логор Стара Градишка

Логор Стара Градишка (НДХ – Јасеновац (5))

Забрањена Историја Злочини над србима НДХ
Поделите
  • 259
    Shares




Концентрациони логор Стара Градишка био је Концентрациони логор који се налазио у некадашњем затвору у тврђави Стара Градишка, на левој обали реке Саве, а који су од 1942. до 1945. водиле усташе током Другог светског рата у НДХ.

У логору је вршено истребљење „непожељних особа“, углавном Срба, Јевреја, Рома али и Хрвата, а убијен је велики број жене и деце. Првобитно је био замишљен као усташки логор за својеврсно “преваспитавање“ политичких затвореника Хрвата. Био је пети подлогор логора Јасеновац.

Према поименичном попису жртава Спомен-подручја Јасеновац, који обухвата истраживања до 31. августа 2007. године, утврђена су имена и подаци за 12.790 особа убијених у усташком логору у Старој Градишки. Друге процене говоре о далеко већем броју, чак и до 75.000 жртава.

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Затвор у тврђави Стара Градишка, према сачуваним подацима постоји од 1799. године, када су у тврђаву затварани француски војни заробљеници. Током аустријске владавине, као и у међуратном раздобљу, у време Краљевине Југославије, у тврђави је постојао затвор. За разлику од казнених завода у Лепоглави и Сремској Митровици, које је такође установила Аустро-Угарска, а које је након Првог светског рата преузела Краљевина СХС, у староградишкој затвору нису затварани политички кажњеници односно осуђеници за тзв „политичка кривична дела“.

Први затвореници које су у Старој Градишки изоловале власти Независне Државе Хрватске били су србски цивили из Босанске Градишке, Нове Градишке и Славонског Брода, који су у староградишкој затвору лишени слободе средином маја 1941.

Затвор у тврђави Стара Градишка је претворен у логор крајем 1941, односно почетком 1942. Логором у Старој Градишки, који је званично називан: „Усташка обрана, Заповједништво сабирних логора Стара Градишка“, или логор Јасеновац 5. управљала је Усташка одбрана, војна формација Усташке надзорне службе, задужена за надзор над системом логора широм целе НДХ. Усташка одбрана била је својеврсни пандан нацистичким СС одредима.

КОМАДАНТИ ЛОГОРА
Први командант Усташке обране био је Мијо Бабић, кога је након погибије (1941) наследио злогласни Вјекослав Макс Лубурић. Макс Лубурић је, повремено, дуже боравио како у логору Стара Градишка (Јасеновац 5), тако и у логору Јасеновац (Јасеновац 3).
Антун Врбан, Нада Лубурић, Маја Буждон, Јозо Стојчић и Мирослав Филиповић-Мајсторовић су били на гласу најокрутнијих припадника логорске управе. Једном су се, наводно 29. августа 1942., кладили ко ће убити највише затвореника. За ту опкладу везана је истинита прича о језивој смрти старца по имену Вукашин Мандрапа, из села Клепаца код Чапљине, који је, због изузетно мучне и окрутне смрти касније канонизован те је постао Свети великомученик Бкашин Јасеновачки.

РАСПОРЕД ЛОГОРА
Кула
Први објекат логора у Старој Градишки постала је Кула изнад јужног улаза у тврђаву, у непосредној близини савске обале. Кула је зидана у првој половини 18. века. Током времена њене просторије су оронуле услед влаге тако да су просторије у Кули биле више него неподобне за боравак људи. Затварање у Кули био је очигледан вид мучења логораша. Ово потврђује и чињеница да Кула није била део затвора у предратном Казненом заводу. У неколико спратова у Кули су испрва затварани и мушкарци и жене, да би током 1942. Кула постала део тзв. Женског логора, где су боравиле жене са децом, а након ликвидације козарачких и других србских и јеврејских жена и деце, Кула је постала део логора за комунисткиње и антифашисткиње.

Мушки логор  Стара Градишка– источно крило
Мушкарци су током 1942. издвојени у тзв. Мушком логору који је обухватао зграде предратне казнионице, односно казнено поправног завода. Реч је о делу тврђаве који је такође подигнут у 18. веку, у источном крилу тврђаве. Поред ових зграда налазила се импровизована болница у чијим подрумима су се налазила „најгора мучилишта у општој мучионици која се називала усташки логор“.

Логорске цркве
У саставу тврђаве, односно логора, налазиле су се православна и католичка црква, обе изграђене у 18. веку. Православна црква у Старој Градишки порушена је од стране усташа 1942, док је православно гробље, које се налази непосредно уз тврђаву, девастирано. Од средине 1942. католичком становништву из оближњих села Доња Варош и Горња Варош, било је забрањено да посећују католичку цркву у тврђави како не би постали сведоци ужаса усташког логора. Католичка црква у Старој Градишки срушена је 1947.

НАЧИНИ ЛИКВИДАЦИЈЕ ЖРТАВА
Логораши су убијани ватреним оружјем, чекићима и ножевима. Јеврејске и србске жене са слабом, болесном или маленом децом, становници „Куле“, су изгладњиване и мучене у „Хотелу Гагру“, подруму који је Никола Гагро користио као место за мучење. Други су затвореници убијени плином, односно, у гасним коморама.

Покушаји са плином су у почетку спровођени код ветеринарских штала близу „Економије“, где су прво убијали коње а потом људе отровима (Сумпор диоксид и Циклон Б). Покушаји убијања помоћу гаса спровођени су и над децом. Наредник Анте Врбан надгледао је резултате и ефекте отрова. Према проценама, хиљаде деце из Козаре је у мају 1942.убијено у гасним коморама, а потом још 2.000 у јуну 1942. Касније се број убијене деце „смањио“ на 400-600. Током суђења, Врбан је признао да је слабију децу убијао Циклоном Б.



СВЕДОЧЕЊА ПОЧИНИЛАЦА

Цијордана Фридлендер сведочила је о логору:

– „У то вријеме, свјеже жене и дјеца су стизали у логор Стара Градишка. Отприлике 14 дана касније, Врбан комадант логора наредио је да се сва дјеца одвоје од мајки и ставе у једну собу. Десет од нас је добило наредбу однијети их тамо у декама. дјеца су пузала по поду собе, а једно дијете је ставило руку и ногу кроз врата, тако да се не могу затворити.
Врбан се задерао: ‘Гурните га!’ Када то нисам учинила, залупио је врата и здробио дијететову ногу. Потом је зграбио дијете за ноге и лупио је о зид док није било мртво. Након тога наставили смо носити дјецу. Када је соба била пуна, Врбан је донио плин и убио их све“.

Сведокиња Милка Забичић тврди да је убијање гасом заустављено због најављене посете делегације Црвеног крста 1943., но она је стигла тек 1944.године. Направљени су посебни камиони посебно намењени убијању јеврејских жена и деце који су стизали из логора у Ђакову 1942. Сведок Шимо Клаић тврди да је један камион имао испусну цев спојену у комору са заробљеницима. Динко Шакић је неколико пута возио управо овај камион.

У подруму 3 „Хотела Гагро“, затвореници су изгладњивани, мучени и потом би бивали задављени жицом.

Исповести ретких преживелих

Према сећању староградишких логораша Богде Јадрешина и Бранка Јакопчевића, усташе су под руководством Макса Лубурића, крајем марта или почетком априла 1942, одлучиле да глађу и жеђу уморе 20 заточених комуниста.

– „Ова група од 20 људи нису добили у ћелију ни покривача, ни зимског капута, ни хране, ни воде, већ су остали на голом бетону. Ова ћелија је била под нарочитом стражом усташа. Стража је имала задатак да чува ћелију да не би нико донио у њу хране или воде од стране заточеника. Прошло је десет, двадесет, па и тридесет дана, а да усташе нису уопће отварале врата ћелије. Кроз то вријеме је умрло три, четири или пет људи, чији су лешеви остали у ћелији међу живима иако су се већ распадали и ужасно заударали.Усташе их нису хтјеле извлачити из ћелије. (…) Неколико пута је долазио лично Лубурић, који је погледао кроз малу рупицу на вратима што раде ови људи у ћелији. (…) Сви заточеници и усташе знали су за ово мучење. Још нису ни умрли сви другови у ћелији, а усташе су већ унапријед наговјештавале да ће затворити још једну групу у исту ћелију“.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Најстарији и један од најдрагоценијих наративних историјских извора о стању у логору и положају затнореника представља Дневник Диане Будисављевић. Овај извор је значајан јер настаје непосредно након проживљеног искуства посете логору, као дневнички запис, а не као сећање годинама након рата. Дневник Диане Будисављевић објављен је 2002. у Загребу. Диана Будисављевић, становница Загреба, аустријског порекла, учествовала је у спашавању деце и других затвореника усташких логора у оквиру иницијативе која се у литератури назива Акција Диана Будисављевић.

Диана Будисављевић је са групом сарадника посетила логор Стара Градишка 9. и 10. јула 1942. У Дневнику је оставила потресно сведочење о положају најмлађих затвореника, козарачке деце, која су пред њеним очима умирала од глади, исцрпљености и заразних болести, услед решености управе логора, укључујући Макса Лубурића који се тада налазио у Старој Градишки, односно услед решености усташког режима, да уништи животе што већег броја логораша.

– „Затим смо отишли у тзв. дјечју болницу. најприје неколико соба у којима дјеца лежала у креветима. Она која су била способна за транспорт, однесена су у посебну просторију. А онда је дошло нешто стравично. Собе без икаквог намјештаја. Биле су ту само ноћне посуде, а на поду су сједила или лежала неописиво мршава мала дјеца. Сваком се дјетету већ могла назријети смрт у очима. Што с њима учинити? Лијечник је казао да је ту свака помоћ већ прекасна. Вођа транспорта је одлучио да свако дијете које се некако може повести поведемо и тако покушамо помоћи. Учињен је избор. Дјеца су постављена на ноге и оно које се још некако могло држати, било је предвиђено за транспорт. дјеца која су се рушила, која више нису имала нимало снаге, морала су остати. И стварно је већина тих јадних бића умрла још током дана. У једну собу у којој је владала дифтерија и већ су сва дјеца била на смрт болесна нисмо ни улазили, како не бисмо и друге заразили.
Већ током мог рада у болници нека су ђечица умрла. Њихова јадна мала тјелешца су стављана на степенице које су водиле на таван, међу прљаво рубље, гола, није им се оставило ни одијелце. Тада још нисам знала да ће и у Загребу у Дому за дојенчад само папир омотовати јадна тјелешца умрлих. Друга су дјеца чекала на полазак сједећи готово читаво вријеме на ноћним посудама са страшним прољевима. Притом су као храну добивала само тврдо кухан грах. Дебело цријева им је висило, били су пуни муха, баш као што су и читав логор Стара Градишка и све просторије и сви људи били пуни муха због многобројне стоке. Нарочито је било много свиња дотјераних с Кордуна и Козаре и сада су их држали у логору“.

Диана Будисављевић описује сусрет са Максом Лубурићем у логору, приликом евакуације једног броја деце, 9-10. јула 1942.
– „Пријеподне је био дошао и Лубурић. Био је бијесан што мора предати дјецу. Казао је да има довољно католичке дјеце која у Загребу расту у биједи. Нека се за њих бринемо. Његова мајка је своју дјецу такођер морала одгајати у најтежим околностима, у највећој биједи, итд. Онда нам је опет пријетио да само о његовој доброј вољи овиси хоће ли нас пустити из логора. Има могућности сакрити нас тако да нас нитко не може наћи. Може нас тражити и за нас питати тко год жели. Што министри одлуче, то се њега уопће не тиче. Побринут ће се да и министри дођу у логор Стара Градишка. И кад их буде тамо имао, онда ће само он одлучивати што ће се десити. У логору једино он има власт“.

Хрватски књижевник Илија Јаковљевић, један од затвореника, описује мучење жеђу у усташком логору Стара Градишка:

– „Један заточеник, који је имао дужност да свакога дана пере ходник пред том ћелијом, приповиједао ми је: Од свих послова које сам обављао у логору, овај је, под таквим околностима био најстрашнији. Донесем канту с водом и запљуснем ходник. Испод врата проклете ћелије покажу се прсти. То нетко кваси руке. Видим такођер гдје коју жлицу. Несретник хвата прљаву воду. Неки подмећу чак и ципеле, а неки легну на под и лижу замазану текућину. Праг је низак, и како запљуснем, вода продире помало у ћелију. И док се једни бацају на сваку кап, други вичу: „Не пљушти, не пљушти! Престани већ једном, не можемо слушати како вода пљушти.“

Хрватска комунусткиња, Хелена Пахл-Мандић, једна од затвореница, описује нехигијенско стање у логору почетком 1942. године:

– „Знале смо да ће од глади бити гора и опаснија епидемија болести и покушале смо је спријечити. Дежурале смо ноћу, да би спријечиле загађивање ходника, јер је канализација била зачепљена, а изметине су пливале око нужника. Надолазили су и штакори и угрожавали људе. Први гаврани почели су кружити »Кулом« и логором, као да су предосјећали да ће и овдје, као и у Јасеновцу, наилазити на добар плијен“.

ПОКУШАЈ ОСЛОБАЂАЊА

За време бањалучке операције, дошло је до неуспеле акције ослобађања логора Стара Градишка. На Стару годину 1943. партизанске јединице НОВЈ су ослободиле Босанску Градишку, али су славонски партизани били заустављени од јаких усташких снага (којима су у помоћ дошле усташке јединице из Лијевча поља и западне Славоније) код села Доњи Варош које је удаљено око километар низводно од логорског зида.

ЗЛОЧИН У УСКОЦИМА
Село Ускоци је удаљено од Старе Градишке 1,5 км и представља најближе насеље Старој Градишки. Село је уочи Другог светског рата било етнички мешовито али су Срби ипак у том селу били већина. Усташе из логора Стара Градишка убили су током Другог светског рата 166 поименице познатих србских становника Ускока. Највећи број становника овог места убијен је од стране староградишких усташа 6. јануара 1944, када су организовано упали у село и започели насумично пуцање по сеоским кућама и неселективно убијање локалних србских становника.
Убијен је сваки србски становник Ускока који није успео да се у овом метежу склони. Сеоска домаћинства су потом опљачкана, а један број кућа је спаљен. Сви убијени су били цивили јер у селу није било припадника партизанског покрета. Овај злочин треба посматрати у контексту претходних војних операција у околини Старе Градишке и Босанске Градишке, али и у контексту ширих геноцидних радњи које су спроводили припадници усташког покрета.

Усташе из логора Стара Градишка одговорни су за смрт великог броја становника оближњих србских насеља у котару Нова Градишка и котару Новска, при чему се издваја страдање становника села Млака и Јабланац.

ОСЛОБАЂАЊЕ ЛОГОРА
У априлу 1945. партизани су се борили у близини, тако да су усташе почеле чистити логор Стара Градишка, убијајући неке затворенике а друге одвозећи возовима у Јасеновац. Неки преживели, као што су Шимо Клаић, су на суђењу Динку Шакићу тврдили да је Стара Градишка „била грозна, као да је све зло Старе Градишке и Јасеновца било тамо скупљено на једном мјесту“. Логор је напокон затворен када је то подручје ослободила Југословенска армија у априлу 1945.

У периоду између 15.-20. априла и 10.-21. маја 1946. године, Земаљска комисија ФНРЈ на подручју Старе Градишке ископала је и прегледала разне разне локације на којима су пронађени лешеви жртава у логору. Укупно је пронађено 2.570 лешева. У мају 1945. партизанске власти претвориле су Стару Градишку у логор за ратне заробљенике, усташе, четнике, нацисте и фашисте.

ПОЗНАТИ ЛОГОРАШИ

Међу логорашима логор Стара Градишка (Јасеновац 5) налазили су се и поједини истакнути учесници Народноослободилачког покрета, Комунистичке партије Хрватске и Комунистичке партије Југославије, као и други антифашисти. Неки од њих били су заточеници и логора Јасеновац (Јасеновац 3).

Петоро затвореника логора Стара Градишка проглашени су за народне хероје: Нада Димић, Мило Бошковић, Јаков Дуганџић, Иван Сабљак, Милан Шпаљ.У наставку се налазе имена још неких познатих логораша из Старе Градишке:
• Миховил Павлек Мишкина
• Нада Димић
• Илија Јаковљевић
• Гргур Карловчан
• Антун Барац
• Мирко Деановић
• Марко Костренчић•
• Магда Бошковић
• Мило Бошковић
• Јаков Дуганџић
• Маријан Крајачић
• Стјепан Кавурић
• Звонко Ковачић
• Мирко Буковац•
• Крешимир Барановић
• Грга Новак
• Младен Ивековић
• Андрија Хебранг
• Олга Хебранг
• Иван Сабљак
• Милан Шпаљ

ПОСЛЕ РАТА
Некадашња затвор у тврђави Стара Градишка, коју су усташе претвориле у логор смрти, након Другог светског рата претворена је у Казнено-поправни дом (КПД) Стара Градишка. У КПД Стара Градишка у првим послератним годинама затварани су припадници усташког покрета, укључујући починиоце ратних злочина, затим припадници структура Независне Државе Хрватске, као и католички свештеници који су пружали активну подршку режиму НДХ и немачкој окупацији. Према сећањима бивших заточеника из овог периода, режим у КПД Стара Градишка био је врло строг.

Након сукоба југословенског руководства са Совјетским Савезом, поводом Резолуције Информбироа, почев од 1948. један део КПД Стара Градишка претворен је у казнионицу за официре Југословенске народне армије који су били осуђени на војним судовима као присталице Резолуције Информбироа и Совјетског Савеза. Према сећањима бивших официра ЈНА, заточених у КПД Стара Градишка од 1949. до 1953, положај заточених официра био је тежи од положаја заточених усташа. Официри ЈНА почев од 1951.бивају премештани из Старе Градишке на Голи оток и у Билећу.

Током наредних деценија КПД Стара Градишка постаје место за изолацију починилаца тежих кривичних дела осуђених на вишегодишње затворске казне, као и место за изолацију проусташке хрватске опозиције, нарочито након 1971. У овом раздобљу КПД Стара Градишка познат је по врло лошим условима боравка за заточенике, стога се изолација починилаца тешких кривичних дела и политичких затвореника на овој локацији сматрала додатном казном

Стара Градишка – Писма из логора смрти

Од пролећа 1942. завореници усташких логора Стара Градишка могли су, осим службених логорских дописница, добијати и пакете са храном, одећом и лековима, ако су имали породицу која би им их слала. Испорука пакета, међутим, неретко је каснила па би се део хране покварио, део хране узимали би усташки војници који су пакете транспортовали, а до логораша је, неретко, стизао тек мањи садржај пакета. У логору је сваки пакет пролазио усташку цензуру: хлеб би био пререзан, тегле са мармеладом се се отварале, а из пакета се уклањао папир, укључујући и новински, да би се логораши спријечили да на њему пишу и илегалним путевима дотурају писма ван логора.

Кријумчарење порука
Ипак, логораши су у пакетима повремено успевали да прокријумчаре понеко писмо. На пример, комунистичком активисти Ивици Сабљаку у логор у Старој Градишки писма су стизала у двоструком дну тегле за пекмез.

Маја Каћан, кустоскиња Спомен-подручја Јасеновац и ауторка истоимене изложбе, нагласила је како писма спадају међу ретку сачувану документацију из усташких логора, јер су највећи део ових писама уништиле управе логора током Другог свјетског рата.

Црна књига погубљених
На изложби у Хрватском државном архиву изложена је и књига мртвих логора Јасеновац.
Црно укоричена књига дебљине педља садржи имена, презимена, место и годину рођења, име оца, националност, место и начин страдања великог броја људи, података има за 72.193 до сада идентификоване жртве Јасеновца.

Међу њима је 40.251 жртва српске националности, 14.750 ромске, 11.723 јеврејске, 3583 хрватске националности, 1063 Муслимана, 233 Словенаца, 99 Словака, 99 Чеха, 55 Украјинаца, 26 Црногораца, 20 Мађара, 13 Талијана, 6 Руса, 6 Немаца и 4 Пољака. За 262 досад идентификоване жртве није се могла утврдити националност.

Међу идентифицираним жртвама Јасеновца је 33.860 мушкараца, 19.327 жена, и чак 19.006 деце.

“Жртва је појединац. Особа. Личност… Ова књига је место тишине, а када се отвори, осећамо се као да смо пред Зидом, оним пред којим се толико призива име, на којем вршимо помен за жртву”, написано је на њеном почетку.



Please follow and like us:
  •  
    259
    Shares
  • 258
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *