комунисти мењали границу Косова

Како су комунисти мењали границу Косова после 1945.

Забрањена Историја КосМет
Поделите
  • 1.4K
    Shares




Како су кроз најновију историју преговарачи и комунисти мењали границу Косова. Ни у једном историјском раздобљу нису били засебан државни, политички или етнички геопростор. Комунистичке ујдурме о подели, аутономији и припајању

Светски силници су отели Србији земљу на којој је настала. Шиптари то добро знају и са стрепњом ће живети на њој све док она не буде враћена држави којој припада.

Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само понављачи из историје. Моћници, које заслепљује сила и освајачка тежња да господаре читавим светом чине то иако знају да су пале све империје грађене на освајањима и отимањима.

КРОЈАЧИ

Кројачи нових граница на Балкану „заборавили“ су много тога из историје. Прво, данашње границе и величина геопростора Косова и Метохије, коју тако галантно поклањају Шиптарима, ова јужна српска покрајина није имала никада у својој прошлости. Такође је неспорно да Косово и Метохија ни у једном историјском раздобљу нису били засебан државни, политички или етнички геопростор.

Простори Косова и Метохије у средњем веку најпре су припадали Византији, а касније српским државама које су се редом звале —Рашка, Дукља, Зета, Србија.

Чак и за време турске окупације Србије, Косово и Метохија су били само један од шест турских вилајета, подељен на бројне мање јединице.

И када су се 1912. године Срби ослободили турске окупације, Косово и Метохија нису били један геопростор. Те године, Метохију, укључујући и Ђаковицу, ослободила је и у свој састав прикључила Краљевина Црна Гора. Преостали делови ових косметских простора, по ослобођењу, враћени су Србији.

У Краљевини СХС, данашњи простори Космета припадали су деловима седам од укупно 33 области у Краљевини. Тако је било до 1931. године када су успостављене бановине. Зетској бановини припадали су срезови — ђаковички са Дечанима, пећки са Истоком, дренички са Глогоцем, подримски са Ораховцем и Малишевом и косовскомитровички. Вардарској бановини припадали су срезови грачанички са Приштином и Липљаном, шарпланински са Гором, Подгор са Сувом Реком, неродимски са Урошевцем и Штрпцем, качанички са Гњиланем. Моравској бановини припадали су срезови лапски са Подујевом и вучитрнски са Србицом.

И за време фашистичке окупације, током Другог светског рата, КиМ нису личиле на оно што су данас. Та територија била је подељена тако што је под немачком окупирацином зоном остао само округ Косовске Митровице због „Трепче“, један део косовског Поморавља припао је Бугарској, а све друго прикључено је такозваној „великој Албанији„.

Очито је, дакле, да је геопростор Космета до 1946. године мењао господаре и претенденте, али га је само Србија учинила језгром своје државе, средиштем своје демографске, економске и културне снаге.

Геопростор КиМ је до 1946. године обухватао геопростор само 15 садашњих општина. Та територија је била језгро немањићке Србије. Површина тог геопростора износила је 5.156 квадратних километара са укупно 708 насеља.

Геопростор осталих 14 садашњих општина Космета (Витина, Гњилане, Гора, Звечан, Зубин Поток, Косовска Каменица, Косовска Митровица, Ново Брдо, Исток, Пећ, Призрен, Подујево, Лепосавић и Штрпце) припадао је Старој Србији. Њихова укупна површина је 5.217 квадратних километара са укупно 670 насеља.

И када су југословенски комунисти, желећи да Албанију претворе у седму републику, нудили Космет Енверу Хоџи, били су толико галантни, па су тргујући српским територијама, тадашњу аутономну област Косово и Метохију проширили са 14 нових општина, односно дуплирали је по површини и тако, по њиховом мишљењу, направили „примамљив мамац“ за Албанију.

Вероватно би још тада Космет завршио у „великој Албанији“, да није дошло до Информбироа, који је заоштрио односе између Тита и Енвера Хоџе, па је Космет остао у Србији, иако су још тада косовски албански кадрови у врху КПЈ заговарали припајање Албанији. То „шушкање“ о „потреби да се Косово припоји Албанији“, албански комунисти су покренули званично крајем 1943. године на Бујанској конференцији, а југословенски комунисти, према Дедијеру, у лето 1944. година на Вису. Први је то питање поменуо Едвард Кардељ, али се одустало од доношења било какве одлуке.

СЕПАРАТИСТИ

И касније, у више наврата на разним састанцима, говорило се о Косову. На једном од њих предложено је да се Косово „подели“ између Црне Горе, Македоније и Србије, али је на сугестију Фадиља Хоџе и Душана Мугоше, та опција одбачена и договорено да се тадашња Аутономна област Косово и Метохија „припоји“ Србији. То „припајање“ обавила је скупштина АО КиМ и сви су мислили да је тиме „решен проблем“. Међутим, баш у тој формулацији „припајање“ била је највећа замка коју су Тито и Кардељ наместили Србији, а тадашњи водећи српски комунисти аминовали.

Питање које до данас није добило званичан одговор гласи: Зашто је уопште морала да се доноси одлука о „припајању“, односно „прикључењу“ Косова и Метохије Србији, када се зна да је оно и пре Другог светског рата и увек пре тога било саставни део Србије?

Наравно, ту замку смислили су Тито и Кардељ зарад одређивања каснијег статуса Косова. „Одао“ их је Фадиљ Хоџа, који је на једном састанку косметских комуниста обелоданио да је, када се на фебруарском састанку ЦК КПЈ 1945. разговарало о „припајању“ Косова Србији, говорило и о „праву народа Космета на самоопредељење“. То су Хоџа и косовски сепаратисти доцније обилато користили у остваривању својих циљева.

Касније се све убрзано одвијало. Донета је одлука о припајању поменутих 14 општина, плус касније Лепосавић, са 5.756 квадратних километара или 10,23 одсто територије Србије косовскометохијској аутономној области. Она је убрзо постала аутономна покрајина, а касније конститутивни елемент југословенске федерације. Следе сепаратистичке демонстрације из 1968. које изнуђују Устав из 1974. године, чиме је Србија правно разбијена. Касније су уследиле демонстрације из 1981. и ту су уздрмани темељи тадашње Југославије.

ПОКЛОНИЛИ ЛЕПОСАВИЋ

Иако ни за границе Косова из 1945. године нема никаквог рационалног објашњења, тек оно што се догодило 1959. године, када је Косову припојена чиста српска општина Лепосавић, не може се ничим оправдати. Како и зашто се то десило нико не зна, нити постоји одговарајућа историјска документација.

То се тада тумачило на два начина. Први, да је општина Лепосавић искључена из рашко-ибарског округа и прикључена Косову да би се наводно појачао српски елемент на Косову. Причало се да је то смислио и одрадио Слободан Пенезић Крцун.

Друго, говорило се да је то урађено на молбу Албанаца и да им је Лепосавић поклонио Петар Стамболић, наводно из неких географских разлога. Којих, никада није објашњено.

Постоји и прича о томе да је тадашњим комунистичким вођама требало ново ловиште, па је наводно све због тога учињено.

У ЦРТАЊУ ГРАНИЦА УКИНУЛИ МЕТОХИЈУ, А ПРЕДАЛИ КОСОВО

Како су цртане југословенске републичке границе које су постале државне, али на штету Србије: Да би постао делегат, Петар Стамболић припојио Лепосавић КиМ

У исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и Далмација добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске.

Ђиласова комисија је разграничавање Војводине обавила за само недељу дана, колико је потрошила на обилазак неколико села од Срема до Барање. Одлучено је да вуковарски округ и Барања, у којима је сеоско српско становништво било већинско, ипак треба да припадне Хрватској. Оправдање је пронађено у податку да је 1945. Хрвата било више у градовима. Потпуно је занемарено да је у градским срединама током рата дошло до највеће промене националне структуре због убијања и покатоличавања Срба, као и због колонизације коју су извеле власти НДХ.

— Сада чујем да је та (хрватска) већина настала тако што су усташе бежале из Херцеговине и Босне и насељавале се тамо. То је за наша тадашња гледања био наш народ. Зликовце смо обично стрељали, они су бежали пред нама, а о женама и деци — ми нисмо бринули — казивао је Ђилас 1989. године.

Хрватска је тада водила спорове и око линија разграничења са Словенијом, БиХ и Црном Гором, које су решавале комисије на челу са Ђиласом. Спорови су, по правилу, решавани у корист Хрватске.

— Броза и структуру око њега интересовало је првенствено како што више увећати Хрватску не марећи ни за етнички, ни за историјски принцип, осим онога који је био развијен код хрватске мегаломаније. А да би се овај план реализовао требало је претходно што више размрвити српски простор — наводи др Момчило Диклић из Института за европске студије.

Он истиче да ипак није успео план хрватских комуниста о колонизацији Војводине.

— По првобитном плану колонизације било је предвиђено да три петине колонизованих буду хрватске националности. Како није дошло до међурепубличког разграничења у потпуности сходно хрватском плановима, акценат насељавања стављен је на Барању, да се у њој измени национална структура у корист хрватског становништва — открива др Диклић.

Упркос протестима Барањаца, да никад нису били део Хрватске и да су се 1918. први прикључили Србији, Ђиласова комисија их је ставила под шињел Загреба.

Комисије које је водио Милован Ђилас с неколицином комунистичких функционера, после само неколико дана боравка на трену, изводиле су „одокативно“ импровизоване закључке, али са далекосежним последицама, сматрају историчари.

— На тај начин су границе Србије из 1918. анулиране, јер их комунисти нису признавали. Разграничење с Војводином и Македонијом решавале су комисије и не помишљајући на референдум и мишљење грађана — указује др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

Он подсећа да је Македонија направљена као држава повлачењем границе на импровизован начин, због чега су се побунили Срби из општине Вратничке и села око Тетова.

— Писали су писмо Петру Стамболићу, али кад су кренули код њега у Београд ухапшени су. Тиме се отприлике завршава разграничавање република. Затим се доноси Устав који каже да је Југославија федерација коју чине републике које имају право на самоопредељење укључивши и отцепљење и уједињење с другим народима. То практично значи да је Македонија могла да одлучи да се прикључи Бугарској — објашњава др Павловић.

За име Петра Стамболића везује се и отцепљење дела Рашког округа и његово припајања „аутономној области Косово и Метохија“. Територијална промена на простору северног Косова изведена је 1959. тако што су Косовској Митровици припојени срезови Лепосавић и Лешак, где су већином живели Срби. Званично образложење било је да тај део гравитира ка Митровици због рудника. Стварни разлог било је обезбеђивање довољно гласова за избор Петра Стамболића међу делегате Савезне скупштине.

Касније је Стамболић негирао да је он увећао територију Косова и Метохије на северу, тврдећи да је то учинио Слободан Пенезић Крцун „да би повећао број Срба у покрајини“, која то још није била. До данас нису пронађене писане државне одлуке којима је увећана територија Косова и Метохије за 197 квадратних километара.

— Када је 1959. године донета одлука да у Косово и Метохију уђе и Лепосавић, то је учињено тако што су срезови Лепосавић и Лешак из Рашког округа припојени Косовској Митровици и посредно унели свој атар у покрајину. То значи да Косово није имало „територијалну целовитост“, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница“ — истиче др Павловић.

Без обзира на објашњења, Стамболићево изборно померање граница скупо је коштало Србију. Наиме, тек после тог проширења област Косова и Метохије уздиже се на ниво аутономне покрајине 1963. године.

— Две године после Брионског пленума име ове српске покрајине је преполовљено. Из њеног назива избачена је Метохија само зато што подсећа на њено порекло — српско црквено имање. Политичко руководство Србије, које је предводио председник републичког централног комитета Петар Стамболић, препустило је да се „о имену АП Косова и Метохије одлучи у покрајини“. Тих дана косметски Шиптари су одлучили да се убудуће зову Албанци — наводи публициста Перо Симић.

Тренутно је актуелно питање да ли административна линија — граница између Србије и Косова, на северу, „пролази“ врхом Копаоника изнад скијалишта и хотела, тик уз војну базу и маузолеј Јосифа Панчића или тешко приступачном дубодолином неколико стотина метара ниже.

Наиме, у документацији се, из непознатих разлога, појављују обе административне линије. Сумња се да је можда реч о „феномену фломастера“ који се појавио и приликом цртања мапа у Дејтону. Наиме, после окончања рата у БиХ, на терену се појавио проблем ничије и свачије земље, коју су својатале или је се одрицале обе стране. На мапама су се појављивале с линијама раздвајања које су биле паралелне, али удаљене и по неколико километара. Њихова тајна је откривена јавности тек једанаест година пошто се у свом стану на Палама убио Никола Кољевић, некадашњи потпредседник РС-а и предратни члан Председништва БиХ.

Он је био очевидац да су линије разграничења на мапама малих размера у Дејтону цртане дебелим фломастером. Кад би се мапа увећала, ради примене у пракси, те линије постајале су широки коридори.

— Гужва, паковање, и у гужви у ходнику срећем Владу Лукића, који је требало да остане још један дан ради преношења разграничења на карту већих размера. Јер последњи трик је био у томе што су линије разграничења извучене дебелим фломастером на малој мапи — забележио је Кољевић атмосферу пред повратак у Београд, кад је све већ било завршено.

О „фломастер“ границама говорило се и у Хагу. Амерички генерал Весли Кларк, сведочећи против Слободана Милошевића, показао је увећану карту с две паралелне црте.

— Коју сам ја црту од те две повукао генерале Кларк, не разумем, нисам ваљда повукао обе, а паралелно су једна поред друге — питао је Милошевић.

— Сећам се да сте узели фломастер и уцртали линију на карту — објаснио је Кларк.

„Границу“ на Копаонику Албанци не могу злоупотребити

Неко је, давно, покушао и успео да границу севера Косова са Србијом „нацрта“ Панчићевим врхом. Касније је то, пре догађаја на Косову, исправљено, Рашка и Лепосавић су заједнички утврдиле тачну границу коју су верификовали и надлежни државни органи и која је уписана у катастру и другим званичним документима. Кфор то зна и поштује, а ни из Приштине није било никаквих захтева да се било шта мења — тврди Драган Јаблановић, бивши председник општине Лепосавић, а однедавно председник Привременог општинског већа.

Он сматра да чак и уколико граница „на папиру“ стоји и даље на врху Копаоника, не би било никаквих проблема, јер на косовском (лепосавићком) делу планине без дозволе Општине Лепосавић нико ништа не може да гради.

— Будућа Заједница српских општина на Косову имаће све ингеренције у области просторног планирања и градње и биће брана сваком покушају да Приштина злоупотреби овај део Копаоника за неке своје циљеве — сматра Јаблановић.

Он подсећа да Копаоник никада није био део Косова, док Петар Стамболић није педесетих година прошлог века овај део планине, заједно са Лешком, Врачевом и добрим делом општине Лепосавић припојио Косову. Сви каснији покушаји да се овај део Косова врати Србији остали су без резултата, јер ни у Београду, упркос захтевима из Лепосавића и Лешка, за то није било политичке воље.

ИБ ПОКВАРИО ТИТОВ ПЛАН
Тито је 1945. и 1946. у интервјуима страним медијима отворено говорио да ће Аутономна област Косово и Метохија бити припојена Албанији. На питање новинара „Асошијетед преса“ шта ће бити с овим делом Србије, Броз одговара:
— Зависи какав ће режим бити у Албанији. Ако дођу комунисти на власт оно може бити припојено Албанији. Енвер Хоџа је у својим успоменама навео да му је Тито крајем јуна 1946. обећао да ће Косово и друге крајеве Југославије где живе Албанци уступити Албанији чим се створи балканска федерација. Едвард Кардељ је приликом посете Москви 1947. најавио Стаљину да ће КиМ бити уступљени Албанији. Тај план није остварен због резолуција Информбироа.

ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ

Адвокат Горан Петронијевић, члан тима бранилаца Радована Караџића, недавно је открио да Република Српска и данас има проблем с границама због дебелих линија.
— У време министровања шефа српске дипломатије Горана Свилановића, из строго поверљиве архиве Министарства спољних послова Србије, нестало је много докумената, који су, наводно изгорели у пожару. То је врло сумњиво, јер према информацијама које имамо, изгорела је чајна кухиња на спрату где се налазила архива, али не и архива. Том приликом је нестало много докумената, а између осталог и оригинал Дејтонског споразума, па зато Република Српска данас не може да утврди своје границе због дебљине линија фломастера — рекао је Петронијевић.

 

Борис Субашић, М. Антић  Вечерње новости



 

Please follow and like us:
  •  
    1.4K
    Shares
  • 1.4K
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

3 thoughts on “Како су комунисти мењали границу Косова после 1945.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *