КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ (CLAUDIUS PTOLEMAEUS)

КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ (CLAUDIUS PTOLEMAEUS) И СРПСКА “ГЕОГРАФСКА АРХИВА“ ОД ИНДИЈЕ ДО АТЛАНТИКА

Забрањена Историја Историја
Поделите
  • 84
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    84
    Shares
   

Овим чланком желим да предочим ставове Олге Луковић Пјановић о раду и тезама долфа Пиктеа (Adolphe Pictet):

„On peut conclure avec certitude a l’existence prehistorique
d’ un peuple…“1
„Ce qui est certain, c’est que, des l’aurore des temps historiques,
nous trouvons ce peuple primitif disperse deja sur un espace
immense… Il faut partir du fait incontestable de cette dispersion deja
accomplie plus de deux mille ans avant notre ere; car, a cette
epoque… cette race etendait ses rameaux depuis l’Inde jusqu’aux
limites extremes de l’Europe…“2

  1. Les origines indo-europeennes, Paris, 1877., Tome premier, p.12.
    2. Idem,p.8.,9.

Ево, y чему ce састоји Пиктеово тврђење:

„Може се закључити са сигурношћу да је постојао један преисторијски народ… чист
у своме почетку од сваке мешавине и доста бројан, да послужи као основа мноштва
људских група, које су из њега произишле… “
„Оно што је сигурно, то је, да ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ већ расут на једном огромном простору… Треба поћи од неопорециве чињенице, да
се то разилажење догодило више од две хиљаде година пре наше ере; јер, у то доба… та
раса је пружала своје гране од Индије до крајњих граница Европе… “

Пикте је поставио себи као циљ да открије, који је то првобитни народ и тако силно разгранат живео на толиком простору, али судбина му није била склона и он је умро, а да свој животни циљ није остварио. Пиктеов научни рад је међутим могао изаћи на велики пут истине и то би се сигурно било догодило, да је он добро познавао бар неки од словенских језика, или – како рече Абел Овелак – онај, који у неку руку даје кључ за остале и од кога се може имати највише користи, а то је, слажу се и он, и Сипријан Робер, и Ами Буе српски језик. Другим речима тај прадавни, преисторијски, бројни и силно распрострањени народ од Индије до крајњих граница Европе, био је нема сумње – српски народ.
Можемо ли ми то данас да докажемо нечим конкретним? Сматрамо да је то могуће, понајпре – захваљујући једној специјалној АРХИВИ коју су Срби ОД НАЈДАВНИЈИХ ВРЕМЕНА ОСТАВЉАЛИ СВУДА ГДЕ СУ ЖИВЕЛИ, а то су РАЗНА ГЕОГРАФСКА ИМЕНА. Владимир Георгијев је рекао за време првог конгреса „Тракологије“ 3

„Seule la toponymie et еn particulier l’hydronymie qui
d’ordinaire est tres stable, sont en etat de fournir des indications
plus sures quant a l’appartenance ethnique d’une population ayant
vecu a une epoque reculee et pour laquelle d’autres informations
manquent…
La plupart de ces noms sont attestes depuis 2500-3000 ans et se
sont conserves jusqu’a present… Ces noms de lieux sont apparus
a une epoque tres reculee… “

„Само топонимија и – особито – хидронимија, која је обично веома стабилна,
могу да дају сигурнија обавештења о етничкој припадности једног народа, који је
живео у давно време и о коме недостају остала обавештења…
Већина ових имена потврђена су, има већ две и по до три хиљаде година и
сачувала су се до данас… Та имена места су се појавила у једно веома давно време…“

  1. Primus Congressus Studiorum Thracicorum, Thracia II., Serdicae 1974., p. 17. in: „La Thracologie: etat actuel“.

Јасно је из оба велика тома рапорта са „Конгреса о тракологији“, да Бугари приписују – тако изгледа – све што се односи на старе Србе, у чије земље су они упали као нападачи и освајачи, себи у заслугу. Јер – на том Конгресу теме су третиране на начин, који треба да послужи Бугарима као нека научна афирмација у свету, док су сви бугарски говорници и вешто и свесно мимоилазили Србе, чак и онда, када је о њима требало говорити. Зато сматрамо, да се намеће хитна потреба, да се цео тај рапорт – иначе веома брижљиво припремљен – критички преиспита и коригује. На тај начин би се у неку руку извршио задатак представника Српске академије наука на том конгресу, који је – тако бар по рапорту изгледа – седео потпуно пасивно, пустивши Бугаре, да пред странцима, који највероватније појма немају ни о српском, а ни о бугарском језику, разлажу ствари према њиховим тенденцијама.
Ово наше поглавље ће у неку руку представљати почетак постављања, антитезе том бугарском конгресу, тиме, што ћемо њим покушати да отргнемо од заборава ПРАДАВНУ СРПСКУ ГЕОГРАФСКУ АРХИВУ У СМИСЛУ ПИКТЕОВЕ ПОСТАВКЕ – ОД ИНДИЈЕ ДО АТЛАНТИКА. При томе ћемо узети у обзир само топониме и хидрониме створене од корена српског народног имена – СРБ, а све друге називе, који – како каже Милојевић – имају смисла само са становишта српског језика – остављамо за посебну студију, чији ће обим далеко надилазити ову.
Да би било јасно, колики посао чека још српску науку, прилажемо у наставку копију Птоломејевог текста и његовог латинског превода, све узето из Шафарикових „Старожитности“. Ту је само оно, што је Птоломеј прибележио, али томе се морају прикључити све карте које је студирао Милош Милојевић, из којих је сабрао на хиљаде српских географских имена у Азији, Европи и Африци!
После овог текста додајемо географске карте, од којих су две прве Птоломејеве (Азијска и Европска Сарматија и део Индије), док су следеће четири млађег датума, али садрже још увек прилично неизмењену топонимију. Особито привлачимо пажњу на прошловековну карту једног дела Грчке, где је још увек обележено место на Халкидици, преко кога је Ксеркс превео својих милион и седам стотина хиљада војника, тако да се још од његових времена (V век пре Христа), то место зове ПРЕВЛАКА. А народ онога краја тај Ксерксов прелаз још увек назива ПРЕВЛАКОМ.
Што се тиче реке РАШКЕ, или РАСЕ, Срби су оставили за собом једну реку с тим именом и у Индији, а постоји једна Рашка и у Немачкој, коју су Немци прекрстили у РАКСА. Ми ћемо се на име те реке вратити у другом тому овога дела, који ће бити посвећен СРПСКОМ НАРОДУ У ВЕДАМА… Јер, постоји једна ведска химна „Рекама“, међу којима је на првом месту опевана „РАСА“, „РАША“. „РАСИНА“, „РАШКА“… и то на необично романтичан и поетски начин, онако, како бисмо ми и данас певали свим српским „РАСИМА“!
Што се тиче Шафарикових „Старожитности“, привлачим пажњу будућих српских истраживалаца, да је он на крају тог свог монументалног дела прикључио један „анекс“, који садржи све грчко – римске цитате о античким Србима. Додуше, Шафарик каже „Словенима“, но ми за тај период не можемо да усвојимо име Словен, које се јавило много касније да би постало у неку руку „службени историјски назив“ отприлике у VI веку. Упозоравамо такође, да Шафарик у тој својој великој студији – од око 700 страна (у два тома), у првом тому посвећује више од стотину страна само „општем, домаћем и најстаријем словенском имену – СРБИН.“
Античким текстовима Шафарик је прикључио и средњевековне и опет само оне, који најчешће говоре о старости Срба. Да се само тај материјал савесно изучи, потребан је више него један живот и стотине истраживалаца, подржаваних од једног државног апарата. Када то видимо – сву ту грађу – тек онда ћемо моћи потпуно схватити, како на том подручју још ништа није урађено! Тако се мора стварно „отпочети од почетка“, будући, да је учење о Србима засновано на нетачним основама. У ствари – изгледа нам – биће теже из створеног хаоса издвојити истину и саопштити је свету, него да никада ништа о Србима није било речено. За исправљање оваквих „кривих Дрина“ треба много воље, упорности, истрајности, издржљивости – а изнад свега велики занос и дубока тежња, да се и преко најтрновитијих стаза допре до многохиљадугодишњег олтара истине о српском народу, уз све наше самоодрицање и преданост у тражењу правде, пратиље истине!
У часу, када сам почела да исписујем ове стране, стигло ми је писмо из завичаја (данас, 15. маја Лета Господњег 1982., или – како на писму пише: „7.488 година по створењу света.“).
Аутор писма ми поручује:

„… тако је дошло време да се повежемо са свих страна и из свих области. И ја
сматрам, да треба основати једну моћну институцију за проучавање српскога порекла
и српског језика, јер осећам, да смо ми СОРАБИ (Сабраћа, Саплеменици и Саљуди) ПРАНАРОД Европе, у најмању руку, а и азијског и афричког континента. – можда. “

Па с највећом устрепталошћу прелазим на докуменат, којим се српска наука још никада није ваљано позабавила:

* * *
Јасно је, да ће оно, што ће бити у наставку изнесено, бити тек само кап у неисцрпном океану! Па и ту кап ћемо да смањимо тиме, што ћемо узети у обзир само она имена, где је српско име потпуно јасно, а колико их тек има, која изискују разна филолошка објашњења. Додамо ли к томе друге топониме, који се могу осврнути на „Одломке из српске историје“ Милоша С. Милојевића, схватићемо, да је потребна цела једна екипа лингвиста, географа, етнолога и археолога, да само такву једну студију направи.
Но упркос оваквој веома великој редукцији, ипак ћемо се уверити, да ћемо на карти прећи цео онај велики географски простор, о коме је с толико сигурности и вере говорио Пикте.
Да пођемо, дакле, од Индије. Понајпре, на северу Индије. По кодексу Venetus 516 /R/ наћи ћемо следеће називе:4

„India extra Gangem“,
Индија с оне стране Ганга,

SABRANA (место), Σαρβανα
SORBANUS (река), Σωρβανον
SARABUS (река), Σαραβον

„India intra Gangem“,
Индија с ове стране Ганга:

SARBAN (место), Σαρβανα
SORBAE (област), Σωρβα
SARABI (река), Σαραβι
SIBRIUM (место), Σιβριομ
SABRARAE (област), Σαρβαρα

  1. Claudii Ptolemei viri Alexandrini, Geographiae opus novissime traductione e Graecorum archetypis, 1513.

Да нагласимо, да по Wüst-y, изостављамо приличан број имена, у којима је сугласник „Б“ испао, те тако почетни слогови тих назива гласе: САР-, СЕР-, СИР-, СОР-, СУР… Тај свеукупан посао апсолутно мора да се уради као посебна и детаљна студија! С друге стране, има такође случајева, у којима је изостављено „Р“, па се на тај начин добило: САБ-, СЕБ-, СИБ-, СОБ-, СУБ-… Има пак и таквих имена места и река, у којима је извршена метатеза између -Р- и -Б-, па се онда добило, нпр.: СОБОРИДЕН, СЕБРИДЕ, итд.
У азијској САРМАТИЈИ, име које по Wüst-овој интерпретарији такође потиче од корена РБ-, САРБ- (што је за лингвистику један врло прост проблем, будући, да лабијали врло лако могу да буду замењени један другим, наведена је у Птоломејевој карти, као „Sarmatiae Asiaticae Situs:

SURUBA (место СУРУБА), Σουρουβα

И овде изостављамо места, као нпр. СЕРАКА, СУРАНИ и сл. Даље, као место европске Сарматије – Sarmatiae Europae Situs, Птоломеј наводи:

SARBACUM, Σαρβακον

Затим ћемо наћи једно место у Хирканији (југоисточна обала Каспијског језера, значи с азијске стране, Hircaniae Situs:
SORBA Σορβα
Сима Лукин-Лазић и Милош С. Милојевић су пронашли у једној копији Птоломејевих карти, коју ја нисам имала у рукама, реку у Месопотамији, по имену СРБИЦА. Међутим, Стефан Византијски, који се сигурно служио, како другим античким изворима, тако исто и Птоломејем, јасно бележи следеће име, истовремено га локализујући:

„Συρβανη νησοζ, εν τω Ευφρατη … το εθνικον Συρβανοζ,
fortasse Συρβανωιοζ, fortasse Συρβανοοζ. „5

  1. Стефан Византијски био је грчки граматичар, рођен у Цариграду; живео је другој половини V века по Христу. С обзиром на време у коме је радио, можемо да закључимо, да је он поседовао дела многих античких писаца, за нас данас потпуно изгубљена. Познато дело му је „Етника“ и један „Географски и историјски речник“, драгоцен за изучавање претхришћанског времена. На жалост, из тог речника су сачувани само изводи из Јустинијановог времена. Ми смо се служили издањем: Stephani Byzantini Gentilia per epitomen de urbibus, Lugduni Batavorum, 1688.

C обзиром, да историчари говоре о прадавној српској држави управо између Тигра и Еуфрата, сведочанство Стефана Византијског је веома значајно, а оно гласи:

„СИРБАНЕ, острво Еуфрата… народ СИРБАНОС,
можда СИРБАНИОИОС, можда СИРБАНООС “

Извесно је, да тамо, где се налазе острво и народ с истим именом, да ту може да тече и река, чије име се не разликује од претходних. Уз то, све што је Сима Лукин-Лазић тврдио у својој историји, од речи до речи је тачно. Сасвим је могуће, објашњиво и лако схватљиво, да је он при силном мноштву сведочанстава, пропустио да једном од њих наведе извор.
Име споменутог месопотамског језера доноси и Thesaurus Graecae Linguae. Исти тај лексикон потврђује и сведочанство Страбонове „Географије“, из које смо преписали целу реченицу:6

“ Σιρβηζ (Σιρβιζ), o, Sirbes,fl. Lycia antiauius. “
“ ‘О Ξανθοζ ποταμοζ, ον Σιρβην εκαλουν οι προτερον. “
Дакле:
„Сирбес, река у Ликији, старије име“;
Страбон пак пише:
„Река Ксантос, КОЈУ СУ ПРЕ ЗВАЛИ СИРБИС“…

  1. Strabon, IV, p.665.

Будући, да је и Ксантос антички назив, колико ли је тек било старо име СИРБИС? Колико знамо, о томе још није писано с потребном пажњом, а још мање су се ранији српски историчари бавили језером Сербонис. За то језеро, тврди Деретић (у тому I), да је добило име око 1400 г. пре Христа по у њему потопљеној српској војсци. Међутим, постоји и супротно мишљење, да би то име долазило по српској победничкој војсци, али ми у ту дискусију овде и за сада не можемо да улазимо, па ћемо само да прикажемо, шта о језеру Сербонис пише Диодор Сицилијски (књ. I, гл. 30.):

„На половини пута између Сирије (дубоке Сирије, а то је сиријска долина између
Либана и Антилибана) и једног места, које Диодор означава као Coele, налази се једно
језеро, чија је ширина незнатна, али чија је дубина чудновата. Његова дужина је отприлике
200 стадија. (више од 36 км). Зове се СЕРБОНИС. Они, који га не познају, а приближе се његовим обалама, наћи ће се у потпуно непредвиђеној опасности. “

А ево објашњења:
Водено корито овога језера веома је уско и доста налик на дугу траку, уоквирену широким прибрежјем. Чим подневни ветар отпочне да дува, то обално прибрежје буде прекривено гомилама песка, у чијој средини се више не види водена линија. Тако се површина језера стопи уједно с тереном који га окружава и како више погледом она не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су, удаљивши се са правога пута. Уистину, песак по коме се лако гази, најпре је под ногама податљив, а онда, одједном, као да нека кобна сила отпочне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док се опасност не схвати; међутим, тражећи да јој се умакне и да се људи међусобно помогну, они наједном увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа. Човек, наиме, који утоне у овакву мочвару, не може да плива, будући, да брлог, који га притиска, онемогућава сваки покрет тела; с друге стране, немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, јер нема нигде ниједног чврстог ослонца, на који би могао да стане. Мешавином песка и воде ствара се тако једна нова средина, која не дозвољава нити да се хода, а нити да се плива. Тако они који овим путем крену, бивају изгубљени, не успевајући да се прихвате било чега, што би могло да их спасе, јер песак са обала клизи скупа с њима у сваком тренутку, чим га се домогну. Ова опасна места добила су због њихове такве природе име BARATHRES, тј. „провалије“, што им савршено одговара,“ завршава Диодор Сицилијски овај свој упечатљив опис, из ког је потпуно схватљиво, како су у томе језеру, док оно још није било исушено (као у Херодотово доба), могле да се утопе целе војске. Грци су име тога чудноватог језера писали: или Σερβωνιζ, или Σιρβωνιζ, λιμνη. Херодот га је споменуо два пута: II, гл.6; и књ. III, гл .5. Назив језера СЕРБОНИС се налази једном и у Аристотела (Реторика, II, 1218.). У Херодотово доба (пети век пре Христа) то језеро је већ било исушено, али су му се обале виделе…
Не тако далеко од језера Сербонис, одн. у истом делу света, на Синајском полуострву, налази се СЕРБАЛ ГЕБЕЛ. Колико је познато, није истраживањем утврђено, од када се СЕРБАЛ ГЕБЕЛ тако назива. Овде неизбежно мислимо на пут Александра Великог у Египат, о ком је успомену сачувао Талмуд, споменувши народ, који је у Канану изишао пред њега и тражио заштиту на његовом материнском језику… Остаје да се установи, да ли је исти тај народ наденуо име планини. Овде ћемо међутим, следећи Александра, да се удаљимо од његовог крајњег циља путовања, који је био Египат, па ћемо на Птоломејевој карти у Мауританији Цезарејској7 (Mauritaniae Caesariensis Situs), да нађемо место под називом СЕРБЕТОС (СЕРБЕТИС, Σερβετοζ). Пажљиви читалац ће се сетити Милоша Милојевића и Симе Лукин-Лазића, који су описали, када су се Срби нашли у северној Африци, одакле су онда прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво – наравно – увек делимично и у групама…

  1. Мауританија, или Мауретанија је староафричка област између Нумидије на истоку, Атлантика на западу и Средоземног мора на северу. Према југу су њене границе биле доста нејасне. За време римског цара Клаудија – (непосредно пред Христово рођење), Мауританија је постала римском провинцијом и тад је њен источни део назван „Мауританија Цезарејска“.

Када смо већ у северној Африци, споменућемо једно место, које је Птоломеј означио као САБРАТА (SABRATA, Σαβρατα); овакво једно име не може да буде само случај. Оно је забележено у Птоломејевом индексу под „Африка“, а налазило се западно од Leptis Magna око три стотине километара. Већ сам облик овога назива требало би да потакне српског научника, да се њиме позабави!
Вратимо ли се црноморским обалама, увек следећи Птоломеја (V, 6.), а и према белешци „Тезауруса“ (Thesaurus Graecae Linguae), наћи ћемо место SARBANISSA, (САРБАНИССА), Σαρβανισσα означено као: Locus Ponti Polemoniaci.8 Изгледа сасвим вероватно, да је Грк Птоломеј српско „Ц“ у наведеном имену заменио са два „СС“, па се то место могло звати СРБАНИЦА, или просто СРБИЦА, као и она у Македонији. Она се налазила у источном делу јужне црноморске обале.8

  1. Pole Moniacus била је јужна обала Црнога мора, између некадашње реке Термодонта и Колхиде.

Изгледа, да су у та давна времена, када нису постојале границе у савременом смислу, Средоземно и Црно море били као два велика језера, око којих су кружили древни Срби у пуној слободи, тражећи себи увек пријатнија боравишта. Тако Плиније спомиње место на ушћу реке Дон:9

„…ultimoque in ostio Cimmerium, quod antea SERBERION vocabantur…“
„…на крају ушћа налази се Цимериум, који се некада звао СЕРБЕРИОН… “

  1. Plinius, VI, 6.

Коментатор Плинијевог текста каже у белешци, да се то насеље прозвало „вероватно по народу Срби…“
И још једна примедба у вези са Серберионом. Плиније, који је рођен 23. г. по Христу (погинуо 79.), пишући о СЕРБЕРИОНУ употребљава – као и Страбон за реку СИРБИС – реч „некада“, тј. тај град се данас зове Цимериум, али се НЕКАДА звао СЕРБЕРИОН. Он не каже када, али је јасно, будући, да је он живео на прелазу из претхришћанске у хришћанску епоху, да је то било давно – у античко доба… Остаје отворен проблем датирања; то изискује рад читаве једне екипе, будући, да се сви елементи, из свих подручја, морају довести у склад: историјски, археолошки, лингвистички, етнографски…
Плиније је такође оставио познато сведочанство:

„А Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi…“
Уствари:
„…почев од Азовског мора бораве Меотици, Вали, Серби… “

Један век после Плинија о истим тим Србима оставља своју вест Птоломеј:10

“ΜεταΞα οε των Κεραυνιων ορεων και τωυ ‘Πα ποταμον
‘Ορινεοι και Ουαλοι και Σερβοι…“

  1. Claudii Ptolemaei Geographia, Parisiis, Firmin Didot, MDCCCCI, Lib.V., sar. 8., 13.

Преводилац на латински пише:

„Inter Ceraunios11 autem montes et Rha fluvium Orinei et Vali et Serbi…“,

док би иста та реченица на српском гласила:

„Између Кераунских планина и реке Ра (Волга) живе Оринеи, Вали, Серби…“

  1. Примедба Р. Б.: „СЕРБАНОС“.

А ТО ЈЕ ОНА ГРУПА СРБА, коју Wüst доводи директно у везу са именом СРБИНДА. Плинијев коментатор мисли на исте Србе, али с њима у вези говори најпре о насељу на ушћу Дона у Азовско море, СЕРБЕРИОН…
На Криму (Chersonesus Turica) Плиније спомиње САРБАКОН, тј. SARBACON, Σαρβακον.
Поуздани Стефан Византијски нас изненађује локализовањем места СИБЕРУС у Илирији. Ево, како то гласи код њега

„SYBERUS, urbs Illyridis. Gentile: SYBERIUS, SYBEREUS, SYBERITES.“
„СИБЕРУС, илирски град. Племенски (назив): СИБЕРИУС, СИБЕРЕУС, СИБЕРИТЕС“

На подручју балканских српских земаља, дакле, понавља се у једно давно време име СИБИРА! Но то није све! Исти тај Стефан Византијски каже:

„SYBRIDAE, Erechteidis tribus. Localia ex Sybridis, in Sybridis. “
„СИБРИДЕ, ерехтејево племе. Месно: из СИБРИДЕ, у СИБРИДИ… “

Зацело се у овом имену ради о метатези између „Б“ и „Р“. Тим пре, што се ради о веома старом племену… Ерехтеј је, наиме, био легендарни оснивач Атине после потопа… А Херодот доноси у вези с Атином и Атиком две ствари:

– да је народ Атине и Атике био пелазгијски;
– да је један Трачанин у разговору с једним Атињанином,
тврдио, да су они у прошлости били браћа исте крви…

Ево још нечега, што уопште није било обрађивано! Упркос збрци, упркос мору уништених докумената – изгледа нам – остали су ипак елементи, помоћу којих се може доћи до праве истине! Овде се спомињу СИБРИДЕ, првобитно племе после потопа… А други писци говоре о „Словенима“ у Вавилону, који су – приликом поделе језика – већ говорили својим језиком! Још ништа српска наука није урадила, да бар покуша да расветли таму преисторијских времена! Најлакше од свега је било: „Срби су дошли на Балкан у VII веку!“ Али се нико осим Милојевића и Симе Лукин – Лазића није упитао: „Где су они били пре тога? Од када се јавља њихово име? А од када постоји српски језик? Шта се све догађало пре Грка на Балкану? Откуда српска имена по целој Грчкој и по Егејском Мору?“ Стварно се још ништа није урадило, тако, да српској историји, лингвистици и етнографији недостају почетак и средина, и крај, тј. све од VII века па до данас – ту се већ толике деценије вртимо све по истом кругу!
Што се тиче географских имена у Италији, која отпочињу скупом СРБ- њих има доста, а да не говоримо о свему ономе, што је написао Јан Колар, о чему је доста исцрпан извештај донео „Archiv für die Slawische Sprache“,12 под насловом: „Der Einfluss des Slawischen auf das Italienische“, „Утицај словенског на талијански“. Међутим, да се ради о утицају српског језика, јасно је из садржаја (истоветност гласова, корена, завршетака; сличност деминутива, аугментатива, пасивни облик, имена градова, остала географска имена)… И то је предмет за једну веома велику студију, која не би обухватила само савремени талијански, већ особито период старог латинског језика! Јер – да се ради већ о том давном времену и да се не ради о „Словенима“ у данашњем смислу речи, већ о античким Србима, то Колар јасно ставља до знања на крају на следећи начин:

„… Nestor, Boguchwal, Dalemil u.A. bestätigen das
austrücklich, und überdies so, dass Letzterer die Sitze der Slawen
nicht nur nach Ober-, sondern auch nach Mittelitalien, bis nach
Rom, ausdehnt, wenn er im I. Cap. so spricht:

“Mezi jinymi SRBOWE
Otdut kdez bydle R’ekowé
Podle more sie usadichu
Az do R’ima se rozplodichu. “

  1. Април, или мај 1843. г., стр. 252-256.

Колар одмах даје и немачки превод горњих стихова:

“Unter den andern die SERBEN
Von da, wo wohnten die Griechen,
(bis) an das Meer sich festsetzten,
bis nach Rom sich auszersameten.“

Mit einem Worte, Geschichte und Geographie, Sprache und
Gewohnheiten und tausend andere Gründe und Umstände bestätigen
es als unumstösslich, dass schon in uralter Zeit, VOR DEN
RÖMERN UND CELTEN NICHT NUR IN GANZ OBERITALIEN,
IM VENEZIANISCHEN UND LOMBARDISCHEN, SONDERN
AUCH IM HELVETISCHEN, IN TYROL, IN EINEM TEILE
VON BAIERN, IN RHÄTIEN UND IN NORIKUM WENDO –
SLAWEN WOHNTEN, UND DAS DER BAUM DES
ITALIENISCHEN LEBENS SEINE WURZEL IN SLAWISCHEM
BODEN HAT.“

„Нестор, Богухвал, Далемил и др. изразито потврђују, а последњи штавише
проширује седишта Словена не само према Горњој, већ и према Средњој Италији,
до Рима, када у (збирци) у гл. I овако каже:

„Међу осталима СРБИ
оданде, где живљаху Грци,
Учврстише се до мора,
размноживши се до Рима.“

Једном речју, наставља Јан Колар, историја, географија, језик, обичаји
и хиљаду других прилика и разлога потврђују непобитно, да. су Вендо-Словени
живели ЈОШ У НАЈДАВНИЈИМ ВРЕМЕНИМА – ПРЕ РИМЉАНА И КЕЛТА – НЕ САМО У ЦЕЛОЈ ГОРЊОЈ ИТАЛИЈИ, ВЕНЕЦИЈАНСКОЈ И ЛОМБАРДИЈСКОЈ ОБЛАСТИ, ВЕЋ И У ХЕЛВЕТСКОЈ, ТИРОЛСКОЈ, У ЈЕДНОМ ДЕЛУ БАВАРСКЕ,
У РЕЦИЈИ И У НОРИКУМУ. ТАКО ДРВО ТАЛИЈАНСКОГ ЖИВОТА ИМА
СВОЈЕ КОРЕНЕ У СЛОВЕНСКОМ ТЛУ.“

Колар, дакле, није могао да избегне да не спомене Србе, јер му није било допуштено да мења цитат. Но ипак, да би српско име бацио у засенак, он је покрај њега у немачком преводу ставио у загради „тј. Словени“… Те тако ти „Словени“ прогуташе многу истину о Србима, као што се она данас губи у „југословенству“.
Анализирати само Јана Колара, то намеће посебну студију, која треба да баци још јаче светло на основну идеју ове књиге. И та студија једног дана мора да се уради, да би истина о српском народу била што потпунија и што свестраније обухваћена.
У истом овом смислу треба да се простудира топонимија Шпаније, Португалије… Птоломеј је записао у области Hispania Tarraconensis место SARABIS, Σαραβιζ… Што се тиче саме Грчке – то је тек позамашан предмет. Стрпљивим истраживањем код самог Птоломеја, па консултовањем старих географских карата, откриће се исто оно, што се јасно види приликом упоређења српског и грчког језика (о чему је више говора у глави о Платоновом дијалогу „Кратил“).
А где је тек стара Персија, данашњи Иран? И тамо – још и данас, упркос свим изменама, управо као и у самој Индији – не само да има имена од основе српскога имена, него и мноштво других назива, чије објашњење има неког смисла једино са становишта језика српског народа! А Румунија? Где се још у прошлом веку писало ћирилицом! На старим картама, чак и бројна романизована географска имена, лако се препознају као српска! Тај посао још није ни отпочет и он мора да се обухвати будућим студијама. Па где је Немачка? А где су тек све словенске земље, по којима је „српска географска архива“ заступљена одвећ често и одвећ речито? Па онда Бугарска, а да не говоримо о Албанији, где је још пре око 170 година више од половине становништва говорило српским језиком и носило српска имена! Ни Енглеска у том смислу није изучена, а ни Француска, а то се – особито у односу на те две земље – мора урадити због проблема „Келти и Срби“. Јер називи разасути по свим тим земљама, никако се не могу сматрати случајем: СОРБИ у Италији, САРБАЗ, САРБИШЕР и што-шта друго у Ирану, СОРБХОГ у Индији, СЕРБКА у УКРАЈИНИ, САРБИНОВО у Пољској, СЕРБАН – ВОДА у Румунији, СЕРБИЈА у Грчкој, СЕРБИН на Сардинији, СОРБИОДУНУМ у Енглеској… тек само без неког плана поређани топоними речито говоре о нечему у прошлости, о чему се није довољно мислило, што се никада није проучавало… Данас можемо само да замислимо огромност књиге, која ће садржавати само топонимију и хидронимију оних пространстава, на која је мислио Пикте, тражећи по њима свој „тајанствени“ народ, некада разгранат од Индије до крајњег запада Европе…
Није случај ни још један Птоломејев запис, који се понавља и код Стефана Византијског

„SISIRBA, pars Ephesi, a SISYRBE Amazone. Gentile SISYRBITES“,
tj.
„СИСИРБА“, део Ефеза, по СИСИРБИ Амазонки. Племе СИСИРБИТЕС “

У Турској се још од античких времена, када Турска није ни постојала, налази река САРБАТ, која се улива у залив града Смирне… А откуда ова река у Малој Азији, откуда је „Амазонка“ Сисирба? Редови које овде исписујемо представљају тек само наговештај ПРАПОЧЕТКА једног још никада завршеног посла! Додуше, Милојевић је с највећим интересом и савесношћу проучавао ову „српску географску архиву“, почев од „Китаја“ (Кине), па преко Индије, Мале Азије, северне Африке, Шпаније, дотакавши се понаособ највећег броја европских држава… Но он није стигао, да језички анализира име по име и реч по реч. А млада генерација, на коју је Милош Милојевић рачунао да настави то дело, сва је пала на бојном пољу. Међутим, у давној прошлости није било тако, јер Срби – староседеоци по читавој Европи, који су живели мирно и бавили се земљорадњом, сточарством и другим корисним занимањима, у то далеко доба нису ни имали потребе да ратују. О томе говоре Шафарик и Суровјецки. Они су се латили оружја тек онда, када су се појавили дошљаци, који су почели да заузимају њихове земље… Шафарик само тим феноменом тумачи нестанак и пропаст толиких српских земаља.
Ненавикнути да нападају и узимају туђе, они су од нападача брзо били доведени у безнадежан положај… Но упуштање још у овај проблем би нас одвело одвише далеко, па ћемо још једном да се вратимо Птоломеју и његовим картама света, како га је он упознао и замишљао. У његовој књизи II, гл. 15., где је обрађивао Доњу Панонију – „Pannonia Inferior“, споменуо је и записао место Σερβιτιον-SERBITION, СЕРБИЦИОН; биће да је и то била нека нестала СРБИЦА, ако није СРБАЦ, име које се често понавља. У истом издању налази се – у белешци испод текста – мало подужи коментар, у коме се приказују разни облици тог имена, што је последица – као и увек – „грчке и римске нестабилности у писању туђих имена“, како је то формулисало професор Милан Будимир. Тако је кодекс Х онај, који доноси наведени облик. Међутим, Кодекс D пише ЕРБИНОН – ‘Ερβινον, а остали СЕРБИНОН Σερβινον.
У Римском пак Кодексу, Соdех Romanus-СR:

„In CR ad marginem adscriptum: “ εκτουτου οιμαι και Σερβοι λεγονται …“
Lib.8.,7. Σερβιτιον praebet E, Σερβεντιον X, Serbinon coddices plurimi.“

Дакле, Кодекс Д доноси горње име као ЕРБИНОН, а остали као СЕРБИНОН.

„У Римском Кодексу је са стране написано: „Одатле, мислим, називају се и СЕРБОИ…“
Књ. 8., 7. даје СЕРБИТИОНЕ, а Х СЕРБЕНТИОН, а више Кодекса СЕРБИНОН…“

 

Олга Луковић Пјановић

 

Please follow and like us:
error
  •  
    84
    Shares
  • 84
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *