Ја не служим краљеве, нити политичарима држим скуте Војвода Живојин Мишић

Ја не служим краљеве, нити политичарима држим скуте – Војвода Живојин Мишић

Историја Први Светски Рат
Поделите
  • 463
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
    464
    Shares
   

Ја не служим краљеве, нити политичарима држим скуте

Колубарска битка, после које је Мишић добио чин војводе, била је сукоб 300.000 аустроугарских војника са 120.000 српских војника. Војвода српске војске Живојин Мишић, учесник је свих ратова Србије од 1876. до 1918, један од најбриљантнијих војсковођа Првог светског рата.

Војно образовање стекао је на Артиљеријској школи у Београду и аустријској Стрељачкој школи, а на Војној академији у Београду од 1898. до 1904. предавао је стратегију.

У српско-турским ратовима од 1876. до 1878. успешно је командовао батаљоном, као и у Српско-бугарском рату 1885. а 1904. је пензионисан због сумње да је непријатељски расположен према официрима-завереницима који су 1903. убили краља Александра Обреновића.

Због ситуације у којој се Србија нашла после аустроугарске анексије Босне и Херцеговине активиран је 1909. У Првом балканском рату исказао се као сјајан стратег и један је од најзаслужнијих за победу над Турцима 1912. у Кумановској бици. У Балканским ратовима и на почетку Првог светског рата био је помоћник начелника штаба Врховне команде.

На сопствену молбу 15. новембра 1914, током Колубарске битке, постављен је за команданта Прве армије која је запала у веома тешку ситуацију. Успео је изузетним тактичким потезима да запоседне Сувоборски гребен, а потом енергичним дејствима потпуно разбије аустроугарске трупе. Колубарска битка, после које је Мишић добио чин војводе, била је сукоб 300.000 аустроугарских војника са 120.000 српских војника.

Као начелник штаба Врховне команде српске војске руководио је 1918. припремама за пробој Солунског фронта и потом незадрживом офанзивом српске војске. Пробој Солунског фронта који је извршила српска војска довео је до капитулације прво Бугарске и Аустро-Угарске, а затим и других, што је довело до победе савезника у Првом светском рату.

Дела: „Стратегија“, „Српско-турски рат“. Превео је „Тактику“ Вилијема Балка. Постхумно је објављена нека врста његове аутобиографије: „Моје успомене“.

Kolubarska bitka

Добрица Ћосић у својој књизи „Време смрти“, наводи разговор који је Мишић имао, уочи контранапада у Колубарској бици, са војводом Путником и престолонаследником Александром, у вези са својом тактичком замисли која је обезбедила величанствену победу над аустро-угарском војском.

Мишић: Желим да вам образложим зашто сам издао наредбу за повлачење Армије на положаје западно од Горњег Милановца.

Путник: Какву наредбу? Када сте издали ту наредбу?

Мишић: Пре пола часа наредио сам да се Армија сутра ујутру, у зору, повуче на нове положаје.

Путник: Јесте ли ви полудели? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином српске војске и Србије?

Мишић: Да учиним што сам учинио овластила ме моја савест војводо. Моја одговорност за Србију и њену војску. Моја убеђења.

Путник: А шта је са мојим убеђењем и мојом одговорношћу? Шта је са одговорношћу и савешћу осталих команданата армија. Они не трпе мање од вас. Против њих не ратују бечке госпођице с лепезама, него дивизије храбрих и упорних зликовца. Шта ће бити са Другом и Трећом армијом после ваше катастрофалне одлуке?

Мишић: Ништа им горе неће бити него што им је данас било. А за који дан биће им много лакше но што им је данас.

Путник: А Београд. Шта ћу с Београдом? Београд морамо одмах да напустимо. Знате ли ви, оптимисто, шта за један народ и државу значи губитак престонице?

Мишић: Ја не сносим никакву одговорност што Србија има престоницу тамо где треба да постоји само гранична караула.

Путник: Не понављајте ми оно што сте од мене чули!

Мишић: Ја сам код вас полагао све официрске испите, ви сте ми начелник и старешина. И морам понекад нешто ваше да изговорим.

Путник: Ви сте тврдоглава сељачина! Уображена задрибанда!

Мишић: Сви сте ви штапски тртови и говнари! Сви у Врховној команди!

Живко Павловић, помоћник војводе Радомира Путника: Хало! Овде Живко Павловић. Молим вас генерале, не псујте. То нема никаквог смисла. Нисмо коморџије. Осим вас, још неко има своју част господине Мишићу.

Мишић: Шта ви Живко хоћете? Ко вас је звао? Нећу да говорим са помоћницима.

Павловић: Војвода ми наредио да вас саслушам. Издиктирајте ми диспозицију Армије.

Мишић: То ће вам саопштити мој начелник, пуковник Хаџић.

Павловић: Ја вршим своју дужност и нисам ваш ордонанс.

Мишић: И Хаџић ће да изврши своју дужност. Хаџићу, ево вам Живка Павловића, одговарајте му на питања.

Хаџић: Хаџић овде. Хоћете ли да вам издиктирам нову диспозицију Прве армије? Хало! Не прекидај. Господине генерале, зове вас војвода Путник.

Путник: Ево вам врховног команданта Мишићу. Кажите Његовом височанству Александру то што сте наумили.

Мишић: Немам о чему с принчевима да разговарам. С једним руским кадетом нећу да говорим о командовању армијом. Он се бори за своју круну, а ја браним српски народ.

Путник: Реците то лично престолонаследнику Карађорђевићу. Ви смели и поносни обреновићевски ађутанте!

Мишић: Ја не служим краљеве, нити политичарима држим скуте. И не тресу ми се гаће пред Аписом. Чујете ли ме војводо?

Врховни командант престолонаследник Александар: Чуо сам вас добро генерале. И нећу заборавити ниједну реч. Да, ја сам врховни командант. И ваш будући краљ.

Мишић: Бићете краљ само ако ја спасем Прву армију.

Престолонаследник Александар: Не можете ви ништа својим инатом да спасете. Имате да вршите дужност и покоравате се мојој команди.

Мишић: Само у границама своје савести.

Престолонаследник Александар: У границама своје заклетве, Мишићу.

Мишић: Свог командантског убеђења, Височанство!

Престолонаследник Александар: Али ви сте мени потчињени. Ја сам вас поставио за команданта Прве армије. Нисте је наследили. Сувобор није ваша очевина.

Мишић: Ни Србија није ваша очевина. Ако сте круну отели од брата, нисте наследили народ.

Престолонаследник Александар: Наследио сам бригу за његову слободу. Од деде и оца. Наследио сам Народ. Ја сам његову судбину примио на своја плећа.

Мишић: Народ је вас натоварио на своју грбачу. Шта ће народ на принчевским плећима?

Престолонаследник Александар: Чујте, ја све памтим. Све. Чујте генерале, ништа не заборављам.

Мишић: Баш ме брига! Чујете ли престолонаследниче?

Престолонаследник Александар: Чујем и наређујем вам да извршите наређење Врховне команде. Ни корака назад.

Мишић: Само цареви такве наредбе издају. А ја такве заповести нити примам, нити издајем.

Престолонаследник Александар: У српској војсци више не сме да се изда команда – назад. Иначе је свршено са Србијом. Јесте ли ме разумели?

Мишић: Са Србијом је свршено само онда ако њени команданти изгубе памет, а њени војници остану без вере.

Престолонаследник Александар: Ја сам вам рекао своју последњу реч.

Мишић: Онда више нећу бити командант Прве армије! И нећу да извршим ваше наређење. То је моја последња реч. Шта сте рекли? Шта сте рекли престолонаследниче?

Путник: Говори Путник. Хало! Хало, Мишићу! Какав вас је то стршљен пељнуо на Сувобору па вам толико отекла глава? Па бунцате, бунцате Мишићу. Само сте ви способни и позвани да спасавате српску војску, јел те, само ви? А ми остали? Чешемо се испод пупка?

Мишић: Или прихватите моје одлуке, или одмах примите моју оставку. Чујете ли ме? Хало! Не прекидајте. Да ли ме чујете војводо?

Путник: Слушајте Мишићу. За увреде и псовке нас двојица ноћас не можемо да позовемо један другог на двобој. Нека телефонисти и писари причају да се по знању српског језика Путник и Мишић не разликују од својих коморџија. Мене и вас ноћас ништа не сме да увреди и наљути. Таштина и слична осећања припадају миру.

Мишић: И рату припадају сва осећања.

Путник: Оставимо тај луксуз за победу. Дајте још једном да размотримо вашу намеру. Онако разборито како смо разматрали стратешку идеју Фридриха Великог. Иначе ћемо обојица тимарити коње швапском нареднику. Слушате ли ме, Мишићу?

Мишић: Слушам вас. Говорите.

Путник: Ако Прва армија престане да брани вододелницу између Колубаре и Западне Мораве, неминовне су следеће последице: Трећа, Друга армија и Обреновачки одред морају да се повлаче јер не могу да одбране своје дугачке и танке бокове. Ако Ужичку војску потисну ка Чачку, што је неминовно, понављам: мора се напустити Београд. Падом Београда угрожава се фронт у целом Подунављу и обухвата великоморавска долина и са источне стране, коју сваког часа могу да нападну Бугари. А затим, Мишићу, ако вас Поћорек јаче притисне и са падина Сувобора и Рудника потера ка Крагујевцу? Може ли се држати Крагујевац са Швабама у Чачку? И шта се од Србије уопште може бранити кад нам се армије згомилају ко Крагујевца? Мислимо логички, забога!

Мишић: Све су те ваше стратешке комбинације логичне и тачне. Ко би ми на испиту друкчије одговарао, не би постао генералштабни официр.

Путник: Па у чему је онда ствар?

Мишић: То је стратегија за штабове и мапе. И историје. А ми сада и овде, на Сувобору, морамо друго. Оно што се једанпут чини. Не понавља се и не учи. Чујете ли ме?

Путник: Наставите.

Мишић: Прва армија не може да бира стратешке идеје. Она је апсолутно приморана да напусти сувоборску вододелницу. Она ноћас мора да избегне сутрашњи удар, јер тај удар не може никако издржати. Схватите, поверујте, ја сам на положајима и боље од вас и целе Врховне команде знам стање трупа и опште прилике.

Путник: А Поћорек? Шта предвиђате да ће он учинити?

Мишић: Ја сам убеђен да ме Поћорек неће моћи отерати са нових положаја. Ни он не може много. Сувобор ће га преломити.

Путник: Али се и уз дубоко убеђење и најбоље познавање својих трупа и свога стања губе битке и рат.

Мишић: Битке добија онај ко има своју и надмоћну идеју, ко влада временом и простором. Ко непрекидно исказује иницијативу. Тако сам вам одговарао и на испитима. Тврдим вам: Поћорек сутра неће знати шта хоћу и шта могу. Ако је било шта запамтио из историје ратова, помутиће га неизвесност. Слушате ли ме?

Путник: Наставите, наставите.

Мишић: Бар дан и ноћ наш војник да не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје… Да може да потрчи уз брдо.

Путник: Још чињеница Мишићу, још!

Мишић: Јемчим вам главом: сада побеђује онај ко је мање гладан, ко може дуже да спава, ко брже може да истрчи на ћувик и дуже да маршује, дуже да остане на снегу.

Путник: Слушам вас. Имате ли још чињеница?

Мишић: Ко више верује у свог команданта и верује да га он чува и брине за њега. У овим бојевима одолеће и надвладаће војник који није очајник. Онај који може да запева и да се нашали. Ко угледа жену. Ми смо дужни да то омогућимо нашој војсци. Чујете ли ме војводо?

Путник: Слушам вас пажљиво, наставите.

Živojin Mišić u Kolubarskoj bici

Мишић: Још ово имам да вам кажем: победиће онај ко има јаче положаје за напад. Онај што мање брани и што је гушћи. Ко је спреман одсудно да нападне. Што пре да нападне. А то ће бити Прва армија.

Путник: И то су вама чињенице на којима сте засновали своју судбоносну одлуку?

Мишић: Нисам ја само на чињеницама засновао своју одлуку.

Путник: Него, генерале?

Мишић: Него и на оном невидљивом, војводо. Оним што је вера и ризик.

Путник: А сада ми одговорите: шта ћемо ако вас Поћорек, као на Сувобору и Гукошима опет примора на оступање? Да ли сте ме чули?

Мишић: Ако ме и на то примора, у шта чврсто не верујем… ако ме под неким непредвиђеним околностима примора на повлачење, он ме не може приморати да бежим ка Крагујевцу, него ћу се ја бранити тако дуго док се остале армије у реду не повуку на нову одбрамбену линију.

Путник: То је тај ризик после кога следи предаја. Велики је то ризик, мој Мишићу. На њега имају право оне војсковође које у рату стављају лични циљ изнад циља народа и државе, који командују туђом војском и на туђој земљи.

Мишић: Једино ризиком командант може да потврди памет и моћ.

Путник: Мачку о реп ту мудрост. Такве ратоводствене поуке оставили су нам штапски писари.

Мишић: Нисам у то убеђен. Да бисмо се спасли, морамо учинити оно што је морање ове ноћи. Чујете ли ме?

Путник: Ви превиђате битан моменат. Како ће оволико и овако нагло повлачење Прве армије деловати на сасвим поколебан и растројен морал целе српске војске. Не помишљајте да нам се за двадесет четири часа могу да распу све три армије. И како ће вашу овакву одлуку примити команданти осталих армија. Мишићу, још није доцкан, одмах повуците наређење о повлачењу.

Мишић: То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу. Рекао сам што сам могао сада да кажем.

Путник: Рекао сам вам и ја што ми је дужност да вам кажем.

Мишић: Онда примите моју оставку на команду Првом армијом.

Путник: Зар вам је оставка аргумент за повлачење?

Мишић: Оставка ми је последње чиме пред трупама и Врховном командом могу да потврдим своју командантску одговорност. Немам друго.

Путник: Уцењујуете, немилосрдно уцењујете ноћас Живојине Мишићу. Подносите оставку јер сте сигурни да не смем да је усвојим.

Мишић: Ви ме добро познајете и знате да ја нисам човек који уцењује. А најмање официр који уцењује отаџбину. Оставком морам да повучем заклетву. Чујете ли ме?

Путник: Захтевам да ми најхитније писмено образложите своје одлуке о повлачењу Прве армије са сувоборске вододелнице.Чекам!

Мишић: Извршавам ваше наређење. Прочитаћу вам писмено образложење своје одлуке о повлачењу Прве армије на положаје Накучани – Таково – Семедреж.

Путник: Зар са Сувоборске греде чак на Семедреж? Па то је код Чачка.

Мишић: Чак на Семедреж зато што стати ближе нема никаквог тактичког смисла и користи. Једино оваквим дубоким повлачењем може се постићи жељени циљ, војводо!

Путник: Повући се до прилаза Чачку и Морави ви сматрате тактичким смислом? Оригиналном идејом?

Мишић: Да, војводо. Само ако имамо идеје које непријатељ не може предвидети ми не губимо рат. Јер смо неравноправни у свему знаном и осталом. Чујете ли ме?

Mapa Kolubarske bitke

Путник: Слушам. Да. Чекајте, поновите положај Моравске. Даље, даље. Је ли то све?

Мишић: То је и писмено. Ако се ово моје мишљење не усвоји, ја са себе скидам одговорност за последице. Јесте ли ме чули војводо? Јесте ли ме чули питам? Хало! Хало! Ко је прекинуо везу? Дајте ми везу? Зовем начелника Врховне команде. Хало, Врховна команда! Зашто се не јавља? Хало! Зашто се не јавља? Зовем војводу Путника. Како се не јавља? Зашто? Неће да се јави? Пас га његов, неће да се јави. Да га пас кашљиви. Маторо оклевало.

Живко Павловић, помоћник војводе Путника: Молим команданта Прве армије.

Мишић: Шта још хоћете од мене?

Павловић: Да вам саопштим да је војвода Путник одобрио повлачење Прве армије на положаје северозападно од Горњег Милановца. Али се ваша линија на левом крилу мења. Слаба вам је веза и сарадња са Ужичком војском. За који час саопштићу вам исправку Врховне команде.

Мишић: У здравље, Врховна командо!

   

Извор србијаданас

Запратите нас
  •  
    464
    Shares
  • 463
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  

Фејсбук коментари

1 thought on “Ја не служим краљеве, нити политичарима држим скуте – Војвода Живојин Мишић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *