КАЛЕМЕГДАН НЕКАД И САД

Калемегдан је тврђава у Београду. Једна од најлепших тврђава у Европи и омиљена дестинација многим туристима. Много пута је кроз историју рушен и поправљан као важна стратешка тачка.
Као таква, београдска тврђава је незаобилазна дестинација великог броја туриста који сваке године посете нашу престоницу. У понуди националног парка Калемегдан налазе се такође и Опсерваторија, Римски бунар, Војни музеј, Музеј средњевековних справа за мучење, зоо врт, као и неколико галерија, о бројни други интересантни садржаји.

Калемегдан је кроз читаву историју био јако важна стратешка тачка. На саставу двеју великих река, са једне стране равница, а са друге почиње брдовити Балкан. Није без разлога Београдска тврђава често називана и капија Балкана. Ко контролише Калемегдан, контролише и капију.

Београдска тврђава има веома дугу историју. Трагови насеља на простору Калемегдана датирају још из неолита, да би се у доба Келта на простору данашње Карабурме развио прави град под именом Сингидунум. Овај град, данас знамо као Београд.
Најстарије утврђење на месту данашње Београдске тврђаве подигнуто је највероватније између 6. и 11. године н. е. Тада је на платоу од Народног музеја и Позоришта до Студентског парка[2] подигнуто утврђење од земљаних бедема и палисада које је касније, највероватније у II веку, прерасло у класични римски каструм који је чинио саставни део чувеног лимеса. Каструм је имао правоугаону основу димензија 560m са 350m и обухватао је данашњи Горњи Град са делом Калемегданског парка до данашње Париске улице. Током првих векова нове ере био је стално седиште IV Флавијеве легије. После поделе Римског царства 395. године тврђава улази у састав Источног римског царства под именом Сингидон, да би 441. године била разрушена у великом нападу Хуна. Теодорик Велики је осваја 471. године, да би је 498. године напустио током Остроготске сеобе на Апенинско полуострво.

Средњовековно утврђење

Не зна се поуздано када су обновљени бедеми и живот у Београдској тврђави, али је извесно да је у средином IX векапостојало утврђено насеље. Оно је највероватније обухватало западни угаонекадашња касноантичка утврђења (простор будућег византијског Кастела и Деспотовог Града) као цитаделу утврђену каменом, док је остатак простора некадашњег касноантичког утврђења односно правоугаони простор Горњег Града био опасан земљаним бедемом са палисадом испред кога се налазио суви шанац чиме се Београдска тврђава није умногоме разликовала од већине осталих утврђења у Европи тог доба. Археолошкои остаци рова пронађени су 2012. године.

Рановизантијска (касноантичка) тврђава је била грађена од белог камена који је блијештао са свог уздигнутог положаја над панонском равницом, због чега су јој Срби дали назив Бели Град односно Београд под којим се тврђава и насеље први пут помињу 16. априлa 878. године у писму римског патријарха Јована VIII упућеног бугарском кану Борису (852—889).
Током векова тврђавом и градом управљају на смену Бугари, Византинци и Мађари, да би у XI веку поново дошла у руке Византијског царства после слома Самуиловог царства (1018). Пошто је град тада постао истурено гранично утврђење Византије, некадашњи касноантички бедеми су обновљени.

Мађари су покушали да заузму град 1071. године, да би 1127. године успели на кратко да заузму град, али пошто нису били у стању да град задрже порушили су утврђење и тако добијени материјал су искористили за утврђивање Земунског Града. За време владавине Манојла Комнина (1143—1180) Византинци заузимају Земун, а камен који је три деценије раније прешао Саву, враћен је и уграђен назад у Београдску тврђаву која у периоду од 1151. до 1165, године бива претворена у кастел у облику делтоидадимензија око 135 m са око 60 m, смештеног на простору некадашње цитаделе.

Град 1183. или 1184. године пада у руке Мађара који владају њиме све до почетка XV века са малим прекидом од 1284. године је њиме управљао прво тзв. сремски краљ Драгутин (краљ Србије 1276— 1282, краљ Срема 1282—1316), а потом и његов брат Милутин (1282—1321), да би га Мађари поново повратили 1319. године. Током своје владавине Милутин је проширио утврђење на запад, спустивши бедеме до Саве (тзв. Западно Подграђе). Српски цар Душан (1331—1355) и касније кнез Лазар (1371—1389) су покушали да заузму тврђаву, али без успеха.

Калемегдан Деспота Стефана

Вазалним уговор који је са мађарским краљем Жигмундом (1387—1437) закључио 1403. године српски деспот Стефан Лазаревић (1389—1427) српска деспотовина је добила Београд и још неке области. Током његове управе градом, тврђава коју су Османлије 1397. године разрушиле је обновљена и значајно проширена у периоду од 1403. до 1407. године када је обновљен кастел који је претворен у деспотов утврђени дворац(1405), после чега је обновљено Западно Подграђе у коме је подигнуто Ратно пристаниште. Радови на проширењу утврђења су трајали све до смрти деспотаСтефана 1427. године, а у самом граду се од 1405. године налази престоница Србијекоја је до тада била у Крушевцу.
После Стефанове смрти, Београд бива враћен Мађарима који га додатно ојачавају због све веће опасности од Османлија.
Калемегдан као артиљеријско утврђење
Аустријанци освајају тврђаву 1688. године и почињу са опсежном обновом и прерадом из средњовековног у артиљеријско утврђење. тврђава је Београдским миромиз 1739. године без борбе враћена Османлијама, а Аустријанци су били приморани да поруше новоизграђене бедеме у року од три (бастиона траса око вароши) односно шест (утврђења у склопу тврђаве) месеци.
Српски устаници под Карађорђем освајају тврђаву 1807. године и она остаје у саставу устаничке Србије све до пропасти Првог српског устанка 1813. године. Према уговору о Османлијском напуштању Србије кнезу Михаилу Обреновићу (1839—1842, 1860-1868) 19. априлa 1867. године бивају симболично предати кључеви Београдске тврђаве. Непосредно после овога утврђење губи свој војни карактер. 1869 године, . године
1869 године цео простор некадашње тврђаве и њене околине почиње да се претвара у Калемегдански парк.
Осим самог утврђења, онаквог каквог га знамо, Калемегдан је пун подземнох пролаза и лагума. Овај лавиринт подземних пролаза је већим делом неистражен и, као такав, сматра се опасним па је силсзак забрањен.

Победник је тријумфални споменик који је подигнут на горњем граду 1928. поводом прославе пробоја Солунског фронта. Окренут је у правцу тадашње аустрије као стражар и подсетник. У једној руци држи мач а у другој сокола. Овај споменик је једна од најфотографисанијих и најпопуларнијих београдских споменика и један од симбола Београда.
Дневно плато око Победника посети 5000 туриста.

Запратите нас