Јован Суботић

Јован Суботић – Србска ћирилица

Књиге Култура
Поделите
  • 56
    Shares



Јован Суботић – Србска ћирилица

Јован Суботић иако је своја прва дела објавио користећи славеносрпску ћирилицу, био је први и најзначајнији присталица Вукове реформе азбуке у Матици србској. Са друге стране, када је Вукова реформа постала општеприхваћена, остао је најдоследнији заговорник модификоване графије, која је подразумевала употребу свих Вукових графема, али и графеме у етимолошком положају.

Јован Суботић је први корак ка прихватању Вукове ћирилице направио подношењем оставке на место уредника Србског летописа због одбијања уредништва да објављује и прилоге написане Вуковом (орто)графијом. Иако је током педесетих година 19. века и сам почео да користи Вукову графију и ортографију, унео је једну измену која је битно мењала њихову суштину, али делимично и концепцију србског књижевног језика у целини. Тако је врхунац своје стваралачке каријере, објављивање Дела Јована Суботића тј. сабраних дела, почев од 1858. године, обележио коришћењем Вукове графије са унесеном графемом , карактеристичном за србску ћириличку традицију од прихватања писмености па све до Мркаљеве реформе. За нашу тему нарочито је занимљиво да је без обзира на своју одлуку о елиминацији јата, у свом песничком стваралаштву Мркаљ користио ову графему и допуштао могућност њеног двоструког читања: „Неке пјесме он пише ‘сремачки’, тј. екавски, друге пише са графемом. При том он допушта њихово двоструко читање“ (Маројевић 2001: 148). О овоме сведочи сам Мркаљ: „Моје може Сремац векшином као Е изговарати“ (Мркаљ 1994: 116).

Објашњење за овакву Суботићеву интервенцију у графијском систему који се већ устаљивао код Срба налазимо у његовим погледима на питање избора изговора у србском књижевном језику: „Одушевљење за Вука, за његов језик и за народне песме које је објавио, навело је већи број аутора родом екаваца да почну писати ијекавски. То су чинили, поред осталих, научници Ђуро Даничић, Јован Живановић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић и књижевници Бранко Радичевић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Јован Илић, Јован Јовановић Змај, Мита Ракић и Љубомир Недић. Већина њих није истрајала у овоме“ (Ивић 1998: 248—249). Схватајући да је једино Ђуро Даничић остао доследан ијекавац у писању и да не постоје услови за прихватање ијекавице код екаваца, Суботић је применио решење које је у писању неутралисало разлику између екаваца и ијекаваца.

Чак и ако не узмемо у обзир Мркаља као ствараоца који је први експлицитно изнео могућност двоструког — екавског и (и)јекавског — читања графеме јат, Суботић није био једини србски стваралац који је понудио овакво решење: „Евстатије Михајловић је 1871. објавио у Новом Саду књижицу Сујеврије и неврије, у којој се стари глас „јат“ доследно обележава знаком, „па нека га сваки по свом начину изговара или изворно као је, или као и“. Овим је тај поражени Вуков противник желео да отклони бар најнеповољнију страну Вукове азбуке, коју је он иначе у тој књижици прихватио зато што „оно бива, што већина хоће, било то добро или не“ (Ивић 1998: 249). Нажалост, очито је да Павле Ивић није био упознат и са Суботићевим ставовима, сматрајући Михајловићев глас усамљеним и без јачег ођека.

Графијско решење које би подразумевало Вукову азбуку допуњену графемом јат било би веома значајно за унификовање књижевног језика на читавој србској језичкој територији: писање јата у етимолошком положају ујединило би Србе екавце и ијекавце на нивоу писања. Са друге стране, ово решење имало је и своје недостатке: код ијекаваца би се употребом јата, наиме, нарушавао принцип да једном гласу у говору одговара једно слово у писању.

Чини се, међутим, да је основно питање које се поставља у вези са употребом графеме јат у србском књижевном језику питање правилности његове употребе, односно језичког осећања првенствено екаваца, али и ијекаваца, за одређивање етимолошког положаја некадашњег вокала јат.

С обзиром на двофункционалност графеме јат у славеносрбској ћирилици, од којих је једна функција била обележавање етимолошког вокала јат, то језичко осећање свакако је било код Срба било израженије у 19. веку, поготово његовој првој половини. Међутим, како нам показују постојеће монографије и радови о језику тадашњих србских писаца из Војводине, и они су на месту етимолошког јат често грешком писали графему , а понекад су и графему јат исписивали на месту етимолошког /е/.

Идентичну грешку срећемо и у Суботићевом језику: време (СНЛ 13, 1841, 101); лети (СНЛ 15, 1841, 118); преповедчицама (СНЛ 16, 184 1, 123); деце, разумети (СНЛ 16, 1841, 124); лепым, процветала, месту (СНЛ 17, 1841, 130); лека (СНЛ 17, 1841, 131); млека (СНЛ 17, 1841, 132); изреченіє (Н100) итд. Иста лексема се у истом Суботићевом делу могла наћи и у форми са јатом и графемом : одсецима (Н109) : одске (Н112).

Kада је са славеносрпске прешао на вуковску ћирилицу, потреба за прецизнијом контролом употребе графеме код Суботића свакако је порасла, будући да је то постала једина маркирана јединица у систему. Без обзира на ту чињеницу, Суботић је до краја свога живота остао не сасвим прецизан у употреби графеме јат, што је потврдио и последњим делом објављеним за живота, романом Kалуђер из 1881. године: беле (46); бележником (69); времена (137) итд. Суботићу су се и у роману Kалуђер дешавале недоследности, тј. писање исте лексеме на два различита начина: реч (72) : рчи (75); пред (88) : прд (154); бденије (284) : бднија (69) итд.

Да закључимо. У историји српског писма специфично место заузима Јован Суботић, који је са славеносрпске прешао на модификовани тип вуковске ћирилице, у коју је увео графему јат. Судећи на основу целокупног Суботићевог стваралаштва, увођење ове графеме у српску ћирилицу, без обзира на несумњиву огромну корист коју је носило, показало се као решење које није могао прецизно примењивати чак ни један од идејних твораца оваквог графијског система.

Извори: „Србска Писма“ (Петар Милосављевић) и „Србска Ћирилица Јована Суботића“ (А. Милановић)



Please follow and like us:
  •  
    56
    Shares
  • 54
  •  
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *