НАТО бомбардовање Куршумлије

НАТО бомбардовање Куршумлије- преживео три томахавка

Злочини над србима
Поделите
  • 94
    Shares




НАТО је свој крвави пир над Србијом почео у предвечерје 24. марта 1999. године. Иако жестоко медијски сатанизовани, у то време већ безмало деценију, Срби нису могли да верују да ће до бомбардовања заиста доћи. Не само зато што су са водећим земљама НАТО-пакта; Америком, Британијом, Француском… били савезници у два светска рата, нити због тога што никада нису били у отвореном непријатељству са тим државама (барем Срби тако мисле), већ пре свега што су бранили део сопствене државе од насртаја шиптарских сепаратиста.
Већ у првим минутима нападнуте су касарне противваздушне одбране Војске СРЈ, аеродроми, војне фабрике, радари, институти… Готово истовремено разорни пројектили пали су у околини свих већих градова Србије. Жестоко су погођени Приштина, Прокупље, Kуршумлија… гађана су чак и склоништа у којима су војници тражили заклон. Дакле, нису се бранили, нису пружали отпор војној агресији, већ су се повукли у склониште како би сачували своје животе, ништа више од тога.
„Те вечери смо били на дужности на командном месту. Требало је да кренемо кући али су нас колеге замолиле да сачекамо док не вечерају. Седели смо у канцеларијама подземног склоништа у куршумлијској касарни, разговарали опуштено, шалили се, не слутећи шта ће се догодити и нико од нас није говорио о могућем бомбардовању. Разговарали смо о обичним стварима“ присећа се резервни Kапетан прве класе Светозар Kовачевић, без кога не би остало сачувано сећање на монструозни злочин НАТО пакта јер је једини преживео бомбардовање склоништа Треће армије Војске Југославије у куршумлијској касарни.
Већ првог дана агресије НАТО је зверски успео да разори сваку сумњу у сачувану људскост својих поглавника. Чак шта више, на много начина је показао приврженост сатанској природи за коју се толико упињао да је припише Србима. Циљ је био порушити, попалити, уништити државу и српски народ а не спасити Албанце од измишљеног геноцида. Убијани су цивили, читаве породице, бебе су страдале у Куршумлији (најмлађа жртва убијена недалеко одатле, у Мердару), затим Хану, Врању, Новом Пазару, Мурину, Батајници… Нестала су насеља, делови градова, домови за старе и болнице, мостови, енергетска постројења, фабрике… Животи, сећања и наде уништени су огњем пакла и демонске мржње који су тињали у умовима НАТО стратега, сада просути над Србијом.
Светозар се није пуно разликовао од других не само официра него и житеља те несрећене државе. Поштено је радио и трудио се да својој породици обезбеди пристојан живот. У том тренутку се његов син налазио на школовању у Београду. Управо је на њега помислио када се у склоништу зачуо ударац и страшна тутњава, а он од силине детонације и изгубио свест да би се поново освестио нешто касније, у болници.
У 20.03 сати зачуо се удар од кога се просторија затресла. „Стигли смо само да се погледамо. Већ у следећем тренутку уследила је страшна експлозија и ја сам полетео увис заједно са столицом на кјој сам седео“ присетиће се касније Светозар.
„Сендвич“ плочу склоништа, у коме се налазио, морала су да пробију три „томахавка“. Прва плоча је била дебљине три метра, па онда слој пресоване глине дебљине метар па друга плоча од армираног бетона дебљине три метра. Први „томахавк“, који је погодио склониште само три минута након што су ушли у њега, није продро у склониште а истовремено са његовим ударцем нестала је струја. Одмах затим уследио је други удар на исто место, тек трећи је успео да је пробије заштитни слој.
У првом тренутку, док је силином експлозије ношен кроз простор пун гелера, гарежи и дима, Светозар је помислио: „ако су оволиком снагом бомбардовали малу Kуршумлију, онда је Београд сравњен са земљом и мој син сигурно није жив“. Ношен ваздушним таласем махинално је пружио руку да напипа има ли простора пред њим. Осетио је огроман притисак и јаку температуру, трећег удара се не сећа. Спасило га је то што га је експлозија избацила из склоништа. Његов пријатељ, Никола Виријевић, који га је на рукама извукао касније му је испричао да су управо по испруженој руци схватили да је жив јер се померала. Није било лако извући га испод рушевина, успели су тек у трећем покушају. „Остао сам без мишића на десној нози, видео своју бутну кост, а ране сам имао по глави, рукама, целом телу. Ни Виријевић ме није познао када ме је извукао, већ је у џепу нашао моју војну књижицу“.
Одмах је пребачен у градску болницу и тек се тамо освестио. Прве речи које је чуо биле су из разговора медицинских радника: „Да ли смемо да му сечемо униформу?“ Одговорио је „Сеците“ и поново се онесвестио.
У то време, иако се не чини далеким, униформа се поштовала. Није била радно одело у коме се обављају физички послови, иде у шуму или на пецање, представљала је светињу.
Светозар тада још увек није знао да је од последица непосредне експлозије готово сав био изгорео, отечен, црн, а кожа му се одвајала од тела. Лице, руке, ноге, практично читаво његово тело је изгорело. Из главе и руке вирили су гелери. Неки од њих остали су и данас. Од дубоких опекотина је једва дисао, молио је Бога да му узме душу.
Из Куршумлије је хитно пребачен у Војну болницу у Нишу, где је био први рањеник који је ту смештен. У посету му је дошао стриц али тако унакаженог није могао да га препозна.
„Рођени стриц, када је дошао да ме обиђе у болници, мене је питао где да ме нађе. Тада сам схватио да не личим на себе“ – каже Ковачевић.
У почетку нису желели да му кажу шта се заиста догодило. Говорили су да је само он рањен, да су сви остали добро. Надао се да ће „и он преживети, да није толики баксуз“. Тек после пет дана Светозар је сазнао да су сви његови другови из склоништа погинули. Престао је да разговора са свима и два дана ни реч није проговорио, изгубио је сву преосталу снагу. Каже да му је то био најтежи тренутак у животу.
НАТО је, само на том месту, у једном маху крвнички усмртио једанаест официра. Деветорица погинулих били су из команде Дивизиона ПВО, а двојица из команде Треће армије. У целој касарни је од НАТО бомби у том нападу рањено четрдесет војника, голобраде деце.
Kовачевић је у нишкој војној болници провео неколико месеци са прекидима и уз, како истиче, велику пожртвованост лекара ове болнице, нарочито доктора Вишњића, његове повреде су после дужег времена и неколико операција, саниране. Оне психичке повреде, носиће трајно.
„Требао би да будем срећан јер сам једини преживео али и дан-данас имам кошмаре и ноћне море. Враћају ми се слике. Ипак, ја сам преживео, док је свих моји једанаест несрећних другова погинуло. И данас жалим за њима. Сањам их. Kао и ту страшну експлозију, да летим кроз ваздух. И онда се пробудим у зноју. Остале су психичке последице, па и након свих ових година од тада морам понекад да попијем лекове за смирење“ – испричаће касније новинарима.
У касарни „Милан Топлица“ у том нападу НАТО пакта убијени су:

1. Миливоје Илић, резервни капетан прве класе
2. Жарко Радовановић, резервни капетан
3. Владимир Недељковић, резервни капетан прве класе
4. Радослав Баловић, резервни капетан
5. Миодраг Гладишев, старији водник прве класе
6. Ивица Ђелић, војник у резерви
7. Славиша Миленковић, војник у резерви,
8. Бранимир Перић, резервни војник
9. Драган Радовић, десетар
10. Властимир Станојевић, потпуковник
11. Зоран Петровић, потпуковник.
Те прве ноћи агресије, у прокупачкој касарни у центру везе, убијен је и Бобан Недељковић, иначе, прва жртва НАТО агресије.
Током 78 дана бомбардовања Србије, у Kуршумлији је погинуло 37 војника и цивила, а у знак вечног сећања у центру града и у касарни „Топлички устанак“ подигнути су им споменици.
Сваке године на тај дан Светозар дође у куршумлијску касарну како би убијеним саборцима одао пошту. Приђе и месту злочина на коме га је од сигурне смрти спасило само чудо. Ваљда је Бог хтео да макар неко остане у животу и да приповеда о масакру који је починио тај „цивилизовани свет“ над недужним српским војницима у склоништу. Светозар приђе до ивице кратера и ту застане, навиру успомене, емоције, немир… То је најдаље докле прилази остацима склоништа.
„Одсеку ми се ноге тада. Облије ме хладан зној. Једноставно станем као укопан. Никада више нисам могао да уђем у склониште, а вероватно то никада нећу ни урадити“ каже Kовачевић.
Светозар Kовачевић је рођен у Великој Плани код Прокупља. Након опоравка вратио се свом послу у Осигуравајућем друштву „Дунав“ где је остао до пензије 2011. године.
Нажалост, злочин НАТО агресора у годинама које су наступиле, као да је пронашао свог савезника и то баш међу онима чији је посао да памте и бележе, међу новинарима. Из године у годину извештаји са овог места су све хладнији, званични, штури… постали су пука формалност. Ко је положио венце, шта је рекао представник Општине, и на крају општа статистика. Никада нисмо могли да чујемо ни реч од поодица убијених официра. Коме недостају, ко жали за њима и помиње их сваког дана, са ким су планирали будућност и кога оставили иза себе?
Светозара боли то што изгледа да су на прве на жртве НАТО бомбардовања, које су биле баш у Топлици, сви заборавили и што их нико не помиње.
„За пар минута 12 младих људи, испод тридесет година отишло је у неповрат. Тих првих 24 сата крварила је само Топлица и наше жртве треба да се спомену, јер су туга и неправда која нам је свима нанета“ – закључује Светозар.
Овај крај остаће упамћен по Топлочком устанку, по томе што се на почетку Пвог светског рата, када није било телефона ни медија, првог дана мобилизације одазвало 98% одсто мушког становништва, по Гвозденом пуку… Јунаци и жртве НАТО агресије као да одлазе узаборав пре свих других.
Да ли са намером или из нехата, било је и новинара који су Светозара питали „зашто је НАТО гађао куршумлијску касарну“? Наведу га да размишља о војним разлозима, иако су они споредни, мање битни. Али – све остане на томе. И тако постоје претпоставке али се тачно „не зна“. А када се мисли и пажња не би скретали са суштине, „када би се знало због чега“ онда би разлог био намера да се сатре Србија и њен народ, у шта до данас није остало простора сумњи.
Отимање Косова и Метохије био је и остао главни циљ за који борба још уве није завршена. Како ће се завршити – не зна се. Зна се како је почело. Фалсификовањем истине и лажирањем масакра у Рачку чије су жртве биле заправо шиптарски терористи убијени у борбама са српском полицијом. Огромну захвалност Шиптари данас исказују Вилијему Вокеру, америчком дипломати и малициозном ЦИА шпијуну. Заједно са Медлин Олбрајт, Џејмсом Рубином и Ричардом Холбруком Вокер је радио на финансирању и обуци шипарских терориста са циљем изазивања ескалације сукоба са српском војском и полицијом као изговор за довођење НАТО трупа на територију Србије.
И Светозар Ковачевић се сећа Вокера. И то управо из те касарне у којој је умало и он изгубио живот. Приликом посете куршумлијској касарни, два месеца раније, Вокер је паркирао џип баш на месту на којем су 24. марта пале ракете од којих је погинуло 11 официра.
Зоран Павловић из Куршумлије, коме је НАТО убио неке од школских другова, 2015., на годишњицу почетка агресије записао је:
„Тај зликовац (Вилијам Вокер) је користећи сву нашу наивност, необавештеност и доброту био јануара месеца те године у “пријатељској” посети гарнизону “Топлички устанак” смештеном на брду „Боровњак“ изнад Kуршумлије. Док се водио разговор о свему и свачему, његови момци из возила којим су дошли, послали су посади носача авиона лоцираном у Јадрану, тачне кординате склоништа где ће се 24. марта увече, на знак за узбуну, наћи сви официри који су се ту затекли. Два месеца је посада увежбавала пут злокобних „томахавки“ до свог коначног циља. Овај професинални убица окићен годинама развратног живота, живи у хладу америчког југа, верујући да су га његове жртве заувек заборавиле и напустиле. Kрв недужних људи на његовом лицу и рукама не спира ни једна вода и само такав, он ће отићи Богу на исповед да објасни, зашто је по његовим инструкцијама једанаесторо младих људи спржено у првим минутима рата кога је његова земља повела против незаштићене Србије“.
Овај текст, до сада најпотпунији о овом несвакидашњем масакру изведеном од стране америчке Владе и државе, само је мали прилог незабораву мученика који су до последњег свог даха веровали у оно о чему је Запад на све стране трубио – у хуманост, узвишене људске вредности, морал и разум. Њихови животи су превисока цена којом је плаћено сазнање да на Западу тога нема а можда га никада није ни било.

(аутот чланка – Иван Максимовић, км новине)

 



Please follow and like us:
  •  
    94
    Shares
  • 94
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *