ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 4. део

Забрањена Историја
Поделите
  • 200
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    201
    Shares
   

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 4. део – историјски извори: Теофилакт Симоката, Ускршња Хроника и Георгије Писада (7. век)

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА НА БАЛКАН – Како је све почело ?

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 2. део – историјски извори: Прокопије (6. век)

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 3. Део – историјски извори: Јордан, Агатија, Јован Малала, Менандар, Евагрије Сколастик (6. век)

  • У предходним чланцима анализирали смо радове писаца који су живели и стварали у 6. веку, а овим текстом почињемо анализу аутора који су живели и стварали у 7. веку, а чија дела наша званична историјографија узима као доказе за наводну сеобу Словена на Балкан
  • У овом делу обрадићемо три аутора која су писала о догађајима из 7. века и то: Теофилакта Симокату, Георгија Писаду, као и анонимног аутора који је написао тзв. Ускршњу Хронику. Кренимо редом

ПИШЕ: Александар Митић*

Теофилакт Симоката

Мало се зна о самом животу Теофилакта Симокате. Познато је да потиче из Египта и да је у време ромејског цара Ираклија (610-641) заузимао високи положај на двору. Најпознатије Симокатино дело је његова „Историја“ у осам књига. У њој он описује доба владавине цара Маврикија (582-602). Међутим, он у осмој књизи своје „Историје“ помиње и пораз и свргнуће са престола персијског цара Хозроја II, a тο je било почетком 628. год[1]. С друге стране, у уводном „Дијалогу“ своје Историје помиње цариградског патријарха Сергија још у животу[2]. Према томе, осма књига писана je y току или после 628, a уводни „Дијалог“ пре краја 638, када je умро патријарх Сергије. За нас је тај податак необично важан, јер се управо у то време према спису ромејског цара Константина VII Порфирогенита, који је писан читавих 330 година након тог догађаја, Срби и Хрвати досељавају на Балкан, а да о том „великом“ догађају Симоката није написао ни један једини редак. Сада ћемо видети шта је Симоката писао о Словенима, па нека читаоци сами просуде да ли је реч о досељавању Словена или о нечем другом?

Ево шта Симоката каже за годину 584. када описује освајање Сингидунума, Виминацијума и Августе од стране Авара и Словена, након неуспешних преговора између аварског и ромејског владара око исплате данка:  „И кад самодржац за то није хтео да чује, презре хаган мировни уговор и заклетве пусти ветровима да их носе, па пограбивши кавзи раду бојну трубу, стаде купити војску и изненада приступи освајању града Сингидунума, који није био заштићен, нити je имао ратних машина, јер je због мира била завладала по читавој Тракији силна небрижљивост… Већину градског становништва затече на њивама, јер je вршидба захтевала да се тако ради. Било je, наиме, летње доба, и људи су прикупљали залихе хране за живот. Али варварин не узе град без љута боја. На градским капијама дошло je до жестоког окршаја, и многи Авари изгибоше, тако да су, што се каже, однели Кадмову победу.

Хагану падоше као плен и многи други суседни градови, али ови врло лако и без муке. Јер зло je дошло изненада, и људи му се нису надали. Пошто заузе Августе и Виминацијум – то су славни градови који припадају Илирику – одмах се затим упути c војском и опколи Анхијал и околна села опустоши…“[3]

Из овог Симокатиног цатата видимо да су Авари освојили Сингидунум (данашњи Београд) не баш лако, а да су након његовог заузимања брзо пале тврђаве Виминацијум (у близини Костолца) и Августе (у близини Прахова) и да се аваро-словенска војска одмах затим упутила и опколила тврђаву Анхијал, а његову околину опустошила. Дакле, из цитата као и свих предходних обрађених и анализираних у нашим предходним радовима, видимо да Симоката не помиње никакво досељавање, већ само војне походе и заузимање ромејских градова.

Ево шта Симоката каже за 585. год, када је опет прекршено примирје између Авара и Ромеја: „Али после кратког времена поквари се благостање мира, и племе Авара поново навали на Ромеје, само овог пута не отворено, већ некако подмуклије и лукавије.

Наиме, хаган потпусти народ Словена, који опустоши највећи део ромејске земље; они ти, наваливши у густим јатима као какве звезде падалице, стигну све до такозваног Дугог зида и приреде силан покољ. Зато цар, побојавши се, постави заштиту за Дуги зид и са војском, колико је код себе имао, крене из престонице, организујући на брзу руку што бољу одбрану око града.

A Коментиол, коме би поверен важан командни положај, крене у Тракију, стане гонити гомиле Словена, стигне до реке Ергиније, изненада се појави пред Словенима, жестоко нападне на њих и приреди варварима силан покољ. Зато буде од самодршца поново постављен за стратега и послан противу непријатеља, a би одликован и ромејским одликовањима и доби. чин презента…

Затим, још истог лета сакупивши ромејске снаге, крене он у Адријапопољ и успут наиђе на Ардагаста са гомилама Словена, врло угледним заробљеницима и богатим пленом. Преноћивши, приђе Коментиол зором каштелу Ансинум и ухвати сe c варварима храбро у коштац. Непријатељ окрете леђа, би нагнан у бекство и истеран из саме Астике. И ромејска храброст донесе заробљеницима радостан дан“[4].

     Овде Симоката као што видимо помиње продор Словена све до Цариграда, тј. до Дугог зида који је био прва одбрана ромејске престонице, као и борбу ромејске и словенске војске код реке Ергиније, а то је притока реке Марице у данашњем турском делу Тракије која се данас зове Ергене (Еркене). Након победе над Словенима, ромејска војска још истог пролећа креће ка Адријанопољу тј. данашњем Једрену и успут наилази на војску Словена коју је предводио вођа под именом Ардагаст (вероватно Радигост), где је словенска војска поражена код каштела Аксијум (у близини Једрена) и истерана из области зване Астика. За област Астику неки истраживачи мисле да се налазила између Црног и Мраморног Мора, дог други мисле да се налазила између Адринанопоља (Једрена) и Филипопоља (Пловдива). Мишљења смо да су ови други ближи истини јер ако се ромејска војска кретала ка Адријанопољу, логично да је од њега ишла узводно долином Марице ка Филипопољу, а не да се враћала назад ка Цариграду. Такође, Словени се у свим продорима који предузимају на ромејско царство увек враћају ка својој слободној територији у Подунављу, па би било нелогично да се повлаче ка Цариграду са заробљеницима.

Jош исте 585. год  почетком јесени поново је прекинут мир између Авара и Словена с једне и Ромеја са друге стране. Ево шта о томе Симоката каже: „Међутим, хаганова војска опустоши суседне земље Скита и Миза и узе многе градове: Рацијарију, Бононију, Акис, Доростол, Залдапу, Панасу, Маркијанопољ и Тропајон. Али je њихово освајање задало хагану много муке… И цар постави Коментиола за стратега и повери му целокупну команду над војском“[5].

Из овог Симокатиног цитата, видимо да је војска Авара и Словена опустошила њима суседне како Симоката каже „земље Скита и Миза“. Под овим се подразумевају тадашње ромејске провинције Скитија и Мезија. Ромејски писци без обзира на стварно етничко порекло, увек су становнике одређених провинција називали именима тих провинција, па су у овом случају Скити и Мизи у ствари становници провинција Скитије и Мизије (Мезије). Провинција Скитија је обухватала област данашње Добруџе, а провинција Мезија област данашње подунавске Бугарске, од реке Дунава на северу, па до планинскох венца Балкан на југу. Све наведене освојене градове у поменутом цитату наука је убицирала управо на том терену. Тако је Рацијарија у ствари данашњи Арчар, а Бононија данашњи Видин, оба у Бугарској, Акис, данашњи Видровград код Неготина у Србији, Доростол се налазио код данашње Силистрије, Залдапа се налазила у близини данашње Варне, Макријанопољ у близини данашњег Преслава, а Панас негде између Залдапе и Макријанопоља, сви у данашњој Бугарској, док се Тропојан налазио на месту данашњег Адамклисија између Силистрије и Констанце у Румунији. Дакле и из овог Симокатиног цитата видимо да су Словени заједно са Аварима дошли као војска и освојили поменуте градове, док се сеоба тј. насељавање тих простора нигде не помиње, па проистиче логичан закључак да су становници тих области били истородни са Словенима, односно да словенска војска не осваја већ ослобађа наведене просторе од Ромеја.

ОПСАДА ЦАРИГРАДА 626. ГОД ОД СТРАНЕ АВАРА, СЛОВЕНА И ПЕРСИЈАНАЦА

     Потврду овакве тврдње имамо у једном другом Симокатином цитату, где он говорећи о години 588. каже да у пролеће те године: „гетско племе или, што je исто, гомиле Словена жестоко опљачкају Тракију…“

Овај кратак Симокатин цитатат јасно говори да су Гети и Словени исто. Дакле, Гети или Готи како их неки писци називају су исто што и Словени. Потврду тога имамо и у „Барском родослову“ тј. „Летопису попа Дукљанина“ или „Краљевству Словена“, како се тај спис правилно назива где се дословно каже да су Готи и Словени један народ и да причају истим језиком[6].  У прилог овоме могу да послуже и обавештења која нам је оставио још Херодот у 5. веку п.н.е. када је описивао Трачане, где је једно од највећих трачких племена тј.  Гете управо убицирао на простору од планине Балкан на југу, па до планинског венца Карпата на северу, дакле на простору Подунавске Бугарске и Влашке низије[7].  Дакле, видимо да су Словени тј. Гети само ослобађали своју исконску територију од Ромеја, а никако се у њој први пут досељавали, како припадници званичне историјографије желе да нам представе њихове војне походе.

   

Даље нас Симоката обавештава о походу ромејске војске 594. год. на Словене у области доњег Дунава. Ево шта каже поводом тог догађаја: „Почетком пролећа цар пошаље стратега (Приска) на Дунав да би словенска племена, пошто им се спречи да прелазе реку, и мимо своје воље пружила Тракији мир и сигурност. Јер самодржац je Приску говорио да се варвари неће смирити догод ромејска војска не буде најпажљивије чувала Дунав“. Извршујући цареву заповесш Приск, стиже са војском на Дунав. Аварско-словенски посланик извештава Приска да његов долазак са војском крши одредбе мира које су закључене између њих. „Не дајући дрскости (посланика) заслужени одговор Приск рече да je пошао у рат против Словена. Јер склапањем уговора са Аварима рат c Гетима није завршен. Дванаестог дана Приск пређе реку пошто су му лађе биле готове. Чувши да je Ардагаст послао словенске гомиле у пљачку, усред ноћи крене у напад на њега. Ардагаст, пробуђен иза сна буком, узјаши неоседлана коња и да се у бекство. Набасавши на Ромеје, варварин сјаха и поче се борити, али не могући да одоли сили, умакне у непроходна места. Био je бржи да умакне јер je на то био навикнут по природи. Запавши у још гору невољу, варварин се спотакне o пањ неког великог дрвета. Ту би га гониоци врло лако ухватили да га не спасе река: препливавши je, он избеже опасност. Α Ромеји, поклавши мачевима гомиле Словена, опустоше Ардагастову земљу, заробљеницима вежу кладе и пошаљу их у Визант“[8].

Из овог Симокатиног цитата ми видимо да су Ромеји нападали словенску земљу на доњем Дунаву и да су они били ти који су прекршили примирје. Такође, Симоката и овде назива Словене Гетима. Оно што је за нас необично важно јесте помен „Ардагастове земље“ што јасно говори да је Ардагаст (Радогост) био владар који је имао своју територију, отуда и појам „Ардагастова земља“, што је један од доказа да Словени тога времена нису били „Варвари“ без државног уређења, како то жели да нам прикаже званична историјографија[9].

За исту годину Симоката даље бележи догађања везана за ратове Ромеја и Словена. Ево шта каже: „Војвода Приск нареди људима да крену у извидницу. Прође један дан, a они не наиђу на непријатеља. Зато он нареди Александру да, прешавши зором реку Хелибакију, пође дубље у позадину. Александар пређе суседну реку и наиђе на Словене.

Угледавши непријатеља, варвари се склоне у оближње мочваре и шуму. Ромеји крену за њима да их ухвате. Али загазивши у глиб, нађу се у несавладивој невољи. И читава би чета пропала, да je Александар не изведе из мочваре. Онда заповедник одреда Александар опколи предео и покуша да варваре ватром натера на предају. Али влага угаси пламен, и Александров подухват пропаде.

Међутим, беше са варварима један Гепид, од старина припадник хришћанске вероисповести. Овај пребегне Ромејима и покаже им прилаз. Ромеји овладају прилазима и похватају варваре.Саслушавајући заробљенике, Александар их je испитивао одакле су родом. A варвари, гледајући сигурну смрт пред очима, нису марили за муке, као да туђе тело трпи болове од батина. Онда онај Гепид све исприча и потанко изложи ствар: како су ти заробљеници поданици Мусокија, такозваног рекса варварским језиком, како тај Мусокије борави на тридесет парасанги одатле, a те заробљенике био je послао да уходе ромејску војску; чуо je и за несрећу која je недавно задесила Ардагаста. Гепид је Ромејима саветовао да предузму концентрични напад и ухвате варварина док не очекује напад. Александар пак одведе Приску варваре и полемарх даде да се погубе. Дође стратегу и онај варварин Гепид, и изложи Приску намере варвара, наговарајући га да нападне варварина и дајући реч да ће успети да превари варварина. Онда Приск, радосно примивши те речи, сјајним даровима почасти пребеглицу, осигура га обећањима још сјајнијих дарова, па га пошље да превари оног варварина.

Гепид оде Мусокију и затражи од њега мноштво чамаца да би превезао оне што су пострадали са Ардагастом. Мусокије даде Гепиду моноксиле да избави Ардагастове људе, сматрајући ту замку, припремљену управо њему, као срећну прилику. Примивши стопедесет чамаца и тридесет веслача, дође Гепид на другу обалу реке коју домороцн зову Паспириј. Α Приск, према договору, у зору крене c војском напред. Онда Гепид, заваравши пажњу окупљеног људства, у поноћ дође ромејском војсковођи и затражи да му да сто хоплита да врхом мача побију оне вадваре на обали. Стратег скупи двеста људи и да их команданту Александру. Кад се ромејска војска приближила реци Паспирију, Гепид постави Александра у заседу. Пошто je била ноћ варвари, савладани сном и вином, чврсто су спавали. A Гепид je вешто крио да жели да погуби варваре. O трећој стражи он се мало измакне, дође заседи и одазове Александра на страну од чете. Онда, упутивши Ромеје према реци Паспирију те давши примивши уговорени знак, врати се варварима. Док су варвари још спавали, даде Гепид Александру знак помоћу аварских песама. Александар навали на варваре, и одузе им сан и живот. Освојивши чамце, пошаље он гласнике стратегу, тражећи да крене у напад. A Приск узе три хиљаде људи, распореди их у чамце и пређе реку Паспириј. И управо у поноћ крену у напад.

Варварин (Мусокије) био je мртав пијан. Јер баш тога дана давао je даћу своме покојном брату, као што je тο њихов обичај. Наста силна паника. Варварина жива ухватише. Читаву ноћ проведу Ромеји у крвавим оргијама. Кад свану зора, нареди стратег да се покољ обустави. A y трећу зору пребаци стратег ратни пртљаг и војску преко реке“[10].

Из овог подужег Симокатиног цитата видимо опис ратовања између Ромеја и Словена, издају словенске војске од стране једног Гепида, као и заробљавање словенског вође Мусокија (вероватно му је право име било Мужок). Оно што је за нас овде битно је податак да Симоката за Мусокија наводи да је рекс тј. краљ. Дакле још једна потврда да су Словени били организовани у државе. У прилог тој тези иде и Симокатин навод „поданици Мусокија“, јер поданике може имати само владар. Ни у овом цитату као и у предходним цитатима из дела Теофилакта Симокате нема ни помена о никаквом досељавању Словена на Балкан.  

   

За годину 595. Симоката описује поход ромејског војсковође Петра против Словене на доњем Дунаву, тј. на простору данашње Влашке. Ево шта каже о том догађају: „…стигавши у Маркијанопољ нареди (Петар) да хиљаду војника пођу у претходницу. Они наиђу на шесто Словена натоварених ромејским пленом. Оробивши, наиме, Залдапу, Акис и Скопис, они су поново пљачкали несрећнике, и имали су веома много кола напуњених пленом. Кад варвари угледају Ромеје како наилазе, и кад Ромеји њих угледаше, стану клати заробљенике. И побише све мушке заробљенике. Видећи да je сукоб неизбежан, начине они од нагомиланих кола кружни бедем, a жене и децу ставе у средину. Приближивши им се, Ромеји нису смели да се ухвате у коштац са Гетима, то je старо име тих варвара. Јер страховали су за твоје коње од варварских стрела. Онда њихов командант, по имену Александар, нареди ромејској војсци матерњим римским језиком да сјашу и навале пешке на непријатеља. Ромеји сјашу, приђу бедему и упусте се у међусобно хитање стрела. Пошто je битка тако неодлучно трајала, неки Ромеј ускочи на једна кола од оних која су чинила бедем, и стане мачем тући по непријатељима који би му се приближили. Варвари доспеју у безизлазан положај, јер им Ромеји поруше бедем. Видећи да нема спаса, варвари побију преостале заробљенике. Ромеји жестоко навале и једва после дужег времена побију варваре у бедему“[11].

Поред тога што нам Симоката овде даје опис битке, још једном помиње Словене под именом Гета и дословно каже: „то је старо име тих варвара“. Ево шта каже у продужетку: „Четвртог дана (Петар) се приближи суседној реци (Дунаву) и, сакупивши двадесет људи, посла их да npeђy реку и извиде кретање непријатеља. Ови пређу реку и сви буду похватани, и то на овај начин. Извиђачи обично ноћу иду a дању спавају. Преваливши прве ноћи велики пут и силно се заморивши, они зором уђу у неко шипражје на починак. Око трећег часа, док су без стража сви спавали, крај шипражја створе се варвари. Сјашивши c коња Словени пођу у хлад да се освеже и коње одморе. Пролазећи открију Ромеје и, заробивши јаднике, испитиваху их o намерама Ромеја. Изгубивши наду у спас, они открију све.

Пирагаст, поглавица те скупине варвара, са својим снагама улогори се на местима прелаза преко реке и сакри се у шуми, невидљив као гроздић под лишћем. Стратег Петар, самодржчев брат, не верујући да je тамо непријатељ, нареди војсци да пређе реку. Кад je њих хиљаду прешло реку, варвари их све побију. Дознавши то, стратег натера војску да не прелази реку разбијено него заједнички да не би, прелазећи у малим одредима, постали жртве непријатеља. Кад je ромејска војска заузела поредак, онда се и варвари расподеле на обали за борбу. Ромеји из чамаца обаспу варваре стрелама, a ови, не могући да одоле маси стрела, напусте обалу. Ту погибе њихов командант Пирагаст, рањен у слабине. Кад паде Пирагаст, окрене непријатељска војска у бег. Ромеји овладају обалом реке. Затим, ударивши на варварске масе, многе поубијају и нагнају их у бекство. Нису их могли далеко гонити, јер нису имали коња, па се врате у логор.

Сутрадан водичи ромејске војске залутају, тако да војска оста без воде, и доспе у шкрипац. Тешки оружаници, не подносећи оскудицу воде, стану жеђ гасити мокраћом. То зло трајало je већ три дана. И цела би војска пропала, да им неки заробљени варварин не показа реку Хелибакију, четири парасанге далеко. Онда Ромеји још изјутра дођу на воду. Једни су, клекнувши, лакомо гутали воду устима, други су je грабили рукама, a трећи судовима. Пошто се на другој страни реке налазила густа шума и у њој се  скрили варвари, Ромеји доспеју у велику опасност. Варвари, наиме, заспу копљима Ромеје док су пили и, зато што су сами остали невиђени, многе поубијају. Морало се од двога изабрати једно: или се одрећи воде и умрети од жеђи, или заједно са водом црпсти и смрт. Склопивши сплавове Ромеји пређу реку да похватају непријатеље. Али кад хоплити пређу на ону обалу, навале варвари у гомили и надвладају Ромеје. Побеђени Ромеји окрену се у бекство. Пошто je Петар био побеђен од варвара, то Приск постане стратег, a Петар, смењен c дужности, дође у Визант“[12].

Из овако подробно описаног Симокатиног цитата можемо видети само борбе Словена са Ромејима, са промењивом срећом и коначно пораз Ромеја и враћање Петра у Визант (Цариград). Такође, сазнајемо за још једно лично име словенског вође, а то је Пиригаст. Оно што не видимо је досељавање Словена. Нема ни помена о томе.

За годину 597. Симоката бележи поход Авара и Словена на Далмацију. Ево шта о томе каже: „У том подручју налази се земља Далмација. Учинивши потребан број коначишта, варварин стиже у такозване Вонке и, освојивши град помоћу ратних справа, поруши четрдесет тврђава“[13].

Где се из оваквог Симокатиног навода види досељавање Словена? Нигде. Он само каже да је војска Авара и Словена продрла до града Вонке, за који се поуздано не зна где се налазио, а већина научника сматра да се налазио на путу који је ишао од Сирмијума (Сремске Митровице) до Салоне (Солина), негде у Босни и да су након тога порушили још четрдесет других тврђава. Дакле, ратни поход, исти као и многи походи пре њега, као што смо раније видели, никакво досељавање народа.

Даље Симоката описује продор ромејске војске северно од Саве и Дунава и борбе са Аварима и Словенима на реци Тиси, међутим, пошто то нема никакве везе са досељавањем Словена, тај цитат ћемо овде изоставити, а обратићемо пажњу на један други цитат који се односи на други поход стратега Петра на Словене на доњем Дунаву, а тиче се године 602. Ево шта Симоката поводом тога каже: „И стога (цар) нареди стратегу (Петру) да напусти Адрианопољ и пређе Дунав. Петар поче припремати поход против мноштва Склавиније, те посла писмену наредбу Боносу, истакнутом човеку из цареве гарде, кога обично називају скрибон. Овај je, наиме, тада по дужности морао да помаже стратегу Петру. Писмо je садржавало наредбу да се ромејској војсци прибаве пловна средства да би се пребацила преко реке. На чело те војске Петар постави Гудуина као заменика. И Гудуин, прешавши реку, шиљком мача поби мноштво непријатеља, и похватавши силу заробљеника стече велику славу. Ромеји покушаваху да се повргре преко реке на своје земљиште, али Гудуин их спречи да то за извесно време не чине. Међутим, хаган, дознавши за поход Ромеја, пошаље Апсиха са војском да уништи народ Анта, тадашњег ромејског савезника. Док се то догађало, одметну се неки одреди Авара и ужурбано почну прибегавати самодршцу. На вест ο томе хаган се узнемири и, уплашивши се силно, беше много молећив, и поче смишљати разне мере да би повратио одметнуту војску.

Кад стиже доба јесени, самодржац Маврикије поче додијавати Петру да ромејска војска проведе зиму у земљи Словена. И док су се Ромеји љутили на цареву одлуку како због самог плена и слабости коњице тако и због тога што je земљиште c оне стране Дунава преолављено варварским мноштвом, дотле je стратег цареву наредбу упорно подржавао, и стога изби страшна побуна у војсци“[14].

Да кажемо само да је након те побуне у ромејској војсци изабрали за вођу Фоку, који је сменио на престолу цара Маврикија. Из овог цитата видимо све, само не доказе о досељавању. Њих нигде нема.    

     Незнамо само по ком основу је Теофилакт Симоката аргумент за нашу званичну историјографију по питању сеобе Словена, када он ни једном својом реченицом не помиње никакво досељавање Словена на Балкан, већ само ратове између Словена и Авара са једне и Ромеја са друге стране. Управо супротно, он се једино може узети као извор о нашој аутохтоности, јер на више места као што смо видели Словене помиње под именом Гета и каже да је то њихово најстарије име. Такође, поред тога што нам даје имена неких словенских владара он у неким тренуцима и помиње њихове титуле попут „рекс“ за Мусокија (Мужока), затим њихове територије попут „Ардагастова земља“, што нам само потврђује да су Словени били организовани у државе, а не „дивљи варвари“ како жели да нам их прикаже наша званична историјографија. И у задњем цитату примећујемо како он помиње да ромејска војска креће у рат против „мноштва Склавиније“ што нам још једном доказује да су Словени имали своје државе, које су Ромеји у својим списима називали Склавинијама.

   

Ускршња Хроника

Ускршња Хроника описује период од Адама па све до 629 год. односно до владавине ромејског цара Ираклија. Аутор хронике није познат.

Доласком аварско-словенске војске 626. год пред сам Цариград, почела је његова опсада. О том догађају аутор хронике приповеда: „Ту дакле постави главнину своје војске, распоредивши према осталом делу зида Словене. Нападао je непрекидно од зоре до једанаестог часа, и то најпре са пешадијом од неоклопљених Словена, a онда са оклопљеном пешадијом из другог бојног реда. Пред сумрак постави и неколико ратних справа и корњача на простор од Брахијала па до Брахијала. Сутрадан поново постави мноштво ратних справа, све једну уз другу, према оном делу који je нападао, тако да су браниоци били присиљени да огроман број справа поставе c унутрашње стране зида, док су истовремено пешаци сваког дана водили међусобне окршаје и наши, поставши помоћу божјом надмоћни, потисну далеко непријатеље. Изгради (хаган) бацаче камења и споља их обложи кожом. На простору од Полиандриске капије до Капије св. Романа сагради дванаест кула (пиргокастела), високих скоро до заштитне круне бедема, и обложи их кожом. Грађанима у помоћ притекну и морнари који се затекоше у граду. Један од ових морнара изгради јарбол и обеси o чамац да би помоћу њега палио непријатељске пиргокастеле. Овога морнара, који je доста штете нанео непријатељу, похвали преславни магистар Бон“[15].

     Из овог цитата Ускршње Хронике видимо само опис опсаде Цариграда од стране Авара и Словена, грађење њихових опсадних справа – бацаче камења, пирокастеле, тј. покретне куле за опсаду и других справа, али не и податке о досељавању, које би требало да видимо.

Даље нас аутор хронике обавештава, о заједничком договору између Персијанаца на малоазијској обали и Авара и Словена на европској обали око заједничког напада на Цариград. Договор је био да се Словени са својим моноксилима (врста чамца издубљена од једног дебла) пребаце на азијску обалу и довезу одморне персијске трупе. Ево шта аутор хронике каже о томе: „Исте ноћи у свануће другога дана њиховим моноксилима не пође за руком да умакну нашој стражи и да пређу (Персијанцима) *** потопе и побију све Словене који се нађоше у моноксилима.

                                      ГРЧКА ВАТРА

Пређу и Јермени влахерниски зид и баце ватру у портик што се налази уз цркву св. Николе. И они Словени, који су пливајући бежали од моноксила и који су због ватре помислили да на обали стоје Авари, беху од Јермена поубијани чим тамо испливаше. Известан мањи део осталих Словена који су пливајући бежали, чим изиђоше на место где се налазио безбожни хаган, по његовој наредби беху поубијани. И вољом божјом посредством наше Госпе Богородице у пресудном тренутку задеси га (хагана) пораз на мору. Наши извуку све моноксиле на сухо и кад се то тако одигра, проклети хаган се поврати у свој логор, и одвуче од зида ратне справе које je тамо био поставио, и поруши насип који je био изградио, и поче рушити пиргокастеле које je био подигао, и ноћу запали свој логор и пиргокастеле и скинувши са корњача коже повуче се.

По казивању неких Словени су се, видевши шта се деси, били подигли и повукли па због тога да je био присиљен и проклети хаган да се повуче и да их прати“[16].

Као што видимо из овог цитата словенску флоту састављену од моноксила уништили су ватром Јермени, који су се налазили у ромејској служби. Након тог неуспелог покушаја аварски хаган је решио да подигне опсаду Цариграда и да се врати у своје области. Ни реч о досељавању Словена.

Георгије Писада

Георгије Писада је родом из малоазијске покрајине Писидије, по којој је и добио надимак Писада. У време цара Ираклија (610-641) и патријарха Сергија (610-639) живи у Цариграду и то као ђакон, чувар црквеног посуђа и архивар Аја Софије. Писидине поеме представљају једине споменике световне поезије у VII веку. Суд o њиховој високој литерарној вредности остао je до данас непромењен. Писида важи као најбољи и по утицају највећи ромејски песник, јер je кроз читаву историју византиске литературе служио као образац.

У својој поеми под називом „Ираклијада“ Писада описује Словенско гусарење по Белом (Егејском) мору. О томе он каже: „облаци из Тракије донесоше вам (Ираклију) олују рата. На једном месту скитска Харибда (Авари), правећи се мирном, разбојнички пљачкаше, a на другом, опет, вукови Словени, устајући заједно, копнену буру прошириваху и на море. И вода, попрскана њиховом крвљу, силом постајаше црвена. Α одонуд, као такмичећи се, беше се приближио призор немилији и одвратнији од Персејеве Горгоне“[17].

Из овог Писадиног цитата видимо само синхронизовани напад Авара на копну и Словена на мору против Ромеја. Оно што нам је увек било интересантно код представника званичне историјографије је то што они Словенску прадомовину налазе на простору иза планинског венца Карпата, на широком простору од данашње Источне Немачке па до Украјине, па је просто невероватно где су се Словени тако научили борбама на мору и гусарењу, ако у својој прапостојбини море нису ни видели?

У својој поеми о „аварском рату“ Писада назива аварско-словенску војску „злокобни вихор из Тракије“ и о опсади Цариграда каже следеће: „To не беше једна битка ни једноставна борба, него многострука, сложена и на разнам странама. Словен удружен са Хуном, Скит са Бугарином, a c друге стране Међанин са Скитом, сви ти народи, различити по језику и удаљени једни од других, заједнички заратише против нас…“ О даљем току догађаја приповеда: „После тога варвари, отпочињући битку, заузму храм свете Дјеве, несавладивог стратега, са околином и ту се утврдише, мислећи да ће их у невољи заштитити оно место које су они обешчастили. Варварски вођа укрца на лађе – имао je наиме чамце од издубљеног дебла – гомиле Словена заједно са Бугарима и тако копнену борбу прошири и битком на мору“[18].

И овде Писада показује заједнички напад Скита (Авара), Бугара, Словена и Међана (Персијанаца) на Цариград, њихово заузимање храма Св. Девице као ширење битке са копна на море, али о досељавању ни речи.

      Ни један од три наведена извора које смо обрадили у овом поглављу не говори о сеоби Словена на Балкан, већ само о њиховим војним походима и борбама са Ромејима, понекад самостално, а понекад у садејству са Аварима, Бугарима и Персијанцима. Оно што је још битније, сва три извора које смо анализирали, писана су за време владавине ромејског цара Ираклија, за чије се владавине како нас „подучава“ званична историјографија Срби и Хрвати досељују на Балкан, а да ниједан од три аутора, ни једним својим редком не помиње такво досељавање, које би било сигурно прибележено, да се заиста догодило како нас уверавају представници званичне историјографије. То питање ћемо посебно анализирати у каснијим текстовима и показати како је дошло до фабриковања и извртања историјских дела.

* Аутор је до сада објавио неколико чланака и књигу „Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на територији савремене Грчке“, где је, између осталог, обрадио и питање хеленизације Срба

ЦЕНА: 1.200,00 , НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9
ЛИТЕРАТУРА

[1] Teophylactl Simocatiae – Historiae, ed. C. de BOOT, Lipsiae 1887, Knjiga VIII, str. 308.

[2] Исто, стр. 12.

[3]  Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Теофилакт Симоката, превод Ф. Баришића и М. Марковића, стр. 106-107.

[4] Исто, стр 107-108

[5] Исто, стр 109

[6] Тибор Живковић – Gesta Regum Sclavorum, Том I, Историјски институт, Манастир Острог, 2009.

[7] Херодот – Историја II, Матица Српска, Београд 1988, књига пета – Терпсихора.

[8] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Теофилакт Симоката, превод Ф. Баришића и М. Марковића, стр. 113.

[9] О овом проблему писао је Ђорђе Ђекић, мада и он није могао да се отргне од званичне догме о досељавању Словена на Балкан, али је дао вредне радове на тему државног уређења међу Словенима у раном средњем веку. Видети: Ђорђе Ђекић – Дали су Склавиније биле државе? Зборник Матице Српске за друштвене науке 149/4, Нови Сад 2014. стр. 941-947

[10] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Теофилакт Симоката, превод Ф. Баришића и М. Марковића, стр. 114-116.

[11] Исто, стр. 117-118

[12] Исто, стр. 118-120

[13] Исто, стр. 121

[14] Исто, стр.125-126

[15] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Ускршња Хроника, превод Фрање Баришића, стр. 146-147.

[16] Исто, стр. 148-149

[17] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Георгије Писада, превод Фрање Баришића, стр. 154-155.

[18] Исто, стр. 156

Извор Балканска Геополитика

Please follow and like us:
error
  •  
    201
    Shares
  • 200
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *