ЈАСЕНОВАЦ И СРЕБРЕНИЧКИ МИТ- Аутентична књига о српским стратиштима, Биљана Живковић

ЈАСЕНОВАЦ И СРЕБРЕНИЧКИ МИТ- Аутентична књига о српским стратиштима, Биљана Живковић

Злочини над србима Књиге
Поделите
  • 384
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    384
    Shares
   

ЈАСЕНОВАЦ И СРЕБРЕНИЧКИ МИТ- Аутентична књига о српским стратиштима, Биљана Живковић

АУТЕНТИЧНА КЊИГА О СРПСКИМ СТРАТИШТИМА

 

 

ЈАСЕНОВАЦ И СРЕБРЕНИЧКИ МИТ

 

 

Биљана Живковић

 

ИЗДАВАЧИ:

Институт за истраживања српских страдања у 20. веку

 

 

Хришћанска Мисао

 

 

Београд

2011

Предговор

 

 

Да и у нашем времену, окруњеном глобалистичком идеологијом америчког и европског политиканства, има новинара који не пате од моралне лености и који чувају достојанство своје струке, сведочи и књига Биљане Живковић. Конципирана од текстова који су сведочанство како политичке патологије, тако и масовне социопатске помаме, књига „Јасеновац и сребренички мит“ се претворила у анатомију савремене изопачене друштвене збиље, са једне, и моралну хрестоматију, са друге стране.

1.

Ко и зашто прећуткује Јасеновац и форсира сребренички мит јасно је после увида у шест текстова ове потресне сторије о српском мартиријуму и о пакленицима. Слику политичког патохуманизма, који све подређује моћи и прагматизму, још језивијом чине сазнања да је у погрому хрватских усташа над Србима учествовао и велики број припадника хрватског клера.

У „Документима о протународном раду…“, Јожа Хорват и Зденко Штамбук наводе 427 црквених злочинаца, док је Гојо Ристе Дакина за књигу „Буди католик или умри“ пронашао 977 католичких свештеника који су сарађивали са усташама. Милан Булајић је тај број, по истраживању, повећао на 1.171, а Америчка комисија за утврђивање злочина изишла са податком о 1.400 припадника хрватског римокатоличког клера који су помагали Павелићу и Степинцу, како би Хрватство уздигли у сам врх бестијаријума.

Пије XII је сатрапа Павелића благосиљао „на почетку његове језиве каријере, у њеном току и на самртној постељи“. (К. Дешнер, „Политика римских папа у 20. веку“, књ. 2, стр. 154). Папа се није оглашавао поводом холокауста над Србима – али се зато огласио 2. јуна 1945. због „туговања“ услед комунистичких убистава „свештеника… из Словеније и Хрватске“.

Папа Пачели (алијас Пије XII) није видео ништа лоше у томе што је „практикујући католик“ Анте Павелић, у доба монструм-државе НДХ (1941-1945), по писању Хермана Нојбахера на најмонструознији начин побио 750.000, а по сведочењу генерал-мајора СС трупа Ернста Фика око 700.000 Срба, нити што је целокупну имовину СПЦ у Хрватској присвојила римокатоличка црква. Колико је тачно уморено невиних људи у овој монструм-држави тешко да ће икада бити утврђено, иако у својој књизи „Ватикан и Други светски рат“ М. М. Шеинман преноси један податак по коме је број ликвидираних Срба „око 800.000“. Ове застрашујуће цифре су ваљда једини разлог што је Авро Манхатан, култни писац о Ватикану и аутор чије су књиге доживеле преко педесет издања, закључио да је „Павелићево животно дело стварање једне од најокрутнијих фашистичких тиранија која је икад осрамотила Европу“.

Еуђенио Пачели се није оглашавао о зверствима и клању „у католичкој великој Хрватској“ у којој је трајао лов на Србе, Јевреје и Цигане. Валови мржње, садизма и незапамћених ритуалних убистава једини је знак његове духовне деце која су учинила да су се „реке Хрватске и Босне мастиле од српске крви“ (Маурицио Баси). Он је у свему имао разумевања за став фрањевачког фратра и гувернера Шимића, а који  је овај сажео у две реченице: „Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм“. То у свом поверљивом извештају тврди и командант окупиране Србије генерал Бадер, истичући како „Хрвати, без сумње, настоје да цело српско становништво униште“.

Зар онда чуди што је из немачког посланства у Београду, још 16. септембра 1942, Феликс Бенцлер обавештавао Министарство иностраних послова: „Од оснивања те државе (НДХ) до данашњег дана, уз опрезне процене, више стотина хиљада Срба коштало је живота“. Истовремено, генерал-пуковник Александар Лер констатује „да је уморено око 400.000 према усташким наводима“. И у својој књизи „Југославија на вратима“, Енцо Каталди, такође, сматра да је „покољ Срба од стране Хрвата, између 1941. и 1942, достигао 356.000 православних жртава и неколико хиљада Јевреја“.

Макар што су хрватски србофобични  католици поклали око 110.000 деце у за њих отвореним „посебним логорима“: Метајна на Пагу, Јабланац, Млака, Јадовно, Горња Ријека, Јасеновац, Стара Градишка, Брочић, Јастребарско, Сисак – папа Пачели као човек „светодуховске речитости“ потпуно се оглушио и о овај јединствени бестијаријум у историји Европе. То је и разлог што се Ватикан не може ослободити од одговорности за део сопствене патобиографије, баш како што се ни Американци не могу ослободити одговорности за програмирани рат против Срба током 1991-1995. године.

Они су најодговорнији за етничко чишћење Срба у Хрватској и гашење Републике Српске Крајине 1995, директно саучесништво, и поред постојећег ембарга, у наоружању муслимана у Босни и уништавање око2.000 српских села (М.Иванишевић.„Српска згаришта сребреничког краја”) по принципу „спржене земље“, и главни политички лобиста Шиптара на Косову и Метохији – под чијим се надзором, и поред Резолуције 1244 Савета безбедности УН 1999, успоставила расистичка политика чије се дивљаштво огледа у цивилизацијски поражавајућим бројкама. Од 1999. до 2011. са Косова и Метохије је протерано око 300.000 Срба, изведено 7. 050 напада на Србе, 935 њих је убијено, а не зна се судбина за 1.811 отетих; срушено је 156 православних богомоља, уништено 256 гробаља, покрадено више од 10.000 икона, а 7.240 српских надгробних споменика потпуно разорено.

2.

Потресна сведочења Зорке Делић – Скиба и Смиље Тишме, у књизи „Јасеновац и сребренички мит“, у ствари су стигматичне сторије о прекинутом детињству. Уједно, то су и оптужујућа сведочанства о прераном одрастању, испуњеним кошмаром који никада неће избледети у сећању на дане које су провеле у хрватским концлогорима „независне монструм-државе“.

Довољно је упоредити изјаве Зорке Делић, даване различитим поводима, па схватити како се живот у паклу селио у смењивању обезнађеног страха и свенових траума. Зато и није могуће у једној изјави све рећи, емоције не досежу до јединствене целине, па су различити детаљи-допуне најтачнија потврда пакла у коме се детиња душа, као и свака друга, нашла. Само у том психоаналитичком кључу могуће је разумети, на пример, изјаву коју је Зорка Делић дала др Млану Булајићу (за књигу „Усташки злочини геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. године“) и наводе изнете у интервјуу за ревију „Печат“ (заступљен у књизи „Јасеновац и сребренички мит“).

Какав је био земни крај малених и невиних несрећника и шта су деца у нељудским условима преживљавала, и са чиме су се суочавала, потврђују и друга сведочења. Салваторе Лои, потпоручник италијанске војске у Лици (аутор књиге „Југославија 1941“), описујући стравично оргијање хрватских усташа у Грачацу, и убијање родитеља па деце, записао је: „Брујање и урликање задовољства пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било ништа сем физичке фигуре“ (Che mei croati di umano non vi era che la figura fisica, p. 71).

Марија Чизмак, затвореница у злогласној староградишкој Кули, испричала је, 1945. Јани Кох шта се дешавало са децом коју су усташе одвукле на таван… „Карамарко је их клао тако да је сваком заринуо оштрицу дубоко у грло… а набодено на нож крвник би дијете треснуо куд би стигао… Мању дјецу Орешковић је давио рукама или их је прихватио за ноге и ударао њима два до три пута о греду тавана. Крв и мозак циједили су се низ таванице… а најстрашније је било што су сву ту болесну дјецу клали пред очима оних здравих, која су чекала да дођу на ред“.

Један од најмонструознијих злочина догодио се у подкозарачком селу Драксенић. Крвници су, 13. и 14. јануара 1942, извршили масакр у сеоској цркви над 208 житеља, међу којима је било 85 деце. Преживели сведоци, Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић описују стравичне призоре: „Марти Врнић су биле прорезане обе дојке и кроз њих провучене ручице њене деце, везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, њено дете…“ Највећи број тела и лобања су били у тој мери деформисана да нису могла да се препознају, па је локални свештеник сакупио мозак расут по црквеном поду и сахранио испод олтара.

Јуна месеца 1942. хрватске усташе су на Кордуну, у шуми Машвина, поређале на пропланку двадесеторо „дјеце, до једне године… Дјеца су поређана у коло – ножице према унутра а главице према ван… Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, пререзано ножем испод врата“ (Страхиња Курдулија: „Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945.“).

Ни ова, нити слична ритуална убиства нису дирнула молитвено срце папе Пачелија који је као гесло свог понтификата прогласио миротворство: Opus Iustitiae Pax (Мир је дело правде). Овај „немачки папа“ и нежни молитвеник који се од баварске опатице Паскалине Ленард (са надимком „La Papessa“) није одвајао до краја живота, најзаслужнији је за зближавање Хитлерове Немачке и Ватикана, те не чуди што је нацистичка штампа одушевљено пропратила, 1939, његов избор за папу.

Папа Пачели (алијас Пије XII) веровао је у моћ силе, месијанско провиђење и аријевски мистицизам. За то је имао више разлога (од мржње према Словенима до папске непогрешивости), изнад свега теоантрополошки, који је он превише идеологизовао, претварајући га у антикомунистичко уверење. Најзад, Еуђеније Пачели је најзаслужнији што је 29. октобра 1933. Хосе Антонио Примо де Ривера основао фашистичку партију Шпаније (Falange Española), коју су помагали Хитлер, језуити и Мусолини.

Иако се, током Другог светског рата, није у свему слагао са италијанским фашистима (појединци су се, попут генерала Александра Лузијанија, због ритуалних убистава од стране верних савезника Хрвата, обраћали Мусолинију устрашени да ће „на савест Италије и наше културе пасти неизбрисива мрља ако не будемо спречили да се нама припише како подржавамо безакоње“) дубоко је веровао у више законе који налажу преверавање Срба, сматрао да су заслужили казну и због одбијања Конкордата, 1935, јер попут правих варвара не схватају да је глас времена глас Бога (Vox tempоris vox Dei).

Овог принципа, папска црква се држи и данас и због њега се на Србе и у садашњем комплоту моћи и нових савеза сручила ватиканско-немачко-америчка казна. Иако то данас није тешко уочити, јасно је да се, попут ватиканског патобиографског рецидива, Србима враћа претња коју је управо Еуђенио Пачели изговорио у конзисторију децембра 1937. Пачели је тада (као државни секретар Пија XI и творац Конкордата) православним Србима упутио пророчку опомену: „Долази дан када неће бити мали број оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодушно и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио њиховој земљи“. Без сумње, папско начело Vox tempоris vox Dei то јест да је глас времена глас Бога (што у ватиканској граматици у ствари значи да је глас моћних глас Бога) Срби и овога пута тумаче различито од курије и папофила, увек спремних за нови крсташки поход.

   

3.

Организатор холокауста над Србима 1941-1945. (што се поновило у бенигној форми педесет година касније) седео је у Ватикану док су извршиоци били оримљени Хрвати, уз помоћ муслимана као „цвијета хрватства“. Бискуп бањалучки, Јово Гарић, у писму од новембра 1941. наводи како су „муслимани извршили акте неописаног дивљаштва према јадном православном становништву“(!). С друге стране Авро Манхатан (у књизи „Католички терор данас“) цитира један део из меморандума официра који је послат „да заштити православне Србе од ужасних хрватских покоља“ августа 1941: „За све време нашег путовања у правцу брда Јавор близу Сребренице и Озрена, сва српска села на која смо наишли била су потпуно напуштена. Али у кућама смо често пута налазили целу фамилију заклану. Чак смо наилазили на бурад пуну крви. У селима између Власенице и Кладња пронашли смо децу набијену на колац са њиховим малим удовима, згрченим од бола као да су инсекти били залепљени шпенадлама“.

Биланс те србофобије (коју Анте Павелић с поносом истиче: „Заједничка идеологија коју исповедамо запечаћена је у Риму“) забележили су и италијански војници, фотографишући Хрвате са два ланца језика и очију око врата. Сцену, „са корпом од ’врбовог прућа‘ на столу описује и Курцио Малапарте“ на чије питање Павелић усхитно одговара: „Поклон мојих верних усташа. Двадесет кила људских очију“.

Ову врсту фанатизма поновиће и Туђманови бојовници 1991-1995. попут Манде Матић, припаднице Збора народне гарде Републике Хрватске (ZNG RH). Заробљена је у Вуковару, 1991, а у својој изјави признала да је убила већи број југословенских војника, „можда десет“, и једно дете, „од  десет једанаест година… Заклала сам га испред његове куће у Козарачкој улици“. Њен порив за убијањем особа које јој нису скривиле усмеравао је католички свештеник у њеном селу Штитару: „Говорио би: они (Срби) морају бити уништени, убијени, заклани. На свакој миси је понављао: То нису људи… Нека већ једном нестану са овог поднебља“.

Бројни подаци потврђују суморан и фанатизован карактер Анте Павелића, тако да се и све монструозне сцене уклапају у слику хрватске војне беспризорности. „Већ за првих осам месеци клерофашистичког режима“ (К. Дешнер) број усташких жртава достигао је цифру од 350.000 уморених на начин који је до тог тренутка људском уму био апсолутно стран.

Благослов Ватикана лебдео је над уморенима, као заштитни знак Божијег посланства Поглавникових и Степинчевих усташа. Био је то крсташки обрачун са шизматицима које није спасавало ни мирење са насилном променом вере. Уосталом, усташе су се држале принципа, заједно са браћом у Христу, безочним фрањевцима, да ново крштење и прелазак у нову веру спасава душу, а не и тело.

Како су завршавали представници СПЦ прецизно сведоче мучења преко 500 православних свештеника и српских епископа. Осамдесетогодишњи сарајевски митрополит  Петар Зимоњић је био удављен, шездесетседмогодишњем епископу из Бањалуке, Платону Јовановићу, потковали су ноге, па њему и свештенику Душану Суботићу, док им је на грудима горела ватра, ископали очи и одрезали нос и уши… У Загребу, где су резидирали католички примас Степинац и папски легат Марконе – мучили су православног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума.

Стотине мостарских Срба везали су жицом, стрељали и побацали у Неретву, као што су то радили и са Србима поред река Уне и Саве. „У бјеловарском срезу усташе су 28. априла 1941. наредиле свештенику Божину и учитељу Ивановићу“ да са групом од 250 мушкараца и жена „ископају јаму, везали им руке и живе их сахранили“ (К. Дешнер, „Политика римских папа“, књ. 2, одељак – Пије XII). Већ у јулу 1941. хрватске „отеловљене сатане“, усташе, „убиле су у црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских мушкараца, жена и деце“ (К. Дешнер). У Загребу су на јавним местима висили натписи: „Забрањен приступ Србима, Жидовима, Циганима и псима“. Срби су носили плаву траку са словом „П“ (православац) или црвену на којој је писало „Serben“.

Папин божански благослов није умањио читаве архиве италијанских и немачких документа о беспризорним и масовним злочинима Хрвата. Ни порука папина, јула 1943, изречена пред усташким министром Синчићем – када је хвалио Хрвате „као народ добрих католика“ – не може умањити чињеницу да су у НДХ (која је заузимала 102.000 квадратних километара – односно две петинеКраљевине Југославије) хрватски џелати папофили починили бестидан погром православних Срба. По специјалном посланику немачког Министарства иностраних послова, Херману Нојбахеру, „на основу извештаја који су допрли до мене ценим да је број оних који су голоруки поклани три четвртине  милиона“ (К. Дешнер).

Како је Други светски рат одмицао то је и бестијални план папе Пачелија сплашњавао. Осовина Рим – Берлин није више обећавала злочиначку сигурност. У то време, Американци већ увелико започињу разговоре са папом о дистанцирању од Хитлера, уцењујући га злочинима над Јеврејима, Србима и Циганима – од којих се он никада није оградио. То су преговори које је водио познати амерички индустријалац Мајрон К. Тејлор који је „до 1944. године седам пута био у краћим или дужим посетама Риму“. Папа се с тугом одвојио од својих истомишљеника, али није губио из вида да папство мора бити на страни моћи  и утицаја. Зато Пије XII у свом телеграму Рузвелту 19. јуна 1944, истиче сродност између идеала хришћанства и америчке демократије. Био је то, у ствари, почетак који је обећавао, јер папа „преузима улогу коју му је наменио светски капитал“ и пристаје на „реконструкцију“ Ватикана.

У новој брижности за папократију, Американци који немају своје светитеље исхитрено добијају, 1946, за своја четири надбискупа кардиналске шешире, а у ватиканске фондове почиње да пристиже прилив од проверених пријатеља: 18 одсто од Немачке и 35 одсто од Америке. Проширење алијансе (Вашингтон – Рим – Берлин), међутим, није имало за циљ једино успостављање новог поретка света, већ и прекрајање историје. Нацистички и папократски злочини се, у име политичке етике и будућег тријумфализма, гурају у историјски депо, па није чудо што се римокатоличка SUMA INIURIA административно адактира. Тако и Пачелијева фабрика смрти, Јасеновац, нестаје у магли патобиографског прагматизма.

Чини се да су то били једини разлози што се, на почетку успостављања новог поретка света, „Хитлеров заменик армијског бискупа, Вертман“, од 1952, активно укључивао у „војно душебрижништво Савезне војске“, као што је реинкарниран и папски конкордат са Хитлером из 1933. одлуком немачког Савезног уставног суда 1957. године, чиме је обезбеђено његово даље важење. Да би се папа уверио како Американци на њега веома озбиљно рачунају, некадашњи министар одбране, Штраус (који је сарађивао са армијским бискупом САД, Спелманом) – „заједно је са католичким бискупом савезне војске, Венделом, предузео заједничко ходочашће до Мајке Божије у Лурду“. На тај су начин „војнички сусрети НАТО“ и међународни католички сусрети војника прерасли у евроатлантску традицију.

Папски римокатолички Кремљ, који се уградио у темеље најјезивијег државног уређења, фашистичког и нацистичког, одмах се, крахом овог крволочног мастодонта престројио под амерички војни шињел. То је и разлог што Ватикан није, у име Христа и хришћанства, мира и људских права, реаговао против немачког неомилитаризма. Наиме, иако су САД марта 1946. донеле „Закон о ослобађању од националсоцијализма и милитаризма и изводиле свој циркус денацификације, са нарочитим поштеђивањем највећих кољача, немачких генерала“ (К. Дешнер, „Политика римских папа“, књ. 2, стр 247) – оне су бригу за немачку војну душу показале већ 9. априла 1947, када су донеле одлуку о поновном наоружавању Немачке.

4.

Малобројни истраживачи који су се бавили проучавањем феномена србофобије (Ани Лакроа Риз у својој књизи „Ватикан…“ истиче ту свепостојећу трауму римских папа) и растућом потребом злочиначке помаме нашли су своје место у књизи „Јасеновац и сребренички мит“. Прилози др Србољуба Живановића (који децидно тврди да геноцид над Србима није почео са Јасеновцем, нити је завршен са Јасеновцем), Лазара Лукајића (који давнашњи циљ Ватикана види у оствареном историјском спајању Босне и Хрватске) и Миливоја Иванишевића (који тачно уочава да за муслимане и њихови ментори не знају како да фалсификате претворе у доказе) – на надмоћан начин фактор истине уносе у феномен истине под забраном.

Америкаци су, наиме, успоставили посебне везе са папском црквом (од 1939. преко индустријалца Мајрона Тејлора, од 1941. ту су уз Тејлора њујоршки надбискуп Спелман и бискуп Флориде, Херли) стављајући акценат на масовну депортацију и ликвидацију Јевреја. Али и – захваљујући америчком посланику код краљевске југословенске владе у Лондону – сатирање 400.000 Срба до половине 1942. године. Најзад, америчко-ватиканска сарадња је окруњена 1946. реконструкцијом Ватикана, у коју је уложено четири милијарде долара. По принципу спојених судова ова сарадња је требало да задовољи обе стране, па се у ту погодбу одлично уклопио Gustav Hilger, Хитлеров службеник у Министарству иностраних послова.

Кристија Дивор / Christian Dewar у књизи „Порекло фашизма у САД“ (The Origins of Fascism in the United States) тврди за Хилгера да је био водеће лице задужено „за везу са СС јединицама за ликвидацију“ (Einsatzgruppen) које су побиле хиљаде Срба и Јевреја. У ствари, Хигер је егзекуторима погрома обезбеђивао измену боравка на новим дестинацијама како би им се заметнуо сваки траг.

По струци инжењер, Хилгер је био преводилац од поверења (рођен је у царистичкој Русији, 1886, у Москви) у односима између Рибентропа и Молотова, односно Хитлера и Стаљина. После предаје у Салцбургу, депортован је 19. маја 1945. у САД (Fort Meade) и од тада је његово конспиративно име било Stephen H. Holcomb а потом Arthur T. Latter од 1950, од када ради за CIA-у и State Department. На тако важном месту, најзаслужнији је за заустављање преиспитивања злочина у Јасеновцу и очување папске екстратериторијалности, када су у питању злочини који су се одвијали уз благослов ватиканског првосвештеника.

У истом кључу анатомије патобиографије европског и америчког новог поретка јављају се исти они политички апетити који су красили осовину Рим – Берлин. То је и разлог што је уложен велики идеолошко-медијски напор да се и „Случај Сребреница“ претвори у оптужницу свеукупног српског народа. Међутим, манипулисање похрањенима у Сребреници (срамно и бестидно се лицитирало са 16.000, 14, 12, 10, па 8.000 мртвих) претворило је овај „случај“ у амерички бошњачки мит. Уједно то  је и начин  да се питање програмираног распада Друге Југославије отпреми  у далеку историју, а одговорност нове алијансе (Вешингтон – Рим – Берлин) одгурне у политичку и моралну маглу.

Сребреница је највећа и најбоље упакована политичка лаж XX века. Зато у мезарју у Поточарима почива 2.500 побијених (што је такође подложно преиспитивању), иако медији и даље оперишу са цифром од 8.000 жртава??

Није ли још Филип Корвин, представник УН у Босни и Херцеговини, дао до знања да је било лицитирања сребреничким жртвама. Он је изјављивао више пута како  је чак и цифра од 7.000 побијених, са којом се често „барата у међународној заједници – једно неодрживо претеривање“!

Такође, Ричард Голдстон, тужилац Трибунала у Хагу је, поводом Сребренице, „окарактерисао квалитет обавештајних података које су доставиле САД – разочаравајућим“. Штавише, Голдстон је  додатно тражио (што је потврдио и новинару Андреасу Цумаху 30. новембра 1995) од Клинтонове администрације допунске информације о Сребреници – али се „вратио из Вашингтона празних руку“.

Као утваре, протежери нове глобалистичке и лихварске утопије владају из сенке, окружени сектама, невладиним организацијама као пошастима наступајућег трећег миленијума и доусавршаваном езотеријом која је прешла пут од жудње темплара и масона да открију „златну грану“ – до банкократије као идеалног модела владавине. Разумљиво да ће припадници ове алијансе учинити све да истина о српском мартиријуму не дође у јавност, па њој жртвују и најновију поражавајућу истину да је највећи број жртава (8.225, иако не и коначан) у рату 1991-1995. сустигла страшна смрт у граду Сарајеву.

Напоменимо да је 1995. војска Републике Српске прошла кроз „50 села која су се налазила у заштићеној зони и никоме ни длака са главе није фалила“. Како су, пак, Срби пролазили у заштићеним зонама то говоре описи ратишта широм бивше Југославије, односно цифре и ритуални злочини које су хрватска или муслиманска војска чиниле у последњем индукованом сукобу. У том злочиначком импровизаријуму није необично да учесници у удруженом злочиначком подухвату живе од афера (Јасеновац) интернационализације измишљене приче (Сребреница) или одбране „истине“ – какав је случај са хрватским сисачким бискупом Владом Кошићем који тражи хитно укидање дипломатских односа са Србијом. Кошић је крајем септембра 2011, проповедајући пред представницима МУП-а поводом Дана полиције, додао да је необично да се „двадесет година после страшног зла које се обрушило на Хрватску – и суседну БИХ – и даље изокреће истина и покрећу оптужнице против бранитеља херојског града Вуковара, а за геноцид над српским народом“.

Ако политика, ма и у једном сегменту треба да служи хуманистичком идеалу онда Хрвати католици и муслимани Бошњаци треба да се ослободе наметнуте им холивудизиране биографије. Напросто, америчка истина о догађајима у Хрватској и Босни, као и о програмираном распаду Југославије, није ништа друго до лаж и плод једне профитне и расистичке политике. Према томе: докле год истина мртвих Срба и прогоњених Срба не постане истина живих Хрвата католика и муслимана Бошњака – дотле ће хрватска и бошњачка политичка садашњост бити препознатљива по томе што ју је сустигла политичка прошлост.

5.

Јасеновац  је мера српског молитвеног сећања, саборног достојанства распетог народа и истине која се не може замрачити глобалистичким „гмижућим фашизмом“ (Ноам Чомски). У историји савремене Европе и римокатоличке цркве овај хрватски логор (који чини комплекс засебних целина: Крапје, логор број 1; Брочице, логор 2; Циглана – 3; Кожара – 4; Уштице – 5; Млакве – 6; Стара Градишка – 7) и први логор и стратиште за децу у Другом светском рату – уз Метајну на Пагу, немогуће је истиснути из историје најмонструознијих злочина. Несумњиво, у том кључу се налази и огледа индивидуална и колективна историја не само усташке психопатологије, већ и знатног дела хрватског народа.

Као парадигма прошлости, Јасеновац је много више парадигма балканске и европске будућности. Свест о притајеној неизвесности је и главни разлог настанка књиге која је пред нама. Да нову садашњост не би сустигла прошлост Биљана Живковић је, бирајући жртве и сведоке истине, сачинила књигу достојну поштовања.

ПредрагР.Драгић Кијук

                                ЈАСЕНОВАЦ  

 

                                            

У небеско плаво утапа се мушки глас                                  

               Озбиљно и  скрушено изговара                                  

               ИМЕНА

               На српском стратишту свих времена.

               НЕМА

               Поворка живих корача

               Испод невидљивих сени.

               Поред тужне реке они

               ПЛАЧУ

               Највећом сузом на свету.  

 

На 63. годишњицу  – у походесенимапострадалих  у Јасеновачком  логору

СРБИЈА „НЕ СМЕ“ ДА ПАМТИ

АБРАМОВИЋ (НИКОЛА) АНА, Старо Село, Сисак, Српкиња, АБРАМОВИЋ (СТОЈАН) АНА, Бјелник, Петриња, Српкиња, АБУТОВИЋ (МАРКО) ЉУБОМИР, Лакташи, Србин, АЦАН (ЈОВО) ПЕТАР, Бранешци, Пакрац, Србин… АЦКЕТА (ЈАКОВ) КАТА, Вировитица, Српкиња, АЋИМОВИЋ (ТОДОР) ЦВИЈЕТА, Било Поље, Ливно, Српкиња, АДАМОВИЋ (МИТАР) ДРАГАН, Доњи Волар, Приједор, Србин, АДАМОВИЋ (СИМО) ЈЕФТО, Доњи Волар, Приједор,  Србин… одјекује у  Спомен – комплексу „Јасеновац“ овог пролећног дана. Од раног јутра, за свако име пострадалог у усташком логору по минут ћутања. И тако све док траје комеморативна манифестација. Долином Саве одлази у небо мушки озбиљан глас…

Топао, скоро летњи дан у Јасеновцу, најгорем и најцрњем српском стратишту у Независној Држави Хрватској, где је зверски убијено преко 700.000 наших сународника и на десетине хиљада Рома, Јевреја, муслимана… Долина Саве, која је пре 63 године немилосрдно носила лешеве, кад нису били закопавани. Тела других очајника, затрпавана су у јаме, спаљивана или су од њихових костију ницале – велике хумке. Они којима је смрт била једини спас од свакодневних мучења и ужасних слика апокалипсе, данас почивају испод насипа.

На 63. годишњицу – комеморација. Одавање почасти свим пострадалим  у  јасеновачком  логору. Непрегледна  колона, већином потомака убијених, искасапљених, мучених глађу и патолошком мржњом црних униформи хрватских војника. Невиних људи, жена, стараца и деце. Ово паклено гротло прогутало је преко 20.000 дечјих живота. Преживелих је све мање. Остадоше  само  они  који су у логору смрти тада били деца. У Београду их је свега 340, сада стараца, онда махом српске сирочади. Догађају су присуствовали и хрватски политичари на челу са Стјепаном Месићем, председником Републике Хрватске. Председник Србије, међутим, није био присутан на комеморацији – био је спречен припремама за одлазак у Луксембург и Охрид, те због консултација са Хавијером Соланом.

Присутнима су се обратили представници Рома, Зорица Стипетић, председница савета Спомен – подручја Јасеновац, члан савета и СПЈ, Иван Фумић и други хрватски политичари. Оно што је парадоксално, будући да је у логору убијено највише Срба, јесте чињеница да се нико од високих званичника Србије није обратио посетиоцима.

Није ни могао, јер осим једног изасланика из српског министарства, више нико није био ни присутан у Јасеновцу. Председник Републике Хрватске, Стјепан Месић, обратио се хиљадама придошлих, чак послао поруку у свет.

Зашто нико од актуелних политичара из Србије није дошао? – питали смо Месића.

– Нисам са том чињеницом детаљно, или боље да кажем, уопште упознат. Знам, да је био један званични представник неког вашег министарства. Лично нисам био ангажован да правим протокол комеморације у Јасеновцу, нити да позивам госте са стране. Најбоље је да питате организатора, или некога од званичних представника Србије. То нико у демократској Хрватској, будите сигурни, није осујетио – одговорио је први човек Хрватске.

Није се појавио ни Тадић, ни Коштуница. Утисак је да их је овде српски народ очекивао.

Колона тишине… Од Меморијалног центра ходају људи уз саму обалу Саве.  Корачају,  прелазе преко насипа. У немом вијугавом поход ничком путу, седих глава, старачких несигурних корака, погледа упртих у траву, пролазе поред великих округлих зелених хумки, које личе на брдашца. Иду и млади. Изненађујуће их је много. Тек да својим присуством покажу да нису заборавили на претке. На хиљаде је људи.

А тек по која прозборена реч. Човеков ум просто не може да схвати да су злочинци на том месту погубили цео један велики град, или неку мању покрајину. Крајолици су окупани светлошћу, негованим зеленим површинама, али сенке убијених  вам не дају да се дивите лепоти, нити да се опустите.  Ледена  језа прође човеку кроз тело када се суочи са дугим насипима – гробницама.

Једна старина Здравко М, из Славонског Брода, који је у Јасеновцу био дете логораш, у црном усташком казамату изгубио је три брата, две сестре, мајку, оца и тетку.  Рече тихо, у пролазу, да су испод сваког од тих насипа, поред  велике  реке која памти сва зла и  страшне несреће – кости паћеника. Кости мученика српских. Силазимо са насипа, са осећањем да газимо по нечем светом. Посматрамо огромне зеленкасте хумке… Ироније ли, споменик, а „цвет“ жртвама. Размишљамо, коме ли је пало на памет да то буде цвет, а не – највећа суза на свету.

У благој удолини расејана малена језера. Мочварно је тле. Терен је због близине велике реке прилично подводан, тако да повремено корачамо кроз водом орошену траву. Венци, природно цвеће, натписи, по која суза. Људи повијених рамена, као да су се, овде у Јасеновцу, претворили у сенке. Сјединила их  је заједничка трагедија. Са десне стране на колосеку, постављена  је стара композиција, локомотива и дрвени вагони. Само је то од трагова усташког злочина остало. Све затрто. У траву претворено. У непрегледној колони тишине, изгледа да је највише младих. Пристигли су из свих крајева, из места одакле је ратни вихор давно одувао њихове баке, или деде. Ако су којим случајем и преживела, деца Јасеновца су живот настављала у домовима за сирочад. Ту су учили да воле своју земљу, живот и – човека.

Питамо се, идући колоном без краја, која би још држава у свету, попут Србије, након 63 године седела скрштених руку; како тим политичарима који мисле да су свемогући може да буде мирна савест? Како нико од њих није дошао на помисао да је крајње време да се покрене прича о геноциду хрватске државе над Србима и то одавде, са овога места? Оно мало преосталих живих сведока актуелна власт у Србији нити прима, нити разуме. Нема се за то времена. Ко ће мртвима да се бави? А не знају да живи не могу ни корака, док мртви нису спокојни. У Јасеновцу, смрти у очи гледали су недужни. А брата најслађе „брат“ закла… Шта би проговорили мртви? Много је српских, ромских, јеврејских, муслиманских, па и хрватских породица. Превише и за књигу и филм…

– Нисмо ми ти који данас смањујемо жртве. Како може бити  исто – неколико десетина хиљада,  и 700. 000 убијених ?! А није искључено да  их је било и много више! То српски политичари данас не смеју ни да кажу, ни да помисле, да не би „случајно” пореметили добросуседске односе са „демократском“ Хрватском! И ко зна да ли би се то ЕУ свидело!

Била сам двогодишње дете, када сам из Јасеновца, неком срећом, одведена у прихватилиште, па ме је усвојила загребачка породица Фистрић.  Даница и Стјепан Фистрић били су  добри људи, трудили су се да ми замене родитеље. Изгубила сам оца, три стрица, мајку, деду и баку. Тек 1982. године успела сам  да пронађем  три  сестре и брата који су, такође, били у Јасеновцу и преживели неким чудом – прену нас из размишљања времешна Бригита Кнежевић, председник београдског Удружења заточеника Јасеновца.

До ње стамено корача старина Остоја Слијепчевић, из Туријака, код Босанске Градишке. Сада живи у српској престоници. Присећа се црних, трагичних година.

– У кући нас је било деветоро. Све је Јасеновац прогутао, осим мене и оца Душана. И њега би хрватски војници убили, али је транспортован у немачки логор.  Када се рат завршио, нашао ме. Сви остали су убијени. Сестра Даница, имала је дванаест година – наглавачке је 1942. бачена у пећ. Петогодишњи брат Михајло уморен је глађу. Мајка Стоја је у логору умрла на порођају, а за њом још један брат. Имао сам тада само осам година. Још трагам за једином сестром, која је негде жива. Звала се Смиља. Ко зна како јој је сада име? – поверава нам се ова старина.

Људи којима је од раног детињства живот обележен јасеновачком голготом, лако се исповедају, отварају душу. Прилазе сами и говоре. Као да у вама виде род. Ваљда зато што свога немају, и у свакој људскости препознају „понешто“ од ближњих.

Судбина Остоје Дрвенице, из Панчева, је потресна.

– Од шире породице осморо је Јасеновац прогутао. Остао сам само ја. У смрт су отерали старијег брата Николу од тринаест година и малу Љубицу. Још није била навршила четврту. И мајка и деда овде скончаше. Отац је погинуо у Славонском Броду од бомбардовања. Мене су депортовали у овај логор 1944, а тврде да те године није било депортовања. Ја сам живи сведок њихове лажи. Само, нема ко да ме чује!– поручује Остоја.

Дан окупан светлошћу. Сунце усијало. Венци се полажу. Хрватски званичници одлазе са места највећег злочина својих сународника. Али, ипак су дошли. Неки и људску реч проговорили. Они најважнији по диктату, гламурозно да задовоље високе европске стандарде о демократском уређењу. Сјатили се новинари и, ироније ли, највише се гурају око Месића, као да је он највећа жртва. Мало ко је српски народ поменуо. Мало њих се и прекрстило са три прста. А таквих – беше највише. Ваљда не смеју, да се не препозна да су Срби, православци. У небо без облака утапа се мушки озбиљан глас који још прозива мртве…

Ако је до недавно важећа цифра од 700.000 убијених у комплексу смрти Јасеновац сада пала на 72.193, онда то значи да са историјском истином нешто озбиљно није у реду.

На комеморацији у Хрватској дали су нам књигу штампану 2007. године наслова „Јасеновац – појединачна жртва“.

Назив ове књиге  је недопустив, сматрају потомци жртава, јер, упозоравају они, жели да се створи утисак да је реч о неком хаотичном стратишту, а не о организованом  геноциду. Тврдити  да је реч о „појединачним жртвама“, класично је психолошко бежање од истине, које не  уважава  ни сведочења једног Курција Малапартеа. У Независној Држави Хрватској се апсолутно догодио геноцид над више народа, а пре свега над Србима.

Хрватски логор смрти, према подацима истраживања, радио је 1.337 дана, односно пуне четири године. Несрећне људе, жене, децу, старце убијали су невероватно брзим темпом, тако да је понекад у истом дану побијено и по више стотина мученика. Познато је признање монструозног злочина Љубе Милоша, да је за једну ноћ заклано више од хиљаду људи.

ВАСКРСЕЊЕ

 

ЗОРКЕ ДЕЛИЋ

Зорка Скиба из Крухара преживела јаму, клање, злогласни  логор за децу Јастребарско, победила судбину, надмудрила усташке злочинце

 

ПРКОСНО СМРТИ ГЛЕДАЛА У ОЧИ!

Ако бисмо покушали да опишемо живот 74-годишње Зорке Скиба из Копривне прве речи би биле – живи сведок  ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу – Јастребарског. Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши  оца и мајку, преживела је толико страхота које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима. Два пута је надмудрила сигурну смрт, али је маестрално  доскочила  и окорелим усташама. А била је дете. Деценијама је живела  са туђим наметнутим католичким идентитетом, све док није стасала, и постала „своја”. Поново се изборила за себе – Српкињу.Сада је Зорка постала наша национална, историјска  вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте  догађаје у Другом светском рату. И то до детаља. Зорка је, иначе, пензионисани професор математике, физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој,  дакле, ни високо стручно знање.

Гледамо у детиње искрене, а старачке очи.Осећамо сву тугу напаћене душе. Слушамо памћење и мудрост. За опомену! Зорка казује у почетку без суза и мирно. Само мајку, мајку у пламену када пробуди из сећања,  низ чисте образе крену незадрживи потоци. Сузе затим прогута, јер вели – ту је да казује, да се не заборави!

Разговор је за њу поново преживљавање црних година страдања.За нас је потресна прича која никога би оставила равнодушним.Упозорава нас да са перфидно наметнутим „случајем” Сребреница нипошто не смемо да се миримо.

– Злочин је оптужити наш народ који је један од најстрадалачкијих  у васељени. Криминално је и подмукло да Србе у геноцидни народ претварају исти они који су нас деценијама убијали, требили.Они који су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниједан Србин ма где био,  не сме да заборави. Морамо да се боримо – да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкој  НДХ творевини.Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знају они зашто то раде. Ако би којом несрећом Србија поклекла, за век векова ће бити поништене све јасеновачке и јастребарске жртве. Генерацијама које долазе чинимо страшну, неопростиву неправду! И то заувек! Јасеновачке жртве сада се смањују десеткују, а Србија – ћути! Треба знати и  колико је стотина хиљада наших жена и стараца страдало из БиХ у логорима, јамама. Мора да се зна да је, према неким показатељима, статистикама,  сваки други Хрват и муслиман у време НДХ, помагао на одређен  начин усташки покрет и убијање „србочетника бандита” и „србочетничке копилади”,  како су нас тих језивих година сви они називали!

То је недопустиво, ако поштујемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени  народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана који је 24. фебруара 1990. изјавио:„НДХ није била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа”. За паметног довољно! Званична Србија не сме да поклекне. Сад  би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватској. Јер, ко ће онда моћи уопше да им забрани да поново насрну на „геноцидне, злочиначке Србе”!?

Сећате се дана када се судбина на ужасан начин поиграла са Вама те несрећне 1941. године.

– Знате, постоје две боје које не волим.Од којих се стресем. Црна – усташка и црвена – за мене, ваљда, симбол српске проливене крви.То ме прати у стопу. Одмах, након оснивања НДХ 24. марта 1941,  а имала сам тада пет година, у моје родно село Крухари код Санског Моста у западној Босни, стигли су црни људи са црним унифорамам, црним пушкама –  усташе! Водио их је наш бивши слуга  Омер Алагић. Прстом је хрватским војницима показивао које су куће у селу – српске. Коју год је назначио та кућа би се убрзо нашла у пламену. Сећам се,  на крсну славу – Ђурђевдан у нашу кућу у којој је мој отац Драго Делић и мајка Драгица са  нас петоро деце дочекивао госте, кумове, уз славску свећу, жито, постављену трпезу, усташе су ушле уз псовке и све по столу и кући поразбијали. Отац их је замолио да то не раде и прибрано их позвао да седну и почасте се јер је то породична светковина. Усташе су биле изненађене таквом реакцијом и љутито су изашли, јер се Драго, ипак, није дао испровоцирати. У исто време усташе су се сукобиле са Србима  у селу Трмошња. Пуно Срба је тада рањено и убијено. Рањени су и неки  усташки злочинци. За одмазду су извели 27 Срба, међу њима десеторо Мидовића, сва моја ујчевина. Побили су их и повешали у парку и на тргу у Санском Мосту. Био је то први злочин хрватске војске после оснивања НДХ. Након тога уследило је саопштење да су присиљени то да учине,  јер је наводно један Србин пуцао на немачког војника. Међутим, касније сам трагала за документацијом. Немачки извори кажу да нема никаквих доказа да је у питању Србин, већ су оправдано сумњали да иза тог догађаја стоји Хрват. Дакле, хрватској војсци је само требао повод, и то  исконструисан. Почело је неумитно да се развејава страшно зло, невиђена мржња која је киптела из скоро сваког Хрвата, али и муслимана. Године страха и ужаса!

 Убрзо су ухапшени Ваш отац, стриц, деда… Више их никада нисте видели!

– Тог пролећа по свим селима, градовима одводили  су  муњевито угледне Србе, а потом и све друге мушке главе. Ухапсили су мог оца, стрица Душана, деде: Јована и мајчиног оца Теодора. Деда Теодора су ухапсили међу првима због тога што је био солунски добровољац. И нису се заустављали. Теодор је истог дана остао без браће Дмитра и Душана, синова Милана и Душана, а убрзо је страдала и моја мајка. Све су деда Теодору усташе побиле зато што је био Солунски ратник. Паклено време, када су земљом ходали људи без милости, уместо тога у њиховим  срцима царовала је змијска мржња. Тог страшног дана пристигла је усташка сатнија, хрватски војници из Загреба, званичног  назива „Анте Старчевић”. Водио их је озлоглашени  усташа Славко Дасовић. Да не заборавим, када су почетком  маја 1941. стигли у Сански Мост, само за три месеца од њихове зверске  руке  побијено је на стратиштима, јамама, логорима преко десет хиљада Срба. Подсећам вас, пред рат је у срезу Сански Мост било тридесет осам хиљада Срба, осамнаест хиљада муслимана и осам хиљада Хрвата. Сматра се да је сваки други Хрват и муслиман помагао у хапшењу или клању. На Илиндан, 2. августа само у једном дану око пет и по хиљада Срба бачено је у две ископане  јаме у Шушњару, на имању мог оца, у близини села. Мушкарце су звали да се јаве због неког пописа. Масовно су пунили затворе, школе, магазине. Тамо су их хрватски монструми мучили. Доцније сам сазнала од једне жене која је, такође, тада била у притвору, да је гледала како усташа наређује мом оцу и стрицу да се туку и један другом ломе руке и ноге. Они су се пуно  волели, сви смо срећно живели у великој газдинској заједничкој кући. И пре су пристали да иду у смрт заједно, него да један другог попреко погледају. Измасакрирани су бајонетима. Бачени су у јаму  Шушњар.

Као беспомоћно дете гледали сте како Ваша мртва мајка нестаје у пламену!

– У село је 2. августа стигао брат нашег слуге. Радио је у Гестапоу и био у СС Ханџар дивизији. Пре рата су из наше куће носили храну и све што им је за децу требало.Онда су све заборавили. Наша кућа била је на пропланку. Мајка га је прва видела. Пре тога су запалили све преостале сеоске куће. Мајка је остала са деветоро деце – нама,  и  децом од стрица Душана. Са бескрајном тугом предосећања вечног растанка благо, с пуно љубави нас је гледала. Никада нећу заборавити  умилни поглед моје мајке која нас љуби за вечност. Плакала је тихо. Ми смо пригушено јецали. Тешила нас је.  Све изљубила. Једва се растала од  деветомесечног Јовице кога је још дојила. Те дивне нежне руке. Никада више нисам осетила ту љубав: „Мили моји, молим вас, чувајте се и бежите у кукуруз! Драшко, сине, ти си најстарији, брини о свима њима, јер неће имати ко, ако се мени шта деси”. Биле су то последње мајчине речи. Нисмо још ни стигли да уђемо у велику њиву са високим кукурузима почели су да дивљају. Мајка је потрчала за нама. На несрећу вратила ју је рика животиња из наше штале која је, као и кућа, била у пламену. Имали смо пуно крава, коња, волова. Сећам се нашег црног  бика којим се отац поносио и редовно освајао награде на кориди под Грмечом. И данас чујем пуцкетање буктиње која све гута и рику животиња. Мајка је отворила врата штале да спаси животиње. Испред ње се одједном појавио бивши слуга. Грубо је гурнуо мајку. Пала је и посрћући устала и рекла му: „Омере, злотворе, шта нам то радиш? Врати ми мог мужа и девера, пуна су два месеца како си их одвео. Ко ће нашу децу да отхрани”!?

Уместо одговора хладнокрвно, са циничним осмехом испалио је метак мајци у главу. У чело, у висини очију. Пала је као покошена. Ми смо дрхтали и грцали. Пригушивали јецаје. Срце ми је јечало. Била сам избезумљена од шока, ужаса. На тренутак сам изгубила свест, нисам могла да дишем. Пресекла ме бука. Велика ужарена греда почела је да пада на нашу мртву мајку, која се претворила у буктињу. То је најтежи тренутак у мом животу! И данас заплачем као мало дете. Била нам је тако потребна. Све касније су били сурови дани оковани леденом мржњом. Није ми јасно како сам све преживела и како уопште постојим.

После мајчиног убиства морали сте вас деветоро да се спасавате.

– Омер је, то смо чули у кукурузишту, позвао усташе да крену у потрагу за нама. „Знам одлично ту породицу. Имају  деветоро ћетнићке копилади.У кукурузу су. Морамо их наћи и све преклати”!

Остало је нас деветоро сиротана: од стрица Душана најстарији син Драшко, имао је 14 лета,  Петар је напунио 11-ту, Славка девет и Рада три године. Моја рађена сестра Невенка 13, Дара 11, Миле 9 и ја пет година, а Јовица беба. Пред погибију мајка је последњи пут подојила Јовицу! Све дубље смо залазили у огромну њиву са кукурузима коју је отац са љубављу неговао. Чули смо како нас дозивају, прете, траже. Све је било добро док Јовица није почео да плаче. Дара му је чврсто затворила уста. Из дрхватих руку јој је испао неколико пута. Поново га је стегла да не би плакао. Све се стишало. Била је ноћ, језива августовска. Испред нас је изашла наша крава Шаруља. Она нас је касније хранила. Када смо је први пут помузли, хтели смо да нахранимо маленог Јовицу, али он је био мртав. Јецали смо сви. Ужасна ноћ. Спавали смо испод звезда у тужном дворишту у којем је догоревао наш дом.

Били сте сведоци ужаса једне ноћи у Санском Мосту.

– Почели смо да живимо живот омражених, прокужених. Живот бескућника. Морали смо да просимо. Обично Рада и ја. Славка је рекла да смо умиљате и да ће се неко на нас смиловати. Мало хлеба – очајно смо молиле. И данас чујем: „марш из дворишта”! Тако би нас дочекивали у муслиманским и хрватским кућама. Мало смо хране могли да скупимо. Спавали смо на тавану железничке станице у Санском Мосту. Једне ноћи чули смо плех-музику. И сад ми одзвања „Лили Марлен”. Хиљаде и хиљаде мушкараца, Срба кретало се тихо. Били су намучени. Нема колона без краја. Понадали смо се да ћемо видети оца, деде, или стрица. Нисмо тада знали да су већ мртви. Колона је ишла према Шушњару. Били су вазани један за другог. Руке преко рамена везане оштром жицом, тако да ако би један пао пререзао би врат другом. Све до зоре кораци, сенке смрти… Пред зору на крају колоне ишла су запрежна кола, са лопатама, кречом, натовареним маљевима, пијуцима. Па још један колона наших несрећника. Поред њих усташе, проклете. Срби су од батина, мучења били напола мртви. Питају се данас људи, како је могуће толики народ, сви здрави, отресити, паметни, зашто се нису супроставили том животињском усташком злу? Мало је оних који знају да Срби нису тек тако ишли под нож. Још у затвору, сваког дана, у колини стално им је понављано: „Уколико будете пружали било какав отпор, цела породица ће вам убрзо бити убијена”! Жртвовали су себе мислећи да тако чувају своју децу, родитеље, супруге, мајке, сестре. Нису јадници знали, ни слутили да је већина њих већ остала без породица.

Стицајем околности Драшко је био на Шушњару и тако био сведок усташког клања и бацања Срба у јаме!

– Видео је непрегледну колону Срба, младих, средовечних, старих. Неке је препознао из Крухара, неке из оближњих села. Две огромне јаме већ су биле ископане и припремљене. На имању мог оца. У жасно је то  сазнање! Муслимани су ископали  јаме за Србе. Унезверен Драшко посматрао је кришом како наш комшија Дино Вранић бајонетом убија људе. Са великим апетитом је набијао српске бебе на бајонет. По томе је касније постао озлоглашен. На тај начин су завршили моја стрина и њена беба. Придружио му се и Хрват Виктор Туњић, усташа који је касније „мирне савести” побегао у САД. Наравно да титоистичка власт касније није ништа учинила да буде враћен и кажњен. Драшко је гледао како маљем из све снаге ударе човека. И тако сатима! Причао нам је да му је пуцањ лобања био као мора дуго година.У пределу стомака зарили би у сваког несрећника бајонет, и онда бацали у јаме. Некога су заклали. Све  је тихо одрађивано. Ни пуцањ није смео да се чује. Када су завршили посао, бацали су креч. Сећам се да је касније крв у потоцима излазила из јама, пролазила кроз земљу. Какав је то народ који недужном људском крвљу поји земљу? Монструозан! Сви околни бунари су били пуни људске крви. Нисмо имали више где да пијемо воду. Кришом смо по ноћи одлазили на Саву. Наша крава више на том земљишту није пасла. И животиња зна за милост и саосећање. Они не! У Санском Мосту сутрадан весеље, стигао италијански циркус! Муслиманске и хрватске породице са својом децом. Већина мушкараца претходне ноћи била је у Шушњару.То је постала свакодневица за Србе широм НДХ, у Јадовну, херцеговачкој Коритској јами, у Лици. На све стране јаме.То је највећи геноцид о којем се мало, или скоро ништа не зна. Према неким подацима у јамама је страдало више Срба него у Јасеновцу, а помиње се 730 хиљада јасеновачких жртава. Дане Ластавица је пишући књигу о јамама навео да у Хрватској постоји преко 324 јаме. У Босни и Херцеговини то никада и нико није бројао! Козара је пуна јама, западна Босна…

Кажете да сте убрзо морали да идете у оближњу католичку цркву на присилно покрштавање.

– Једно јутро смо чули на разгласу обавештење да ко од српске деце не дође на покрштавање биће убијен као они на Шушњару.Сви смо морали на принудно покрштавање! Сада  је непрегледна  колона српских малишана чекала на покрштавање. Нас је пронашла баба Смиља, сестра деда Теодора Мајкића, мамине фамилије. И повела нас. Смиљи је хрватска војска побила 80-ро ближих и даљих у фамилији Мајкића. Остала је сама.У католичкој цркви фратар Илија Шермет,  уз усташког војника,  пита: „Је ли добровољно примаш римокатоличку веру”? Баба Смиља ћути. Три пута је питао. На крају му је одговорила: „Како црно драговољно, када сте ми све моје Мајкиће побили”! Шермет даде знак усташи да је води. До излаза из „божијег храма” за Хрвате тукао ју је кундаком  по леђима. Питао нас је колико имамо пара, рекавши да се крштење плаћа и одузео нам све што смо тих дана испросили. На документу једном за све нас писало је:„ Деца Драге Делића драговољно прелазе у римокатоличку веру и са тим светим чином они постају Хрвати”. Ти папири су ишли у Бања Луку, а акцију покрштавања надгледао је и извршио Алојзе Степинац. Видела сам га неколико пута. Извесно време смо провели као слуге на имању злочинца, комшије Дине Вранића.Спавали смо у штали.У пролеће 1942. године по нас је дошао Омер Алагић и рекао да је НДХ организована, да је: „НДХ прогледала и сада се отварају сиротишта на све стране. Ови Делићи иду за Јастребарско”. Стрпали су нас у вагоне за стоку, без воде, хране.Три дана су нас мучили, а могли смо да стигнемо за једно поподне.

Ваша прва станица на путу за Јастребарско – злогласни логор српске деце,  био је Јасеновац.

– Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру су наредили да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве  малене сународнике и по наређењу бацају их у Саву. И данас ми је пред очима улаз у јасеновачко паклено  гротло. Драшко нам је прочитао шта пише на улазу. „Клаоница за Србе, Жидове и Цигане”. Огромним словима. Касније сам сазнала да, када су Немци први пут поражени на источном фронту, преправили су,  написали само „Радни логор”. Те ноћи депортовано је много деце из Бихаћа.Тих дана јама Гаревица  код Бихаћа и друге прогутала је око двадесет хиљада Срба. Са нама су били и сирочад из Кључа, Петровца, и у исто време низале се јаме у тим местима. План је био да нас сместе у клостере, односно самостане.Тако је зацртао Миле Будак, тадашњи министар. Ко зна колико је композиција сваког дана пристизало са српским малишанима.

Опишите нам јасеновачке  дане.

– Април. Хладно. Спавали смо у баракама. Изјутра би нас истерали. Драшко нам није дао да пијемо воду из мочвара, јер се од распада људских лешева претворила у црвену воду са црвима. Пронашао је зарђале конзерве и по ноћи ишао до Саве по воду. Када је стигао био је избезумљен: „Убијали су Србе, падају у реку. Сава носи много лешева”. Још нам је престрављен рекао шапатом: „Видео сам скеле, али не од балвана, него од мртвих људи”.

Направили су скеле везујући мртве жицом. Преко њих су прелазили јадни старци и жене, деца са хрватске на босанску страну у Доњу Градину у логор. У Доњој Градини има 125 јама. Есхумација је обављена на само пет и претпоставља се да је у тим јамама Доње Градине  пострадало око 500 хиљада Срба, само на босанској страни.

Ваш брат је видео депортоване Јевреје из Сарајева.

– Видео је када су пристигле композиције са Јеврејима. Овај пут то су били Јевреји из Сарајева, они најбогатији. Морали су прво да поскидају сав накит. Те ноћи у пећ циглане убацивали су Јевреје. Тако су усташе пекле циглу. У ваздуху смо осетили неки чудан, непријатан мирис –спаљених људи. Ујутро више није било ни једног Јевреја. Преко 350 јадника само те ноћи је спаљено. Још ужасније је било након козарачке офанзиве, у јуну 1942. Са Козаре се сручило преко седамдесет хиљада српских сељака. Породице без краја. На Козари су све српске куће попаљене, а народ депортован у Јасеновац.  После неколико дана сточни вагони из Јасеновца возили су нас за Загреб. Били смо смештени у „Заводу за глухонијеме”, који је претворен у сабирни центар. Сваког дана смо по стотину пута чули, стално су нам понављали: „Упамтите,  ваше родитеље поклали су србочетнички кољачи”. Први пут је требало да добијемо храну. Била је припремљена нека каша, а деце тридесет пута више него што је било каше. Веома су се усташе забављали, смејали,  када су видели како се огладнела српска сирочад отимају за храну.

Убрзо сте пребачени у Јастребарско.

– Дочекала нас је часна сестра Пулхерија. Одмах су одвојили браћу од нас. Били смо у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердедија, у подруму, влажном, смрдљивом, пуном паучине, мишева, пацова, великих црних буба. Свако јутро смо гледали како износе мртву децу. И ту су биле јаме. У цик зоре долазио је гробар Фрањо Иловар запрежним колима, лопатом товарио мртве. Јула 1942. године било је на хиљаде малишана. Поготово после Козаре. Јастребарско је највеће стратиште српске нејачи и једини  концентрациони логор за децу на свету. Колико је деце прогутало Јастребарско вероватно најбоље зна Ватикан. Све  је  у њиховим архивама. Али то је добро чувана тајна, јер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана  у систематском уништавању православних Срба, убијању српске деце, будућности једног народа.

Били смо гладни, болесни. Плакали смо. И због тога били зверски кажњавани. Добијали смо батине и када бисмо по ноћи од  претрпљених ужаса у сну вриштали. Ја  поготово када бих сањала мајку у пламену. То часна сестра Ана Пулхерија више није могла да издржи. Била је злогласна. Касније је оптужена да је крива за смрт преко три хиљаде деце у Јастребарском. Она је, иначе, била свастика Мила Будака који је основао логор за српску децу. То јутро са групом од 100 мртве деце морала сам и ја. За казну сам претходно била скоро на смрт пребијена. Звала сам се 97. Добила сам 97 удараца шибом, а пала у дубоку несвест после 50 удараца. Остало је морала да поднесе моја сестра. Славка ми је, касније, причала да су ми леђа, руке, били  крвави и да сам убрзо престала да дајем знаке живота. Мислећи да сам мртва бацили су ме у запрежна кола, али на несрећу била сам на дну испод мртве деце. Ужасан је био осећај када сам се освестила у јами са мртвом децом. Имала сам само шест година и била свесна да ћу бити жива затрпана, ако не изађем. У магновењу сам дрхтавим ногама, покушавала да се попењем. Зуби су ми цвокотали од страха. Моје ноге су пропадале поред глава, руку, ногу – мртвих. Некако сам успела да се искобељам и у тренутку када је гробар кренуо да поспе креч видео ме је и толико се уплашио, да је вриснуо и побегао мислећи да сам васкрсла.

Ви сте поново гледали смрти у очи!

– Када сам изашла из јаме нисам могла да се снађем, нисам знала куда даље. Поред мене се одједном пијавио пас Рекс, чији је власник био Дасовић. Оптужили су ме да сам покушала да побегнем, а за тај прекршај казна је била клање. Остати жив и нормалан и преживети клање, и видети како кољу српску децу као јагањце – за мене ће увек бити чудо! Нож којим су клали био је врло дуг, узан као прст и са обе стране имао је оштрице. Часна сестра је држала детету главу, а кољач би зарио нож право у дететов гркљан, али тако да оштрица прође са друге стране кичме. Сваком закланом малишану  су вадили очи и слагали у корпицу. На дар кардиналу, како сам доцније сазнала. Била сам задња у реду. Навикла сам на умирање, и више сам друговала са смрћу, а мало знала шта је живот. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно, али нетремице гледала у очи. Оним чистим, милим, невиним,  детињим погледом. Био је потпуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио. Крв је шикљала из мог врата.  На све стране. Од крви и часна сестра, и усташа и ја били смо попрскани.  Сливале су се и локве од заклане деце. Видите, носим дубок  ожиљак од клања у Јастребарском.Тада су ме одвели у амбуланту, опрали рану и зашили, ставили ми облоге на леђа, завили врат, дали лекове и потом мене и моје сестре преселили  на први спрат где су смештена  усташкa сирочад. Они су имали истинску негу, добре оброке, ишли  су у школу. А ми,  Српчад  доле смо  умирали! Дуго година су ме моји озлоглашени усвојитељи терали да кријем врат и ожиљак – сведочанство усташког злочина.

Како се десило да вас одведу из Јастребарског?

– Славко Дасовић је дошао по једно мушко дете.Часна сестра је рекла да има само девојчице. Када нас је погледао онако бледе, мршаве, краставе био је изричит да не жели кући да води ни једно. Али, ваљда та грчевита борба за живот ме је инстиктивно гурнула.

„Узми мене, бићу добра”, рекла сам му и притрчала умиљато и плашљиво. Негде дубоко у души стидим се тог свог геста. Како сам уопште могла да притрчим, молим и касније зовем тата окорелог зликовца који сноси одговорност за бројне покоље, па и оне у Санском Мосту, мом селу?! Онда сам била очајно уплашено дете. Сада размишљам као одрасла, искусна особа. Интересовао се за мене, моје порекло. Мој идентитет био је избрисан. Научила сам да сам 97! И ништа више! Сећања у магновењу. Срећом, чула сам како часна сестра одговара да има мој картон. Да сам Зорка Делић. Али и момента када му је објашњавала које сам годиште и чињеницу да су ми лажно написали да сам млађа две године, а кроз смех је рекла: „ Шта може да памти дете од три године. Ништа”. Као да сам се поново родила. Ја сам Зорка, а не 97 – понављала сам у себи.

Како сте се снашли у новим околностима у Загребу?

– Дошла сам код Славка Дасовића. Домаћица је била његова пријатељица, усташкиња Марија Чоп,  Хрватица из Загреба којој од првог момента нисам била симпатична. Радила је у усташком покрету и сваког јутра у униформи одлазила  је на посао. Живели су у великом јеврејском стану, а власницу и њеног сина истерали су у собичак. Морали су обоје да се покрсте и за то су дали пуно злата, новца. Сина су јој  убрзо одвели на школовање за фратра. Или то, или смрт. Касније сам се у стану спријатељила са том Јеврејком и једном јој спасила живот, прикривши је, тако да је усташе нису пронашле. Била је преплашена, беспомоћна.

Око врата сам увек морала да носим шал. Рана је полако зарастала, а Дасовић и Чопова су ми строго наредили да мараму не скидам и никада никоме не причам о рани и ожиљку на врату, иначе ће ме вратити у Јастребарско. Сећам се да је Марија Чоп прву ноћ инсистирала да ме Дасовић врати  у логор и да она неће да брине о српском копилету. Те ноћи сам легла гладна и пошто је било много јабука на ормару, попела сам се, узела једну. Истог момента се нашао поред мене Рекс, а ово двоје су се грохотом смејали, уз коментар да су знали да сам лопов. Сутрадан сам била сурово кажњена и речено ми је да ће ме, следећи пут, пас растргнути. Марија Чоп, након извесног времена, није хтела да брине о мени, тако да ме је Дасовић одвео код његове сестре 60-годишње удовице Јелке. Ретко је  навраћао. Касније је побегао у Америку, а Јелки слао новац за нас. Школовала ме је и васпитавала као праву Хрватицу католкињу. Учила  ме је Јелка да не волим Србе, четнике. Понављала да сам постала сироче због србочетника.Терала ме је да идем стално у њихову католичку цркву, што је изазивало код мене прави кошмар. Прекинута је свака веза са мојим сестрама, браћом. Дуго нисам знала шта је са њима. Дуго сам носила лажно име, имала други идентитет, а у документима логорским је писало да сам мртва. Била сам Марија Дасовић.  После рата Дасовић је због оптужби за злочине над Србима био годину дана у затвору. Када је изашао хвалио се да му је помогао његов ратни  друг из Првог светског рата Јосип Броз. Отишао је за Америку. Када је сасвим остарио и вратио се, у болници у Загребу, на самрти ми је признао да је крив  и за трагедију моје породице. И молио ме да му опростим. Нисам могла. Дао ми је неку фотографију. Окренула сам се и отишла. О Јелки сам се бринула до краја њеног живота. Живела је у Мостару са мојим супругом  Влајком – Србином и са мном. Нисам је оставила. Формирала сам породицу. Изродила двоје деце, сина и ћерку. Обоје су сада зрели људи и признати стручњаци у својој професији. Са Влајком сам живела 34 године у срећном браку.

За крај нам опишите Ваш сусрет са Ивом Андрићем!

– Била сам председник литералне секције у загребачкој гимназији у трећем разреду. Професорица хрватског језика  предложила је да у госте позовемо Мирослава Крлежу, чему сам се супроставила. Памтим Крлежу по ружном гесту, када сам имала осам година. Дасовић ме је послао са пошиљком код неког генерала, а ја грешком ушла у Крлежин  стан да однесем писмо. Питао ме је како не знам ко је када је он чувени  хрватски писац. Одговорила сам тада да никада нисам чула за Крлежу. Истерао ме је напоље. Предложила сам професорици да у Загреб позовемо Андрића. Иву Андрића сам читала, волела и поистовећивала своју судбину са судбином јаничарског српског народа. Данка у крви. Себе сам доживљавала као јаничара. Била сам пресрећна када нам је дошао Андрић. Говорио је о себи, својим делима, прошлости, и на крају дошао и на наш час ликовног. Лепо сам цртала, па сам искористила прилику да га портретишем. Када сам му поклонила рад био је изненађен. Рекао ми је да имам смисла за уметност. Написала сам му посвету. За узврат он је мени поклонио књигу„На Дрини ћуприја”, и написао посвету која, као да је касније обележила цео мој живот. Замолила сам га да не пише посвету Марији Дасовић, него Зорки Делић. Све је одмах схватио. На посвети је писало читким словима: „Ваш  ентузијазам, снага, љубав према животу, лепоти, људима воде вас тешким путем на којем ћете увек бити победник”.

                                                                                                  

   

 

ГЕНОЦИД  ТРАЈЕ!

 

 

Академик проф. др Србољуб Живановић антрополог, оснивач Института за истраживање словенске цивилизације, Европског Института за проучавање древних Словена у Лондону, председник Фонда за истраживање геноцида над Србима

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА ЈОШ ТРАЈЕ!

 

 

„Отворена је сонда величине 6 пута 2,5 м означена бушењем као гробна јама бр. 112 Б на земљишту „Чалинка”, земљиште Вукич ( уз насип). Пет радника је радило на ископавању. У дубини од 20 цм нађени су ситни комадићи креча, а на дубини  од 46 цм било је више већих комада креча. На дубини од 74 цм нашли смо комад стакла, а на дубини од 90 цм нашли смо један кључ, перле и дугмета.У североисточном делу сонде, на дубини од 92 цм нађен је већи број предмета који су припадали  жртвама  и који су били, како смо касније утврдили, набацани  преко жртава после њиховог бацања у раку… Копајући даље, број нађених предмета јако се повећавао од наведене дубине до 1,2 м. Карактеристично је да је нађено много кишобрана, много текстила по чијем ткању се види да представљају народну радиност,  углавном црне боје, шалови штрикани од вуне, доста обуће, нарочито дечје од броја 33 и мање и дечје опанке…

22. јуна  1964. године у Градини код Јасеновца. 

Тако је  далеке 1964. изгледао  први извештај, првог радног дана  екипе антрополпога о налазима при ископавању гробница у Градини код Јасеновца. Екипа антрополога , у то титоистичко време, веома храбрих научника била је мала, али одабрана – Вида Бродар, Антон Погачник и др Србољуб Живановић. Ово  и много више од тога објавила је Српска Књига пре две године у делу „Јасеновац” за које је недавно  др Србољуб Живановић добио  Награду „Растко Петровић” – за ауторско дело од националног значаја од Матице исељеника Србије.

Истине ради, а уочи великог притиска на Србију да изгласа Резолуцију о Сребреници,  пре самог разговора са уваженим академиком Живановићем цитираћемо делове извештаја који страшно опомињу! Јасеновац –национална  трагедија,  ужас српске историје – наше је највеће стратиште свих времена. Да схватимо зашто „мора” да нам се деси Среберница!

Скелет бр. 9 – Пол женски. Животно доба око 20 година. Види се прелом лобање у occipitalnomпределу. Лежи у дубини од 1,40 м. Склетел бр. 10 – Лежи на дубини од 1,50м. Пол женски, животно доба око 20 година. Лобања повређена у десномoccipitalnom пределу. Скелет бр.11– дечји скелет животног доба око 10 година. Скелет бр.12 –  Скелет жеског пола, животног доба око 20 година. Очуване светло смеђе плетенице. Лобања није повређена.  Мозак је сачуван. Цео скелет је био прекривен кречом….нижу се потресни извештаји.Ужас који ни после  седам деценија људски ум не може да схвати! … Скелет бр. 15 – дечји скелет животног доба око 10 година. СКЕЛЕТ БР. 16 – ДЕЧЈИ СКЕЛЕТ ЖИВОТНОГ ДОБА ИЗМЕЂУ ЧЕТИРИ И ПЕТ ГОДИНА. РАЗБИЈЕН ЈЕ ДЕСНИ PARIETALNI ПРЕДЕО… СКЕЛЕТ ДЕТЕТА ОД ТРИ ГОДИНЕ!!! …

Када  се човек суочи са оваквим текстом не може а да се не згрози пред ужасом-људске мржње и безумља. Питамо се ко сме у име 730.000 недужних јасеновачких сени – баш сада да ћути!? Сада када прете да  ће нас прогласити за геноцидан народ! Барем, данас је време „високе”  демократије, ако је некада наш изговор за то био тоталитарни соц-титоистички режим који је ширио страх, сада нема и не сме бити изговора! А ко је питао др Живановића да ли се он током свог живота суочавао са страхом. И није тражио изговор, а било је врло опасно отиснути се у неизвесност, ризик ангажујући се стручно у доказивању хрватског геноцида над Србима у Јасеновцу тих мрачних  60-их година! Уосталом,  због свог истраживачког рада,  и да би се  спасио,  др  Живановић је морао да оде из отаџбине! Сада се упоредо бори и за истину о Сребреници!

Тешко је побројати сва Ваша звања, али барем да покушамо: др медицинских наука, професор анатомије,  антрополог, члан више научних и стручних установа у више земаља, један од оснивача Института за истраживање словенске цивилизације, као и Европског института за проучавање древних Словена са седиштем у Лондону, настављач традиције Београдске анатомске и антрополошке школе, коју је утемељио Ваш учитељ,  академик проф. Бранко Шљивић. За редовног  члана Међународне Словенске Академије Наука, Културе Образовања и Уметности и председника Одељења за Велику Британију и Ирску изабрани сте 1995. Ипак, утисак је, да  нисте,  у довољној мери,  познати у матици!

– Бавим се упоредо са неколико послова: једна је медицина,  а медицини се посвећујем целог живота. Они који су у мојој професији, струци,  сасвим добро знају шта и како радим. И онда,  када дођем из  Лондона  у Београд,  ја сам у Институту анатомском  са својим  млађим колегама и ето, Богу хвала, један сам од малобројних који је успео да ишколује наследника, а сад долазе и наследници наследника. Значи да се та  грана науке неће угасити код нас! Од почетка научно-истраживачког рада, поред анатомије, бавим се и антропологијом, палеопатологијом и судском антропологијом. Када говорим о антропологији, нажалост, ту сам једини. Тако је испало. Јер, када смо желели 50-их година 20. века да оснујемо Друштво антрополога Југославије, онда нам је Синиша Станковић, тадашњи председник САНУ рекао: „ Антрополози! Па зар вас нисмо све побили после рата”? Такав је, видите, био став наше  државе према тој врсти науке, због Хитлера, нацизма, расизма, који су владали у Немачкој, јер је био велики број антрополога који су директно радили за Хитлера, разрађивали те ужасне расистичке теорије. Стога је и код нас доспело мишљење – да је антрополог нешто страшно лоше. Људи тада нису могли да схвате да је антропологија нешто сасвим друго. Да поједноставим, имате, рецимо, фабрику ципела и приликом куповине ципела не можете да нађете ваш број. То је због тога што у нашем становништву постоји одређен проценат  људи који носе исту  величину, а фабрике, наравно, не знају који је то проценат. То је само једна од примењених грана антропологије, али код нас се то схватило доцкан. Ту је и мој судско-медицински рад. Судски медицинари знају за мене, сасвим довољно да држе моје књиге на столу. Јавност, разуме се, не може све побројане теме и области да прати, јер је то наука и није свакоме доступна.

Резултати Ваших истраживања ушли су у светске уџбенике анатомије и антропологије, а Ваша књигаAncientDiseases1982. сматра се основним делом којим је утемељена палеопатологија као посебна научна дисциплина.

– Поменуто дело објавила је СКЗ 1984. године под насловом „Болести древних људи”, док је друго допуњено издање публиковала Издавачка кућа „Пешић и синови” итд. Памте вас, дакле, ако пронађете неку популарну ствар. Рецимо, ако говоримо о макробиотици, нико не зна да је прва докторска теза из области макробиотике одбрањена у Хајделбергу и да ју је, заправо, одбранио један Србин. И то пре више од два века. Постоји данас у Музеју српске медицине у улици Џорџа Вашингтона његова повеља. Ето, а Београђани вероватно не знају ни где се налази тај Музеј!

 Рођени сте у Сарајеву 1933. Ваше детињство било је  бурно, врло тешко,и потресно. Успели сте, срећом, да преживите усташке каме и муслиманске ножеве.

– Испричаћу вам један догађај у Енглеској, који се наравно, индиректно односи на мене и свежијег је датума. Наиме, једна муслиманка из БиХ, под утицајем, вероватно западних „пријатеља”, али и муџахедина, Силајџића, и њима сличних, написала је „књигу”, неку врсту романа, релативно примитивним стилом. Она описује како је била удата за Србина и да је њена највећа срећа била када се развела од Србина. Јер, ко ће да живи са таквим „монструмом”?! Поменута књига преведена је и на енглески језик. Представљена је у Лондону. На промоцију су позвали и мене, наравно, не знајући кога зову. Били су тада представници амбасада БиХ и бројних земаља Запада. Одржао сам им, тим поводом, кратку беседу и предочио им, да ако нису видели како изгледа избеглица из БиХ, да добро погледају мене! Рекао сам им: „Ја сам избеглица из БиХ. Протеран сам  1941. године само због тога што  сам се звао Србољуб и као седмогодишњи дечак више од недељу дана био сам сакривен у мрачном, влажном подруму. Али и пре 1941. Хрвати и муслимани су ме гађали камењем када сам ишао у школу, или се враћао. Подсећам вас, то је још увек било време Краљевине Југославије. Тако је било тамо у Босни. Мрзели су Србе! Успео сам да побегнем од хрватског и муслиманског ножа и зато сам сада овде, међу вама”. Можете мислити какав је то био шок за све присутне. А ја опет, не мрзим никога на свету!

Кажете да сте спасавајући  живот за прве  четири године школовања променили осам градова!

– Као избеглица од хрватског геноцида над Србима, основну школу сам учио прво у Подлуговима код Сарајева, Вишеграду, Ваљеву, Смедереву, Краљеву и завршио је у селу Трнави код Чачка. Малу матуру сам положио у Првој мешовитој  гимназији у Београду, а више разреде и матуру у Земуну. Медицински факултет сам уписао у Београду и 1959. дипломирао. Потом сам био асистент код проф. Бранка Шљивића на Анатомском институту Медицинског факултета, а прешао сам у Нови Сад када је тамо основан Медицински факултет. Тамо сам 1964. одбранио докторат. На ред долази мој рад на Медицинском факултету у Уганди, од 1968. до 1987. на Медицинском колеџу Болнице „Св. Бартоломеја” Универзитета у Лондону. Пред избијање грађанског рата одлазим на Папуа Нову Гвинеју, где сам на Универзитету предавао анатомију и основе медицинских наука. Од 1995-1998. године био сам, такође, професор Универзитета Зимбабве у Харареу.

Аутор сте преко 170 научних радова, више књига и уџбеника објављених у Србији, Великој Британији и САД. Да се вратимо сада на тренутак када су Вам у Матици исељеника уручивали награду „Растко Петровић”  за књигу „Јасеновац” коју је 2008.  публиковала „Српска књига” из Руме.

– Држао сам годинама читав низ предавања, говора о Јасеновцу, геноциду над Србима, неретко тим поводом био интервјуисан. Људи су се сећали предавања, ето недавно сам посетио нашег патријарха Иринеја, који ми је рекао да се добро сећа неког предавања од пре две године. Тражили су, дакле, да све то поново прочитају, да виде негде сакупљено, забележено. На инсистирање  бројних људи, међу њима и Добрице Ерића, прикупио сам комплетан материјал. Тако да је књигу „ Јасеновац”  објавила „Српска књига”. У књизи је, по први пут, одштампан комлетан извештај рада комисије која је 1964. године била ангажована на ископавањима у Јасеновцу и Доњој Градини. Дакле, тек  2008. успели смо да објавимо,  а и то много говори! Извештај се састојао из три дела, од којих је један био изгубљен и само захваљујући упорном трагању веома приљежних људи, након две године, пронађена је копија која је могла да се објави. Све што видите и прочитате у тој књизи је страшно, језиво. Трећи део о Јасеновцу писао сам, стицајем околности ја, а не Комисија, јер сам једини имао медицинско образовање. Наиме, говори се о ефикасности убијања у Јасеновцу, где се показало да су у Јасеновцу жртве углавном бацане живе у раке, зато што нису успели да их довољно прикољу да би на месту остали мртви или их нису довољно снажно ударили маљем, него су их само ошамутили, па су се несрећници у јами будили. Мало је оних који су успели да се искобељају, а огроман број људи, жена и деце умирао је у страшним мукама. Обрадио сам тако више од двадесет начина убијања, мада знамо да је било четрдесет различитих начина на које су Хрвати у јасеновачком логору смрти убијали недужне људе, пре свега, Србе, Роме, Јевреје… Ти подаци су први пут објављени у поменутој књизи у којој су приказане језиве, мучне сцене, документаристичке фотографије, слике ужаса страдања људи.

Колико је релевантан податак – 700 хиљада јасеновачких жртава?

– Ја сам један од људи који су ту „цифру” израчунали. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је то прихватила, мада је било  преко 730.000 жртава. Још један податак није тачан – Јевреја је страдало 23.000, а у најцрњем српском стратишту убијено је страшно много деце – око 110.000 малишана.

Наредне године ће бити одржана Пета међународна конференција о истини у Јасеновцу,* где ће бити, по први пут, званичо изнета та ужасна истина.То вам говорим са сигурношћу, јер се управо тиме бавим. Имам врло потресну документацију. Погледајте, само ове фотографије страдања наше деце.

Пета међународна конференција о истини у Јасеновцу одржана је маја 2011. у Бањалуци.

–  Јасеновац  је највеће српско стратиште свих времена!

Тачно тако. Није то ни Косово и Метохија, нити иједно друго место. Али, Јасеновац није једини, имате стотине и стотине јама у које су бацали Србе, људе, страце, жене, децу. Мој уважени  колега из Лондона, није прво могао да поверује да је толико људи бацано у јаме, па се са групом студената спелеолога спустио у једну јаму у Херцеговини. Када је видео шта се све у јами налази, колико лобања, костију,  дошао је, врло потресен и згрожен у Лондон. А ко се од наших људи спуштао у јаме?! Али је зато Тито, брзо наредио да се јаме цементирају, бетонирају, да нико живи не зна шта се у њима налази!

Екипа антрополога, стручњака  те 1964. године у Јасеновцу, кажете, није била бројна.

– Комисију је предводио др Здравко Марић из Земаљског музеја у Сарајеву, који је касније због тога имао страшних проблема. Био је археолог. Археолози су једини способни да ваљано организују теренско истраживање, пронађу геометре, раднике, да руководе. Ми смо стручњаци друге врсте. Било је и двоје Словенаца. Вида Бродар стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани и Антон Погачник, асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета, такође из Љубљане. И ја, тада млади асистент новосадског Медицинског факултета. Нико више од тадашњих професора није пристао, није се усудио да буде део наше екипе, није хтео са нама на терен. Сви су се плашили за своју главу, страховали да не заврше у Пожаревцу, Лепоглави. Чак ниједан колега Србин из старије генерације није хтео да нам се придружи. Словенци су, у то време, једини имали Институт за антропологију и одговарајућу лабораторију.

Након врло напорног посла у Комисији морали сте да напустите отаџбину! Зашто?

– Када сам после ископавања у Јасеновцу, истраживања и објављених резултата, дао о томе интервју у „Политици”, приметио сам да није објављен. Питао сам у чему је проблем. „То си питао сада и никада више!” –  рекао ми је онда Мома Стефановић,  мој добар пријатељ, сада покојни, чувени „Политикин” новинар. И озбиљно ми скренуо пажњу да могу бити у великој опасности.Убрзо сам морао да напустим земљу да не бих завршио у неком од Титових казамата због доказане истине о Јасеновцу.

Прича о Јасеновцу није завршена!

– Није завршена и не може да буде због тога што геноцид над Србима није почео са Јасеновцем и није завршен са Јасеновцем! Како то често фигуративно кажем, почео је још за време Стефана Првог мађарског. Када је постао краљ и добио круну, у 13. веку, тада је папа мађарском краљу написао писмо у којем му је предочио да у његовој земљи има чак 42 „шизматичка”, другим речима, православна манастира, а ниједан католички! Наравно, од тада нам  католици стално „нешто” чине. Земље западне Европе, поготово католичке, још за време „крсташа” нису ишли у Јерусалим, Цариград  да би ослободили Христов гроб, него да би срушили православну Византију! И када су пролазили српским земљама били су то прави пљачкаши. Нас су уништавали управо ти „крсташи”– наводно хришћански борци. Из тих дана, можда вам није познато, потиче и реч битанге. Јер, када су немачки „крсташи” пљачкали наше сељаке, говорили су bite и danke. Наши сељаци су те две речи  спојили у – битанге!

Зашто су западне силе одувек водиле геноцидну политику против Срба?

– Због тога што се ми не уклапамо у стратегију тих великих сила које су желеле да се шире на Исток. Пре свега, римски папа је желео да преузме власт и контролу на овом нашем терену! А ми Срби смо ту од памтивека! Подсећам вас, имамо драгоцено налазише у Виминацијуму из првих векова хришћанства, где се налазе наше фреске! Срби су примили хришћанство по први пут још 57. године од светог Павла.То многи не знају! Јер наша званична октроисана историјска наука говори да смо се ми Словени доселили у 6. веку – што је глупост своје врсте и неодрживо! И апостол Андреја је неколико пута пролазио нашим земљама. Ишао је чак у Војводину. О томе се, наравно, у Србији не говори. Ми наводно постојимо тек од Немањића, а пре тога нас уопште није било – опет глупост! За време Првог српског устанка, вероватно је и то непознато јавности, Французи су  послали своје најобученије трупе преко Дубровника, да се придруже Турцима, да се угуши српски устанак. Исто су урадили и за време Херцеговачког устанка. Увек су настојали да нас покоре, униште. А ми Срби смо некакав жилав народ, па опстајемо, одржавамо се, колико знам, од десетог  миленијума пре Христа, до данас. Ми смо на свом терену и ма шта нам чинили, не могу да нас уклоне ни у наредних десет миленијума. Међутим, комунистичка власт Југославије, што многи не знају, на основу споразума који је потписао Моша Пијаде у име Коминтерне и КПЈ и Миле Будак, један од главих руководилаца усташког покрета, требали су заједнички да се боре у планском, континуираном уништењу Срба. Спроводило се то после Другог светског рата. Наводим вам још један пример; на основу сачуваног  писма које је писала краљица Викторија у своје време: „ Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и треба их генетски ослабити”. Дакле, да не будемо  генетски, територијално, ни економски јачи од околних народа.То се спроводи и данас. Дугорочна је то и опасна  стратегија. А у Србији се, нажалост, увек мислило краткорочно: од јуче – до данас, а  никако од –данас, па надаље.

Ми то не пратимо и не схватамо!

– Када бисмо то истински  и пажљиво пратили  и разумели, ми бисмо се као народ сасвим другачије постављали у различитим  периодима и тешким временима. Рецимо, после Другог светског рата насилно је пресељавано српско становништво из Лике, Крајине, БиХ, Кордуна, Далмације и других православних крајева у Војводину. Дакле, где год је још  било „пуно” Срба требало их је „извући”. Јесте да је Војводина тиме добила „свежу крв” и то је корист за Војводину. Али оно становништво које се граничи са Хрватима тиме  је изгубило много својих сународника, и сопствену заштиту. Дакле, оно што нису побили у Другом светском рату, по команди су преселили. И  то систематски. Сада је то докрајчено недавним грађанским ратом. Срба је сада у Хрватској око четири одсто, а било нас је  50 одсто – и то исконског становништва. Ево шта се сада дешава у Републици Српској, постали су економски развијенији, чак  и од Србије. Стали на своје ноге. И сад би „неко” све да им узме и  одузме!

Случај Сребреница се све више захуктава. Српска  јавност не ђути. Постала је осетљива.Свест и савест према будућим поколењима се пробудила, реагују бројне  организације, људи из матице, расејања. Нико није равнодушан на покушај да нас као народ прогласе злочинцима.

– У Сребреници није било геноцида, али ни извештаји Међународне комисије, од којих је једна била искључиво муслиманска, као и прецизна снимања терена, нису потврдили постојање масовних гробница и геноцидног убијања. Зато је то Међународни Трибунал у Хагу  ставио под ембарго и неће бити објављивано наредних 50 година. За то време ће Запад и западни медији без зазора и даље вршити притисак на Србију и ширити причу да смо ми Срби починили геноцид. Политичари Запада и НВО, финансиране из иностранства, врше и даље притисак на државно руководство Србије да се донесе Резолуција, којом би се Срби извинили  за наводно почињен геноцид у Сребреници, који никада није доказан!Са  друге стране, заборавља се да Сребреница није у Србији, да је на Дрини постојала граница, да су тада биле санкције и забрана  извоза оружја у Босну. Ни српска војска нити тзв. добровољци нису учествовали у рату у Сребреници. А ми још треба да се извињавамо! Добро је што  читав низ организација врши притисак на нашу владу да до те резолуције не дође. Изабран сам, тим поводом, за председника Фонда за истраживање геноцида са седиштем у Београду. Написао сам и писмо Борису Тадићу и Славици Ђукић-Дејановић да се никако не доноси резолуција о Сребреници, која би била погубна за наш народ и генерације које долазе.

Шта би се десило уколико би тај фатални  гест – доношења резолуције о Сребреници  неко учинио?

–Уколико се та резолуција изгласа*, онда српски народ признаје да је геноцидан, да жели да истреби  људе који нису Срби, да уништи њихову културу, и животе. Да не преза од тога да убија децу у колевкама, све „оно” што су заправо  урадили Хрвати и муслимани нама Србима у Јасеновцу, Јастребарском, Доњој Градини… Али и сва страдања у Првом и Другом светском рату! Веома подмукла замена „теза”. Како се може изједначити неколико хиљада Хрвата и муслимана у грађанском рату за разбијање СРЈ са скоро два и више милиона убијених Срба, Јевреја, Рома на тетриторији НДХ или, пак са стотинама хиљада Срба протераних са својих вековних огњишта из Хрватске и БиХ у акцијама „Бљесак” и „Олуја”.  Када се боље размисли, све то треба да послужи САД и западним силама, чији су тзв. „пензионисани” официри обучавали Туђманову војску.  Наоружане, обучене хрватске националисте-хрватску војску они  су предводили током „Бљеска” и „Олује”.

* Декларација о осуди ратног злочина у Сребреници изгласана је у Народној скупштини Србије 31. марта 2010. године. За фаталну Декларацију гласало 127 посланика, док је 21 био против, и 100 уздржаних.

НАТО је из ваздуха пружао логистичку подршку, истовремено бомбардујући српске снаге и цивиле. Према томе, НАТО-у  је потребно неко оправдање за своје поступке у БиХ, Хрватској према нама Србима.Убијено је три хиљаде муслимана и то у борбама на разним фронтовима, и на разне начине и сви су на исто место донети и сахрањени. Али много је више Срба убијено – жена, деце, стараца од стране муслиманских кољача, а међународна заједница је мирне савести посматрала убијање, клање нас  Срба!

ВАТИКАН И УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ

   

 

Хрватско-усташки злочини у црним ризама Католичке цркве и улога Ватикана у времеНДХ у књизи„Фратри и усташе кољу” мр Лазара Лукајића

 

           КРВАВИ СМО БРАНИК ПРАВОСЛАВЉА!

 

Чињеница је да Запад и данас елегантно окреће главу од стравичних злочина, најстрашнијег геноцида над Србима у Другом светском рату у време злогласне НДХ. Од „случаја Сребрница”, напротив! Траже, налажу, захтевају, притискају, наређују. И није јасно, како уопште може да се деси деценијско прећуткивање у „старој доброј” Европи, „слободољубивом” човечанству када су у питању Срби. Јеврејски народ је то учинио сложно, и без зазора,  јер поштује своје жртве! И сада  јерменски, мада малобројни. И ни од кога Јермени  не стрепе. Улогу перфидног потирача, заташкивача монструозности огромног броја својих сународника Хрвата, имао је Јосип Броз. Јаме, масовне гробнице, „великом вођи” знане у Хрватској, БиХ за тили час – биле су забетониране. Дебели бетон најбоље „ћути” о стотинама хиљада поклане деце, жена, стараца!

Да ли ми као народ сносимо неопростиву кривицу која би се могла назвати: успавана савест, национална несвест, закржљала, оболела самосвест и очигледан недостатак самопоштовањa. Или још горе! Можда трговина српским жртвама има своју цену! Или је много  делотворнија –замена  теза? Када  жртву покушавате да прогласите злочинцем – шта сте?! Управо смо доказали и показали  колико нам је стало  „до нас самих” дозвољавајући да кроз скупштинску процедуру „глатко” прође несрећна Декларација о Сребреници! Још ће умни и одважни Срби који штите достојанство свог народа, будућих поколења, бити проглашени за „реметилачки фактор” и опасност по добросуседске односе! Можда се због тога, што одбијају лаж из „сервираних  жличица”, нађу и на суду„правде”. Јер, Јасеновац и свa клања и потирања у НДХ  треба заборавити! Мора се само, препоручљиво је,  што чешће,  у домаћој  јавности „провлачити” прича о српским злочинима.Три пута на дан, по кафену кашичицу: „Срби-злочин-Сребреница”! То је уосталом, најлакши начин да се вечито наивни Срби „самоубеде” у сопствену историјску кривицу.

У чему је то кроз вековну прошлост био„крив” (али и остао), српски народ? Зашто је  уништаван,  затиран?

Па, стајао је увек на бранику православља!

У расветљавању ужасних година за српско православно становништво током Другог светског рата, у поменутим, сада „сувереним” и „демократским” државама, велики допринос дали су истински прегаоци, неуморни историчари, писци, истраживачи. Они, попут мр Лазара Лукајића, др Милана Булајића, др Николе Поповића… Мала група интелектуалаца, одважних људи који нису штедели ни године, ни труд , ни здравље – озбиљно изучавајући, бележећи сваки податак, причу о убијању, страдању српског православног народа. Потресна сећања преживелих! А било их је на стотине. Од непроцењивог значаја, у том смислу,  јесте књига „Фратри и усташе кољу” мр Лазара Лукајића. А у књизи забележена признања највећих злочинаца НДХ, документаристичке фотографије усташа кољача  са поглаварима Католичке цркве, и званична, језива документација „Заповједништва усташке надзорне службе” о истребљивању једног од најстаријих народа у Европи. У књизи су, такође, и јавно изречена згражавања уважених личности из целог света о, како пишу,  незапамћеном НДХ зверству које је по монструозности превазишло и црни Средњи век !

Усташка порука из  прочитане књиге је  неоспорна: „Драги Срби, нашли сте нам се на стази, и ако нећете бити драговољно  покатоличени, тако нам Ватикана,  на нашем „светом путу” и  у „име Христа”, бићете у јамама!! Са нашим камама! Јер, тамо вам је место”. Све то и много више предочено је у драгоценом, немом, застрашујућем  сведочанству „Фратри и усташе кољу”(на око 650 страница), мр Лазара Лукајића публикованом 2005. године у издању Фонда за истраживање геноцида. По објављивању, књига је  изазавала праву буру, како бораца за доказивање геноцида у свету и код нас, тако и неистомишљеника. Јер, истина највише вређа и боли.

Стога, није никакво чудо што се у време злогласне, бестидне, понижавајуће скупштинске Декларације о Сребреници преплићу, извиру, васкрсавају наша  највећа стратишта – Јасеновац, Јастребарско, Доња Градина,  Јадовно,  јаме… Апсолутно невине Србе – децу, жене, старце, гутала је неумољива мржња! Крв, јаук и бол! Јављају се сада људи. Желе да дају поново свој допринос. Да говоре о преживљеном  ужасу, ма колико је потресно. Они то хоће, ако неко други неће, или не може! Да се, веле, не заборави.

За почетак ћемо цитирати ужасавајући извештај Усташке надзорне службе број 69/42, у НДХ-зији. Јединствен је у свету!

 „РАДИОГРАМ”

 

Одпремљен 11.вељаче 1942. г.

Заповједништву усташке надзорне службе

На руке гопс. Еугена Кватерника Загреб

У вези В.Т. од  9 овог извјештавам. Једна сатнија усташке бојне под заповједништвом надпоручника Јосипа Мишлова у пратњи жупника фра. Вјекослава Филиповића дана 7 вељаче у 4 сата ујутро запосјела рудник Раковац и поубијала крампом 37 радника гркоисточњака. Наставила са убијањем крампом и сјекиром мушкараца, жена и дјеце у селима Мотике гдје је убијено око 750, Дракулић и Шарговац гдје је убијено око 1.500 особа. Убијање је завршено истог дана око 14 сати. Од тада па све до данас усташе превозе храну, стоку и покућство, из кућа побијених у своја складишта. Обширан извјештај слиједи.                 Велики жупан пуковник Алеман”

Аутор књиге Лукајић, новинар, публициста, писац објашњава зашто апострофира фратре. Резултат његовог 17-годишњег  истраживања је  шокантан. Лукајић, наиме, опомињућим делом доказује да су католички фратри у Независној Држави Хрватској били  монструознији, безочнији, крволочнији од најокорелијих усташа. И да Ватикан стоји иза клања,  погрома, уништавања Срба, православаца у НДХ, али не само у Другом светском рату! Незајажљива жеља Ватикана да продре што дубље на Балкан,  напомиње аутор, све је очигледнија.

 Указујете  на чињеницу да су скоро сви фратри фрањевци у НДХ били усташе. Да су су директо, или индиректно помагали сатирање нашег народа.

– Они су, под утицајем Ватикана, код примитивног хрватског становништва, нарочито у Херцеговини, развијали патолошку мржњу према Србима, и благосиљали усташе кољаче. Кољачи у хрватском народу нису били Богом програмирани манијаци, већ су то од њих, углавном, правили фратри, наводећи их на клања и показујући им личним примером, како се то ради. Истраживач Гојо Ристе Дакина у својој књизи „Буди католик, или умри”, наводи имена 977 католичких свештеника, са њиховим основним подацима, како су сарађивали са усташама, како су им давали  конкретну подршку.Такође је прецизно навео и да су учествовали у бројним усташким формацијама у прогањању, убијању нашег апсолутно невиног становништва, у зверском клању српског становништва. Фрапантно је – њих 27 фратара били су професори, а чак 108 доктори наука – објашњава нам Лукајић.

Још  један истраживач др Милан Булајић се озбиљно отиснуо у трагање за страшном истином.

– Др Булајић је, наиме, пронашао имена и презимена  чак 1.171 католичког свештеника. А злогласни Анте Павелић је одликовао те  „његове хероје” за „високе” заслуге у НДХ!! И то углавном за геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, али и за  присилно покрштавање православних. Покоље Срба организовало је преко 130 католичких свештеника, а њих 27 лично су се „доказали” у клању! Ипак,  нема сумње да су инспиратори и организатори ужасног геноцида над Србима, али и Јеврејима и Ромима били Ватикан, Немачка и Независна Држава Хрватска.

Многи познаваоци наше трагичне историје тврде да је Ватикан опасан непријатељ Срба православаца и да је то доказао у току Другог светског рата.

– Ватикан је, разуме се, одувек био заинтересован за Балкан и за ширење римокатоличке вере на овом простору. Као народ смо крвљу плаћали, и били и остали, браник православља. Покушајте само дубље да анализирате колико се Срба присилно покрстило у току Другог светског рата. Постали су Хрвати, католици. Неко је то морао да нареди и хрватском руководству и Католичкој цркви у Хрватској. Није никаква тајна да су Срби у Хрватској и данас на овај или онај начин, натерани да пређу у католичанство. Да ли се неко тиме озбиљније бавио, да ли има података, сем спорадичних крикова у празно!? Ватикан више од хиљаду година ствара у том циљу неслогу, верска трвења, и крваве обрачуне становништва, народа  на Балкану. Само најбитније моменте за нашу историју и улогу Ватикана овом приком  ћу да истакнем. Упозоравам на чињеницу, врло опасну: ако екуменизмом Православне и Католичке цркве дође до узајамног поштовања православих и католичких светаца, онда би Срби требали да поштују и да се клањају пред „светитељима” а ратним злочинцима, Алојзом Степинцем, злогласним Иваном Мерцом, једном од најстрашних усташких идеолога, контраверзним папом Пијем Другим, и да не набрајам. Да ли је то могуће? Чак протестанти најоштрије замерају римокатолицима што свакакве људе проглашавају за светитеље и тако загађују област хришћанског светитељства, па и само хришћанство.

Кажете да Ханс или Иван  Мерц, није био Хрват, и да је био главни усташки идеолог, њихов узор, идеал. Ватикан га је произвео у светитеља и то у Бањалуци!

– Мало Срба у свету зна, ко је Иван Ханс Мерц. Јер то тако „треба”. Папа Јован Павле Други прогласио је 22. јуна 2003. Мерца  за првог блаженика у Босни и Херцеговини. Мерцова  прва половина живота под тешким велом је сакривена, нити му се зна прави отац! Можда је Мерц најспорнији међу свих 1.312 блаженика, које је до сада беатификовао Јован Павле Други. Ево Зашто: Ханс Мерц је зачетник усташког покрета који је Србима нанео невиђено, нечувено зло! По доласку у Загреб укључио се у римокатоличке организације, у Хрватски римокатолички омладински савез, у коме је био председник, па се 1923. ујединио с Орловским покретом, а затим „напредовао” до  злогласне Католичке акције, чији је врховни поглавар у време НДХ и усташких злочина над Србима, био загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Тај исти папа је Степинца беатификовао у Загребу 1998. године.

Оваквим гестом Ватикан потврђује да је Иван Мерц „пионир Католичке акције у Хрватској”. Мерц је за усташе био идеал усташке Хрватске. Опијени својим идолом Мерцом, Павелићеве усташе су постале најмонструознија и најужаснија кољачка фаланга у историји света! Над сваком кољачком камом лебди дух Ханса Мерца. Беатификација овог усташког идола изазива најцрњу зебњу код Срба. Да ли папа његовом беатификацијом припрема нови геноцид над Србима? У исто време, спретно, подмукло, лицемерно, систематски се припрема терен да се мученички народ пред светом прогласи за злочиначки – наш српски. Стравичан притисак да то прва призна Србија – ужасном  декларациом о Сребреници. Шта се то дешава са савешћу света, са човечанством? Таква несрећа је могла да задеси било који народ. А да ли би било који други народ на кугли земаљској пристао да га жртвованог – прогласе за џелата. Сумњам! „Можда је основни разлог проглашења Ивана Мерца светитељем  најбоље дефинисао загребачки надбискуп Јосип Бозанић, када је приликом недавног обиласка БиХ, изјавио да Мерц чврсто везује Босну и Хрватску, спаја чврсто Бањалуку и Загреб”, само је цитат који је изашао 17. маја 2003. у „Експресу”. Ја бих додао – то је давнашњи циљ Ватикана. Да прикључењем БиХ Хрватској све ставе под окриље Католичке цркве и Ватикана.

Ко је био  фра Сатана?

– Пре него што вам одговорим на ово питање, за ваше читаоце ће бити интересантно да знају да сам тог језивог католичког фратара још као десетогодишњи дечак видео десетак пута. То вам говорим због тога што је као тадашњи капелан и млад човек фра Сатана био апостолског, анђеоског,  невиног лика. Долазио је у самостан  у Петрићевац, у близини Бањалуке. Реч  је о најмонструознијем свештенику, католичком фратру, и тврдим на никада и нигде на свету, откада постоје религије и народи, већу злочиначку наказу свет није угледао. Његово име тада је било Томислав Филиповић. Још  страшније је како је постао Вјекослав Мајсторовић, и ко му је, том приликом, био „кум”! Поменути фратар је припремао, организовао и директно учествовао у најгрознијем једнодневном покољу недужних Срба у сопственим домовима. Ни међу највећим џелатима није било такве звери – страсног и незајажљивог кољача.

Појасните.

– Цитираћу вам из документације, која је, иначе у књизи,  изјаву коју је о фра Сатани-ВјекославуМајсторовићу, пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина дао усташки официр Јосип Матијевић: „Када сам дошао на дужност 1941. године у Јасеновац, познавао сам фратра, свећеника из Јајца Филиповића, званог још и Мајсторивић, по чину – бојника, а тада је вршио дужност заповједника логора. Као свећеник у Јајцу поубијао је много Срба! Био је окрутан. Волео је да коље! Много је заточеника смакнуто у време његовог управљања логором. А када је бачен на терен као заповједник бојне, много је села запалио и клао становништво, особито на Козари. У Босанској Дубици са сатником Иваном Сударом, званим Јојо, покупио је све православне, све потукао до задњег, те их мртве бацио у Уну”.

Кажете да се у потпуности слажу изјаве бројних сведока, тврдње  у доприносу овог католичког свештеника великом  покољу Срба у местима Раковац,  Рудник,  Шарговац,  Дракулић. Те догађаје сте детаљно, на основу прикупљеног материјала, представили у Вашој књизи. Српска  села  – затрта!

– Извештај који је објавила  децембра 1946. године Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина за Босну и Херцеговину допунила је новим подацима ову ужасну слику страдања наших сународника. Врхунац монструозности фра Сатане представља покољ 60 малишана, који су се несрећни, затекли у школи у селу Дракулићи. Секли су главе деци, пред очима учитељице, која је од тог ужаса – полудела. Према казивању проф. др Јована Јовановића, који је разговарао са учитељицом, после њеног опоравка, поново је доказано да је звер од човека поменути Вјекослав-фра Сатана убијао српску децу.

Моменти ужасног догађаја у Дракулићима, покољ српских малишана  врло су потресни у Вашој књизи.

– Човек занеми.У учионицу, за време часа, изненада је упао фратар Томислав Филиповић. За њим је ушло 12 усташа. Фратар је у својој болесној глави умислио да је „бог”, опонашао је Христа и водио често са собом дванаест усташа, својих „апостола”. Онда је учитељицу Добрилу Мартиновић „замолио” да из клупе изведе једно српско дете. Не знајући због чега, она је извела једног од најбољих ћака, лепушкасту, врло уредну малену Радојку, ћерку Ђуре Гламочанина,  напредног и угледног Србина. Мислила је да дете треба да рецитује. Када је мала Радојка дошла до катедре, фратар  ју је подигао, извадио нож и ту је заклао пред децом и учитељицом. Потом се смирено, језуитски окренуо и рекао усташама: „Усташе, ово ја у име Бога, покрштавам ове изроде и ви, слиједите мој пут! Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха”. Свим учитељицама је наредио да изведу српску децу у дворипште. Био је утабан снег.  Цича-зима. Деци је онда наредио да трче у круг, а на одређена растојања поставио 12 „својих апостола”-усташа. Како је ужаснуто, дете, вришећи од страха, дозивајући оца, мајку, трчало, тако су им одсецали делове тела – уво, руку, нос, вадили очи! А затим су масакрирана деца морала да трче, све док не би потпуно онемоћала. Онда су их зверски секли на комаде!! Учитељице су се избезумиле. У најтужнијем школском дневнику остало је записано да су 7. вељаче 1942. године Радојка Гламочанин и остала српска деца једноставно „ умрла ”! Католичкој деци и учитељицама било је строго забрањено да икада о томе причају. Чим се Добрила опоравила – све је испричала.

Има сведока, попут др Николе Николића, Хрвата, који јебио у Јасеновачком логору и свакодневно гледао ужас који је Фра Сатана ширио!

– У јасеновачком логору био је један од најмонструознијих злочинаца наше епохе „просвјећен свећеник” а не неодгојен дивљак. Фра Филиповић је био управник логора од краја јуна до краја октобра 1942. Само за тих неколико месеци, по његовом признању, у Јасеновцу је заклано, убијено око 30 хиљада Срба, затим је премештен за управника логора Стара Градишка, од краја октобра до краја марта 1943. године. И тамо је организовао, и са уживањем масовно убијао Србе. У Јасеновац је враћен 16. априла 1945. године. И као последњи управник поново је руководио злочинима у логору. Дакле, власти НДХ, усташе постављале су овог монструма када год је требало да се изврши,  масовни, ужасни покољ и мучења. И у Градишци је правио масовне покоље. Само за осам дана побио је у Јабланцу преко 12 хиљада српске нејачи. У Јасеновцу је учествовао у друштву озлоглашених злочинаца – кољача: Љубе Милоша и Драге Пудића. Када је коначно логор био ослобођен, а Фра Сатана  „достојанствено и херојски” као сваки усташа кренуо у бекство, предат је партизанима.

Да ли се зна колико је крвави фратар побио српске нејачи?

– Интересантно је, да је у име Замаљске комисије Фра Сатану испитивао Хрват – Војдраг Берчић. Адвокати, лекари, секретарица, сви су били Хрвати, сем једног Јеврејина. Срби су страдали највише и неупоредиво, а у процесу против Фра Сатане – није било ниједног Србина! Ни то није случајно. Ево како коментарипше то испитивање Берчић: „На саслушању смо покушали да дођемо до неког броја. Рачунали смо према дневном броју ликвидација у Јасеновцу. Ја са једне, а Филиповић, са друге стране стола. Сећам се, дао сам му мастиљаву оловку и данас ме језа прође од тог „збрајања”! Понашао се као када келнер ноћу броји пазар. Моје цифре сам исписао око 88 хиљада, а он око 33 хиљаде. Наравно, то је било само за раздобље од годину дана, колико је провео у Јасеновцу. Он је погледао мој, па свој папир и рекао: „Ви своје, ја своје”!

Како је добио име Вјекослав Мајсторовић?

– Познато је да му је Макс Лубурић једном приликом рекао: „Ти си „мајстор вијека” (у клању) – па ћеш се звати Вјекослав Мајсторовић”!

Како се организатор сатирања, убијања Срба Вјекослав Мајсторовић понашао на суђењу и како је кажњен?

– Филиповић, односно Мајсторовић је признао злочине. Судији је рекао: „Па господине мој, нисам то радио само ја. УБИЈАО ЈЕ СВАКО, КО ЈЕ СТИГАО, И СВАКО ЛАЖЕ КО КАЖЕ ДА НИЈЕ УБИЈАО”. На суду се монструм бранио изјавом да је српску децу клао због тога да од њих не би постали злочинци када порасту! Осуђен је у Загребу на смрт јуна 1945. године. Стрељањем. Међу католичким клером било је много сличних, али ни један – такав. Он је највиши крвави домет Католичке цркве. Ватикан и Католичка црква су знали и онда све, и данас одлично знају за усташког злочинца монструозног фратра! Мајсторовић се никада није одреко свог фратарског звања, већ се поносио својом Католичком црквом и позивао на њу. Ватикан и Католичка црква се никада на прави начин нису оградили од Мајсторовићевих злочина.

После Другог светског рата о улози  Ватикана, о ужасу који је снашао наш народ где год је крочила усташка нога – писали су бројни умни људи света са згражавањем!

– Карл Хајнц Дешнер, немачки књижевник написао је: „Заштићен и благословен од Пија 12-ог све до краја беше један од највећих злочина столећа. Анте Павелић је био човек кога је Пије дванаести – благословио”! Ево и шта је о помагачима усташких злочина написао Курт Центнер, познати немачки енциклопедиста: „Усташка организација и протеклим годинама били су потпомагани од италијанске владе и од Ватикана, јер су усташе представљале наглашен римско-католички покрет…”

И за крај цитираћу, такође, немачког писца Алфреда Милера у свом делу „Хришћански масакр у Хрватској”. Милер пише: „Тек са јачањем католичанства постигнут  је врхунац свих гнусоба…  Слично нешто као ово у Хрватској није се појавило у Европи од времена тридесетогодишњег рата (1618-1648), најсвирепијег у феудалној Европи. Најстрашније злочине вршили су Хрвати. По доктрини Анте Старчевића о уништењу Срба, сад су они – Срби „третирани”, иако се зна да су Срби најжилавија раса и културно на највишем степену на целом Балкану! Али зато нису католици”!

   

ДЕЦА СТРАТИШТА

И

СИРОТИШТА

Смиља Тишма о страдању своје породице у усташкој НДХ у Другом светском рату

 

ПРОШЛИ СМО СВЕ УСТАШКЕ ЛОГОРЕ!

 

Ако бисмо у једној реченици покушали да опишемо живот осамдесет једногодишње Смиље Тишма, Српкиње рођене у западној Славонији, довољно је да кажемо да је као десетогодишња девојчица,  са млађим сестрама и братом, за годину дана остала без оца и мајке у тадашњој Независној Држави Хрватској. Прогутале су родитеље усташке јаме у најозлоглашенијем логору – Јасеновцу. Ужасан рез преко дечијих живота никада није зацелио. Великим чудом сво четворо су преживели Јесеновац, Јастребарско, слугарење у хрватским кућама, и рат. Касније, титоистичка власт их је раздвојила, према интересовањима их школовала. Били су деца из сиротишта. И сви стасали у добре људе.

Гази Смиља девету деценију. Врло је витална, крепка, подузетна, и још с лакоћом ствара уметничка дела. Слика. Вели да јој је реализам и у оку, и на платну. Очи плаве као Јадран, поглед детиње искрен, продоран, а ипак сетан.

– Памтим моје родну Зрињску, прекрасно, бајковито место са пуно љупких пропланака, на падинама Билогоре. Смештена између Вировитице, Бјеловара и Дарувара. Брежуљци, густе шуме,  кристално чисти потоци, водопади, воденице, људи,  реке, рибњаци… У срцу села православна црква посвећена Светом Виду. Цркву брвнару, веома стару усташе су запалиле почетком Другог светског рата, а Срби касније када је дошао мир,  на том месту нису подигли другу светињу. Завичај носим у срцу. Са мном је где год да кренем. Куће нанизане, као у Шумадији. У недоглед богати виногради, пропланци, питомина. Била сам лане у Зрињској, али и 1990. године да бих пописала све познате жртве страдале у логорима НДХ. Нема тамо више ништа. Пустош. Без иједне српске куће. Без иједне душе. Узалуд сам чекала цео дан. Нико се није појавио.

Кажете да сте рођени на Видовдан, и да има у томе неке симболике.

– То су ми говориле баке, очева мајка Марија, и мајчина Евица. Мамин отац Јован  био је из Горње Ковачице, а очев  деда Андрија је био надалеко познати Солунац, добровољац у српској војсци 1914. Вратио се са Солунског фронта са неколико тешких рана, умро је 1924. Бака Марија остала је рано удовица, са дванаесторо деце: пет синова и седам ћерки. Продала је имовину у Ивошевцима код Кистања, купила је земљу и кућу у Зрињској. Бака је била прави херој. Кажу да је сачекивала усташе, домобране, фашисте, али није напуштала праг. Стриц Павле је убрзо отишао у партизане, а мога драгог оца  Илију17. маја 1941. године  као и већину честитих Срба из села, усташе су ухапсиле и отерале. Никада га више нисам видела. Маја 1941. започела је породична трагедија, били смо деца, и убрзо смо на сличан начин остали без мајке. Најмлађа Марија је имала тек четири, Деса осам година, а Николи је било седам лета.

Сећам се тог дана велике колоне похапшених српских сељака, домаћина. Невиних честитих људи. И сада ми често искрсне слика колоне везаних мушкараца и разјарених усташа који их безочно гоне. Можда једног дана сакупим снагу па ту ужасну сцену насликам, за памћење. Ми деца, били смо негде у селу, посматрали смо дугачку колону људи озбиљних, тужних лица који иду у језивој тишини. Нисмо тада могли да видимо нашег оца. Нико од њих није пружао отпор, вероватно су им претили децом, породицом, мајкама, сестрама. Зликовац увек пронађе зликовчки изговор за жртвину послушност. Мој отац је био отресит, јак и храбар. Коначно, потиче из јуначке фамилије, понижење, ударце и псовке тешко да би отрпео. Ко зна шта су им усташе говориле. У селу је било око 400 кућа, скоро цело је било српско – више од 80 одсто православних домова. Остало Мађари, Хрвати, Немци… И не само Зрињска,  комплетна Било гора, цела та велика област: Велики Грђавац, Бјеловар, Дапчевица, Ператовина, западна Славонија – била је српска. Сва српска села 1941. била су мета усташких зликоваца. Месецима су пролазиле непрегледне колоне измучених људи…

Сећате се дана када је одведен ваш отац.

– Била сам у школи када су одвели оца. Мајка ми је после испричала оно што је дознала од комшија, пошто је она тада радила у винограду. Отац је копао на нашој њиви. Имали смо великог ловачког пса који је редовно са оцем ишао у лов. Кад су усташе бануле пас није дозволио да приђу кући. Усташе су га убиле. Ушли су у кућу и чекали оца. Кад је стигао, одмах су га ухапсили. Одвели су га одевеног у танку ланену кошуљу. Имао је дрвене кломпе. Без чарапа.Тога дана похапсили су мушкарце из преко 30 српских кућа. Међу њима је био и Мирко Гужвица, од њега сам касније сазнала да је отац у Јасеновцу пресвиснуо измрцварен, мислећи да смо ми деца мртви. Вест  језива о одвођењу Срба прострујала је Зрињском. Мајка је очајавала. Од тада је ретко када разговарала са нама и никада се више није насмејала. Послала ме је у Велики Грђавац са обуђом, одећом и храном за оца који је био заточен у грђевачком затвору. Плашила се мајка да отац не назебе, пошто је лагано био одевен.

Сећам се, срце ми је од страха подрхтавало, када сам прилазила усташком табору који је био смештен у непосредној близини српске цркве. Ноге су ми клецале. Гушила сам се од страха док сам улазила у двориште црних кољача. Чуда ли, људи у црним униформама ме уопше нису приметили. Тражила сам тату. Нисам знала у којој је згради. Отац ме је угледао са затворског прозора. Пришла сам. Лице му је било крваво и у модрицама. Тукли су га. Над оком огроман подлив. На челу дубока посекотина, уста и брада се нису видели од крви. Тихо, једва је скупио снагу, када ми је рекао: „Сине мој, бежи, иди  путем којим си ушла и никоме се не обраћај, бежи Смиљо”! Ствари сам оставила поред куће у којој је био мој отац. Трчала сам као да ми од тога зависи живот. И горко сам плакала за оцем. Никада нисмо сазнали да ли је отац добио ствари. Два пута нам се јавио из Копривнице где су их убрзо депортовали. Једном нам је послао неку карту. Вероватно кријући. Гледали су свакога дана смрти у очи у злогласној „Даници”. Наиме, усташе су чекале да се изгради Јасеновац, како би могли да депортују на десетине, касније стотине хиљада Срба. Јасеновац је отворен, колико знам 19. јула 1941. Мајка је била беспомоћна, јадна, утучена…уплашена. Стрепела је за нас.

Кажете да се добро памтите јул 1941. када су усташе одводиле српску нејач из Зрињске и околних места.

–  Била сам негде у селу. У игри, као свако дете. Усташе су упале у Зрињску и покупили сву децу и жене, наравно Српчад и Српкиње. Хрватима, Мађарима, Немцима није смела да фали ни длака са главе. Ишла сам према кући. Осећала сам неку злосутну, потмулу тишину. Село без људских гласова. Ни птице нисам чула. Ни лавеж паса. На стотинак метара од наше капије, испред мене одједном је истрачала сусетка Јана. Хрватица. Рекла ми је усплахирено: „Трчи Смиљо, низ сеоски пут, мајку, Марију и Николу усташе су одвеле са осталом децом и женама! Мораш да их стигнеш”! Убрзо се појавила и Десанка. Држале смо се за руке, јецале и јуриле да их пронађемо. У заселку Зринска Брда угледали смо колону. Било је жена са бебама, трудница са малом децом… Споро су се кретали, усташе су викале. Тражиле смо мајку Евицу, брата, сестру. Пронашле смо их. У колони је било преко 400 Срба.  Очистили су Зрињску од нас „Србо-ћетника”!

Напомињете да су села у Славонији очишћена од Срба и да су их Павелићеве усташе плански, организовано сабирали, како би их лакше касније депортповали у тек изграђене логоре.

 Десетак дана су хиљаде жена, деце из Славоније заточили „под ведрим небом”, на пољу код Сајмишта у Великом Грђавцу. А онда су нас једно јутро депортовали у Бјеловар. Хранили смо се оним што су јадне мајке из куће понеле на брзину, или су нам други понешто давали. Крајем септембра из бјеловарског сајмишта депортовано је много српске нејачи за Србију. Тако је моја тетка доспела у Јагодину, и мој брат од стрица.То је био неки договор са Недићем. Али убрзо је прекинут сваки такав споразум. Ми више нисмо могли у Србију. Усташе су нас по великој хладноћи пустили кућама. Наша кућа у Зрињској била је опљачкана. Вероватно најближе комшије. Стока растерана. Летина непокупљена. Нисмо скоро имали ништа. Некако смо преживљавали. Мајка по ноћи није спавала. Приметила сам да само шета по кући, уплашено је гледала кроз прозор. Једне зимске ноћи ми је рекла, јер сам јој правила често друштво: „  Сине, тихо. Ево, ноћима су проклете усташе испод наших прозора. Неће нас оставити на миру. Прате нас, држе нас на оку, да случајно негде не одемо”. Монструозна хрватска војска нас је држала у заточеништву. У сопственим домовима. НДХ , заправо, још није била изградила довољно логора за Србе, Роме и Јевреје.

У лето 1942. усташе су вас поново депортовале, овај пут у Бјеловар!

– Неки мученици су били транспортовани у вагонима за стоку, а неки су ишли пешке до Бјеловара. Ми смо путовали у сточним вагонима. Према нама су се понашали као да смо животиње! Сећам се пута од Бјеловара до Јасеновца. Нити сам знала тада где нас воде, ни шта је то Јасеновац! Убрзо смо схватили, а неки су имали прилику да прочитају – Клаоница за Србе, Жидове и Цигане. Грубо су нас гурали, утоварали. Говорили: „Марш, унутра, српска стоко”! Било је страшно вруће, загушљиво. Деца су плакала, најмлађи су  вриштали, жедни, уморни. Старци и старице, неми. Жене ужасно уплашене. Претили су нам. Говорили да смо опасни за поредак у НДХ!! И да морају да нас уклоне. Често бисмо и по десет пута на дан у логору слушали те речи. Још су говорили да ће тек када нас склоне, НДХ да буде слободна држава.Онда сам била дете, и нисам у почетку разумела како смо за НДХ ми Срби били опасни, и шта значи склонити нас. Мајка је копнила. Рекла нам је да ћутимо и да будемо што даље од усташа, и њихових кундака, којима су сурово ударали, старе, болесне, жене, децу. Страшних сцена сам се нагледала.Тукли су као прави злочинци, човекомрсци, свакога ко би реч прозборио. Био би несрећник спљескан са влажном земљом. Или би кости оставио у некој од бара из којих се ширио несносни смрад. Људи су се распадали, пре него што би их бацили у Саву, или у неку од  масовних јама, гробница.

Свугде око нас мирис смрти – Јасеновца. Сада су на том месту„блажена” зелена брдашца. Све су у данашњој Хрватској потрли, склонили, избрисали. Остало само здање СПЈ, пројектор за некакво емитовање филма чије су сцене, разуме се, цензурисане. И недопустиво малобројан списак страдалих. Књижице! Око Саве зеленило, уз насипе од костију,  споменик, и два вагончића. Није ваљда да је НДХ имала само два вагончића у Јасеновцу! Где су бараке, циглане, где су места и „реквизити” којима су усташки злочинци убијали, клали, маљем у главу ударали људе? Нема ништа од свега. Сакрили су трагове својих злочина. Али без обзира на њихов покушај да све подведу под неколико хиљада страдалих у Јасеновцу, или десетак хиљада Срба, знају они одлично шта је истина. Због тога покушавају све да фалсификују. Да сакрију да су мржњом звери убијали наш народ.

Убрзо сте увидели да усташе масовно уништавају српски род.

– Ужасне су то године, замислите психологију, патологију монструма Павелића, и „херојства” његове војске. Усташку изопачену идеологију! Дакле, за тадашњу НДХ смо били „страшно велика опасност”, чак и ми малени, гладни, измрцварени, српска деца и напаћене мајке. Мучили су,  кажњавали, пребијали, сатирали. Док смо били у Јесеновцу, сместили су нас испод стрехе једне бараке, близу главног улаза. Сећам се велике реке која је носила лешеве, и огромног дрвета, које и данас постоји у Јасеновцу. У близини наша барака, једна од стотине јасеновачких где су нас угурали.  Били смо на истом стратишту где и наш јадни отац, али то тада нисмо знали. Шапатом су измучени људи говорили да се тих дана у Јасеновац сручило неколико десетина хиљада Срба са Козаре. Данас кажу да је за само неколико дана преко 80 хиљада Козарчана депортовано у злогласни логор смрти. Тог јула из западне Славоније депортовали су у логор преко десет хиљада Срба. Било је и Рома.

Море несреће, трагедије људи, деце, жена. Ужасно много нашег народа на стратишту. И ја са њима. И сви моји. Била сам престрашена. Како су дани више одмицали то сам постајала свеснија да ће нас све побити. Деца логорашка одрастају преко ноћи. Пред  јесен 1942. године из Јасеновца су нас пребацили даље. Нисмо имали ништа да једемо, ни да пијемо. Ретко су нам доносили бљутаву белу кашу. Али могао је да једе само онај ко је имао посуду. Много је деце, жена, беба, стараца умрло од глади. Сваког дана смо гледали како лопатама трпају несрећнике у колица и „некуд” одвозе. Нас је само Бог сачувао. Јер нисмо имали ни воде, ни хране. Чудно је да човек преживи глад и жеђ. Сада се тим питањем баве неки психолози. Ја им кажем да само Божје чудо може да помогне да се преживи сав тај ужас.

Али, ево и данас се чини геноцид над нашим народом. Када то кажем не мислим само на недавни несрећни рат и последице које су за српски народ несагледиве, него на болну чињеницу пред којом званична Србија затвара очи. Не знам колико је јавност упозната да се у Хрватској увелико обавља покрштавање српског живља. Преко 68 одсто наших сународника који су остали да живе у Хрватској после  несрећног рата и Туђманове солдатеске „привољени” су да пређу у католичанство. То раде православним  породицама  у Хрватској систематски и годинама. Колико је Срба од Другог светског рата до данас – покатоличено, то вероватно зна само – Ватикан. Ти подаци се крију! Сада у Хрватској  српској деци издају документа у којима дословце пише: „Срби православци-римокатоличке вере”. Родитељи ћуте, СПЦ ћути, Србија ћути! Несхватљиво је да као народ који је кроз историју ужасно страдао – нисмо ништа научили ни после Јасеновца, Јастребарског, Јадовна, јама  и јама…

Сећате се одвајања од мајке. Отргли су вас децу од јединог преосталог родитеља!

– Обоје мојих родитеља страдало је у Јасеновцу. И поред те чињенице, и бројних очевидаца, ни мајке, ни оца ни у једном списку пострадалих у усташким логорима – нема. Као да никада нису постојали. Питам се данас колико ли је хиљада нерегистрованих јасеновачких страдалника, несрећника. Колико су само на тај начин злочинци утајили, „смањили”  број жртава?

Сећам се да су нас једног јутра, опет као стоку пребацили у логор, у Стару Градишку. Уместо људског погледа добијали су Срби животињске ударце кундацима. Поуздано се зна да је у Старој Градишци убијено преко 600.000 хиљада Срба, ту су их масовно стрељали, па затрпавали.У Старој Градишци смо ми деца и мајке, дане проводили у оронулом млину. На хиљаде нас. Одатле су нас убрзо депортовали у Сисак. Од шока, уопше се не сећам како смо стигли до Сиска. Знам само да је тада транспортовано камионима, вагонима за стоку много нејачи. Био је 27. октобар 1942. и Света Петка.

Тог дана су нас раздвојили од мајке, наравно, и сву осталу децу. Чак су и бебе отимали из наручја ужаснутих мајки. Било је веома хладно, ми у летњим хаљинама, прљави, подераних ципелица. Дрхтали смо од зиме, јада и страха. Мајка је тихо плакала. Нежно са пуно љубави и бескрајне туге нас је гледала. Памтим мамине брижне, дивне плаве очи. Као море. Пољубила нас је, прекрстила сваког од нас, и рекла нам: „Децо моја мила, данас је Света Петка. Нека вас чува Бог и Света Петка”. То су последње мајчине речи у логору у Сиску. Били смо ужаснути! Несрећни и престрашени! Око нас иста несрећа српских малишана. Мајке су биле отеране иза логорске жице. Ридале су, кукале су Српкиње! Ми смо неутешно грцали са друге стране. Грчевито смо се гурали ка жици и дозивали маму, молили је да се јави. Било је страшно пуно јецавих гласова, крикова, молби, није могла да нас чује. Сигурно је и мајка нас дозивала!

Кажете да никада нећете заборавити дан када су Вам усташки зликовци отргли мајку, али и још једну стравичну сцену.

– Једна млада, висока, плавокоса Српкиња није хтела никако да се одвоји од своје бебе. Дојила ју је. Отимала се од звери у људском обличју. Један усташа јој је пришао са толико мржње у очима да смо сви занемели и на моменат заборавили сопствене муке. Тукао ју је кундаком из све снаге. Она се мученички спустила на колена, скупила, загрлила дете, грчевито га држала, све док се није мртва и сва у крви срушила у бару. Дете је вриштећи пало на другу страну. Јадну бебу које је била повређена војници у црним униформама су докрајчили.

Питам ја вас, али и цели тај слободни демократски свет, има ли већег злочина него попут звери одвајати децу, бебе од мајки. Може тај свет „мирољубиви” новог светског поретка да окреће главу од српских стратишта, и цела Европа, па и данашња Хрватска? Сенке убијених пратиће и њих и њихове потомке. Лицемерно је ћутањем подржавати злочин над било којим народом. И они који ћуте сносиће одговорност. Јер истина никуда не иде, станује код жртава. Она чека! И неумољива је. То су неписани Божји закони. Не знам тачно како и којег је дана страдала наша несрећна мајка. Вероватно је скрхана болом, убијена у Доњој Градини, где су депортовали већину жена те јесени 1942. Тако си говорили они који су били са мајком. Отац нам је умро децембра 1943. Био је отац измрцварен, измучен,  причао ми је много касније преживели логораш Мирко Гужвица, који је са татом депортован у Јасеновац. Убио би га ударац кундаком. Нашли су тату мртвог поред пећи у циглани. Говорио је комшија Мирко Гужвица да су од  јаког стаменог Илије Тишме остали само кост и кожа.

После одвајања од мајке, извесно време били сте у том злогласном логору у Сиску, који ћете памтити докле год постојите …

–  У Близини логора је била река Купа. Десанка и ја смо често долазиле до жице. Сви смо били ужасно мршави, бледи, гладни, ошишани до главе. Лако нас је било препознати. Барем ми Срби знамо како изгледају деца логора. Спавали смо у леденој стаклари, на слами. Јесен хладна и кишовита. Ту су била деца која су имала до 12 година. Свакога јутра смо гледали како износе мртву Српчад. Сећам се језивог човека који је на колица товарио мале лешеве. Пошто је сваког дана умирало много малишана, било му је комликовано да их лопатом утовара, него их је хватао онако неме, од смрти укочене за руку, или ногу и бацао на колица, па у реку, или их  закопавао…

У близини логора видели смо брдашце, и башту. Кришом смо се сестра и ја провлачиле кроз жице и чупале шаргарепу, купус. Било је то за нас право богатство. Могле смо да нахранимо нашу малу Марију. Понекад су нас сачекивала друга деца из логора, па нам онако гладна, унезверено то отимала. Једном смо се сестра и ја пробиле до пијаце у Сиску, али нас је упозорила уплашено пијачарка да се брзо вратимо у логор, јер ако виде да нас нема, све ће претражити док нас не нађу. И да ће нас убити. Сећам се да смо имали бројеве. Моје име било је 1008. Тако су нас зликовци звали!

Транспортовали су вас, потом, у најужаснији логор смрти за српску децу, у Јастребарско!

– Опет сточни воз и на хиљаде малишана. Непрегледна „сточна” композиција пуна српске деце. Не сећам се колико дуго смо путовали. Сећам се великог самостана у Јастребарском. Налазио се на узвишењу. Цео простор око самостана био је ограђен високом жицом. Логор! Усташе и католичка црква су на најзверскији, Јудин  начин издали Бога, јер су самостан, Божју кућу употребили за мучење, убијање српске деце! Самостан католички су претворили у дечје мучилиште, на свету највећи концентрациони логор за децу! Да ли човечанство хоће данас да зна за Голготу српске деце у Јастребарском?!

Више од тога ме интересује – зашто Европа, свет неће да знају? Ко се усуђује да пореди Јасеновац, Јастребарско, Стару Градишку, стотине јама са било којим збивањем у недавном рату? По чијиј директиви се врши замена теза у случају Сребреница? У Сребреницу су заправо довожена из бројних босанских градова тела муслиманских војника, која су постхумно ископавана. Поуздано се зна да је огроман број њих био у војсци Изетбеговића. Дакле, оних  који су убијали Србе. Муслимани то чак не крију, јер на улазу  у Сребрницу на спомен – камену исписали су све те градове! СВЕТ ТО ВИДИ. ОД НАС СРБА ПОКУШАВАЈУ САДА ДА НАПРАВЕ ЗЛОЧИНЦЕ. ОД ПРЕОСТАЛИХ СРБА КОЈЕ НИСУ ПОБИЛИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ!У Јасеновцу је убијено преко 730. 000 цивила, недужних људи. То су доказали научници.

Кажете да је у Јастребарском такође умрло, или убијено много, на хиљаде деце.Указујете да су много дечака узимали, покрштавали и од њих правили узорне католике.

– Никада није утврђен ни приближан број српских малишана који су у  католичком самостану уморени глађу, убијени, или су подлегли од болести. Можда и на десетине хиљада. Јер много бивше деце логораша Јастребарског се уназад две, три деценије јављало. Били су изненађени што их нема на списковима, а неке часне сестре из времена злочина, додуше остареле, срели су и после неколико деценија у истом самостану. Кажу да су тада доживели шок. Када су се усташе, НДХ, Павелић, Степинац, тако односили према преживелим, шта су за њих значила имена мртве деце, која никада неће проговорити. Тако барем мисле злочинци, и црква која је ту монструозност благословила. Злочинце је, касније, беатификовала, ужаса ли, у светитеље! Данас се покатоличени Срби ревносно клањају једном Степинцу, или Мерцу, кољачима својих дедова, свог народа. У Јастребарском смо били  смештени у предворју самостана. Данима смо очајно гледали у пролазнике. Кроз жицу смо посматрали људе који су се напољу слободно кретали. Једна  жена нас је тужно гледала, док је пролазила поред  самостана. Змолила сам је да нам купи дописницу, да пишемо баки. Она  нам је убрзо донела дописницу. Брзо сам написала неколико редака нашем комшији Мату. Жена је предала карту.

Писали сте комшији, а не преосталој фамилији!

– Никада ми неће бити јасно зашто сам писала суседу Мати Блаженковићу! Можда зато што сам дубоко у души веровала да су сви наши мртви, а можда због тога што сам знала да су Блаженковићи честити људи, иако су били Хрвати. Знам да је тата са чика Матом увек био у лепим комшијским односима, а и ми деца смо га волели. Писала сам  чика Мати, питала га да ли зна да ли су нам родитељи живи, и назначила му да смо ми, сва Илијина деца у Јастребарском. Чекала сам данима, ноћима. Нагледала сам се страхота, које бих најрадије да избришем из сећања. Ипак, највише сам се страховала да нас не раздвоје. Једино нас је Бог сачувао заједно. Сећам се дана када је запретила опасност да одвоје Николу од нас. Имао је већ девет година. У самостан улази католичка свита, великодостојници са белим шиљатим капама. Одводили су мушку децу. Сво четворо смо били много тихи, тужни. Као и сви остали малени заточеници. Гледали смо да се свима склонимо са пута. Да не примете да постојимо. Била сам успаничена, када сам схватила да ће нам узети Николу. Одједном нам је пришла једна сестра из самостана, и казала нам: „ Брзо склоните вашег брата”. Зашто баш нама, као да јој је сам Бог рекао! Брата смо сакриле у оставу, иза стелаже којој, због калуђерских претњи, нико од деце није смео да приђе.

Посматрала сам, како хрватски поглавник, у црној мантији, са белом капицом, великом  розе свиленом траком око струка показује прстом на дечаке. Кога би означио, том детету су усташе и католичке сестре пришли одвукли га, пресвукли и ставили усташку капу на главу. Злочин! Деца су била ојађена. Потирање будућности великог дела српског народа! Брисање идентитета. Много тога злочиначког одвијало се у јастребарском логору ван наших очију. То смо много касније сазнали! Пуно девојчица је силовано, па убијено. Преко 400 малишана страдало је само док смо ми били у Јастребарском. Николини вршњаци из Зрињске никада се из Јастребарског нису вратили, нити су се јавили. Били су мртви и Пане, и Јован, Ниџо, и Павле….

Из Јастребарског су вас пребацили у село код Вараждина.

– Прошао је католички Божић 1943. Из Јастебарског логора су нас транспортовали у село Лудбрег, у хрватско Загорје. Загорци  су сасвим другачијег кова, имају људскости, за разлику од осталог дела усташоидне Хрватске. Вејао је снег, стајали смо у центру сеоског трга промрзли. Мештани су се окупљали, и преузимали децу која ће да им служе. Били смо слуге по загорским кућама.Тако смо избегли смрт у Јастребарском логору. Из облака лије киша и пада снег. Ми у летњим хаљинама. И са бројевима. Нико нам тада од Загораца није дао ништа да обучемо, а били смо деца, сирочад. Мештани су и то знали. Вероватно нису смели тада да покажу бригу због страха од усташке казне. То вам кажем, јер сам се касније уверила да су нас Загорци прихватили и пазили. Ми смо им служили колико смо могли и умели.

Нисте тада желели да се одвојите од млађе сестре.

– Моју Марију, пошто је била најмлађа, нико није хтео да узме. Од ње нису имали никакве користи. Молила сам жену која ме је преузела, Софију Струшки да поведе моју сестру. Гледам у Марију и плачем. Нисам осећала ни кишу ни снег. Никакву хладноћу, само огромну жељу да поведем сестру са собом. Софија приђе једној познаници и пита је да ли би узела малу Марију пошто је вршакиња њене ћерке. „Кума, узмите деклицу”, тако је моја газдарица Софија молила Загорку. На крају је Софијина познаница пристала. Пао ми је камен са срца. Марија је била у суседном селу, чак је спавала у истом кревету са ћерком те жене која се смиловала. Друга моја сестра, Деса била је код једног учитеља Крижанића. Имао је огроман виноград. Наш Никола је много радио код богатог велепоседника који је био власник великог парног млина. Моје село звало се Храстовско. У лето је у Храстовско код газдарице Софије стигао чика Мато Блаженковић. Рекао је тетка Софији која није желела да идем, да је због деце Илије Тишме ризиковао живот, јер је ишао код Павелића да измоли дозволу. Водио нас је у Зрињску. Покупио је прво мене, а онда смо заједно ишли по Марију, Десу и Николу. Питала сам се касније, зашто је Мато то урадио. Он и тетка Ева нису имали деце. Можда жеља да спасе туђу, кад већ нема своје. Можда из поштовања према мом оцу. Било је време убирање жита када смо стигли. Нас децу су крили, чували од метака, рафала митраљеза, јер су отворено ратовали усташе, партизани и Немци. Смењивали су се у Зрињској. Дошло је ослобођење. Нешто веома необично нам се десило у родној Зрињској, када смо крочили на згарише нашег дома. На месту где је некада била кухиња, испод малтера, набацане земље и труле даске, пронашли смо и извукли фотографују нашег оца! Потпуно сачувану! Ни данас се не одвајам од ње. И никако ми није јасно како нас је на кућном прагу после три паклене године, очева слика –сачекала?

 Шта вам је било најтеже?

– Сва поменута српска стратишта у усташкој НДХ су ужас за сваког човека. О деци да не говорим. Али, мени је најгоре било у логору у Сиску. Због црних призора, кукњаве мајки, вриске и јецаја деце, удараца кундаком и убијања. Вероватно да има много горих призора, али то што сам са сестрама и братом доживела у Сиску је оно што ме прати целог живота. У том логору су нас одвојили од наше мајке. То је најболније! Али и призори убијене деце и мајки које су се опирале. Интересантно је да од грозота тих дана уопште нисмо ни јели ни пили, а преживели смо. Као да нам је организам стао од шока. Страх је јачи од глади. Замислите ту агонију, када су мајке малишанима које је у вагонима мучила страховита жеђ, давале дечји урин да пију. У том магновењу не сећам се како су пролазили дани. Неко је можда имао хране. Ми нисмо. После свега што сам преживела, једем само једном дневно.

Титова власт ратну сирочад васпитавала је у бројним сиротиштима, домовима за децу без родитеља. Како је било даље ваше детињство?

– После рата општина којој је припадало село Зрињска децу палих бораца и малишане без родитеља дала је на старање у домове.Тада се бар водило рачуна о сирочадима. У престоници сам завршила основну школу, средњу, а касније и економски факултет. Брат и ја смо били у домовима  за ратну сирочад у Крунској и Бранковој улици. Старија сестра је живела у Средњошколском интернату у Кикинди, затим у Дому„Соња Маринковић” у Новом Саду. Марија се школовала у Ваљеву. Сви смо, стицајем околности, били раздвојени, али смо се виђали за викенде, празнике и распусте. Касније сам радила у руководству Министарства за рад и борачка питања. Годинама сам се у поменутом министарству суочавала са великом људском неправдом. Схватила сам како су олако заборављени још за време Краљевине Југославије истински јунаци, Солунци.  Апсурд, неопростиве грешке прошлости према  бројним Солунским ратницима тек тада су биле исправљене. Иначе, нас четворо смо стасали у честите људе. Стекли смо образовање, били добри у својим професијама. Никола којег је професионално занимала техника,  данас слави Светог Јована, нашу породичну славу. Тишме потичу из Црне Горе од Шпанића, сеобама су прво стигли у Херцеговину, а потом у Хрватску у време формирања Војне Крајине и владавине Аустроугарске монархије. Сестре су се удале. Старија живи у Америци, млађа овде у Београду. Обе славе Светог Николу. Сви смо данас повезани, врло блиски. И њихове породице, деца и унучад. Наравно проширили смо наш  породични круг са пуно пријатеља, кумова. Знамо колико је човек богат и срећан када има своју фамилију и истинске пријатеље.

Борите се за доказивење истине о геноциду над Србима у Другом светском рату у НДХ.

– Формирали смо Удружење заточеника логора пре неколико година, односно удружење преживелих логораша Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке. Наши чланови су и потомци логораша. Има много људи који су заинтересовани за рад. Али, нажалост, и оних који овом проблему, нашој великој националној тарагедији, не придају значај. Истине ради, морамо да се боримо да целом свету покажемо и докажемо да је над Србима у Независној Држави Хрватској извршен стравичан геноцид. Видите како то паметно раде Јермени. И они су малобројан народ, али су велики у својој истрајности и храбрости. Јермени поштују своје мртве. Треба упорно ићи њиховим путем у доказивању геноцида. То дугујемо жртвама, а било их је преко милион и триста хиљада, ако рачунамо Јасеновац, Јастребарско, Сисак, Стару Градишку и да не набрајам  сва знана стратишта за недужне Србе под командом Анте Павелића, Ивана Мерца, Алојза Степинца и многих других усташких злочинаца!                                                                                                

   

Јасеновац-Сребреница

 

Миливоје Иванишевићдиректор Института за истраживања српских страдања у 20. веку говори о Сребреници након 15 година, рату у БиХ,  о светским подвалама, домаћем удвориштву и Јасеновцу

 

 

БЕТОНИРАНА ИСТИНА О НАШИМ СТРАТИШТИМА!

Све је почело на Петровдан 1992. после муслиманског масакра над Србима баш у Сребреници. Од тада сам свих ратних година често боравио у тим крајевима: Скеланима, Братунцу и околним селима, Милићима… Тамо сам био и у време  ослобађања Сребренице, прецизније од 6. до 23. јула 1995. и сведок сам многих збивања.  А у сам град ушао сам са млађим сином Бошком баш на Петровдан 1995. Од тих првих, братуначких или сребреничких дана, до средине 1995. формирао сам веома разгранату мрежу од 97 сталних сарадника, добровољаца, образованих људи разних профила, који су приљежно евидентирали збивања у срединама у којима су боравили или из којих су протерани. Захваљујући њима данас располажемо најкомплетнијим подацима о обиму и карактеру српских страдања у БиХ током прошлог рата. Нажалост, многи од њих ни данас не желе да им објавимо имена. Тих првих дана 1992. обратио сам се и добио стручну помоћ од јеврејске општине у Београду. Захваљујући њима  направио сам инструменте неопходне за овај посао. Једина жеља ми је била да се не понови, као свих година после Другог светског рата у коме су и моји ближњи страдали, срамотно лицитирање колико је Срба убијено у појединим општинама или логорима, и ко је то починио. До данас је, не само скоро све евидентирано, већ у доброј мери и публиковано. То су документационе свеске са именима српских жртава појединих општина и региона БиХ (Бирач, Херцеговина, горње Подриње, Сарајево…) На тај начин извршена је и провера података којима располажемо. Сада можемо мирне душе да објавимо књигу мртвих Срба, без обзира на чијој су страни страдали, у БиХ током рата 1992-1995.

У тим пословима изостала је, осим моралне, државна подршка и од стране власти са Пала или Бања Луке, али  и од стране Београда. Можда ће их због тога некада бити срамота, али сада није. Изостала је и подршка многих виђенијих политичара који су овом послу увек претпостављали свој страначки интерес. Тако је борба за број посланика или одборника доминирала у односу на послове утврђивања истине о страдању властитог народа! Ако им то не доноси гласове бирача или неки други, пре свега, лични профит чак ни посланици и функционери „националнних“ странака нису показали вољу да се баве, или замајавају,  овим националним послом! Последње моје искуство завређује пажњу као илустрација односа који међу таквим људима траје преко једне деценије. Позната дама из веома афирмисане српске странке понудила је много тога што нам недостаје, поготово да се на међународном плану афирмишу српска трагедија и страдања, и вероватно зато што у томе није нашла свој лични интерес окренула нам је своја „патриотска“ леђа. Истина, није прва, али дај Боже да буде последња побегуља од овог посла – каже Миливоје Иванишевић, говорећи о његовом дугогодишњем истраживању српских страдања у БиХ,  које је започело Сребреницом.

Неистине које се односе  на муслиманску страну током рата у БиХ и сада су предмет бројних,сталних пропагандних манипулација

– Оне су створиле лажну слику о тешком положају муслимана и њихове војске.  Што је карактеристично за БиХ подједнако је присутно и када се  анализирају поједини делови који су се нашли под муслиманском војном или цивилном влашћу ове бивше југословенске републике: Сарајево, Сребреница, Горажде…  Две  доминантне тезе кроз које се демонстрирају те обмане су недостатак оружја и недостатак хране, односно тежак финансијски и економски положај оног дела БиХ државе који се налазио под влашћу тадашњег Председништва на челу са Алијом Изетбеговићем. Колико је оружја остало муслиманима изнео је 14. јула 1992. у свом експозеу  пред Народном скупштином тадашњи Председник Југославије Добрица Ћосић. Само да подсетим на део тог експозеа.“Хрватско-муслиманској коалицији остало је 231 тенк, 300 топова разних калибара, 27 вишецевних бацача ракета, око 5.000 минобацача вечег калибра, 100.000 аутоматских и полуаутоматских пушака, 100.000 пушака М-48, 5.000 снајперских пушака и 15.000 пушкомитраљеза и митраљеза и вече количине пешадијске и артиљеријске муниције.“

   Поред тога муслиманима је остало и свих  једанаест фабрика оружја и муниције. Муслимани су преузели оружје из магацина резервног састава милиције и ТО, а Срби су, неретко, морали да отимају од ЈНА. Од првих месеци рата муслимани су снабдевани, углавном тајно, од НАТО и исламских држава. Они ни сами не знају шта им је све стигло. Истина, оно што је ишло бродовима и друмовима преко Хрватске „опорезовано“ је од те државе. Данас, док траје суђење Радовану Караџићу, на захтев одбране, ни једна држава не сме да се огласи шта је и колико дотурила муслиманима, док је трајала забрана наоружавања сукобљених страна. Једино је сигурно да Срби никада ни од кога нису ништа добили.

Исти је случај и са храном и осталим животним потрепштинама. У БиХ наши сународници су истерани из око 2000 насеља у којима су живели по попису 1991. Сва њихова имовина: храна, обрадиво земљиште, сточни фонд, пољопривредни и енергетски  ресурси остали су муслиманским и хрватским хордама рата. Па и поред тога њима је стизала помоћ са свих страна. Те количине износе више стотина хиљада тона. Сребреници је, на пример, само авионима у акцији „падобран“ за шест месеци испоручено 1.900 тона хране, хигијенских артикала, медицинске опреме и лекова. Поред тога друмовима су, бар једном месечно, стизали конвоји са стотинама тона најразноврсније робе. Изетбеговић је једном приликом изјавио да су током рата добили на разне начине преко десет милијарди долара. И Срби су добили хуманитарну помоћ, али у пропорцији 100 тона муслиманима, једна тона Србима, а можда и мање.

     Прошло је 15 година од догађаја у Сребреници, чија ће права истина наредних  30-50 година,  бити „цементирана” и сакривена од јавности, на инсистирање САД, Енглеске и Француске. Поново неко „бетонирање” када су Срби жртве, а треба да п-(остану) кривци! Да ли Вас ове околности подсећају не неке сличне у нашој историји?

– Цео прошли век је прошао у „бетонирању“ и бетонирању истине о судбини Срба у Хрватској, БиХ, Космету… Ми се, овом приликом, бавимо  БиХ и о томе ћемо само поновити неке већ познате чињенице. Да је истина оно што се говори о Сребреници и због чега Председник Србије иде да се поклони мезарју у Поточарима не би било забране коју сте поменули. Ми то знамо и тешко да бисмо нешто значајније могли открити и да нема те забране.  Несувисла је чак и сама претпоставка да председник државе зна мање од нас. Па, ипак, он тера нешто своје, својих заштитника и обожавалаца. Не бих желео да га стигну клетве српских мајки изречене још приликом његове прве посете Сребреници, када се поклонио посмртним остацима муслиманских убица чије су жртве покопане на братуначком и не само братуначком гробљу. Али, пустимо председника нека иде својом странпутицом.

Погледајмо остале чињенице. По аустроугарском  попису 1910. у БиХ је било  214.000 Срба више од муслимана и били су у то време доминантна национална, или, како се тада то исказивало, верска заједница (Срба 826.000, а муслимана 612.000). Међутим, по попису 1991. у БиХ је било 535.000 муслимана више него Срба. (муслимана 1.905.000 становника, а Срба 1.370.000). Жртве које су Срби у БиХ поднели током двадесетог века, значи и у оба светска рата и у свим логорима, су стравичне – убијено 1.389.720 људи, жена, деце. То је једна од забетонираних чињеница. Том броју треба додати и преко 32.000 убијених у току 1992-1995. чијим се убицама с поштовањем које заслужују мртви, макар били и убице, поклања наш председник. А шта је са Србима Космета и Хрватске који су још горе прошли у том истом веку. Срби у БиХ створише своју барем полудржаву, а остали ништа, осим Републике Србије која има председника Бориса Тадића. Али, он брине о држави, а не може и о нацији.

Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници који је осуђен од стране Међународног трибунала за ратне злочине за бившу Југославију је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле. Склопио је договор са Тужилаштвом и осућен на минималну казну, на основу признања, чији је садржај неколико пута мењао!

– Ни њега Трибунал није теретио док  није ухапшен у Југославији и да му није претила опасност од високе казне. За остале, иако их је он навео, Трибунал се не интересује. Њих штити неки велики ауторитет. То једино не могу бити Срби. Највероватније да је то она сила која нас терети да смо починили геноцид. Случај Д.Е. веома темељно је  анализирао Ж. Чивиков. Та студија разотрива све махинације твораца овог „крунског“ сведока и валидност његовог исказа. Чак и по тужилаштву, а поготово по Ж. Чивикову реч је о психијатријском случају. Међутим, то није сметња да Срби по његовом сведочењу буду криви и осуђени на више стотина година робије само у случају Сребренице.Тих неколико стотина, по наговору и за новац још неоткривеног наручиоца, стрељаних муслиманских војника, од који су многи одговорни за злочине над Србима, треба да докажу геноцид. С друге стране, српска војска под командом Ратка Младића прошла је у то време кроз скоро педесет муслиманских села и ни једна жртва у тим селима није забележена. Напротив, цивили Сребренице и те енклаве били су под посебном заштитом. О томе сведоче и странци. Камо среће да су и Срби имали исти третман када су их нападали муслимани. Да им је обезбеђен превоз, храна, вода, здравствена заштита… Хиљаде њих, као и више стотина муслимана који су нападали та српска села, били би у животу и мезарје би било празно. И кад је реч о цивилним муслиманским жртвама мезарје би било празно. Иронија је да српско цивилно гробље у Братунцу у последње време неки називају војничким гробљем, а муслиманско војничко гробље у Поточарима као да је цивилно. Фалсификати и обмане царују већ 15 година. Не би било тако да то не одговара онима који су бомбардовали и убијали Србе на свим просторима бивше Југославије на којима су живели.

На Меморијалу у Сребреици пише број 8372… како се може тврдити да су жртве геноцида када над њима није извршена обдукција?

– Ни обдукција ни идентификација,  у овом случају,  није од неког значаја који би теретио или ослобађао Србе од одговорности. Битно је да то нису сребреничке жртве, да нема доказа да су жртве стрељања, па чак ни да су мртви или нестали у то време и на том простору. Шта ћете више! Да нису сребреничке жртве доказ је запис који су поставили муслимани на спомен камену, код самог улаза, где је наведено да је реч о муслиманима из 13 општина (Власеница, Зворник, Сребреница, Братунац, Сарајево, и др). Сваке године број општина из којих су у мезарју покопани мртви муслимани се проширује. Ту су покопани муслимани из целе БиХ без обзира где су и када су страдали. Пролетос смо обавештени да у Фочи откопавају нека тела и преносе их у Поточаре. Они хоће свој Јасеновац или Аушвиц. То, по њима, треба да буде Меморијални центар, или мазарје, Поточари код Сребренице. Да то нису ни жртве стрељања довољан је налаз хашких истражитеља да је око једне трећине откопаних из масовних  гробница страдало од минобацачких или топовских пројектила. Ни топовима ни минобацачима се не врше стрељања. Творци тог списка за петнаест година нису понудили ни један ваљан доказ да је 8.372 муслимана нестало у то време или са тог места. Судска решења и матичне књиге о мртвим и несталим лицима оспоравају наведену тврдњу. Чак је спорно да у целој БиХ има толико несталих муслимана.

 Форензичке анализе др Љубише Симића  показују да је број ископаних тела из гробница испод две хиљаде, од тога за 442 може се тврдити да су жртве стрељања, и 655 које имају само ране од метка, што не доказује да можда нису убијени у борбама. Долази се до броја 1.097… потенцијалних жртава.

– Сви налази који се заснивају на бројкама, а не на именима су безначајни. Рат бројкама нам је наметнут и никако са тим да изађемо на крај. Траје и када је реч о Првом или Другом светском рату, логору Јасеновац, итд. Љубиша Симић је до својих „научних“ налаза дошао на основу туђе и старе документације. Он је, као и његови претходници, након неколико година анализирао документацију о гомили костију. Нико од њих не зна колико је костију остало у примарним, секундарним или транзитним гробницама или колико је тога расуто и погубљено приликом транспорта. У току откопавања масовних гробница тела су још била у униформама или оделима и знало се колико је њих откпано.

  Кристофер Џејмс аналитичар британског „Морнинг стара” у тексту „Геноцид или пропаганда”, 11. јула 2005. пише: „Снаге злогласног муслиманског команданта Насера Орића изазвале су масовно крвопролиће … из свог упоришта у Сребреници, масакрирајући најмање 1.300 српских цивила и рањавајући још неколико хиљада…”

   – Права истина је да је  број Орићевих жртава скоро троструко већи. Па и поред тога он је добио казну која је неупоредиво блажа од оне коју би добио Боби Фишер да су га се Американци дочепали само зато што је играо шах у Југославији за време санкција. Међутим, није ни Орић највећи крвник над Србима у БиХ. Има њих на десетине који су у мржњи и злочинима над Србима знатно испред њега, или бар у истој равни.

Ниједан важан догађај после 15 година није поуздано утврђен. То се признаје у тексту Резолуције о Сребреници коју је усвојио Европски парламент јануара 2009. У параграфу Е пише:„ упркос огромним напорима досадашње истраге не дозвољавају  потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице”!

– Они говоре о муслиманима, а не о Србима. И у праву су. Муслимани и њихови ментори не знају како да фалсификате претворе у доказе. Стално им се, већ деценију и по, понешто измигољи из вида. О Србима и њиховом страдању све је познато још од 1996. године. Чак и пре тога, у време кад је председник Југославије био Добрица Ћосић ОУН су званично  обавештене о страдању Срба овог краја. Документ је доставила Стална мисија СРЈ при ОУН 2. junа 1993. и гласи:  „Memorandum on War Crimes and Crimes of Genocide in Eastern Bosnia (Communes of Bratunac, Skelani and Srebrenica) committed against the Serbian population from April 1992 to April 1993”.

Нажалост, не само нашу, већ и нажалост правде и истине, тај документ, (као и остали документи о српским страдањима), никада није стављен на дневни ред Савета безбедности или неког другог органа УН. Меморандум није ни поменуо Кофи Анан приликом подношења Генералној скупштини завршног извештаја о БиХ. Бројни су примери обмана које су инциране и у свет потекле од стране УН. Недавно је наш Институт  поданео захтев надлежним службама ОУН да из свог извештаја одстрани неистините наводе у сведећем пасусу поменутог Извештаја. „Pošto je Srebrenica, jula 1995. godine pala pod opsadu srpaskih snaga, desio se užasan masakr nad muslimanskim stanovništvom. Dokazi koje je Tužilaštvo predstavilo opisuju scene nezamislivog divljaštva: hiljade ljudi je pobijeno i pokopano u masovne grobnice; stotine ljudi pokopano je živo, muškarci i žene sakaćeni su i klani; deca su ubijana pred očima svijih majki, deda je bio prisiljen da pojede jetru svog unuka. Ovo su istinske scene iz pakla, napisane na najtamnijim stranicama ljudske istorije“.

Ове срамотне и доказане неистине брука су за све који су у њиховом измишљању имали учешћа.

Случај Сребреница  је давно испланирала администрација Била Клинтона. Злочин је био преко и хитно потребан за оно што је  „требало” плански извести – очистити Крајину од Срба. За то је требао повод, за погром преко 250 хиљада  Срба  у августовској  „Олуји”.

 

– Погледајте „Њујорк тајмс“ од  30. новембра 1992. или „Џерусалим пост“ од 1. децембра. Мислим на чланак “Operation Balkan Storm: Here’s a Plan” ,

   

By GEORGE KENNEY AND MICHAEL J. DUGAN; Evo kako bi Balkanska kriza mogla da se odvija.

Ту је све речено. Још 1992. године. Срби ће бити нападнути од САД и НАТО савеза на свим просторима на којима су живели од свог настанка. То се и догодило. Убијали су нас где су стигли.Овде треба поменути оних Клинтонових неопходних 5.000 муслиманских жртава баш Сребренице о чему је Изетбеговић у пролеће 1993. обавестио своје следбенике из овог града.

Опет по плану, окривљени су командант ВРС генерал  Ратко Младић, и председник РСК Радован Караџић и то већ крајем јула 1995. Хашки Трибунал је подигао оптужницу – без икаквих доказа. Цитирамо Ричарда Холбрука: „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине драгоцено оружје. Употребили смо га да бисмо искључили два најтраженија ратна злочинца у Европи из Дејтонског процеса и употребили смо га да оправдамо све што је касније уследило”.

– Да, и не само да су окривљени људи који су спасили свој народ од предвиђеног уништења попут оног у Хрватској или Космету, већ су им приписани злочини који се са српске стране никад у Босни нису догодили. Суђење првом Председнику РС др Радовану Караџићу, уколико суђење буде правично, у шта верујемо, рехабилитоваће српско понашање и политику у току рата и тиме ослободити одговорности не само српске предводнике већ и десетинама њихових следбеника. С много поуздања очекујемо да др Караџић разбије белосветске заблуде о некаквој српској одговорности за трагична збивања у БиХ, па чак и за саме узроке рата. Међутим, државе које су, на врат на нос, признале самосталну БиХ, и тиме проузроковале грађански рат, данас беже од тога да битна документа доставе окривљеном Председнику РС. Они саботирају не само одбрану, већ у истој мери правду и истину. Може им се, јер би било нормално и правично да места на оптуженичкој клупи буду замењена.

 

Напомињете да је Федерација БиХ држава у којој је и данас, а камо ли током рата, страшно и порочно бити Србин.

– Лојални Срби су прошли и теже тортуре и више су страдали од Срба који су се прихватили оружја. Сва српска насеља која су била лојална муслиманским и хрватским властима су уништена и крајем 1995. у њима није било српског становништва. То је већ поменутих око 2.000 места, или 42,6 одсто  српских села и заслака у БиХ  из којих је протерано око 550.000 или 40 одсто људи српске националности, који су априла 1991. године пописани као држављани БиХ. Они су напунили преко 500 логора које су власти Изетбеговића формирале током рата. Једино је пушка и оружани отпор стварао услове неопходне за опстанак. Бројни су докази да је то био и верски рат, и да би Срби нестали да се нису самоиницијативно латили оружја и одбранили.

 Указујете да је судбина сарајевских Срба болнатема!

– Тај град је, без сумње, још увек једно од највећих, добро прикривених и од јавности добро чуваних, српских стратишта! Живот Срба у муслиманском делу града по много чему је подсећао на живот и судбину Јевреја у Берлину почетком Другог светског рата. Свакодневна убиства, силовања, хапшења, пљачке, затвори и логори, били су трагична стварност мештана српске националности. Спискови и публикације са именима жртава које смо објавили самостално, или у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске априла 2008. садрже податке за 5.776 покојника и 859 људи чија је судбина неизвесна, значи укупно 6.635 Сарајлија српске националности. А у међувремену су допуњени са нових преко 500 имена. Тешко да ће икада јавност сазнати имена Срба убијених у 126 муслимансих државних и приватних концентрационих и заробљеничких логора у овом граду! На крају рата, после Дејтонског документа, у оправданом страху од даљих страдања, уследио је коначан масовни егзодус Срба. Тада је у муслиманском Сарајеву остало више мртвих него живих Срба. Хроничари ће забележити да је само прве године рата, за осам месеци, од априла до децембра 1992. у Сарајеву убијено више Срба него током целог другог светског рата и владавине Павелићеве НДХ. Ни данас, као ни тада, многи гробови нису обележени ни опојани, многи покојници нису ни сахрањени, још све кости нису извађене из провалија и рака, ни откопане испод насипа и сметлишта. Неке је заувек однела Миљацка! Још сви нису ни поменути.

Написали сте бројне књиге о страдањима нашег народа у БиХ. Недавно је објављена „Српска згаришта сребреничког краја”, па „Велике обмане”, и „Сребрница јули 1995.”, затим „Злочини над Србима БиХ 1992-1995.”, следи „Хроника нашег гробља”, „Обмане – Словенија – мали прљави рат”.

– Са потписом наше установе објављено је преко 40 наслова. На енглески су преведене моје књиге „Изгон Срба из БиХ 1992-1995“, „Књига мртвих Срба сребреничког краја“ и „Сребреница, јул 1995. у трагању за истином“ која је преведена и на холандски. У току је превод на енглески публикације Српска згаришта сребреничког краја”. У припреми су књиге „Срска стратишта Сарајева“ и „Верска компонента рата у БиХ“. Ту књигу ћемо највероватније заједнички урадити мој драги и поштовани пријатељ др Дарко Танасковић и ја. Он је написао и предговор мојој првој књизи о овом рату и Сребреници: „Хроника нашег гробља“. Можда тај посао буде готов до краја године. Дарково учешће за мене је гаранција озбиљности и успешности у сваком послу.У наш Институт  још увек пристижу нове црне бројке иако је од рата прошло петнаест година. У БиХ, за нас Србе, изгледа да ране овог рата много теже зарастају него оне после Другог светског рата.

 А самосатанизација!

– Питамо се где су границе самосатанизације која се од нас тражи и коју ове власти свесрдно извршавају. Више националног поноса и достојанства испољавају политичари и власти Републике Српске, него Србије. Већ сам рекао; Тадић је председник Србије и не мора да буде човек који се поноси својим националним пореклом. Овде су поносни и имају државну и председникову подршку сексуално извитоперени умови који граде српску Содому и Гомору, а не Срби који су бранили и гинули за своју отаџбину. Њих не смете ни поменути а да се не нарогуше амбасадори Америке и десетак других држава!                                                           

Вратимо се Јасеновцу. Указујете да је тенденциозно умањивање значаја јасеновачких стратишта био један од највећих задатака хрватских политичара након Другог светског рата.

– Више од пола века се, у разним поводима, обнавља срамотна лицитација о броју жртава најпознатијег хрватског концентрационог логора из времена Другог светског рата – Јасеновца.[1] И увек се, при тим лицитацијама, константно умањује и обезвређује број убијених логораша, а посебно се обезвређује број убијених Срба. Умањивање значаја јасеновачког стратишта је основна преокупација хрватских политичара и јавности од првих поратних дана 1945. године. Обимом уништавања Срба у Јасеновцу пре тога су се поносиле хрватске власти, које су на тај начин постигле велики успех у решавању српског питања у својој самосталној држави Хрватској. И не само у својој држави већ су тиме допринеле и својој католичкој цркви. Ватикан и његови мисионари вековима се ничег нису либили, па ни злочина, да би покорили православне вернике или, по њиховом, шизматике и превели их у римокатоличку веру. У Другом светском рату могли су све.  И да их силом или милом преобрате у своју веру и да их истребе са територије којом су владали. Крстом су „спасавали” душе придобијених поданика, а грешно тело су најчешће предавали усташама. О понашању католичких свештеника веома убедљиво сведочанство нам је оставио академик Виктор Новак у непоновљивом „Магнум кримену“.

Тако се, не случајно, догодило да су се крст и нож истовремено нашли у рукама једног од првих заповедника јасеновачког логора и једног од најсвирепијих зликоваца, злогласног фратра Мирослава Филиповић –Мајсторовића. Његов крст или криж и нож или србосјек су истовремено симболизовали сједињене католички црквени и хрватски државни интерес. Међутим, велике заслуге усташа и католичанског свештенства у решавању српског питања у Хрватској – а реч је у ствари, како би данас рекли, о мега или планетарном злочину над Србима – после рата су упорно покушавали да прикрију и на разне друге начине релативизују хрватски комунисти и све досадашње хрватске власти. У таквом контексту треба посматрати и све стручне, политичке и научне налазе о Јасеновцу који потичу из хрватских извора. Да имају могућности негирали би и само постојање овог логора. То би и покушали, а можда и успели, да су у питању само српски затвореници. Али, десетине хиљада убијених Јевреја и људи других нација их у томе спречава. Нажалост, то се не би могли рећи за осталих 17 концлогора у НДХ који су готово пали у заборав и ако је у сваком од њих убијено на десетине хиљада лица. Подсећам на неке логоре и својевремено јавно саопштене податке о броју жртава: Паг, 12.550 убијених, Госпић – 10.000, Сремска Митровица – 10.000, Јадовно –72.000…

Шта је био циљ хрватских комуниста?

– Циљ хрватских комуниста је одбрана Хрватске од тешких оптужби изречених током рата чак и од стране њених ратних савезника и господара: Немаца и Италијана. После рата тешко их је погађала и изјава Хари Трумана, Председника САД, да Хрватска мора бити стављена под међународно старатељство, уколико се докажу злочини за које се у свету већ доста знало. Ни једном приликом Хари Труман није говорио о усташама већ о Хрватској и Хрватима. Да тако нешто не би, попут осталих држава Хитлерове коалиције, снашло после рата и Хрватску, али и да ово Труманово мишљење буде трајно заборављено, или бар трајно маргинализовано, побринули су се сви значајнији Хрвати, од Тита и Крлеже па наниже. Да би заштитили своју државу, а тиме и себе, хрватски комунисти и све хрватске потоње власти су настојале да умање обим злочина из времена Другог светског рата, а изнад свега злочина у логору Јасеновац и злочина који су почињени над припадницима српског народа. То је објашњење што ово мучилиште и стратиште стотина хиљада људи, превасходно Срба, никад није доживело пуну међународну афирмацију попут осталих, па и мање стравичних, концетрационих логора у Европи. Тихи послератни бојкот хрватског, а делом и југословенског, бар кад је реч о Босни и Херцеговини, комунистичког и државног руководства деценијама је пратио сва локална и међународна збивања везана за јасеновачки логор.

Хрватска се боји истине и оптужби за злочине у НДХ, па ваљда због тога реагује нервозно и усплахирено када год се помене Јасеновац.

– Оптужбе за тешке злочине у Независној Држави Хрватској и јасеновачком логору угрожавале су национале интересе и углед Хрватске државе што је довело де хомогенизације свих идеолошких и политичких опредељења која су у ратном и поратном раздобљу била присутна у тој бившој југословенској републици. То је била платформа са које су у обновљеној самосталној хрватској држави, копији државе из Хитлеровог периода, комотно и опширно, без осећаја чак и моралне одговорности, загребачке државне и научне институције, поједини истраживачи, поготово, неки демографи и историчари износили своје ставове и мишљења о концентрационом логору Јасеновац као о безначајној епизоди из времена последњег светског рата. Они данас чак наступају и са дозом ниподаштавања Јасеновца. Најчешће се позивају на бројке које је у својим историјским студијама благовремено и куражно лансирао потоњи обновитељ хрватске самосталне државе и усташког покрета, Фрањо Туђман.

Аутор је, по наговору и под прикривеном, али значајном, заштитом својих партизанских другова, хрватског партијског и државног руководства, коначно отворено и куражно иступио против давно саопштених, важећих и званичних процена, које су као хипотека теретиле хрватску државу и нацију, по којима је у овом логору убијено 600.000 до 700.000 људи. У прилог му је, поред осталог, ишла чињеница да је од тада прошло више деценија и да су многи догађаји, нажалост, међу њима и логор Јасеновац, дошли на ивицу интересовања и заборава. Тако је почело јавно лансирање тврдњи које су вишеструко умањивале број у Јасеновцу убијених логораша, поготово Срба.

У срамотној лицитацији, која је све више хватила маха, помињано је 20.000, па 50.000 или 60.000, до највише 85.000 убијених затвореника. Али и те веома скромне бројке као да су хрватским фалсификаторима биле „преголеме”. Уз то, кад је само о српском народу реч, укупан број жртава је требало умањити за око 35 до 40 одсто, колико је међу тако исказаним укупним жртвама регистровано припадника других народа.  Фалсификатори су желели да представе гнусну неистину: тек остатак су биле српске жртве. Њих је, по тим проценама у лицитацији, могло да буде негде између 13.000 и 50.000.

То је отворило могућност за наступ многих хрватских познатих и непознатих знанственика, политичара и државника који су се прикључили овој срамотној кампањи. Један од најпознатијих учесника је и математичар академик Јосип Печарић који је лансирао нову спознају да је више Срба убијено у Јајинцима, селу близу Београда, значи у Србији, него у концентрационом логору Јасеновац, у Хрватској. Ову компарацију изнео је у својој, од јавности радо прихваћеној књизи, објављеној под насловом “Српски мит о Јасеновцу: скривање истине о београдским концлогорима“. Тиме је академик коначно рекао нешто што се у Хрватској деценијама чекало, а што је у свету и југослевенској јавности проузроковало: „ … стварање лажних слика и негативних митова о Јасеновцу и усташама.“ Тако су, по академику Јосипу Печарићу, злочини Срба над Србима у београдским логорима надмашили злочине Хрвата и муслимана над Србима у Јасеновцу.

На сличан начин злочини према Србима се „третирају” и у Босни и Херцеговини!

–  Истина је! Врло подударну тезу у БиХ лансирају и муслимани, хрватски савезници у ратовима у којима су ти злочини почињени, па и у покољима у Јасеновцу. И они оптужују Србе да манипулишу лажним бројкама кад говоре о Јасеновцу. У образложењу за формирање Информативно документационог центра у Сарајеву, установе која евидентира жртве последњег рата у БиХ, и коју издашно финансирају исламске и НАТО државе, посебно влада Норвешке, истакнуто је и следеће: “Као опасан примјер употребе жртава поменућемо примјер пред сами почетак рата на просторима ех – Југославије, када је србијански режим у својим медијима поново снажно оживио сјећања на злочине из Другог свјетског рата у логору Јасеновац, али употребљавајући бројке које никада нису биле јасно и поуздано утврђене и темељене на именима жртава. Наиме, у својим пропагандним активностима они су користили цифру од 700.000 убијених Срба у том логору, што је оспорено од низа релевантних истраживача.“ И даље, они кажу: „ Мислимо да је крајњи тренутак када је могуће дефинитивно спријечити овакве појаве у босанском друштву…“

 

Њима су се на свој начин, по службеној дужности, придружили и неки Хашки експерти, нпр. амерички физичар, а потом социолог Ентони Обершал, или француски магистар славистике Ив Томић, који су за потребе тужилаштва, ауторитетом трибуналових експерта, али не и оригиналних и убедљивих чињеница или својих квалификација, наступали у процесима против већине оптужених српских руководилаца. Тако се, преко својих експерата, и хашки Трибунал ангажовао да објасни шта се стварно догодило у том хрватском логору за време рата 1941-1945. Године. Ив Томић своје ставове изнео је у експертском извештају „Идеологија Велике Србије у 19. и 20. веку“, а Ентони Обершал се кретао у границама бројки које су давале хрватска и муслиманска страна. По њему је у јасеновачком логору убијено између 80.000 и 100.000 људи.

И у једном и у другом случају, и код Хрвата и код муслимана, прећуткује се и на разне начине заобилази скоро све што је саопштено и утврђено од стране бројних релевантих домаћих и међународних институција. Не можемо занемарити ни чињеницу да се негирање обима јасеновачког злочина у доброј мери распламсало у време разбијања Југославије и ширења сепаратистичких покрета. То су, логично, пратили захтеви за самосталност Хрватске и Босне и Херцеговине. Тешко је прихватити мишљење да је случајно реч о југословенским републикама које су у време Другог светског рата заједно чиниле клерофашистичку квислиншку творевину Независну Државу Хрватску, без које не би било ни концентрационог логора Јасеновац ни српских страдања у том логору. Уосталом, мучилишта и остали објекти логора су се налазили на територијама те две бивше југословенске републике.

Поменимо релевентне званичне податке о страдањима Срба које би и Хрватска и БиХ да потру.

– Оно што су у Хрватској и Босни и Херцеговини прећуткивали и данас прећуткују ми ћемо поменути само ради подсећања читалаца на чињеницу да је, ваљда не случајно, скоро у свим тим изворима навођен исти или веома приближан број страдалих логораша у Јасеновцу.

1) Међу првим се, и само зато га помињемо, дан уочи окончања Другог светског рата и пораза Немачке, а тиме и Независне Државе Хрватске, огласио Иван Потрч, који је у дневном листу „Борба“ 8. маја 1945. године објавио да је у Јасеновцу на зверски начин убијено 800.000 лица.

2) Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945. год. под римским 3, наводи да је 700.000 логораша убијено у Јасеновцу.

3) Међународни војни суд у Нинбергу, приликом суђења највишим представницима нацистичке Немачке, наводи исту бројку.

4) ДрАнтун Милетић, у веома уверљивој и документованој студији “Концентрациони логор Јасеновац“, у три књиге обима 2.500 страница, са бројним доказима, најчешће помиње бројку између 600.000-700.000 лица.

5) Јаков Гело у студији „Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године“, „Глобус“, Загреб, 1987. наводи да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника.

6) Александар Ранковић је у савезној Скупштини 29. децембра 1951. године изјавио да је у логору Јасеновац убијено преко 700.000 лица, а његов експозе је објавио и дневни лист „Борба“ 30.12.1951.

7) Не треба заобићи ни општу енциклопедију Југословенског лексикографског завода из Загреба објављену 1958. године,  где је у трећој књизи на странама 648-649. наведено да су „…усташки квислинзи у Јасеновцу смјестили концлогор…“  А потом се каже. „ Кроз четири године (1941-1945) у логору су примјењиване сурове методе понижавања, терора и уништавања људи, жена и дјеце: од убијања заточеника мотикама, коцима, ножевима и револверима, изгладњивања до смрти (у „Звонари“), вјешања и спаљивања у тзв. Пицилијевим пећима (названим по инг. Пицилију, заповједнику радне службе у логору) до масовних егзекуција на „Гранику“, гдје су усташе убијале жртве маљем и чекићем, парали им трбухе и бацали их у Саву. У том логору побијено је око 500-600 тисућа Срба, Хрвата и Јевреја.“ Без скривених намера, морамо приметити да су у енциклопедији заборављени Цигани, или Роми, којих је, према неким изворима, убијено више него Јевреја или Хрвата. У поменутој енциклопедији, чији је творац Мирослав Крлежа, не помињу се ни Хрвати ни квислиншка клерофашистичка Независна Држава Хрватска, већ некакви недефинисани „усташки квислинзи“, као да постоје и неке друге усташе које, можда, нису ни квислинзи ни Хрвати ни злочинци.

8) Комисија у саставу пет професора универзитета после мукотрпног рада 1961. и 1962. године закључила је да је само у гробницама које су успели да прегледају и испитају покопано преко 700.000 лешева.За неке гробнице се тада још није знало. (На пример, била је непозната гробница Лиман са отприлике 12.000 тела; откривена је тек 1973. године.) Даљи рад ове комисије и истраживања су из непознатих разлога обустављени. Међутим, у наведени број, напомиње се у истом извештају, нису унете жртве: а) које су спаљене у Пицилијевим пећима, б) жртве које су одмах по убиству бачене у Саву, в) жртве, односно тела, која су скувана за сапун и за друге потребе (за ту сврху је коришћено 12 великих казана, запремине 2.200 литара, а кости су превожене вагонетима и бацане у Саву, г) тела из гробница које је у међувремену плавила, раскопала и однела Сава. Наведену комисију сачињавали су: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана; др Вида Бродар, професор универзитета у Љубљани; др Анте Премрл, професор судске медицине на загребачком универзитету; др Србољуб Живановић, антрополог, сада пензионисани професор универзитета у Лондону и др Здравко Марић, археолог, професор универзитета у Сарајеву.

Како сада ствари стоје, многи би желели да анулирају постојање српских стратишта. У том смислу, неретко се чују коментари да нема  толико много српских жртава, јер нису пописане!

– Основно и главно упориште оних који не признају да је у логору Јасеновац убијено око  600.000-700.000 српских, јеврејских и ромских цивила, као и извесан број хрватских антифашиста, је што не постоје спискови јасеновачких жртава. Ко је могао и ко је требало да направи те спискове. Ваљда не побијени логораши. Ако се данас због тога оспорава број страдалих онда једино могу бити криви побијени логораши. Каква иронија. Они који су управљали логором и они који су убијали те људе нису ни питали ни марили за имена, узраст, пол или занимање. Њима спискови нису били потребни. Њима није било битно како се ко зове, већ пре свега којој нацији припада. Србе су убијали без обзира на све остало.

Сулуде идеје о неопходности постојања спискова као битног доказа о обиму злочина у неком концентрационом логору никоме у свету никада нису падале на памет. Нико се није усудио ни да изусти тако нешто. То је изум хрватско-муслиманске коалиције која је функционисала и у рату 1991-1995. год. приликом разбијања Југославије и у обновљеном походу против српског становништва у тим бившим југословенским републикама. Можемо само замислити како би се свет понашао да данас случајно Немачка, или нека друга држава немачки савезник из времена последњег светског рата, затражи од Руса, Пољака, Јевреја, Рома, па и Срба спискове као доказе за убиства извршена у логорима који су били у њеном поседу. И да, ако нема спискова, одбаци властиту одговорност за убиства извршена у тим логорима. Милиони људи су убијени у бројним концентрационим логорима широм Европе. Ко је правио и од кога су тражени спискови за Аушвиц и десетинама других концентрационих логора?!

Особље управе и обезбеђења јасеновачког логора је било преоптерећено и преморено даноноћним ликвидацијама затвореника који су непрестано довођени из разних крајева Независне Државе Хрватске. Ко је могао натерати или приволети „Усташке квислинге“, како их М. Крлежа ословљава, Перу Барицу, Шипку Зрнушића или Жила Фригановића да попишу имена људи које су поклали на Градини. А они су се само такмичили и за опкладу, али без евиденције, клали приведене недужне људе. Жртве! Притом су обавили и посао због којег је и формиран логор. Неки њихов саборац, а вероватно и  старешина, Јере Маричић послао им је око 3.000 православних Срба свих узраста и оба пола да се види ко је најбољи. Колико је потребно минута да се закоље макар и полумртав исцрпљен човек. Победио је Перо Брзица са 1.350 закланих људи и добио зарађену опкладу. Жил Фригановић је заклао око 1.100 логораша и притом полудео. Резултат Пере Барице се не помиње. Не помиње се ни време за колико сати су они то обавили. Ово сведочанство су нам оставили Жарко Видовић из Сарајева и др Недо Зец, такође логораши.

Са тим догађајем се преплиће и прича о старом Вукашину из херцеговачког села Клепци у општини Чапљина. Српском новомученику за веру кога је после рата Православна црква канонизовала у свеца. И у том случају може, логиком коју нам нуде из Загреба и Сарајева, да се на српске жртве пренесе кривица и одговорност што усташе нису пописали имена тада на Градини приведених и убијених затвореника. А то на Градини је само једна од више стотина стравичних епизода које се помињу у сведочењима малог броја људи који су преживели јасеновачко мучилиште. Срби су, као што се види, понајвише криви што тадашње убице својим данашњим потомцима нису оставили спискове побијених.  После рата пронађени посмртни остаци  700.000 у јамама покопаних тела, али без спискова, видимо, потомцима не значе ништа. Оспоравање чињеница трајна је карактеристика свих убица, па и ових са наших простора. С тим смо се поново суочили и у овом  последњем нашем грађанском локалном рату 1992-1995. године.

За убице и њихове потомке није само Јасеновац споран.

– Споран је број српских жртава и у осталим логорима. Нажалост, у недавно минулом веку нису само БиХ и Хрватска, већ и многе европске државе имале концентрационе логоре у којима су убијани Срби. Нећемо их наводити. Протежу се од југа до далеког севера. Срби и Србија, су чиста образа. Без концентрационих логора у којима су убијани припадници других народа само зато што су поданици друге вере или друге нације. У бившој Југославији остао је споран и број Срба бачених у многе јаме и вртаче. Споран је чак и број српских жртава у оба минула светска рата. Ни после Првог ни после Другог светског рата  није направљен списак побијених Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини. Све због мира у кући која се звала Југославија. Па и поред свих тих спорних случајева постоји нешто, бар кад је реч о Босни и Херцеговини,  што не може бити спорно.

То су пописи становништва Босне и Херцеговине извршени 1910. и 1991. године. Пописи извршени на почетку и при крају двадесетог века. По Аустро-угарском попису  из 1910. године Срба, односно православних, је у БиХ било 826.000, а 612.000 муслимана. Није спорно да је Срба 214.000 више него муслимана. Међутим, по попису 1991. у БиХ је било 1.905.000 муслимана а 1.370.000 Срба. Сада није спорно да је 535.000 муслимана више него Срба. За осам деценија у два светска рата муслимани су не само надокнадили мањак из 1910. године већ су своју бројност умножили за нових 535.000 становника. Та приметна разлика није остварена повећаним наталитетом, већ истребљивањем и изгоном српског становништва у поменутим ратовима. Прилика је да подсетимо да је за  само осам деценија двадесетог века, у раздобљу од Аустроугарског пописа становништва 1910. до задњег пописа извршеног у Југославији 1991. године у Босни и Херцеговини број становника српске националности за 1.389.720 у статистичком дефициту.

У исказаној разлици налазе се српки људски губици у оба светска рата, свих логора, јама и вртача у тим ратовима. Сигурно је да у концентрационом логору Јасеновац није убијено више стотина хиљада лица српске националности исказани дефицит би био бар преполовљен. Ако неко у овој бившој југословенској републици, сада самосталној држави, жели да говори о геноциду, а то је у последње време веома популарно, не постоји бољи доказ над ким је у БиХ извршен геноцид, али и то ко је у том геноциду највише профитирао. Свакако да они који су одговорни за толика српска страдања, па и страдања у Јасеновцу, упорно покушавају да умање властиту одговорност, али и одговорност својих очева и предака. Можда им је дошло до свести да је Турска, скоро сто година после погрома Јермена, прозвана од светске јавности за тај геноцидан злочин. Што то у догледној будућности не би снашло и одговорне за злочине геноцида над Србима у  Хрватској и Босни и Херцеговини.Свакако да они који су одговорни за толика српска страдања, па и страдања у Јасеновцу, упорно покушавају да умање властиту одговорност, али и одговорност својих очева и предака!

   

УКРАТКО

Зорка Скиба:

 

Имала сам шест година и  навикла сам на умирање, више сам у Јастребарском логору за децу друговала са смрћу, мало са  животом. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно, али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био је потуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио!

 

Академик Србољуб Живановић:

 

Прича о Јасеновцу није окончана и не може да буде због тога што  геноцид над Србима није почео са Јасеновцем и није завршен са њим! Како се може изједначити неколико хиљада Хрвата и муслимана у грађанском рату за разбијање СРЈ са скоро два и више милиона убијених Срба, Јевреја, Рома на тетриторији НДХ или са стотинама хиљада Срба  протераних са својих вековних огњишта из Хрватске и БиХ  у акцијама „Бљесак ” и „Олуја”? НАТО-у је потребно неко оправдање за своје поступке у БиХ, Хрватској према нама Србима, и настао је „случај ” Сребреница.

 

Мр Лазар Лукајић:

 Иван Ханс Мерц је био идеал усташке Хрватске. Над сваком кољачком камом лебди дух  Ивана Мерца. Беатификација овог усташког идола изазива најцрњу зебњу код Срба. Да ли папа његовом беатификацијом припремна нови геноцид над Србима? Ако екуменизмом дође до узајамног поштовања православих и католичких светаца, онда би Срби требало да се клањају пред „светитељима” а ратним злочинцима, Алојзом Степинцем, и контраверзном папи Пију Другом, и …

 

Смиља Тишма:

Био је 27. октобар 1942, Света Петка. Тог дана у логору у Сиску нас четворо малених раздвојили су од мајке, и наравно сву осталу децу, чак и бебе су отимали из наручја ужаснутих жена. Дрхтали смо од зиме и страха. Мајка је тихо плакала, пољубила и прекрстила сваког од нас, рекавши да нас сада чува Света Петка. Ридале су, кукале Српкиње! Ми деца смо неутешно плакали са друге стране. Грчевито смо се гурали ка жици, дозивали маму, молили је да се јави.

 

Миливоје Иванишевић:

Жртве које су Срби у Босни и Херцеговиниподнели током двадесетог века, у оба светска рата и у свим логорима, стравичне су – 1.389.720 људи, жена, деце. Том броју треба додати и преко 32.000 убијених у току 19921995.Тешко да ће икада јавност сазнати имена Срба убијених у 126 муслимансих државних и приватних концетрационих и заробљеничких логора у Сарајеву. Они који суодговорни за толика српска страдања, па и страдања у Јасеновцу, упорно покушавају да умање властиту одговорност, али и одговорност својих очева и предака!

 

НАЈВЕЋА СРПСКА СТРАТИШТА

 

У књизи „Јасеновац и сребренички мит” своје место су нашли интервјуи који се баве, за нас, веома болним темама –  Јасеновцем и Сребреницом.  Текстови су махом објављивани у „Печату” најчитанијем недељнику у Србији, руском сајту„Српска РУ” и у месечнику„Хвосно”, који излази на Косову и Метохији. Сви саговорници аутентично сведоче о нашој великој националној несрећи – Јасеновцу, Јастребарском, злочинима и зверствима усташке НДХ, али и о страдању српског ставовништва у недавном рату у БиХ, и Сребреници.

Репортерски запис „Србија не сме да памти”(објављен априла 2008. у „Печату”) на 63. годишњицу Јасеновачког логора, поход нашем највећем стратишту, као да је покренуо све оно што је записано на страницама ове књиге.

Казивање Зорке Скиба из Копривне „Васкрсење Зорке Делић” најпотреснија је исповест у овом новинарско-документаристичком штиву. Мада је разговор обављен фебруара 2010. „Печат” је чекао  православни Васкрс за објављивање трагичне приче о девојчици Зорки из Крухара која је за време Другог светског рата преживела јаму, клање, Јастребарско; укратко, на чудесан начин надмудрила је смрт, и усташку каму. Зорка је наша драгоцена национална вредност, и права историјска читанка. Она на најболнији начин сведочи истину о ужасном страдању нашег народа у Јасеновцу и српске деце у Јастребарском.

Смиља Тишма са Билогоре, за време Другог светског рата са браћом и сестрама пролазила је праву Голготу, оставши, такође, без оба родитеља. Нагледала се и наслушала, убијања, клања, ужаса и патњи својих малених сународника и мајки Српкиња од Јасеновца, Јастребарског, до логора Сиска…  Тишма је својеврсан симбол патње деце, ужаса на српским стратиштима у НДХ. Интервју „Прошли смо све усташке логоре”, објављен је на сајту„Српска РУ” почетком 2011.

Проф. др Србољуб Живановић, светски стручњак, антрополог, председник Фонда за истраживање геноцида над Србима је захвалан и драгоцен саговорник. Радећи 1964.  године са екипом научника који су ископавали гробнице у Градини код Јасеновца, доказао је да су усташе у Јасеновцу убиле преко 730.000 наших сународника, Рома, Јевреја…Управо због тог научног извештаја са највећег српског стратишта, др Живановић је морао да напусти тадашњу Југославију, како би избегао Брозову освету. „Геноцид над Србима још траје” јасна је порука нашег саговорника који аргументовано говори и о наметнутом случају Сребреница, и опакој, историјској замени теза. Интервју је пласиран фебруара 2010 у „Печату.

Текст „Крвави смо браник православља” је објављен јуна 2010, такође у „Печату” на основу разговора са мр Лазаром Лукајићем, аутором драгоценог историјског сведочанства „Фратри и усташе кољу”, о НДХ злочинима у црним ризама Католичке цркве и подршци Ватикана у  усташком геноциду над Србима.

Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживања српских страдња у 20. веку отворено и опомињуће говори о Сребреници, и борби Института да се попише свака српска жртва на просторима БИХ у недавном несрећном рату, у којем су Срби највеће жртве, остали без својих домова, најближих, а проглашени за „злочинце”. Муслимани и њихови ментори не знају како да фалсификате претворе у доказе, пошто ниједан важан догађај ни после 15 година није поуздано утврђен у случају Сребренице. Миливоје Иванишевић, у опсежном интервјуу за „Печат” јула 2010. под називом „Бетонирана истина о нашим стратиштима” указује и на тендециозно  хрватско умањивање значаја јасеновачких стратишта од завршетка Другог светског рата до данас.

                                                                                                 Биљана Живковић

 

 

 

О  аутору

 

Биљана Раковић Живковић рођена је 1959. године у Прибоју на Лиму, где је завршила Основну школу и Гимназију. Студирала је правне науке у Београду. Више од 20 година је новинар, прво у Радио Кикинди и листу „Комуна”, па у севернобанатском недељнику„Ново време”, где је била главни и одговорни уредник. Истовремено је  из Баната била дугогодишњи дописник Радио Београда,  Радио Новог Сада  и „Политике”. Новинарску и списатељску каријеру наставила је 2006. у српској престоници,  где живи и ствара.                                                                                                            

Аутор је бројних репортажа, чланака, прича, записа, путописа по европским и азијским државама, али и интервјуа са домаћим и иностраним знаменитим личностима из света политке, геополитике, дипломатије, војне доктрине, историје, филозофије, књижевности… Њена прва књига Некрштена временаобјављена је 2004. у издању  Центра за унапређивање правних студија у Београду,  а 2006. друга Са извора најчистије воде,  чији је издавач Српска књига. Дело Живковићеве Величанствена уметниковаусамљеност публиковано је 2009. године, а 2010. У име истине, документаристичка књига о националној трагедији српског народа и о Космету. У припреми је Узидано време, песнички првенац Живковићеве и роман Сан Микојанов…

Самостални је новинар. Публициста и писац. Дописник је листова и сајтова српске дијаспоре широм света. Биљана Живковић сарађује са руским медијима.Члан је Удружења књижевника Србије.

                                                   


[1]  Комплекс логора Јасеновац чини више појединачних засебних целина: Крапје, логор бр. 1, намењен углавном за Јевреје, Брочице-логор 2, Циглана-3, Кожара-4, Уштице „Цигански логор“-5, Млакве-6, Стара Градишка -7.

Фејсбук репортер

Please follow and like us:
error
  •  
    384
    Shares
  • 384
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *