Миле Будак преживели заробљеник који је прегазио Албанију

Миле Будак преживели заробљеник који је прегазио Албанију

Злочини над србима
Поделите
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
   

Будакова идеологија једне трећине

Велика је иронија то што је изданак породице коју је Јованка Броз сматрала за покатоличене Србе, Миле Будак, творац „Будакове идеологије“ по којој је трећину Срба требало побити, трећину протерати а трећину покатоличити, преживео Албанску голготу заједно са српским херојима. Притом, није био једини. Доносимо вам причу и о једном поштеном фратру, Габру Цвитановићу, који је о Србима имао само лепе речи.

Миле Будак (1889-1945) је био један од главних оснивача и идеолога усташког покрета који је средином тридесетих година деловао из емиграције (иселио се после покушаја атентата на њега од 7. јуна 1932. године, који су извели људи блиски начелнику загребачке полиције Јанку Бедековићу), заједно са Павелићем, а потом се после амнестије вратио у Краљевину Југославију и подривање уставног поретка наставио у сопственој земљи, коју је мрзео колико и Србе. Током Другог светског рата и постојања тзв. Независне Државе Хрватске, био је доглавник, једно време министар богоштовља и наставе, потписник расних закона уперених против Срба, Јевреја и Рома, потом хрватски амбасадор у Берлину, коначно и министар иностраних послова тзв. НДХ.

Из земље је маја 1945. године утекао пред налетом Народноослободилачке војске Југославије, преко Словеније у Аустрију. Тамо се предао Британцима, који су га фино 17. тог месеца вратиле партизанима, заједно са многим другим припадницима квислиншких војних формација међу којима су предњачиле оне “ендехазијске”. За разлику од већине тих “обичних” усташа и домобрана — које су осветнички настројени југословенски (боље рећи српски) партизани побили на Блајбургу и у околини те током усиљених маршева по Словенији — Будаку је суђено. И то му је суђено брзопотезно, пошто је већ 6. јуна осуђен на смрт вешањем, заједно са осталим истакнутим (али не и главним) усташама који су до тог тренутка били похватани: Николом Мандићем (другим и последњим председником владе тзв. НДХ), Николом Штајнфлом (министром оружаних снага), Павом Цанкијем (министром богоштовља и правосуђа) и Јурајем Рукавином (првим заповедником Усташке војнице и утемељитељем логора Јадовно).  Будак је током суђења плакао и тврдио да ни за шта није крив, а та прва тура осуђених усташа повешана је већ наредног дана; комунисти су се побринули да им се место укопа до дан-данас не зна.

У једном интервјуу који је 2013. године дала “Новој српској политичкој мисли”, Јованка Броз се дотакла и своје личке породице Будисављевића која је давала “доста официра и попова”, и која се “просто такмичила са хрватском породицом Рукавина”, која је по њеним речима у том крају била врло угледна.

– Увек се гледало која ће од ових породица више сабља пасати, тј. имати више официра. Увек су Рукавине надмашивале Будисављевиће за једну сабљу – сећала се она породичних прича из периода Војне крајине. Пошто је поменути Јурај Рукавина рођен у Перушићу у Лици, могуће је да је у питању изданак исте породице.

Али, Јованка се сећала и других ствари и старих записа који су се чували у кући Будисављевића, па тако и једног који се тицао Милета Будака. Или је барем она тако мислила, када је рекла:

– Био је ту још један запис о коме се говорило да су се наши стари Будаци “међу собом знали сарађивати”. Ја мислим да су стари Будаци, та личка породица из које потиче и злогласни Миле Будак, прекрштени Срби. То не мора бити истина (замислите, нису сви Хрвати покатоличени Срби), али ако јесте, онда Онај горе има изврстан смисао за хумор и иронију, јер случај је хтео да се Миле Будак – тај човек који је васкрснуо поклич “Србе на врбе”, зликовац који је у Госпићу 22. јула 1941. године дао изјавити да трећину Срба треба побити, трећину протерати, а трећину покатоличити – повуче преко Албаније заједно са српском војском. До тога је дошло зато, што је с почетком Првог светског рата регрутован у аустроугарску војску и послат на српски фронт. Рањен је већ на самом почетку сукоба, и током Колубарске битке – којом су Срби протерали по други пут непријатеља преко Саве и Дрине – заробљен од стране српске војске у Ваљеву 8. децембра 1914.

У заробљеништву је остао и заједно са српском војском пешице се повлачио преко Албаније крајем 1915. и почетком наредне године. Тада је предат Италијанима који су га послали у логор на острву Асинари код Сардиније, где је дочекао крај рата. Интересантно је то, што он није био једини. Далеко од тога. Овде ћемо издвојити случај фра Габра Цвитановића. По свему судећи, био је то поштен и частан човек, и војни свештеник аустроугарске војске током Великог рата. На српски фронт стигао је средином новембра 1914. године, а заробљен је истовремено са Будаком у Ваљеву, додуше, не из истих разлога. Наиме, Цвитановић је одбио да се повуче и да остави рањене и болесне војнике, па је практично добровољно ступио у заробљеништво Краљевине Србије. После Ваљева био је у Нишу, па се скупа са српском војском крајем 1915. пешице повлачио преко Албаније, где је био предат Италијанима који су га, као и Будака, сместили у заробљенички логор на острву Асинари код Сардиније, где је као и Будак дочекао крај рата. За разлику од њега, међутим, Цвитановић је после рата докторирао и предавао црквену историју на макарској фрањевачкој богословији, био мисионар у САД, вршио разне дужности у свом монастичком реду, а после рата предавао на Богословском факултету у Загребу до 1953. године. Умро је 1955. Пошто је писао дневник, који је касније објављен, знамо много о његовим искуствима из тог периода. Познати хрватски историчар и лексикограф Трпимир Мацан о томе каже:

– У Дневнику се одразују све стране заробљеничког живота, како психичке тако и материјалне. Иако заокупљен дневним збивањем и приликама, Цвитановић је записао и нека запажања која надмашују пуко регистрирање. Која су то запажања? Ово ће вам бити врло интересантно.

Мацан каже: – Запажа он сусретљивост српскога пука, примере појединачне племенитости, једнакост поступка према српским и заробљеним болесницима, па након укупнога свога заробљеничког искуства каже да заробљеници нису нигде толико слободе уживали као баш у Србији. Дакако, не идеализује он прилике у српском заробљеништву, али му се нужно намећу поређења са оним италијанским. Он такође износи своје опаске о расположењу народа у крајевима кроз које су се повлачили. Напокон, поразно је његово сведочење о смештајним, хигијенским и здравственим приликама у италијанском заробљеништву, о италијанским поступцима, о силном нескладу између службене пропаганде и стварности (слаба прехрана, болештине, помор на хиљаде људи). И ти су записи такође проткани критичким мислима о двадесетом веку и о општој пропасти вредности, како је Цвитановић доживљавао своје дане као забринути католички свештеник.

Поставља се питање, није ли и Будак једнако тако сведочио о “сусретљивости српскога пука”, о “једнакости поступка према српским и заробљеним болесницима”, о томе да “заробљеници нису нигде толико слободе уживали као баш у Србији”? Шта му се то десило, па је тај исти српски пук пожелео да уништи? И још да на крају плаче на суђењу?

царса

Please follow and like us:
error
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *