КАКО ОБНОВИТИ СРБСКА СЕЛА КОЈА ИЗУМИРУ

Према подацима Завода за проучавање села, од 4.512 села у Србији, око 700 је „на издисају” односно изумиру, и уколико држава ништа не предузме, ова села ће нестати за двадесетак година.
Поставља се питање шта можемо урадити по том питању, односно, како спречити изумирање и полако нестајање србских села?
У Власотинцу, у седишту Народне библиотеке „Десанка Максимовић”, 14 септембра почео је 24. међународни скуп под називом „Власински сусрети”, који је трајао до 16. септембра. Било је говора о актуелним дешавањима на селу и уручена је награда Српског социолошког друштва за животно дело „Радомир Лукић” проф. др Ђури Стевановићу, покретачу и идејном творцу „Власинских сусрета”.
Сусрети су били такође у знаку научног скупа „Мултидисциплинарна истраживања локалних сеоских заједница”. Учесници скупа, из земље и иностранства, посетили су Власинско језеро и разговарали о очувању животне средине, а боравили су и у Дејану, месту врло занимљиве прошлости.
Како обновити српско село?
Како поново оживети село? Како задржати младе да остану, живе и раде на селу? Како омогућити лакши живот и бољу зараду људима на сеоском подручју? Привредни развој се данас поново налази на прекретници која пружа шансу да се, на основу досадашњих искустава, креира будући развој са мање пропуста и грешака које су чињене у претходном времену. Задаци који се постављају пред економску, аграрно – стручну и научну јавност су утолико већи, јер се од аграра, односно, од села и пољопривреде, очекује да носи привредни развој, да увећа бруто домаћи производ и да буде окосница укупне економске стабилности.
Зашто? Зато што је то реална привредна област која директно доноси близу 15, а индиректно и до често и до 40 одсто домаћег производа, а у извозу земље учествује са 23 одсто. Дакле, пољопривреда не треба да представља симбол сиромаштва већ богатства земље. Зато аграр треба подстицати како би се максимално валоризовали природни, људски, и прерађивачки капацитети који се користе тек са трећином могућности.
Реформа земљишних односа
Дакле, потребна је комплетна реформа земљишних односа. Новим законима о поседовању, коришћењу и располагању пољопривредним земљиштем треба нагласити посебан значај плодне земље као ограниченог природног добра од оптедруштвеног значаја над којим нико не може да има неограничену својину. У том смислу нове земљишне законе треба прилагодити најбољој српској и европској правној традицији у којој су уравнотежене економско тржишне и социјално егзистенцијалне функције пољопривредног земљишта за сељаке, предузетнике и Србију. Тиме би аграрну реформу довели у оквире уравнотежених тржишних и државно – планских начела привређивања где би она постала стуб социјално одговорне аграрне економије и одрживог руралног развоја. У том случају за Србију би било корисно искуство Данске, Аустрије, Немачке или Француске, које би се у реформи земљишних (власничких и других) односа могло комбиновати с најбољом српском традицијом у којој својина над земљом никад није била апсолутна и неограничена.
У свету се зна, али како ће функционисати ревизија задругарства у Србији није познато! То ће се решавати, подзаконским актима. Kако је најављено применићемо нешто ново, што у свету још непостоји!? Онда се може претпоставити и какви ће бити резултати!

Запратите нас