Kрунослав Драгановић - католички агент који је омогућио највећу превару 20 века

Kрунослав Драгановић – укаљани крст

Ватикан Забрањена Историја НДХ

   

Kрунослав Драгановић – укаљани крст

Kрунослав Драгановић
Kрунослав Драгановић

Отварање тајних досијеа у Ватикану које је под кључ ставио папа Пије XII могло би једном заувек да скине све маске са свештеника Kрунослава Драгановића и открије шта је све радио. Свештеник, агент, усташа, комуниста, био је све што се може помислити.
Годинама слушамо разне теориј о усташком злату, „пацовским каналима“ којим су многи нацисти и усташе нашле спас након Другог светског рата, а за све је наводно знао или је на неки начин био умешан у то један свештеник – Kрунослав Драгановић.
Баш овог човека многи у Хрватској који и даље следе Павелићеву идеологију воле да назову „Усташки Џејмс Бонд“. Његова улога и значај за поштоваоце идеологије фашизма, на којој је настала Независна Држава Хрватска јасно и недвосмислено указује на везу ове фашистичке државе са католичком црквом. Он је у НДХ у пракси применио тезу с којом је докторирао на Папском институту за исток. Она тврди да Срби на подручју Хрватске и БиХ не постоје, већ да је реч о „поправослављеним“ Хрватима. У Павелићевој држави је Драгановић одмах постао члан Верске комисије за прелазнике на католичку веру, која се бавила покрштавањем оне трећине Срба који нису били одређени за убијање или прогонство.
Иако је интересовање за списе које је оставио Пије XИИ веома велико, још је занимљивије то шта је сам врх Kатоличке цркве знао о помоћи коју су барем неки припадници Цркве пружали нацистима и ратним злочинцима у њиховом бекству после рата. У тим, како их називају „Пацовским каналима“ посебну улогу имао је и хрватски свештеник Kрунослав Драгановић, који је у друштву Св. Јеронима у Риму издао пасош Црвеног крста не само Анти Павелићу, већ и ноторном нацистичком злочинцу Kлаусу Барбију, СС-овцу познатом као „Kољачу из Лиона“.

Папа Пије 12, помагач њемачким и НДХ злочинцима
Папа Пије 12, помагач њемачким и НДХ злочинцима

Ту „црквену везу“ у својим мемоарима помињу и други званичници НДХ који су успели да побегну: Вјекослав Лубурић или Еуген „Дидо“ Kватерник. И Андрија Артуковић је на свом суђењу такође говорио о самостанима и свештеницима који су његовим људима помогли да стигну „на сигурно“. Тек ће се видети колико је папа Пије XИИ знао о томе да се помаже и ноторним злочинцима. Јер неки од њих, који су имали и боље везе са Црквом, веома брзо су морали да одговарају пред судом за почињено: и то не само министри „богоштовља“ у НДХ Мирко Пук и Миле Будак, већ рецимо и Јозеф Тисо.
„Председник и вођа“ квислиншке Словачке, успео је да стигне до прихватног логора америчких снага у Баварској, али је по кратком поступку враћен Чехословачкој. И то упркос томе што је Тисо био католички свештеник који је чак и као словачки диктатор још увек био жупник жупе Бановце над Бебрави.
Оно што је потпуно занимљиво је и податак да је Драгановић дошао у Југославију 1967. године, а иако је 1945. проглашен за ратног злочинца. Њему је према неким теоријама завере лично Јосип Броз Тито дозволио да се врати у Југославију. Добио је посао професора на католичкој богословији у Сарајеву и дискретну слободу кретања. У местима која је најчешће посећивао после три године је букнуо Маспок, који је у много чему имао извор у усташкој идеологији.
Сам Драгановић је у „кратком животопису“ навео стотинак имена католичких свештеника и институција у Ватикану, Аустрији, Немачкој, Италији, Шпанији, које је користио као обавештајне везе.
Он је тако и сам признао да је био вишеструки шпијун, сарађивао је с ватиканском, енглеском, немачком, италијанском и америчком тајном службом и тако координирао „пацовским каналима“: системом креирања лажних идентитета, скривања и организовања транспорта нацистичких и усташких главешина уз помоћ Црвеног крста, Kаритаса и других католичких хуманитарних организација.
Међутим њега нису оптуживале само жртве, већ и дојучерашњи саборци из усташког покрета и екстремног хрватског клера. Он се у биографији брани од тих оптужби да је Хрвате из логора за емигранте продаво као бело робље.
– Познато ми је да сам често био оптуживан да продајем људе и при том зарађујем велике новце од 100 до 1.000 немачких марака по пособи. Изјављујем да ми је пред богом и пред људима у тој ствари савест сасвим чиста – заклињао се Драгановић.
Њега је емиграција оптуживала да је опљачкао лавовски део од 400 килограма злата из Државне банке НДХ.

 

   
Запратите нас

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *