ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 2. део – историјски извори: Прокопије (6. век)

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 2. део – историјски извори: Прокопије (6. век)

Забрањена Историја Историја
Поделите
  • 154
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    154
    Shares
   

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 2. део – историјски извори: Прокопије (6. век)

Прочитајте први део ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА НА БАЛКАН; Како је све почело ?

  • У уводном делу нашег рада под називом „Како је све почело“ укратко смо образложили геополитичке циљеве неких европских држава од 17. до 19. века који су довели до ревидирања комплетне европске историјографије, а посебно историјографије која се тицала истока и југоистока европског континента.
  • Занимљиво је да од тридесетак сачуваних писаних извора од 6. до 8. века која се баве историјом европског простора ниједан извор не помиње досељавање Словена на Балкан у 6. и 7. веку.
  • Питамо се, ако се сеоба тако великих размера заиста догодила, од Алпа на западу, до Црног Мора и делова Мале Азије на истоку и од Паноније на северу, до Пелопонеза и Крита на југу, како то да је баш ниједан писац из тог периода (6. и 7. век) није забележио?
  • Сигурни смо да један такав догађај који би ако се десио био највећа сеоба икада забележена у историји, био забележен од савременика. Међутим таквих података нема.
  • Са друге стране представници званичне историјографије тврде да постоје чак 17 извора од 6. до 10. века (закључно са делом Константина Порфирогенита) који говоре о сеоби Словена

ПИШЕ: Александар Митић*

     Сада ћемо по реду да обрадимо, ставку по ставку, аутора по аутора, који су наводно писали о сеоби Словена и Срба на Балкан у 6. и 7. веку. Обрадићемо, дакле, све оне историјске изворе на које воли да се позива наша званична историјографија када жели да докаже да се сеоба Словена заиста догодила. Крајње фер и реално би било да се прикажу сви расположиви историјски извори који говоре о наводној сеоби, а писани су у 6. и 7. веку када се наводна сеоба и десила, јер ако се стварно десило досељавање, онда су извори писани од савременика тог досељавања највалиднији. То би значило да би сви каснији извори требали једноставно да се одбаце као непоуздани. Ипак ми ћемо их обрадити, свих 17 историјских извора на које се позива наша званична историјографија, како би одбранила своју хипотезу да није било досељавања Срба и Словена на Балкан, закључно са делом ромејског цара Константина VII Порфирогенита.

ПРОКОПИЈЕ И „ИСТОРИЈА ЈУСТИНИЈАНОВИХ РАТОВА“

Ово поглавље посвећујемо делима ромејског писца Прокопија који је живео и стварао у 6. веку и био живи сведок догађаја који су се десили у том периоду. Аутору посвећујемо цело поглавље још из једног другог разлога, а то је што је у његовим радовима на више места помињао Словене, па заслужује да се његов рад детаљно анализира у посебном поглављу. Прокопије је рођен у Цезареји у Палестини, крајем 5. или почетком 6. века. Каријеру је почео као адвокат, али већ од 527. год. постаје правни саветник или секретар Јустинијановог војсковође Велизара, кога прати у свим ратовима које је водио. Умире око 565 год. у Цариграду. Најзначајније и са историјографског становишта најзанимљивије Прокопијево дело јесте „Историја Јустинијанових ратова“ у осам књига[1]. Прве две књиге обрађују персијски рат (Bellum Persicum), трећа и четврта вандалски рат (Bellum Vandalicum), пета, шеста и седма готски рат (Bellum Gothicum), док je осма накнадна допуна претходних књига.

Ево шта нпр. Прокопије каже о Словенима у дешавањима на простору Балкана од 530. до 545 год.: „На двору цара Јустинијана беше неки Хилвуд веома одважан ратник, толико несреброљубив да je највећим благом свог живота сматрао то што није ништа стекао. Toгa Хилвуда, по ступању у четврту годину своје владавине, постави (Јустинијан) за стратега Тракије и пошаље на дунавску границу c наредбом да пази да тамошњи варвари више уопште не прелазе реку, пошто су je већ често прелазили Хуни и Анти и Словени и Ромејима страховита зла наносили. Хилвуд je за варваре био толико страшан да за три године, колико je на том положају тамо проборавио, не само није нико могао да пређе Дунав против Ромеја, него су чак Ромеји, прелазећи често на супротну обалу са Хилвудом, убијали и заробљавали тамошње варваре. После три године пређе Хилвуд реку са малим одредом, како je био и навикао, a Словени сложно дочекаше. Кад се заметну страшна битка погибе много Ромеја па и стратег Хилвуд. И од тада варвари прелазе реку увек по вољи и ромејска држава им je лако доступна, и читаво ромејско царство не би још никад кадро да у томе послу одмени храброст једног човека. После извесног времена Анти и Словени због насталих несугласица међусобно заратише и деси се да Анти буду побеђени од својих противника. У тој борби неки Словен зароби неког противника (Анта), још младо момче, по имену Хилвуда и узевши га под своје поврати се кући. Временом овај Хилвуд постаде одан газди колико год je то могућно и у борби са непријатељима храбар. Изложивши се више пута животној опасности у одбрани свог господара, необично се прочу и велика слава поче да кружи око њега. У то време Анти, проваливши у трачке крајеве, опљачкаше и заробише много тамошњих Ромеја и c њима се вратише у свој завичај. Једног од ових заробљеника срећа намери на човекољубива и блага господара. Овај човек (Ромеј) беше велики лупеж и способан да превари свакога“.[2]

Из овог првог цитата ми видимо да се ромејски стратег звао Хилвуд и да га је лично на том положају поставио цар Јустинијан, да брани границу од Словена и њихових сродника Анта и Хуна. Само име Хилвуд је несумњиво словенско, јер као што видимо из цитата исто име је носио и антски заробљеник. То нам говори да су Словени такође били у служби ромејске империје, а не увек против ње, зашта постоје бројне потврде, које ћемо изнети и у наредним текстовима. Такође сазнајемо да су Словени, Анти и Хуни и пре постављења Хилвуда за стратега на дунавском лимесу упадали на територију царства, а нарочито након Хилвудове смрти. Видимо да су ратовали и међусобно. Дакле нема никакве приче о сеоби тј. насељавању, већ напротив о војним упадима, и одвођењу заробљеника на просторе које контолишу Словени, а то је северно од Дунава.

Нешто мало даље Прокопије каже: „Пошто се глас o томе проширио и допро до свију, скупе се због тога скоро сви Анти и оцене да je ствар од општег значаја, верујући да ће им бити од велике користи то што сада постадоше господари ромејског стратега Хилвуда. Јер овим племенима, Словенима и Антима, не влада један човек, него од давнина живе у демократији и стога се код њих на заједничком скупу свршавају како повољни тако и неповољни јавни послови. Па и друге ствари, такорећи све, једнаке су и код једних и код других, и тим варварима већ одавно су прешле у обичај. Верују наиме (Анти и Словени) да je један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње. Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест свлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живог, и, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога, обожавају и реке и нимфе и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају. Станују у бедним колибама, јако раштркани једни од других, и сваки од њих и по више пута промени место насеља. При ступању у борбу као пешадија наваљују на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове и копља, а оклоп никад не облаче. A неки немају ни кошуље ни огртача него, навукавши само бечве до испод препона, тако ступају у борбу са непријатељима. Једни и други имају исти језик, сасвим варварски. Α ни по спољашности се не разликују једни према другима. Јер сви су високи и необично јаки, a y погледу боје тела и косе нису ни одвише бели, односно плави, нити сасвим прелазе у црно,него су сви риђи. Живе у беди и крајњој запуштености као Масагети, па и прљавштине су увек пуни као они (Масагети), a сасвим ретко се дешава да су рђави или злотвори, него и у једноставности чувају хунску нарав. Па чак и име je Словенима и Антима  било у давнини заједничко. Јер некад су се и једни и други називали Спорима и то, мислим, стога што спорадично размештени настањавају земљиште. Ради тога и обитавају на пространом земљишту. Јер највећи део друге обале Дунава држе управо они. Тако отприлике стоји ствар са овим народом. И Анти окупљени тада на скупу, као што je речено, присиљаваху оног човека да им призна да je он главом Хилвуд ромејски стратег. Пошто je он порицао претили су му казном. Док се ово ту одигравало, цар Јустинијан, пославши овим варварима неко посланство, предложи да се сви они населе као становници у староме граду званом Турис. Овај лежи на реци Дунаву. У пређашњим временима основао га je римски цар Трајан, али већ одавно лежи напуштен, јер су га тамошњи варвари опустошили. Цар Јустинијан je обећавао да ће им дати тај град и земљиште око њега будући да оно од давнина припада Ромејима, да ће им при насељавању помагати свом снагом и да ће им послати много злата под условом да они, као будући савезници, увек стану на пут Хунима (Бугарима) кад год ови пођу на ромејску државу“. Саслушавши то варвари одобрише и обећаше да ћe све испунити ако им се Хилвуд, пошто се врати у чин ромејског стратега, остави као сунасељеник, тврдећи упорно да je онај управо тај Хилвуд кога они желе. A онај човек, понесен таквом надом, сад je то и пожелео пa je и сам почео говорити како je он ромејски стратег Хилвуд. И кад су га управо тога ради послали у Цариград, пресретне га на том путу Нарзес. И ступивши c њим у разговор и препознавши да се човек претвара иако je он говорио латински и вешто глумио, пошто je већ био упознат са многим особинама Хилвуда стрпа га у затвор и принуди да читаву ствар тачно изложи и одведе га тако са собом у Цариград“.[3]

Из овог Прокопијевог цитата сазнајемо да су и Словени и Анти имали исте обичаје, исти језик, да су веровали у једнога Бога, дакле били су монотеисти, да су били крупне грађе, као и да су се раније називали Спорима. Прокопије покушава да и етимологију речи Спори у значењу расејани, јер наводно живе разбацани на великом простору. Да је оваква етимологија у најмању руку спорна сведочи и чињеница да су писци који су писали на грчком језику, и кроз антички и кроз средњовековни период, не познајући словенске језике и немајући у свом говорном апарату многе гласове које имају Словени, врло често погрешно записивали како лична, тако и племенска имена Словена. Павле Шафарик као и многи други слависти, сматрао је да име Спори у ствари значи погрешно записано име Срби[4]. Дакле по тој претпоставци заједничко име за Словене и Анте у прошлости било би Срби. Такође Прокопије упоређује Словене и Анте са Масагетима, односно показује сличности између њих, углавном негативне, што је својствено грчким и латинским писцима који су словенска племена увек описивали са омаловажавањем и у негативном контексту. Такве примере имамо од античког па све до модерног доба и они нетреба да нас чуде. Такође Прокопије у одређеном смислу показује и сличност између Словена и Хуна, када тврди да нису рђави и зли, већ да су по једноставности као Хуни. О овим питањима сличности између Словена и Анта са једне и Хуна са друге стране, у будућности би морала да се обрати већа пажња, јер су у прошлости публиковани радови неких руских историчара који су писали на ту тему, а чија су дела готово заборављена и нису никад ваљано критички обрађена[5]. Дакле видимо да нам овај цитат у ствари само говори о неким особинама Словена и Анта, као и како је решен проблем лажног Хилвуда, што за нашу тему овде није од значаја.

ПОДУНАВЉЕ – СЕДИШТЕ СЛОВЕНА

Један други Прокопијев исказ мислимо да је веома битан, а тиче се Велизарове опсаде врђаве Ауксимум јужно од Анконе у Италији из 540. год. коју су бранили Готи, а он гласи: „Јер у његовој јединици налази се неколико Словена који су навикли да се сакривају за какав мали камен или ма какво дрво и одатле да насрћу на непријатеља. То они стално упражњавају у Подунављу, где им je седиште, против Ромеја и других варвара. Још пре сванућа Словен се сасвим приближи бедему, завуче се у неки грм и, скупивши тело, покрије се уоколо травом. У саму зору дође тамо неки готски војник и поче ужурбано чупати траву и, не слутећи никакву опасност из грма, често je бацао поглед на непријатељски логор да га не би неко отуда напао. И искочивши изненада иза леђа Словен га шчепа и, стегнувши га снажно обема рукама око паса, однесе човека у логор и преда Валеријану“.[6]

Из овог цитата нас не занима претерано сликовито описано заробљавање Гота од стране Словена који је био у служби код Ромеја, колико сама чињеница да Прокопије још једном показује да су Словени чинили добар део ромејске војске. Оно што најбитније у овом цитату је то што Прокопије тврди да је Подунавље седиште Словена. Интересантно је да готово нико од званичних историчара није обратио већу пажњу на ову његову реченицу или ако јесте, вероватно је свесно прешо преко ње, јер управо ова чињеница изнесана од стране Прокопија, да је Подунавље средиште Словена, тј. њихова исконска земља, у ствари руши целу њихову причу о наводном досељавању Словен на Балкан са простора иза Карпата. Такође Прокопијева тврдња врло лепо се поклапа са тврђењима његових предходника Псеудо Цезарија[7] и Приска[8], који су такође тврдили да је Подунавље земља насељена Словенима, затим готског историчара Јордана[9] који је тврдио да „Словени насељавају велики простор од језера Мурса, па до делте Дунава“. Јорданово језеро „Мурса“ је у ствари простор од данашњег Славонског Брода, па до Осјека. У то време то је непрегледна мочвара. Иначе да подсетимо да се садашњи Славонски Брод у то време носио римски назив Марсонија, а данашњи Осјек назив Мурса, па је потпуно јасно где се налазила извесна мочвара. Њу ће тек у 16. веку премостити својеврсним понтонским мостом дугим 12 км. османски султан Сулејман Величанствени. Такође Прокопијев изказ о Подунављу као средишту Словена, слаже се и са „Несторовом Хроником или Повести минулих лета“ чији аутор такође тврди да је најранија прапостојбина Словена управо Подунавље и Илирик односно Норик[10].

Ево шта Прокопије бележи под 548. год: „У то време војска Словена, прешавши реку Дунав, почини страшна злодела над свим Илирима све до становника Драча, убијајући и заробљавајући све одрасле људе на које би наишли и пљачкајући благо. Пође им чак за руком да освоје и много тамошњих тврђава које су дотле сматране као сигурне, будући да их нико није бранио, и кретали су се тамо амо претражујући све по милој вољи. За њима су ишли илирски архонти са војском од петнаест хиљада људи, али нису имали смелости да се игде сасвим приближе непријатељима“.[11]

На једном другом месту за годину 550. Прокопије каже следеће: „У тο време војска Словена у којој се прикупило највише до три хиљаде људи, пређе реку Дунав без ичијег противљења и, прешавши реку Марицу без икакве муке, раздарјише се. Први њихов одред имао je хиљадуосамсто људи, a други преостале. Кад су са оба ова одреда, иако међусобно растављена, ступили у борбу архонти ромејске војске у Илирику и Тракији, били су неочекивано поражени, те неки на месту изгибоше, a други нађоше спac разбежавши се у потпуном нереду. И пошто су тако оба варварска одреда, иако кудикамо бројно слабија, поразила све војводе, онај други непријатељски одред сукоби се са Азбадом. Kao гардист цара Јустинијана овај човек, пошто je унапређен, постављен je на чело коњичких јединица, бројно јаких и елитних, које још од старих времена чине посаду у Цурулу“, трачкој тврђави. Словени без икакве муке разбију и њих, те многе побију док су срамно бежали, a Азбаду, пошто га заробише, привремено поштеде живот, али га доцније бацише на разбуктани огањ и спалише, одеравши претходно ремење са леђа несрећном човеку. Обавивши то наставише још безбрижније са пљачкањем свих крајева, како трачких тако и илирских, и оба одреда опсадом заузеше много тврђава, иако пре нису ни ратовали око утврда нити се усуђивали сићи у равницу, пошто ови варвари нису никад ни предузимали да проваљују на ромејско земљиште. Али ни војском, чини се, нису никада били прешли реку Дунав, него тек од времена ο коме напред говорим. Онај одред који je Азбада победио, опљачкавши све редом до мора, заузе борбом и приморски град по имену Топир, иако je имао војничку посаду. То je најважнији град у трачком приморју, a од Цариграда je удаљен дванаест дана хода. Освојише га на овај начин. Већина њих покриваше се по неравном земљишту испред градског бедема, a једна незнатна групица, поставивши се око источне капије, поче да изазива Ромеје са круништа бедема. Војници који су били на том положају, претпрставивши да сем оних што су се видели других и нема, зграбише одмах оружје и јурнуше на њих заједнички. A варвари устукнуше натраг, дајући својим гониоцима изглед да се повлаче само из страха од њих, истрчавши у потеру Ромеји се јако удаљише од градских зидина. Они из заседе, нашавши се сада позади гонилаца, искочише и запречише им повратак у град. Кад се окренуше и они који су дотле наизглед бежали, Ромеји су већ били опкољени. Пошто их варвари уништише све, примакоше се градском бедему. Оставши без војне одбране становници града нађу се у великој неприлици, али су се ипак, у границама могућности, бранили од нападача. Најпре су непријатеље поливали јако загрејаним уљем и смолом и заједнички су на њих бацали камење и тако су за кратко време избегли опасност. После тога варвари притиснуше мноштвом стрела и присилише их на повлачење са ивице зидина те, прислонивши лествице уз бедем, заузеше град на јуриш. Одмах побише све мушкарце, до петнаест хиљада на броју, и све благо опљачкаше, a жене и децу претворише у робље. Иначе, пре тога нису штедели ниједан узраст него су, како ови тако и онај други одред, од тренутка провале на ромејско земљиште убијали све одрасло људство на које би се намерили, тако да je читаво земљиште, илирско као и трачко, било покривено лешевима, најчешће несахрањеним. Оне на које би наилазили нису убијали ни мачем ни копљем нити на неки други уобичајени начин него, побивши чврсто у земљу кочеве и зашиљивши их до крајности, на њих би јаднике посађивали свом силом и, управивши шиљак кочева за средину задњице, набијали јадницима све до утроба и тако их најрадије усмрћивали. Ови варвари веома често би побили у земљу и четири дебља дрвета и везивали за њих руке и ноге заробљеницима и тукући их затим веома дуго тољагама по глави, убијали би их као псе или змије или какво друго звериње. Друге, опет, спаљивали би без икакве милости, пошто би их сатерали у колибице заједно са говедима и овцама, уколико ове уопште нису могли да отерају у своју земљу. Тако су Словени стално убијали оне на које би се намерили. Али сада и ови и они из другог одреда, као већ опијени и засићени од силне крви, задовољише се да отада неке од оних, који им допадоше руку, оставе у животу, и услед тога сви се повратише кућама са више десетина хиљада заробљеника“.[12]

У овом цитатима као што видимо Прокопије говори само о војним упадима Словена, а не о њиховом насељавању. У првом цитату видимо да су Словени са великом војском опустошили тзв. Илирик све до Драча. Овде Прокопије каже да су Словени „починили злодела над свим Илирима све до Драча“. Као што ћемо видети у неким наредним текстовима, ромејски писци су становништво својих провинција увек називали именом те провинције, па овде под Илирима не треба подразумевати „праве“ Илире, већ становнике тадашње провинције Илирик односно становнике који су потпадали под јуриздикцију архиепископије Прве Јустинијане (Iustiniana Prima), а чија се територија и простирала од Дунава на северу, до Драча на југу. У другом опширнијем цитату такође видимо упад око 3000 словенских бораца, овог пута на Тракију, који је раздвојивши се на два дела, сваки засебно поразио много бројније ромејске војске, и након освајања неких тврђава и градова, вратио се кућама, одневши мноштво заробљеника са собом. Дакле нема никаквог помена о никаквом насељавању, већ само о војним походима на простор ромејског царства.

ВОЈНИ УПАДИ ИЛИ СЕОБЕ?

За крај да видимо још један део из Прокопијевог списа, а тиче се периода 550-551. год. Он гласи: „Док je Герман у илирском граду Сардики прикупљао и уређивао војску и у свему се веома темељито припремао за рат, на земљиште Ромеја провали толика маса Словена као никад пре. Прешавши реку Дунав стигоше у околину Ниша. Неколицину од њих који су, удаљивши се из логора, лутали и појединачно тумарали по тамошњим селима, неки ромејски војници похваташе и везаше те их испитиваху ради чега je та словенска војска и c каквом су намером прешли реку Дунав. Они увераваху да дођоше c намером да опсадом освоје само Солун и градове око њега. Када то дочу цар, веома се узнемири и одмах писмено нареди Герману да скорашњи одлазак за Италију одложи, да Солуну и осталим градовима помогне при одбрани и да свом расположивом снагом одбије навалу Словена. И Герман je y тим пословима проводио време. Страх ухвати Словене чим су од заробљеника изреком дознали да je Герман у Сардики. Јер Герман je код ових варвара уживао велики углед и то са овог разлога. Кад je Јустин, Германов ујак по баби, држао царски престо, пређоше реку Дунав Анти, који станују сасвим близу Словена, и c великом војском упадоше на ромејско земљиште. Баш нешто пре тога цар je био поставио Германа за стратега читаве Тракије. Ступивши у битку са непријатељском војском и победивши на јуриш у борби, скоро све их потуче, и због тог успеха велику славу задоби Герман код свих људи, a нарочито код тих варвара. Пошто су се Словени њега бојали, како рекох, a уједно и мислили да, као човек кога цар шаље на Тотилу и Готе, са собом води велику силу, одусташе одмах од похода на Солун, нити се више уопште усуђиваху сићи у долине  него, прешавши редом све илирске планине, створише се у Далмацији. Не водећи ο њима бригу, Герман изда наредбу читавој војсци да се спрема за покрет, намеравајући да за два дана крене одатле за Италију. Али би му суђено да, оболевши изненада, оконча живот“.[13]

И у овом Прокопијевом цитату као и у свим предходним ми видимо да Словени упадају као војска, како би опсели Солун, и да се затим повлаче, неби ли избегли сукоб са бројнијом ромејском војском и уместо у правцу Солуна, одлазе према Далмацији. Дакле ни овде као ни у предходним цитатима ми не видимо никакву сеобу и никакво насељавање, већ само војне упаде Словена на простор ромејског царства.

Пошто смо видели да код Прокопија нема помена никакве сеобе, односно досељавања Словена, већ он говори само о војним походима Словена на територију ромејског царства, остаје питање зашто су Словени продирали из године у годину на простор царства, у време Јустинијана, а нарочито након њега? Заправо ради се о томе, да је ромејски цар Јустинијан (527-565) успео да освоји Илирик, Италију, Северну Африку и Јужну Шпанију и тако готово обновио некадашње Римско Царство. 535. год. освојио је Илирик и Далмацију и поново потиснуо Словене према Дунаву, који су још за време царева Анастазија (491-518) и Јустина (518-527) успели да потисну Ромеје са данашњих простора Босне, Херцеговине, Лике, Далмације, Црне Горе, Северне Албаније и већег дела Србије и Македоније[14].

Ми смо овде навели због обимности рада само неке цитате из Прокопијевог дела. Међутим и у свим другим цитатима који се налазе у књизи „Византијски извори за историју народа Југославије, Том 1 из 1955. год.“, као и енглеско-америчким издањима његовог целокупног дела, које смо навели у првој референци још на почетку текста, нема никакве приче о досељавању, већ само о војним упадима, што свако може да провери у наведеним делима.  Дакле да закључимо. Прокопије као писац никако не може да се узима као извор за наводно досељавање Словена на Балкан, јер као што смо видели не говори о досељавању, већ о војним упадима, а то су две различите ствари. Прокопије као писац може за служи у историјографији само као извор који нам пружа неке податке о Словенима, о њиховим ратовима са Ромејима, њиховим обичајима, изгледу, али никако као извор о досељавању. Напротив Прокопија можемо убројити као једног од аутора који потврђује наше пребивање у Подунављу и нашу аутохтоност на том простору, са чиме се слажу како аутори који су писали пре њега, тако и они који су писали после њега, а навели смо само неке.

У наредним текстовима који ће следити, показаћемо остале ауторе који су по становиштима званичне историјографије, писали о наводном досељавању Словена и Срба у 6. и 7. веку, где ће се коначно видети дали су то докази о досељавању или нешто сасвим друго.

* Аутор је до сада објавио неколико чланака и књигу „Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на тероторији савремене Грчке“, где је, између осталог, обрадио и питање хеленизације Срба

ЦЕНА: 1.200,00
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9
ЛИТЕРАТУРА

[1] Видети: Procopius – History of the wars, books I and II, William Heinemann – London, The Macmillan Co – New York, 1914; Такође видети: Procopius – History of the wars, books III and IV, William Heinemann – London, G. P. Putnams Sons- New York, 1916; Такође видети: Procopius – History of the wars, books V and VI, William Heinemann – London, G. P. Putnams Sons- New York, 1919; Такође видети: Procopius – History of the wars, books VII and VIII, William Heinemann – London, Harvard University Press – Cambridge, Massachusetts, 1962.

[2] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Прокопије, превод Фрање Баришића, стр. 23-24.

[3] Исто, стр. 25-31

[4] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, 1823, Архив Војводине Нови Сад – Словенски институт Нови Сад, 1998.

[5] Видети: Венелін Юрій Іванович – Древние и нынешние болгары в политическом, народописном, историческом и религиозном их отношении к россиянам. Историко-критические изыскания. Том I. Москва, 1829; Такође видети: Александар Фомич Вељтман – Атила и Русија у V. и VI. веку, Српско-Српско пријатељствао, Београд, 7509 (2001).

[6] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Прокопије, превод Фрање Баришића, стр. 35-36

[7] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Псеудо Цезарије, превод Фрање Баришића, стр. 1-6.

[8] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Приск, превод Фрање Баришића, стр. 7-16.

[9] Iordanis – Romana et Getica, Monvmenta Germanie Historica, Berlin, 1882.

[10] Нестор – Повест минулих лета, ИКП Никола Пашић, Београд, 2003.

[11] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Прокопије, превод Фрање Баришића, стр. 38

[12] Исто, стр. 41-44

[13] Исто, стр. 45-46

[14] О томе нас обавештава наш најстарији историјски спис тзв. Летопис Попа Дукљанина или Барски родослов, како га неки аутори називају. Заправо се ради о спису чији је назив Краљевство Словена. Видети: Тибор Живковић – Gesta Regum Sclavorum, Том I, Историјски институт, Манастир Острог, 2009.

балканска геополитика

  •  
    154
    Shares
  • 154
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *