Балканска нити било која друга историја, не памти толико бројне и тако бестијалне злочине, попут оних који су вршени над Србима у Независној Држави Хрватској. То је било „време када су живи завидели мртвима“. Све то за само пет година од априла 1941 до 1945. Било је то време у којем не број страдалих Срба био толики да се прецизан број ни данас не може утврдити.
Али, како је до тога дошло? О томе нам, у неким својим делима, говори историчар Јеремиа Д Митровић, који, корене србофобије и геноцидности Хрвата налази као део њихове „колективне свести“. Темељ оваквог става занован је на чињеници да су сами себи придавали много већи историјски значај и вредност, него што хрватима заиста припада. Овакав став утврдили су свештеници римокатоличке цркве, као израз тежњи да се католичка вера прошири на исток.
Зачетник ове идеје био је Павао (Павле) Ритер Витеровић, дипломирани теолог који је студије завршио у Ватикану. Аутор је кратке брошуре из 18 века у којој је изнео тезу како је Србија заправо „црвена Хрватска“. Сходно томе, Срби су заправо Хрвати.
У19 веку, ову идеју је проширио Људевит Гај. И он је такође био похрваћени Немац, који је писао о „илирству“ које убухвата све јужне Словене. Сасвим је могуће да је „илирски покрет“ како су га називали његови оснивачи Хрвати, и осмишљен са циљем да се осујети ослобођење Срба од Турака и уједињење Срба. Свему томе претходили су устанци под вођством Карађорђа Птровића (Први србски устанак) и Милоша Обреновића (Други србски устанак).
Подстрек отрежњењу од „илирства“ и буђењу хрватске свести дао је Анте Старчевић, који је мрзео апсолутно све оно што нијр врличало хрватство. Како 1851 није примљен за професора на београдском лицеју, то је на Старчевићс ставило дубоке психолошке последице које су се манифестовале у изузетно израженој србофобији. У свом делу „Име Серб“ негирао је постојање србског народа и цивилизације, тврдећи да су најзнаменитији Срби (попут цара Душана, Династије Немањића и патријарта Арсенија Чарнојевића и Милоша Обилића) заправо Хрвати. Управо је Старчевић поставио тезу о праву Хрвата на етнички чисту државу. Овај став је делио и Еуген Кватерник, похрваћени Јеврејин. Иако је добро познавао разлике између Сррба и Хрвата у Славонији и Далмацији, које су Хрвати сматрали својом територијом, Кватерник их је сматрао „Хрватима православне вере“. 1861 године, предлагао је стварање Хрватске православне цркве. Чак је предложио и враћање у употребу глагољице, писма које Хрвати приписују традицији католичанства што апсолутно нема везе са истином, како је то заправо старо србско писмо, коришћено пре реформе Вука Стефановића Караџића. То су само поједини примери покушаја крађе србске историје од стране Хрвата. А та крађа јасно очитује патолошку мржњу Хрвата према Србима.
Кватерник је посебно истицао улогу католичког свештенства у неговању и ширењу хрватства. Одатле и није чудно што је баш католичко свештенство предњачило у масовним зверским злочинима против Срба, праволаваца. Термин „православље“ је забрањен и замењен је термином „гркоисточњаштво“
Ову политику наставио је Џошуа Јосип Франк, похрваћени Јеврејин. Мрзео је Србе и своју политику исказивао кроз рад Хрватске Странке Права, која је заправо била идеолошка основа и потпора за настанак, развој и „рад“ усташког покрета. Септембра 1900 године у Загребу је одржан Свехрватски католички конгрес. На њему је усвојен програм за 20 век, и прогласио га је Немац пореклон, надбискуп Јосиф Штадлер. То је заправо био римокатолички допринос наставку Кватерникове и Старчевићеве политике. 1903, 1908 и 1914године ово „ново хрватство“ исказано је рушилачким демонстрацијама у Београду.
Значајан део аустроугарских јединица које су кренуле на Србију 1914.године, чинили су Хрвати. Управо су они починили најтеже злочине током Првог светског рата. Наравно, против Срба. Таква зверства нису забележена ни у периоду владавине Турака. У управи и војсци 1915 било је највише Хрвата. Под њиховим утицајем, ћирилица је забрањена. Јулијански календар је такође забрањен а у школе је уведен хрватски језик. Када су у лето 1918 схватии да од независне хрватске државе неће бити ништа, окренули су се Србији, како би се, на тај начин, заштитили од Италије.
Формирањем Краљевине Срба Хрвата и Словенаца настала је велика заједничка држава три народа. То никако није одговарао Ватикану који је по сваку цену желео да сачува Аустроугарску.
Павелић, посланик у Скупштини Краљевине СХС убрзо после увођења шестојануарске диктатуре одлази у Беч а затим у Рим, где се повезује са италијанским и британским обавештајцима и са клером из Ватикана. Почиње са окупљањем истомишљеника, а први му приступа Миле Будак, адвокат. Тако почиње да се формира усташки покрет.
Неколицина нижих официра попут Славка Кватерника и Славка Штанцера, затим, Милета Будака који је, као дете, прешао преко Албаније у „голготи“ – наставили су рат против омражених им Срба и касније, у Независној Држави Хрватској, најмонструознијој творевини људске историје.
Фејсбук коментари