо зато сам узео да радим на овој књизи, пошто ни Цква ни научници не предузимају ништа, чак су се на неки начин и сложили са том срамном чињеницом.

Запратите нас