Ловци на благо Градојевић

Благо Градојевић

Наша историја је годинама систематски потискивана „зарад наше будућности“, што заправо уопште није било добро по нас. Можемо рећи само да живимо у обманама, јер то ми сами допуштамо. Најскорији пример тога јесте ситуација са сценариом серије „Немањићи“ где су факти изврнути и прикривени на начин да се цела династија представља у најблаже речено ружном светлу. Осим овог најскоријег примера, има их још много. Ми ћемо сада навести само неколицину њих.
У Републици Српској постоји црква херцега Стефана Косаче, у ствари, постоји плоча која је траг ове цркве. О њој се ретко, скоро никада не говори. И о самим Немањићима, њиховој лози, потомцима и гранама се ретко говори, и, када се то чини, углавном је неадекватно, врло често и на погрдан или увредљив начин. Занемарује се чињеница да су поједине одредбе Душановог законика инкорпориране у већину европских законика. А сам Душан Силни, као узор за Законик, користио је друге законе тога времена. Стефан Душан Силни је имао царство које је превазишло до тада познате границе, када је бачена анатема. Прво је проглашен „капетаном хришћанства“ а недуго затим је убијен. То је принцип који је примењиван на многе владаре уколико би они постигли нешто што није било у складу са ставовима Ватикана.

Винчанска култура
Такође ретко споменута тема. Први остаци на овом подручју који су пронађени, датирају из периода неолита. На простору данашње Мачве, налази се велики број остатака ове културе, што доказује да је извор европске цивилизације био на тлу данашње Србије. Пронађене су у том подручју фигурине на којима је женска плодност изузетно изражена. Један овакав артефакт је пронађен приликом копања бунара на једном имању у Мачви. Власници имања ове фигурине које пронађу углавном држе испред својих кућа, попут својеврсних „чуваркућа“. Мештани верују да им ове фигурине доносе срећу и не продају их, мада, неби било згорег проценити вредност тих артефаката који свакако представљају културно благо Србије.

Локалитет ГРАД, село Градојевићи
Недалеко од места проналаска поменутих фигурина из периода винчанске културе, налази се археолошки локалитет Град. На овом локалитету се налази манастир из 4.века, што дефинитивно потире уврежену историјску представу о томе да су се Словени доселили на Балкан тек у 7.веку. Да је то тачно, овај манастир се неби налазио ту где јесте. У близини манастира налазио се и римски пут, из времена устанка Илира (Срба) против Римљана. Дошло је до асимилације између Римљана и Илира.

На локалитету Град налазило се огромно утврђење се четири бедема који се налазе један изнад другог. Локалитет се налази у селуГрадојевићи, између Ваљева и Шапца. Ово није једини локалитет на том подручју јер постоје и Љутице, као и бројни други локалитети у том крају. Ипак, Град је најважнији локалитет, као што смо навели, на којем се налази утврђење чија површина за сада није позната, али величином подсећа на неку врсту мини-полиса.
У марту 2017.гофине, добијена је дозвола од епископа шабачке епархије, Лаврентија, да се овај локалитет истражује и да се на њему врше ископавања. Епископски благослов (иначе дат у писменој форми), држава оспорава, као и рад на овом локалитету.
Постоји страница на друштвеној мрежи под називом „Иницијатива за обнову Града“, , путем које су сакупљана новчана средства за обнову самог манастира у оквиру локалитета Град, али не и цео околни комплекс који је заиста импозантне величине. Око централног манастира налази се цео комплекс који такође садржи битне и импозантне артефакте и историјске податке. Све се налази под шумом с тим да се доле налазе гробови и утврђена места, односно, типови утврђења, онакви какви су у 4.веку постојали. Затим, када се посматрају аркаде односно лукови манастира и технологије његове градње, јасно се види да овај манастир није, како се тврди, изграђен у време владавине краља Драгутина (12 век) већ знатно раније. У близини се налази магма, комад вулканског камена који је тада био основа градње. Како су Римљани овде владали, сасвим је разумљива појава вулканског камена, који су они доносили. Постоји питање ко је саградио овај манастир – Римљани или неко други. Највероватније је да су га саградили Аријевци о чијем боравку и постојању на наведеном простору постоје бројни писани документи.

Касније, краљ Драгутин проналази и обнавља овај манастир. Долази до заваде међу браћом Милутином и Драгутином након чега Драгутин добија Мачву „у мираз“ од мађарског краља Беле 4. Дакле, на овом простору су се смењивали Авари, Угари (Мађари) и Словени (прво Илири, касније названи Словени) па је неминовно долазило до асимилације. Овај простор иначе припада Подрињу. Локалитет се налази између Шапца и Ваљева. Овај манастир је последњи пут „темељно“ срушен 1813, јер ту се водила последња битка у Првом србском устанку, када су га Турци гађали топовима. Сведочанство о томе јесте ђуле које се и данас налази на локалитету, односно, остаци ђулета. Наиме, у близини се налазила болница за рањенике, а Турци су побили људе који су се ту налазили, а након тога су спалили манастир.

Основана је одређена организација која се бави ископавањем управо овог локалитета, од 2017.године. Проблем је у томе што ова организација нема историчара нити кустоса, бар не у правом сммислу те речи (постоје одређени самопроглашени кустоси и историчари у оквиру ове организације, али они немају стручна звања). Град, највредније налазиште после Винче, код нас, у потпуности је препуштено нестручним људима без квалификација. Још необичније у свему томе јесте чињеница да артефакти који буду пронађени, врло брзо нетрагом нестају. Наводимо пример кандила које је у једном тренутку било на локалитету али већ у року од неколико сати је нестало а на питање стручњака археолога о томе где је, једини одговор био је „кандила више нема“. Ради се о кандилу чија старост се научним методама може проценити на време владавине краља Драгутина. Постоје чак и докази да су Драгутин и краљица Катарина (или Каталина, зависно од извора) ту сахрањени. Такође у изворима се помиње и чињеница да се Драгутин повукао и живео неком врстом монашког живота те да је тако и Катарина виђана са преслицом а сам Драгутин је израђивао предмете који су се употребљавали у црквама. Облачио се у монашку одору и тако је живео. Само место где се гроб налази се назива Кључевац и не зна се прецизна локација гроба, једино се зна да се он налази у оквиру локалитета Град. Они који од 2017 истражују овај локалитет покушали су нешто да нађу, вероватно вредне предмете, али у свом науму нису успели. На том локалитету се константно копа и претражује детекторима за метал, као да се тражи неко благо.

Радови на локалитету су званично обустављени јер нису добијене све припадајуће дозволе. Рад је илегално настављен. Не зна се са сигурношћу шта организација сачињена од нестручних лица тражи на овако важном историјском локалитету али, сама претпоставка да се ту налазе краљевски гробови отвара доста простора. Дакле, највероватније је да траже краљевске одоре и друге знаке краљевског достојанства које су велике вредности. Све то у циљу личног бгаћења и препродаје вредног културног блага србског народа. Заправо, они стављају цену на нешто што је непроцењиво. Покушали су чак, на превару, да дођу до документације која се налзи у Београду, али, срећом, у овој својој намери су осујећени. Стручна лица којима су се у ту сврху обратили, прозрела су њихове намере у правом тренутку. Управо због оваквих поступака, стручно лице је напустило локалитет, мада, било би изузетно добро да се врати и пажљиво посматра шта се ту ради и проналази, као и где и у чије руке одлазе и нестају пронађени артефакти непроцењиве вредности.

У близини локалитета налази се римски бунар из којег је управо ова групација људи спремних на све зарад добити од продаје артефаката на црном тржишту, копала и продавала златне новчиће велике вредности. У близини се налази манастир Каона где је један веома пријатан монах Филомон, који је био спреман да стручном лицу отвори ризницу. О овом манастиру документа до 1537 године могу да се нађу у ризници а све касније документе су пренели у Беч. Овај монах се супротставио крађи артефаката и групи која је у сврху проналаска вредних предмета уништавала локалну инфраструктуру. Манастир Каона је иначе, по легенди, посвећен Милошу Обилићу. Његова сестра Иконија се, након Милошевог одласка на Косово поље, ту зауставила и саградила мманастир. Званично, манастир је посвећен Светој Петки. Чини се да монаси имају одређену врсту инстинкта да процене човека, те је тако и монах Филомон знао да они који копају нису часни људи. Гроб монаха Визариона који је боравио у манастиру, налази се у непосредној близини а на плочи стооји 1813 година, када је манастир порушен. Након смрти овог монаха око манастира ништа није рађено. Постоје путокази које само стручан археолог може пратити. А тај путоказ води до светилишта у правцу југа. Ово је на неки начин централни манастир јер се налази у средишту скупине од укупно седам манастира. Како се у близини налазе остаци римског па затим турског пута, да се наслутити да се у близини налазе и краљевски гробови.

Са Залеђа се може видети цео Цер, а манастир се налази на доњем, нижем платоу. Испод ових платоа налази се још један на којем раде дрвосече. Занимљиво је, ипак, то да поменута група самозваних историчара копа увек у једном одређеном правцу, скоро као да имају неку представу о томе где би се краљевски гробови могли налазити.

У близини се налази мермерна плоча која је до пола уништена и која је, такође, као и кандило, нестала. У раду на овом локалитету, он се мора комплетно заштитити, не могу се радити издвојени делови. Околина манастира је такође пуна налазишта. Прикупљање новца за обнову манастира такође је веома сумњиво у најмању руку. Поставља се и питање нестручног начина ископавања локалитета, великим машинама, што ни у ком случају не би радила група која у свом саставу има макар једног стручњака археолога који зна на који начин би копање таквим машинама и алатима могло да уништи непроцењиво културно благо које се налази испод земље.

Слична ситуација је са местом Љутице, где је Љутица Богдан имао летњиковац и где је страдао.
Оваквих локалитета свакако има још много. Посебно у мачванском крају где сада „ради“ поменута група ловаца на благо. Аутор и гост емисије „Људовање“ сада су, управо због изнетих података у емисији, предмет претњи, оспоравања и говора мржње од стране оних којима је намера да за ситан новац опустоше један од најважнијих србских локалитета.
У прилогу овог чланка можете да погледате целу емисију „Људовање“
Извор: Јелена Кунарац, емисија „Људовање“