Наша Подлост – Радоје Домановић

Наша Подлост – Радоје Домановић

Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.

Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:

— О, здраво!

— Здраво!

— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.

— Е?!

— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?

— Збиља?!

— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.

Уздахнуо сам горко.

— Је ли? — пита ме.

— Шта?

— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.

— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?

— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.

— Срушиће, шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:

1. Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
2. После се не зна ништа.
3. 29. маја почиње историја Србије.
4. Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.

Тако ћемо ми, јер смо карактери.

—

Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.

Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:

— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.

Па то није један.

Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.

Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?

Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!

—

О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:

— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?

Видим, на жалост!

— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име Бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:

— Ој, хој, хој, боже мој!

— Па, рекох, не ваљамо, али…

— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.

Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.

Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.

„Страдија“
10. април 1905. године

Вођа Радоје Домановић