МАРКС И ЕНГЕЛС: Срби су нужно закржљан народ

Маркс и Енгелс имали су међу Србима статус полубогова, у небеса су их узносили и они који их никада нису читали. Певало се: „Не верујем у небеса но у Маркса и Енгелса.“ А оно што су они писали о Србима гурано је под тепих. Просто је несхватљиво да Срби тако некритички „заволе“ оне који су отворено писали о њима с омаловажавањем и пакошћу.

У ПИСМУ од 20. маја 1863. године Енгелс обавештава Маркса да марљиво учи српски и чита „сабране песме Вука Стеф. Караџића„, те да му је српски лакши од било ког другог словенског језика. Читање тих истих српских народних песама подстакло је чувеног немачког писца Хердера на закључке о великој вредности народне културе и народног духа који је у њима садржан и изазвало одушевљење великог Гетеа и славне браће Грим. То одушевљење пренело се и на сав културни свет и за Србе и српску ствар придобило европско јавно мњење. Међутим, код Енгелса – ништа од свега тога.

Иако је добро познавао српску историју и знао колико Срби упорно чувају своју историјску свест, он је у свему томе видео, готово исто као и данашња немарксистичка Европа, само продужену руску руку и ништа више. Зато ће, заједно са Марксом, Србе убрајати у мале, закржљале, „нужно контрареволуционарне“ народе, без историје и историјске свести, чија је једина историјска мисија да нестану у олуји светске револуције, коју су њих двојица проповедала.

ГОТОВО сва своја учења, и филозофска, и историјска, и социолошка, и етнолошка, утеривали су у одређене круте, црно-беле шеме, којих су се потом упорно држали. По једној од њих, оној етнолошкој, европске народе делили су на две врсте. На једној страни били су велики, просвећени, културни народи, носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка и, наводно, револуционарног духа. Ту су спадали сви келтско-романско-германски (Енглези, Французи, Немци…), народи Западне Европе, а од Словена једино Пољаци. Другу врсту чинили су мање-више варварски отпаци народа, а „то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни и Грци, затим сви Јужни Словени“, којима ће Маркс и Енгелс придодати и Чехе и Словаке. Положај Руса у тој подели био је нејасан, али специфичан. Они су, по потреби, били и тамо и онамо, или ни тамо ни онамо.

СУДБИНА већине ових народа у претпрошлом веку је зависила од решења такозваног Источног питања, односно од опстанка или пропасти великог Турског царства. Када је о том проблему говорио или писао друг Маркс, готово увек је почињао од Црногораца. Када су у ноћи између 23. и 24. новембра 1852. године, Црногорци ослободили истурену турску тврђаву Жабљак на Скадарском језеру, стару престоницу Ивана Црнојевића, на помолу је био нови турско-црногорски рат. У Лондону, већ 6. децембра, у Дому лордова, овим поводом долази до препирке између, како пише Маркс, две клике међу посланицима. Лидер опозиционих конзервативаца, лорд Стенли, тражио је од владе одговор на врло занимљиво питање, и са данашње тачке поимања Европе:

„Да ли је у последње време дошло до било каквих промена у политичким односима са оном дивљом земљом која се граничи са Албанијом и чије је име Црна Гора?“

ОДГОВОР, такође, занимљив, дао је министар спољних послова, истакнути торијевац, лорд Малмзбери.- Мислим да у погледу политичких односа (са Црном Гором) није било никакве промене – рекао је министар. – Шеф те земље има две титуле. Он је поглавар православне цркве у тој земљи, а у исто време је и световни владар. Због свог црквеног положаја он је под надлежношћу руског цара, који се сматра поглаваром целе православне цркве. Поглавар Црне Горе је навикао (као и сви његови преци, мислим) да му руски цар потврђује и признаје све његове црквене надлежности и титуле. Што се тиче независности те земље, без обзира на то шта разни људи могу да мисле о предности таквог положаја, чињеница је да је Црна Гора независна земља већ око 150 година, и мада је Порта чинила разне покушаје да је покори, ти покушаји су пропадали једни за другим и земља се налази у истом положају сад у каквом је била и пре 200 година.

НА СЦЕНУ сад ступа друг Карло, који у „Њујорк дејли трибјуну“, годину дана касније, коментарише ову реплику у Дому лордова. Пун је озлојеђености и увредљивих речи.

„У овом говору лорд Малмзбери, тадашњи торијевски секретар за спољне послове“, пише Маркс, „мирно сецира Османско царство, одвајајући од њега земљу (Црну Гору) која му је увек припадала, признајући у исто време духовне претензије руског цара над поданицима Порте. Шта ми да кажемо о овим двема олигархијским кликама, изузев да се такмиче у глупости?“ Он у том текст Турке проглашава „Законитим господарима Црногорца“. КНЕЗА Михаила, Маркс и Енгелс презриво су називали „обичном руском креатуром“; књаз Милош за њих је био „стари штићеник аустријских реакционара“; Срби су спадали у народе које је „ток историје немилосрдно згазио“, били су за њих пре „отпадак народа“ него права нација; Црногорци су „хомеровски варвари“ слични „тријерским остарелим клипанима“, српска војска ће после пораза од Турске морати да крене „марш назад у своју хајдучку јазбину“; на Балкану треба „пустити крв“, да би, најзад, Енгелс ускликнуо да са Словенима (који су издали револуцију) треба да буде „неумољива борба на живот и смрт“ и то борба „до истраге“ која подразумева и „безобзирни тероризам“. Енгелсов позив на „безобзирни тероризам“ тако ће претходити Хитлеровој наредби „сто за једног“!

(Новости)