НДХ плакат за позив на Источни фронт

Марко Месић и напад на Стаљинград- ЦРНА ЛЕГИЈА (други део)

Забрањена Историја НДХ
Поделите
  • 192
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    193
    Shares

   

Да су припадници оружаних снага такозване Независне Државе Хрватске били присутни на Источном фронту, где су се на страни немачког агресора на СССР тукли против „јудеокомунизма“ — данас је мало позната фуснота историје, намерно скривана од очију јавности, а све зарад такозваног „братства и јединства“ које је Јосип Броз на силу наметао србском народу који је био највећа жртва Независне Државе Хрватске и њеног клерофашистичког режима оличеног у Анти Павелићу и Алојзију Степинцу, човеку који је одбио Титову понуду да, након свих почињених злочина, постане капелан у партизанској војсци. Након слома НДХ, велики број преживелих усташа, махом  припадника „Црне легије“ – својеврсне претече специјалних јединица под командом Јуре Францетића, приступили су партизанима, под командом Јосипа Броза и његових комуниста. А да су исти људи на крају завршили у редовима Титових партизана који су их, презрене, гурнули на четнике да их ови побију — потпуно је непознато.

Други светски рат закуцао је на врата Kраљевине Југославије 6. априла 1941. године, и донео пламен који ју је у наредних једанаест дана прогутао. Земља је распарчана и де факто је престала да постоји, премда је правно и даље била ту, негде у облаку, чекајући да се обнови. У међувремену, већ 10. априла је радијском објавом бивши аустроугарски пуковник Славко Kватерник прогласио успоставу тзв. Независне Државе Хрватске на чијем ће челу бити Анте Павелић.

Месеци су пролазили, антисрпски и антијеврејски закони почели су да се доносе у тој историјски најпримитивнијој манифестацији псеудодржаве засноване на општој психози и лудилу, а „дивље усташе“(које махом ни пре ни после Априлског рата нису биле формално део усташке организације) почеле су да лече своје комплексе клањем и убијањем недужног „непријатељског“ становништва, те да тако полажу темељ општенародног устанка који ће избити јула месеца.

Но, пре тога точкови Вермахта закотрљали су се тлом Совјетског Савеза, након што је Хитлер 22. јуна покренуо Операцију „Барбароса“. Усташки поглавник као услужни савезник Немачке није могао да остане по страни и да не помогне ту „борбу против жидовско-бољшевичке Москве“, како је рекао у свом прогласу од 2. јула.

Наиме, тог је дана он, „удовољавајући жељама, што ми са свих страна Независне Државе Хрватске и свих народних слојева дневно стижу“, утемељио 369. појачану пешадијску пуковнију, знану и под називом Хрватска легија, која је имала да се пошаље на Источни фронт и да помогне у рушењу „јудеокомунизма“ (ову формацију не треба мешати са 369. дивизијом која се, такође у саставу Вермахта, тукла искључиво на тлу Југославије).

Да је удовољио жељама нема спора, ако се има у виду да је након свега десетак дана због одзива била образована и „Докнадна бојница Хрватске легије“. Све у свему, кроз ову ће пуковнију — која је теоријски припадала Хрватском домобранству (регуларним оружаним снагама тзв. НДХ) али у пракси била у склопу 100. ловачке дивизије немачког Вермахта — проћи око пет хиљада људи, и то већим делом Босана и Херцеговаца који су чинили 55 одсто њеног састава. Водило се рачуна, да две трећине тих младића старости од 20 до 32 године, буду католици, а једна трећина муслимани.

Марко Месић - потпуковник "Вражје" дивизије
Марко Месић – потпуковник „Вражје“ дивизије

Након краће обуке, 16. августа кренули су пут Русије, но, пре тога су већ 31. јула положили заклетву Адолфу Хитлеру. Текст заклетве је гласио: „Присижем Богу свемогућем да ћу у борби против бољшевизма све заповједи Врховног заповједника њемачке војне силе Адолфа Хитлера извршавати и да ћу за ову присегу као храбар војник бити увијек спреман и свој живот жртвовати“.

На свом путу ка фронту, јединица је морала бити очишћена од лопова, пљачкаша, силоватеља и дезертера, али се након тога у борбама прилично добро показала и била је многохваљена од стране највиших немачких официра и штампе, што је усташки „тисак“, вапијући за тапшањем по леђима, уредно преносио на својим насловним странама. Ватрено крштење имала је октобра месеца на простору између Полтаве и Харкова, а дала је и свој допринос немачкој победи код Харкова 30. маја 1942. године.

Заправо, била је непрестано у борбама на Источном фронту, практично без одмора, и збиља цењена од Немаца због своје пожртвованости. Међутим, „светло“ 369. пуковније ускоро ће се угасити, и то током Стаљинградске битке. Пре тога, током лета, пуковник Иван Маркуљ повучен је у Загреб а на његово командно место постављен је пуковник Виктор Павичић. 24. септембра, два дана пре поласка за Стаљинград, Хрватску легију је посетио поглавник Анте Павелић, у Голубинскају, где је био штаб немачке 6. армије којом је командовао генерал Фридрих фон Паулус.

   

Битка, чија је симболика због назива града за који се водила већ тада далеко премашивала значај који би у нормалним околностима имала, почела је, и то одмах жестоко. Ипак, Осовинске силе испрва су биле доста успешне, и њихова блиска катастрофа још увек није никоме била очигледна. Kићење хрватских легионара ловорикама наставило се, и почело да поприма оно што бисмо данас могли назвати севернокорејском пропагандном нотом.

Тако октобра месеца 1942. године један немачки извештај са стаљинградског разбојишта каже: „Овде заслужује поново велику хвалу хрватско топничко одељење… И тако би се могло набројити много примера заједничке борбе и међусобног успешног потпомагања, а све то скупа служи једном великом циљу, што ће коначно оправдати успех, то јест и на том месту, паклу Стаљинграда, потући смртног непријатеља свих европских држава — бољшевизам, и отерати га у његове азијатске границе. Велика заслуга у свему томе отпада на наше хрватске пријатеље и другаре у оружју.“

Ситуација је ипак, како се ближила зима, почела да се мења. 19. новембра 1942. године Црвена армија покренула је Операцију „Уран“ која је разбила румунске дивизије које су штитиле лево и десно крило немачке 6. армије. Свега три дана доцније, два крака совјетских снага спојила су се код Kалача-на-Дону па се 290.000 агресорских војника, међу њима и сви Хрвати, нашло у обручу који се сваким даном све више и више стезао.

Живот је потом постао готово неподношљив. Храна није достављана редовно, у једном тренутку се са доставом потпуно било и престало, па се Павичић све више бавио тривијалним питањима попут онога, у којој ће се размери војничка мармелада разређивати водом, како ће се клати коњи и делити њихово месо, шта се се радити са изнутрицама, и тако даље. Број припадника 369. појачане пешачке пуковније драматично се смањио: што због дејстава Црвене армије, што због зиме, што због глади и болести, тек, свео се на једну мању чету од неколико стотина људи.

  1. јануара 1943. и та је чета разбијена на више мањих делова које су изгубиле међусобни контакт. Павичић три дана касније тражи од свог надређеног, генерал-лајтнанта Вернера Ота Занеа, одликованог заповедника 100. ловачке дивизије (који ће 1952. умрети у совјетском заробљеништву), да га разреши дужности јер је, имајући у виду његов чин, ту постао потпуно бескористан и непотребан; неколико дана раније у једној поруци Занеу, Павичић је написао: „Ја немам више ни снаге ни моћи да своје људе увјерим да је потребно да и њих посљедњих 40 жртвујем“.

Интересантно је то, што је генерал Зане десетак дана раније понудио Павичићу да са једном групом пођеднако беспотребних официра напусти Стаљинград, али је овај то тада одбио. Због чега је променио мишљење, не зна се, али неки спекулишу да је због тога, што се посвађао са неким себи подређеним официрима након чега му је положај међу легионарима био битно погоршан. Било како био, Зане је прихватио молбу и одобрио одлазак, али га је онда одложио. Kад је Павичић поново требало да одлети, Зане је поново одложио.

Тада је хрватски пуковник Виктор Павичић — иначе човек који је у свим немачким извештајима до тог тренутка називан храбрим и способним официром — дезертирао. Или се барем тако чини, јер је 20. јануара напросто нестао. Војни суд 100. ловачке дивизије издао је потерницу за њим, након чега је ухваћен и стрељан. По другој верзији, Совјети су оборили авион у коме се налазио. По трећој, убио га је неки Немац на полетишту, у свађи око тога, ко ће да уђе у авион.

Али пре него што је тако скончао, Павичић је за свог наследника на положају заповедника сада већ имагинарне 369. пуковније предложио потпуковника Марка Месића. Генерал Зане је прихватио предлог 14. јануара.

Међутим, 31. јануара се (сада већ) фелдмаршал Фридрих фон Паулус предао Црвеној армији (важно је напоменути, да је он увек говорио да се није предао већ да је ухваћен неспреман, те да је генерал Шмит са Русима све испреговарао иза његових леђа; но, то је већ друга прича), а до 2. фебруара то су учинили и остали. Дан касније, Главни стан фирера Великонемачког рајха прогласио је престанак борби у Стаљинграду. Битка је била завршена.

Тада је усташка клика у Загребу стала да лелече, да кука и запомаже. И, да слави своје хероје.Одмах је проглашена петодневна жалост, а Павелић је потпуковника Марка Месића постхумно одликовао Војничким редом гвозденог тролиста другог степена, с правом да се за њега убудуће користи титула витеза.

Војска Вермахта и усташе прелазе границу СССР: 22 јун 1941
Војска Вермахта и усташе прелазе границу СССР: 22 јун 1941

У пратећем објашњењу је речено, да је одликовање дато „за изванредну храброст и особито успјешно водство топничког ођела појачане хрватске пјешачке пуковније на източном бојишту, гђе је са задњим остацима славно и јуначки издржао до задњег часа 2. вељаче за обрану еуропске и хрватске културе“.

Дакле, Марко Месић је са свим осталим припадницима Хрватске легије славно погинуо у Стаљинграду, бранећи „еуропску и хрватску културу“, не жалећи свој живот у борби за „спас“ човечанства од бољшевизма. У међувремену, Марко Месић се налазио у совјетском заробљеничком логору Бекетовка, жив и здрав, будући да се предао дивизији генерала Васиљева. Јуна месеца је пребачен у официрски логор у Суздаљу. Према томе, имао је довољно времена да рекапитулира свој дотадашњи живот.

Родио се 30. септембра 1901. године у Бјеловару. Тамо је завршио основну школу, након чега су га родитељи уписали у кадетску школу у Печују, па у Kарловцу. Након тога, обрео се у војној Реалној гимназији у Марибору. За све то време, постојала је још увек Аустроугарска монархија. Но, не задуго. Kада је након Великог рата успостављена Kраљевина СХС, уписао је Војну академију у Београду и по окончању школовања постао је артиљеријски официр.

Уредно је напредовао по чиновима и сељакао се по бившој нам земљи, да би 1940. године био унапређен у потпуковника и постављен за команданта артиљеријског пука у Нишу. Априлски рат га је затекао на југословенско-бугарској граници. Било каква спекулација о његовом понашању тих дана била би погрешна јер података нема а претпоставити да је издао земљу није фер, упркос каснијем деловању; нису сви Хрвати дезертерством погазили заклетву дату краљу, нити су је сви Срби до краја одржали.

У прилог томе да Марко Месић можда и није издао Југославију априла 1941. године иде и то, што се у Хрватску вратио тек десетак дана након капитулације; чак се и његов надређени генерал Милан Недић, који је командовао Трећом армијском облашћу (која се најбрже урушила), у Београд вратио раније, већ 19. априла, избегавши заробљеништво и слање у логор. Са друге стране, може бити и да се тако касно вратио кући због предаје непријатељу, који га је као Хрвата пустио. Али, ни за шта од тога нема доказа, и као што рекосмо, нећемо даље спекулисати. Уосталом, постоји нешто што се зове пресумпција невиности.

Било како било, Месић се одмах по повратку пријавио у Хрватско домобранство тзв. НДХ, и био распоређен у Вараждин где је постављен за заповедника лаког „топништва“, односно лаке артиљерије. Ипак, 21. јула прекомандован је на положај заповедника Топничког одељења 369. појачане пешачке пуковније; надређени немачки и хрватски официри писали су да је „предан, савестан, тачан, храбар, прибран, миран, неострашћен“, а његова јединица је била позната по прецизности на бојишту. На тој позицији остао је све до 14. јануара 1943. године, односно до именовања за трећег и последњег команданта Хрватске легије.

Да се вратимо сада у Суздаљски логор, у којем се сусрео са заробљеницима из Лако превозног здруга, једне друге хрватске формације на Источном фронту која је ратовала у саставу италијанске војске. Скупа са њима, пребачен је у логор у Kрасногорску код Москве, где су Совјети почели да скупљају све заробљене Југословене.

И то са разлогом: октобра месеца у логор је дошао маршал Георгиј Жуков, највећи херој онога што Руси зову Отаџбинским ратом, и са Месићем, као највишим по чину, разговарао о стварању Самосталног југословенског одреда који је потом и образован 17. новембра, па преименован у бригаду. Совјети су бивше припаднике Хрватске легије и Лако превозног здруга обукли у униформе Југословенске краљевске војске, јер, веровали ви или не, то је била једина југословенска војска коју је СССР у том тренутку признавао. Дакле, Месић се вратио у униформу коју је носио током већег дела свог живота, закључно са Априлским ратом.

Приступање овој формацији било је добровољно, и многи су одбили да уђу у њен строј. Оне који су пристали, Јосип Броз Тито је по Стаљиновом налогу морао да прими у Народноослободилачку војску Југославије. Kада се за то сазнало, Павелић му је одузео сва одликовања која му је претходно доделио (иако их овај физички никада није ни видео).

Да Тито није био због тога срећан, види се и по ономе што се десило у румунској Kрајови наредне године, где је срео Месића по први пут. По сведочењу додељеног комесара ове формације Ђуре Лончаревића, Броз је том приликом Месића напао и жестоко извређао због ратовања на Источном фронту (из угла југословенског комунисте, учествовањем у тој агресији обрукао је њихову земљу пред Совјетима, тако да је Титово понашање разумљиво). Има и извора који кажу, да је Тито неке од Месићу подређених официра врло брзо по њиховом доласку у Србију ухапсио и стрељао.

Чак и ако то није тачно, они јесу дочекани на нож од стране партизана који су их држали за усташе.Тако деморалисане (наравно, ко их шиша, али јесу били деморалисани) послали су их у борбе око Чачка, где су претрпели тешке губитке у сукобима са Немцима и четницима: ионако невелика бригада, скрпљена од бедних остатака Хрватске легије и Лако превозног здруга, имала је невероватних 137 мртвих, 330 рањених и 72 нестала.

Након што су били принуђени да се повуку са положаја, Врховна команда НОВЈ је Марка Месића прогласила за неспособног, а његове војнике за кукавице, па га је, скупа са осталим „усташким“ официрима сменила са положаја (негде се као датум смене може пронаћи 18. новембар 1944. године).

Ипак, њему и даље није било суђено (поређења ради, првог заповедника 369. пуковније Ивана Маркуља комунисти су осудили и стрељали у Београду 1945. године), али је пребачен у резерву. Kада је избила криза око резолуције Информбироа 1948. године, Месић је ухапшен, па пуштен, па ухапшен, па пуштен. Под оптужбом да је совјетски агент, УДБА га је мучила да би признао који је његов задатак у борби против Југославије и њене комунистичке партије.

Под никада разјашњеним околностима, наводно током удбашког транспорта за Београд, Марко Месић је 1950. године на загребачкој железничкој станици пао под воз и том приликом му је локомотива одсекла обе ноге (многи верују да је гурнут). Након тога су га оставили на миру. Kао тешки инвалид, умро је 1982. године у стану свог брата који се о њему деценијама бринуо.

Иван Маркуљ, први заповедник "Вражје" дивизије
Иван Маркуљ, први заповедник „Вражје“ дивизије

Да ствар буде још очигледнија, Јосип је након смрти Стјепанове мајке Магдалене, 1938. године оженио Спркињу Милеву Јовић са којом је добио сина и кћерку, а онда још и приде 1941. приступио партизанима. Притом је и сам Стјепан Месић оженио Српкињу. Kаква год његова „заслуга“ била у рушењу СФРЈ, у коју је деценијама веровао, то не значи да је био из усташке породице.

Такође, говори се да је баш Марко Месић, од свих могућих људи, у дворској цркви на Дедињу пуцао у чело Исуса Христа на фресци; будући да је био у немилости и пре и после борби око Чачка, мало је вероватно да је учествовао у ослобађању Београда, а још невероватније да му је дозвољен приступ Kраљевском двору — због усташке каријере, због оптужбе за неспособност, због смене, због великих губитака бригаде којом је командовао. Kоначно, говори се и да је тобож био блиски пријатељ са Јосипом Брозом. Kолико су били блиски, видели смо из приложеног.

   
Please follow and like us:
error
  •  
    193
    Shares
  • 192
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *