Крсташки ратови под лупом времена

Крсташки ратови под лупом времена

Ватикан Историја
Поделите
  • 14
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
    16
    Shares
   

Крсташки ратови под лупом времена

Полемику у европској јавности изазвала књига социолога Роднија Старка који тврди да крсташи нису били примитивни варвари, већ да је ислам провоцирао. Историчари се не слажу са оценама у „Божјим батаљонима“ и кажу да је циљ ратова било уједињење цркве.

Књига познатог америчког социолога религије Роднија Старка „Божји батаљони“ о периоду Крсташких ратова од 1095. године до средине 14. века појавила се и у немачком преводу. Наслов је мало промењен, али је провокација остала иста. Крсташи нису били примитивни варвари, ислам је провоцирао, тврди Старк.

Европски читалац другачије доживљава књиге о крсташким ратовима од америчког, па је тако немачки превод Старкових „Божјих батаљона“ у медијима довео до таласа преслишавања и преиспитивања прошлости.

Ипак, не ради се о прошлости Другог светског рата, чији су актери још у животу, реч је о догађајима који су се одиграли пре осам или девет векова.

Шта то значи када се јавни медији у модерном друштву прихватају тако старих контроверзи – да је граница где завршава прошлост, а почиње садашњост за тренутак изгубљена из видокруга, или да се то друштво колективно-емотивно враћа историјским условима неког актуелног проблема?

Још важније – како дефинисати тај могући, актуелни проблем, који би истовремено имао везе и са хришћанско-муслиманским ратом за Јерусалим 1095. – 1099. године и са пљачкањем и паљењем Цариграда 1202. године?

Старк се у својој књизи углавном концентрисао на питања крице и провокације, у смислу ко је први почео са ратом. Према њему, биле су то мислиманске освајачке армије, које су у џихад-походима продирале до Шпаније, Италије, јужне Француске и Византије много пре него што је Папа Урбан II позвао хришћанске кнезове да крену на исламски контролисану Палестину.

Био је то типичан случај нужне самоодбране, тврди Старк.

Није истина, каже најпознатији крсташки историчар немачког говорног подручја Ханс Еберхард Маyер у интервјуу за Дие Прессе. Европи тог тренутка није претила непосредна опасност од Ислама, али Византији јесте, због ње је папа Урбан позвао Европу у „Свети рат“.

Штавише, тврди Маyер, није се радило о политичким или у ширем смислу религиозним мотивима, већ о црквеним. Папа Урбан се надао да би помоћ Византији ујединила Источну и Западну хришћанску цркву у једну, да би „велика Шизма“ која се догодила само неколико деценија раније била превладана.

Рим и Цариград су, уствари, пружали руке један другоме и то преко Курдског Саладина у Палестини и Турака Селџука који су угрожавали Византију. Била је то, на неки начин, интерна хришћанска ствар, каже Маyер.

Али, питају новинари Маyера, ако је идеја крсташких ратова већ рођена у комуникацији римског папе и цариградског патријарха, како се онда могло догодити да 1202. године витезови крсташи спале и опљачкају Цариград и тако запечате судбину подељеног Хришћанства?

То је питање болна тачка и у Старковој књизи и у интервјуу немачко-аустријског историчара Маyера.

У томе се и један и други позивају на ауторитет британског византолога Стивена Рансимена, који је крсташко паљење Цариграда назвао „највећим злочином који се икада догодио над човечанством„.

Џамија и црква

Колективна траума у арапском свету?

И ту негде, са спомињањем легендарног византолога Рансимена, долазимо до момената које хришћанским културама вековима после описаних догађаја ометају миран сан, кад год се спомену Крсташки ратови.

Рансимен је био тај који је у својом књигама, објављенима педесетих година прошлог века раширио мит о бруталним, похлепним, крволочним и прљавим Крсташима, и то не зато што су у крви ушли у Јерусалим, већ зато што су у Цариграду уништили и покрали небројена античка и византијска културна добра.

У аустријској и немачкој јавности сви се злочини према човечанству мере у односу на Аушвиц, који је недосегнути критеријум бешчашћа. Рансимен је, напротив, тврдио да дивљање хришћанских војски у Цариграду надилази злочин Аушвица.

Морате га схватити, објашњава сада Маyер, Рансимен је био византолог, гледао је на проблем не из европског већ из византијског угла; оплакивао је крај једне хришћанске културе, лоцирао је моменат у којој је почео њен незадрживи пад.

Старк и Маyер, амерички и немачки специјалисти за период крсташких похода, сваки на свој начин покушавају да модификују слику крсташких хришћанских војски, коју је поколењима оставио Рансимен.

Као прво, каже Старк у својој књизи, нису Крсташи били ништа бруталнији, похлепнији, крволочнији или прљавији од свих других, било је то такво време, па су и људи били такви. Не може их се кривити што 1099. године, када су ушли у Јерусалим, нису поштовали Женевску конвенцију.

Са своје стране, Маyер фокусира свој интерес на опште место европске историографије, оно да су Крсташки ратови изазвали колективну трауму у арапском свету, која до данас није избрисана.

Није тачно, тврди Маyер, за ислам су ти ратови били рубни феномен. Ислам се у то време ширио од Сирије и Палестине све до Индије, Крсташи су угрожавали само његове западне границе.

Напротив, крсташки ратови су изворно хришћанска, а не арапска траума. Тек су витешки романи из 19. века, као на пример „Ајванхо“ или филмови нашег времена као „Небеско царство“ код арапских народа створили колективну представу да се радило о сингуларном злочину, идеолошкој претходници европског колонијализма.

Најновије интерпретације Крсташких похода на страницама немачке и аустријске штампе дају занимљив увид у то како изгедају кривица, патња и страдање када преко њих прохуја хиљаду година нерешених односа.

   

РТС

Please follow and like us:
error
  •  
    16
    Shares
  • 14
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *