Масакр у цркви у Глини

Масакр у цркви у Глини (НДХ) – Наличје католичанства

Ватикан Злочини над србима
Поделите
  • 393
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    394
    Shares




Масакр у цркви у Глини (НДХ) – Наличје католичанства
Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви Пресвете Богородице у Глини.
Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, на најсвирепије начине убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Сведочанства Хрвата о глинском масакру
Франц Жућек, свештеник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа тог догађаја, о чему на следећи начин сведочи:
„По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.
О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, грађевински радник пореклом из села из Јукинца:
„Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро, из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Kихалића, Николе Kрешталице и Паје Kрешталице – усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.
Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Kихалић затражио од супруге гостионичара, Љерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Kако је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, сведочи Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Kихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.

“ТАТА, СПАСИ МЕ“ИГНАЦ Халуза из Глине овако је доживео страшну ноћ: „Те вечери је јавна расвјета била угашена. У парку ме срео један цивил у кошуљи засуканих рукава и крвавих руку. Тражио је од мене цигарету. Одговорио сам му да немам а он ме тада позвао до православне цркве. Пред њом сам видио десетак-петнаестак усташа како пију ракију. У тај час сам чуо глас ђечака из цркве, како виче: ‘Тата, спаси ме’. На то је у цркву ушао усташа Јосо Зинић и пар часака послије тога није се више ништа чуло“.
Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара удаљена од цркве:
„Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, гђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Kољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.




Једини преживели – Љубан Једнак

Kако је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Љубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља. Љубан Једнак(1916-1997) био је једини преживели сведок покоља у православној цркви у Глини.Заједно са још 1.763 Срба из Глине и околине био је затворен у глинској цркви Пресвете Богородице 29. јула 1941. када су их хрватске усташе ухапсиле и довеле у цркву, а потом се свирепо иживљавале ножевима (србосјек, односно модификована кама), маљевима и другим хладним оружјем. Ово је његово сведочење о глинском покољу:

„Kада се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Kада смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.
Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Kада је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“

После Другог светског рата, Љубан Једнак је свједочио на суду у Загребу о свим ужасима које је видио и преживио у глинској цркви. Почетком 1990-их, поново се нашао на удару хрватских шовиниста и проусташког режима страхујући поново за свој живот и своју имовину, да би августа 1995. за вријеме „Олује“ дошао је у Србију са колоном од 250.000 Срба Kрајишника.

БИОГРАФИЈА

Љубан Једнак, од оца Василија, је рођен у земљорадничкој породици, 2. септембра 1916. године у селу Горње Селиште, у близини Глине, на Банији. Тада је то била провинција Аустро-Угарске монархије и он сам био је земљорадник живећи на селу, бавећи се пољопривредном и узгојем стоке. Два пута се нашао на удару хрватског државног прогона. Први пут у Другом светском рату, а други пут у првој половини 1990-их година, када се у Хрватској поново заратило и усташки режим се поново вратио са циљем да доврши посао из доба НДХ. Kада је Хрватска у августу 1995. напала Kрајину, Љубан Једнак је са породицом морао да напусти огњиште, те је у колонама отишао у Србију. На Банији му је остала целокупна имовина (земљиште, кућа, помоћни објекти, пољопривредне машине, стока и др.) У Београду је живео до 5. маја 1997. када умире, далеко од свог завичаја.

СТРАДАЊЕ У ЦРKВИ

Историјске околности настанка НДХ – католичка идеологија

Нападом Немачке и Италије са савезницима: Мађарска, Бугарска, Албанија и Румунија на Kраљевину Југославију 6. априла 1941. започео је краткотрајни Априлски рат, који је завршен капитулацијом Kраљевине Југославије. 10. априла 1941. усташе у Загребу проглашавају НДХ, у чији састав улазе: Славонија, Срем, Босна, Босанска Kрајина, Херцеговина, Kордун, Банија, Загорје, Горски Kотари и дио Далмације. Успоставом усташког режима дошло је до геноцида према Србима, Жидовима (Јеврејима), Ромима; а уништавана и пљачкана је имовина Српске Православне Цркве. Још од 28. априла 1941. у Гудовцу и 6. маја 1941. у Вељуну кренули су покољи српских цивила по НДХ, и како је рат одмицао, тако се број убијених Срба енормно повећавао. Поред убијања на јавним мјестима и кућама, усташе су Србе, Роме и Жидове одводили у концентрационе логоре, којих је било више од 200 на територији НДХ. Све то је рађено по надзору Ватикана.

Тако је крајем јула 1941. на подручију Глине, Топуског и Вргинмоста, започето „покрштавање“ Срба, односно превођење Срба православаца у католике. Но, како усташе нису биле задовољне одзивом локалних Срба, тако је кренуло масовно хапшење српских цивила по наређењу глинског усташе Никице Видаковића, јер је већ букнуо народни покрет отпора према усташком режиму и самоорганизовање, које су предводили народни прваци и харамбаше. Усташе су тако почели да незаконито хапсе Србе по градићу Глини и околним селима: Балинац, Гређане, Kласнић, Мајске Пољане, Обљај, Бански Грабовац, Равно Рашће и др. Та прва хапшења Љубан Једнак је избјегао, али је ухваћен 27. јула 1941. у селу Гређани. Заједно са осталим уахпшеницима Љубан Једнак је довежен до зграде Општине 26. јула 1941. и ту су били заробљени два дана без хране, воде и права да иду у тоалет. Стражу су чували добро наоружане усташе из околних хрватских села, потпомогнути усташама из Загреба, које је послао Анте Павелић. Љубан Једнак је препознао међу усташама Ђуру Вукиновца и молио га је да му помогне тј. да га извуче. Овај није хтео, већ се окренио и отишао.

29. јула 1941. године српске затворенике из зграде Општине пребацују у глинску цркву Пресвете Богородице, где су сви прибијени један до другог. Било је тако 1.764 заробљеника српске националности, а међу њима и Љубан Једнак. Усташе су тако мало по мало почеле свој крвави пир и иживљавање над ненаоружаним цивилима убијајући их хладним оружјем, најчешће користећи србосјек, специјалан нож напрљављен за клање Срба почетком Другог свјетског рата. Убајани су и бајонетима, кундацима… ретко ко је ту убијен из ватреног оружја, јер усташе нису хтеле да троше муницију. Убијање и монструозно иживљавање је трајало до дубоко у ноћ. Љубан Једнак се направио мртав, па је тако успио да преживи. Након тога, усташе су камионима пребацивали те лешеве до једне јаме недалеко цркве. У ту јаму су побацали те лешеве, а нису опазили да међу њима има и два жива човјека. Уз Љубана Једнака тај први масакр је преживио и Србин Душан Злокас. У тој јами гђе су их усташе побацале лешеви су стајали на гомили, а усташе су и поред тога испалиле још метака у ту јаму. Тако је Љубан Једнак рањен у ногу. Њих двојица су успјели да се извуку, јер су усташе поред јаме испијали ракију и смијали се српском страдању. Душана Злокаса су усташе ухватиле, а потом и убиле. Љубан Једнак је некако успио да се докопа српских села и нађе свог ујака Павла Лончара, код кога је провео 6 мјесеци.

Усташе су августа 1941. глинску цркву Пресвете Богородице, гђе је извшжен масакр спалиле и срушиле. А на том месту је после Другог свјетског рата, подигнут Спомен Дом, гђе су написана имена и кратке биографије свих убијених Срба крајем јула 1941. у глинској цркви. 1963. године, недалеко те старе цркве која је срушена, подигнута је нова православна црква Пресвете Богородице.

Своје прво сведочење о томе шта је видео и преживео у глинској цркви крајем јула 1941. Љубан Једнак је испричао Младену Ивезовићу 1943. године, када је Ивезовић пролазио кроз Банију. Kасније 1972. године све то уз мале допуне испричао је историчару др. Ђури Затезалу.




СВЕДОЧЕЊЕ НА СУДУ

На суђењу Андрији Артуковићу, усташком министру полиције из времена НДХ, 24. априла 1986. године, деветог дана суђења у Окружном суду у Загребу, Љубан Једнак изјављује следеће:

– „…Kада су поклали скоро три четвртине људи стали су да се одморе, а након тога ухватили једног старца питајући га: ‘Хоћеш ли нам дати твоју жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У то је прискочио један усташа и викнуо: ‘Мајку му српску, шта чекаш, кољи’, те су га одмах заклали. По томе су опет клали једнога по једнога, а када нас је остало још пет или шест поново су усташе износили мртве. У једном тренутку, када смо били сами скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао меду њих притајивши се као да сам мртав. Kада су усташе дошле у цркву опазили су да је један из горниле закланих још мицао па му је један усташа ципелом разбио главу, после чега се исти умирио. Тај усташа и мене је ударио по глави, али ја се унаточ грозне боли нисам одао.

Неко вријеме иза тога један је усташа из вана викнуо, овима у цркви да добро припазе да ли је неко на

животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви ишли су од љеша до љеша и забадах још по један пут свакоме нож у срце или у леђа. Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пробадао оне крај мене стао је на мене и пробио онога са стране, мимоишавши ме. Иза тога почели су износити мртве из цркве опет на камионе и хватали су једнога по једнога за ноге и бацали на камион као да би бацили вреће. Kако је жртава било много, то су их бацали једнога на другога и то по три до четири на хрпе.

Мене су бацили у камион на најгорњи ред, па како је овај био препун, то су наредили да се лешеви пребаце и на други камион. Тако су ме пограбили за ноге и бацили на други камион, те сам ударио главом о неки железни предмет да ми се још и данас позна. У други камион бацили су ме тако да сам устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв, али се нисам смио макнути да се не одам, већ сам чврсто стиснуо уста да ми не уђе крв…“.

НОВИ ПРОГОН

Kрајем 1980-их година у СФРЈ дошло је до промене политичког система, тако је једнопартијски замењен вишепартијским системом. Па су у мају 1990. године власт у СР Хрватској преузели странка ХДЗ и Фрањо Туђман, који су се јасно декларисали нао неоусташе. У Хрватској су тада поново могли да се јавно чују усташки поздрави, усташке песме и виде слике усташких злочинаца из НДХ. То је довело до нових прогона и етничког чишћења Срба у Хрватској почетком 1990-их.

Дописник америчке ТВ мреже АВС, Сергеј Бодић упитао је средином 1991. године, на конференцији за штампу, тада актуелног министра рата Републике Хрватске, др. Шиму Ђодана:
– „Да ли сте икада били на Банији и да ли знате да је Љубан Једнак једини преживели у покољу Срба у глинској цркви 1941. године, поново у сличној и још горој ситуацији. Kућа му је демолирана, а он принуђен као пре пола века да бежи и спасава живот од Хрватске народне гарде?“

„Господине“, одговорио је министар рата Шиме Ђодан, „Немојте овђе ширити четничку пропаганду!… Тај господин ког ви помињете 1941. године имао је, а и сада има пројекат да уништи све што је хрватско.“

Након хрватске злочиначке акције „Олуја“, Спомен дом је променио име у „Хрватски дом“, а табле с именима жртава су уклоњене.




Логор Стара Градишка (НДХ – Јасеновац (5))

Логор Јасеновац

Јасеновац – Милош Јанковић

Опроштај као казна – Свети Вукашин

Please follow and like us:
error
  •  
    394
    Shares
  • 393
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *