ИНТЕРВЈУ – Роман Мулић – одбранa Делиграда у Првом србском устанку „Историја србске револуције“

Шта бисте из Вашег богатог опуса, издвојили за нас?
Роман Мулић: За почетак, рећићу Вам нешто о Карађорђевој војсци, војсци Првог србског устанка,
Ми не знамо, У време Карађорђа, Србија је имала војску као 1914, реда величине десетина и стотина. Била је то сјајна војка. Губитак Турака, односно, војске Отоманског царства на Делиграду износио је седам ипо хиљада. Ова цифра је веома много. Срби су били у шанцу, Срби су се бранили. Желим да Вам прочитам један цитат о одбрани Делиграда у Првом србском устанку:
„21. август је на браниоце Делиграда утиснуо печат јунаштва и бесмртности.После дана, цела војска њихових непријатеља, у збијеним гомилма, са свих страна, почела је да бежи. Густи облаци прашине, сред којих су се губили звонки покличи нападача, „Алах“, надирала је ка србским бранитељима, који су стајали мирно, нису се мицали и поред грмљавине топова и наизменичног праштања пушака који су наговештавали огорчен напад. После је уследио напор снага јуначких бранилаца. На више тачака су Османлије запретиле да ће продрети. Они су одбачени, али нови буљуци су замењивали оне растеране и понављали су напад. Храбри, иако исцрпљени браниоци, којима је сад нестала свака муниција, попели су се на бедем и ту одбијали јуриш, али су клонувши попадали по грудобранима, још су се трудили да се бране и да непријатељу који је јуришао ускрате прилаз унутрашњости Делиграда. Најзад је клонуо јуначки дух преморених тела, подлегли су под бесним мачевима и ножевима непријатеља завештавајући потомству своју славу, остављајући пример како су и србски борци били достојни тога да буду смештени уз бок са јунацима Термопила . На том месту подигнут је споменик да за будућа поколења сачува овај лепи чин као успомену и пример србске храбрости.
Како су зидане србске тврђаве тога доба?
Роман Мулић: За то Вам је потребно одређено предзнање јер наше тврђаве нису зидане тек онако, без везе и реда. То је било читаво насеље сачињено од безбедносних шанаца, канала, чак су имали и водовод.
Шта још можете да нам кажете о том временском раздобљу, односно о периоду Првог србског устанка?
1806, 1809 и 1813 су карактеристичне године, године великих битака. 1806 године Срби су победили, а ово о чему Вам сада причам догодило се 1809.године. Цела Источна Србија била је покорена од Турака. Многи су тада и побегли. А Делиград је био ту, војска је била око Делиграда, као и коњица која се на крају повукла низ Мораву, отприлике око 20 километара. У један одред могло је тада да стане од четири до шест хиљада бораца односно војника.
Знате ли шта се ту догодило – 1813.године пала је Србија, а војници у Делиграду су се бранили још целих месец дана. Скоро целих месец дана Турци нису могли ући у Делиград.
То је, претпостављам, оно јунаштво оје је опевано у епским народним песмама које данас читамо и знамо?
Роман Мулић: То је, видите, лажно јунаштво. Њих неколико стотина попију, напију се, бране земљу и сви до последњег изгину. Сада замислите када се тридесет хиљада људи брани, када десетине хиљада гину, при томе увек гине више Турака него Срба, Шта за Вас то значи? То значи да су добро припремљени, добро заштићени и да добро напредују.
Колико сам разумела из Ваше биографије, Ви сте, између осталог, и историчар?
Роман Мулић: Не, нисам историчар али имам две књиге, само две књиге које у потпуности мењају србску историју. Ову књигу из које сам Вам читао одломак, написао је Гидеон Ернест Маретић, чиновник на Аустроугарском двору, који је имао задатак да формира шпијунску мрежу која би штитила аустроугарску границу прикупљајући информације. Он је овај задатак извршио и начелник Генералштаба му је дао задатак да о томе напише извештај. Сада замислите ово: аустријски пуковник, пореклом Словен, написао је „Историју србске револуције“.
Реците ми још понешто о „Историји србске револуције“
Роман Мулић: Овде је у питању појам. На свакој страници рукописа књиге, готицом је написана управо ова синтагма (Serbiens revoluzion оригинални текст на немачком језику). Он је употрбио овај појам. Пазите, то нисмо ми (Срби) тај појам је употребио он, генералштабни официр аустроугарске. Управо зато, то није званично објављивано. Знате ли зашто? Зато што, ако је он о србској револуцији писао од првог дана, а наш културни прегалац (који је у то време био дете) Вук Стефановић Караџић је то просто називао „буна“. Није ми јасно какако, када војска која броји око две стотине хиљада људи ратује у периоду од десет година, то може и даље бити названо „буна“ када је такав сукоб одавно прерастао у прави ослободилачки рат.
Која је разлика између појмова које сте навели?
Роман Мулић: Па овако: буна је спонтани устанак, устанак је организована борба против некога или нечега, са тим да, после неколико дана, он прераста у нешто друо, нешто веће, или се гаси. Ако траје пуних десет година – онда је то револуција. Управо захваљујући овом човеку који је док су трајале борбе писао своје извештаје, постао нам је познат термин „србска револуција“. Тај појам су користили и војни изасланици, дипломатски преставници. Ко су они – Аустријанци, односно Аустроугари, а поред њих и Руси, као и наши. На пример Карађорђе, који се уопште није устезао да пред једним феудалним властодршцем говори о револуцији, што му други владар уопште није замерио.
Видим да о овој теми много знате. Шта би још могли да нам кажете?
Роман Мулић: Знате шта још има занимљиво када је ова тема у питању? Милутин Миланковић, за којег многи и нису чули свету је пласирао знања и открића која се могу слободно сматрати ретким. Спада у пет великана науке, а у својој земљи, Србији, остао је у потпуној анонимности само због чињенице да није хтео да узме „партијску књижицу“ односно да постане члан Комунистичке партије. Због тога је био и малтретиран.
Које је Ваше виђење комунистичког терора?
Роман Мулић: Видите ја јесам дете комунизма али увек изван Партије. По убеђењу сам левичар али се сада не борим ни за социјализам ни за комунизам већ само и једино за социјалну правду.
Поменули сте тешкоће услед не припадања Комунистичкој партији. Које су још биле форме терора према онима који овој партији нису желели да припадају?
Роман Мулић: Моји радови су публицистички и због тога сам ратовао са свима, од новинара, преко политичара који су ме нападали па на даље. Све је то мени дошло „од малих ногу“,
Заистересовали сте ме…Шта ми још можете рећи о Србији Првог устанка?
Роман Мулић: Имам много материјала и о свакој од тема могу општирно да Вам причам. На пример, одбрана Делиграда и Карађорђе су теме о којима могу да причам по два пуна сата о свакој, и о свему томе може се написати уметнички или научни рад. На пример Карађорђе, он је јако велики као тема иако се сви најважнији датуми везују за Милоша Обреновића, али њих двојица просто не могу да се пореде.
Писменост у Србији из времена Првог србског устанка
Роман Мулић: За време Првог србског устанка у Србији је постојала такође држава са свим прпадајућим елементима, иако то историографи минимализују. Погрешна је тврдња да је у Првом устанку, србска војска бројала само шест хиљада војника. Само један од њих је био писмен што није вредело пошто није имао коме да пише. Током Устанка, Карађорђе је покупио више десетина интелектуалаца, а о великој већини ових људи ми данас не знамо скоро или апсолутно ништа. Један од носилаца културне револуције био је и Божа Грујовић. Имајте у виду да је у то доба Вук стефановић Караџић био дете и да нису желели да га приме у Велику школу. Исто тако, имајте у виду и чињеницу да је ово била не само ослободилачка већ и културна револуција у Срба. У то доба, Вук Караџић налазио се на истоку, код хајдук Вељка, који је, био хајдук, и бећар, народски речено, и он није „трпео“ власт. Други је био Доситеј Обрадовић, који је у Србију дошао 1811.године.
Имате ли још неких интересантних података о времену Првог устанка?
Морам Вам рећи нешто заиста занимљиво – у Србији у време Првог србског устанка, било је преко три стотине топова. О томе постоје и докази, односно слике где се види да су те топове вукли волови. Литература ову бројку уопште не помиње већ наводи само један топ који је, по причи, прибавио прота Матеја Ненадовић.

Које је Ваше мишљење о нашој историји, оној коју деца уче у школама?
Овај текст о којем говоримо стар је преко две стотине година, а ја сам учествовао у приређивању ове књиге. Нашу историју можемо да видимо. Скоро сваке године појави се један талас историчара. Прво су нам наметали странце који су написали „бољу“ историју од наших академика који су дошли касније. Дукљанин је направио јако добру компилацију србских часописа које је прикупио, као и документацију која све укупно чини Дукљабибове записе. Он је текстове са старосрбског превео на латински. Ове текстове сам ја преводио на србски (у форми која је данас у употреби и разумљива) језик.

Запратите нас