НАТО ЗЛИКОВЦИ или КОМЕ ЗАКОН ЛЕЖИ У ТОПУЗУ ТРАГОВИ МУ СМРДЕ НЕЧОВЕШТВОМ

Злочини над србима
Поделите
  • 185
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    185
    Shares

КОМЕ ЗАКОН ЛЕЖИ У ТОПУЗУ ТРАГОВИ МУ СМРДЕ НЕЧОВЕШТВОМ

Пише:
Тихомир Стојановић
Бестијалним нападом на Југославију 24. марта до 9. јуна, НАТО и челници 19 земаља алијансе погазили цивилизацијске норме

Од 1945. године, свет је упорно градио међународна правна документа и оквире за постизање мира и стабилности у свету. Почев од доношења Повеље Уједињених нација 1945. године па до доношења Конвенције о забрани злоупотребе деце у оружаним сукобима, не постоји конвенција, споразум или други акт, који није грубо повређен безочном агресијом НАТО зликоваца на Југославију. Агресијом зликоваца, прекршен је и сам Статут НАТО пакта, и то његов први члан, којим је НАТО дефинисан као одбрамбени пакт чланица НАТО алијансе.

Свет гради правни поредак НАТО све руши.

Од 1945. године, у оквиру делатности УН донет је већи број веома значајних аката који се односе и на међународно кривично право. Године 1946. Генерална скупштина УН усвојила је и прогласила Унивезалну декларацију о правима човека, чија је сврха да се постигне опште признање и поштовање основних права и слобода свих људи. Исти циљ имају Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима и Међународни пакт о грађанским и политичким правима од 1966. године.

КО ЈЕ СВЕ У НАТО

Белгија,
Канада,
Чешка,
Данска,
Француска,
Немачка,
Грчка,
Мађарска,
Исланд,
Италија,
Луксембург,
Холандија,
Норвешка,
Пољска,
Португалија,
Шпанија,
Турска,
В. Британија,
САД

Резолуција од 1947. године предвиђа предузимање одређених мера против пропаганде рата. Идуће 1948. године потписана је Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида. На иницијативу Међународног црвеног крста донете су 1949. године четири женевске конвенције о заштити жртава рата, које у ствари представљају нову кодификацију оних одредаба Хашког правилника од 1907. године које се односе на хуманизацију рата. То су: а) Конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника сувоземних оружаних снага; б) Конвенција за побољшање положаја рањеника, болесника и бродоломника поморских оружаних снага; ц) Конвенција о поступању са ратним заробљеницима и д) Конвенција о заштити цивилних лица за време рата. Наведене конвенције садрже велики број правила међународног ратног права, а државе потписнице се обавезују да ће у свом законодавству предвидети кривичне санкције за теже повреде ових правила. Године 1977. на Дипломатској конференцији о хуманитарном праву, одржаној у Женеви, усвојена су два допунска протокола из Женевске конвенције о заштити жртава рата од 1949. године. То су Допунски протокол И о заштити жртава међународних оружаних сукоба и Допунски протокол ИИ о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба. Првим протоколом проширен је појам међународног оружаног сукоба, прецизније одређен статус борца и појам оружаних снага, предвиђена потпунија заштита рањеника, болесника, бродоломника и цивилног становништва, дата дефиниција ратног злочина и друго.

Генерална скупштина УН поверила је 1946. године Комисији за кодификацију и постепени развој међународног права, односно касније Комисији за међународно право припрему кодекса злочина против мира и безбедности човечанства, као и формирање начела међународног кривичног права и међународне кривичне одговорности за ове злочине. Прошле 1998. године на конференцији у Риму, уз жестоко опирање америчке делегације, донета је одлука о формирању Међународног кривичног суда. Америка, знајући да чини широм света злочине против мира, човечности и међународног права, запретила је да никада неће ратификовати акт о формирању тог суда. Њој, свакако, одговара да она преко Савета безбедности формира којекакве међународне трибунале, попут Хашког трибунала (карикатура од суда), у коме се суди, не по закону, већ по жељи силника.Заштита културних добара у случају оружаног сукоба предмет је Хашке конвенције од 1954. године. Три резолуције Генералне скупштине УН од 1961, 1972. и 1974. године односе се на осуду употребе оружја за масовно уништавање: прве две на употребу нуклеарног оружја, а трећа на употребу напалм-бомби и другог запаљивог оружја. Незастаривост ратних злочина против човечности утврђена је Конвенцијом од 1968. године.

НАТО зликовци, поред наведених правно ваљаних међународних докумената, на најгрубљи начин крше и Конвенцију о забрани или ограничавању употребе извесних врста класичног оружја за које се може сматрати да имају прекомерне трауматске ефекте или делују без разлике у погледу циљева (касетне – кластер бомбе), а постоји сумња да крше и одредбе Конвенције о забрани употребе појединих врста токсичног оружја…

Сваки напад – безброј кривичних дела

У току ваздушне агресије на Југославију, НАТО зликовци и челници 19 земаља алијансе, починили су безброј кривичних дела (злочина) против мира, човечности и међународног права. Наводимо само неке од њих:

Геноцид Ово кривично дело се састоји у смишљеном и планском обављању одређених акција и раднји против чланова неке националне, расне или верске групе у цуљу њеног потпуног или делимичног уништења. Ради се, у ствари, о спровођењу одређене злочиначке политике којом се одриче право на физички опстанак читавим људским групама. Израз геноцид потиче од грчке речи генос (род, племе) и латинске речи оццидере (убити). Оно што раде НАТО зликовци, безобзирно бомбардујући насељена места, путничке возове, колоне избеглица, села и засеоке, школе, обданишта, има за циљ да се физички уништи српски, али и други народи на овом простору. Начин извршења овог кривичног дела може се састојати у наређивању извршења или у извршењу забрањених раднји. И наредбодавци су, дакле, непосредни извршиоци дела. Дугачак је списак наредбодаваца у случају извршења овог дела на тлу Југославије, почев од Клинтона (као наредбодавца) па до сваког пилота (као изршиоца) који је зликовачке пројектиле лансирао на територију Југославије.

Ратни злочин против цивилног становништва
Убијање цивила од стране НАТО пакта, који у сваком случају не представљају ни теоретски војни објект, је несумњиво ратни злочин против цивилног становништва. Убијање људи у градовима, селима, засеоцима, у превозним средствима, на њивама, је злочин за кога не би требало бити никада и нигде опроста. Начин извршења овог ратног злочина састоји се у наређивању извршења забрањених раднји или у извршењу таквих раднји. Самим издавањем наређења дело је већ довршено. Извршилац овог кривичног дела је, према томе, лице које је издало наређење за извршење раднји и лице које је ово наређење извршило. Разлика између овог кривичног дела и кривичног дела геноцида, је у томе што је ратни злочин против цивилног становништва уперен против једног или више грађана, а геноцид против одређене националне, етничке, расне или верске групе.

Жак Ширак

Употреба недозвољених средстава борбе
Већ од друге половине пршлог века стални развој ратне технике довео је до низа међународних конвенција на којима су се, у циљу релативне хуманизације рата, разматрала питања забране употребе одређених борбених средстава и начина борбе. Свакако, да брз развој ратне технике и достигнуте неслућене размере, непрекидног изналажења нових и све разорнијих оружја, нису обухваћени међународним актима. Ипак, треба сматрати да су по међународном праву забрањена ова оружја и друга борбена средства: експлозивни пројектили испод 400 грама тежине који се распрскавају или су испуњени запаљивим материјама (Петроградска декларација од 1868. године); пројектили који се у људском телу лако шире – тзв. дум-дум меци (Хашка декларација од 1899. године) којима су НАТО зликовци навелико снабдевали шиптарске терористе; оружје, муниција и материјали који проузрокују непотребне патње (Хашки правилник од 1907); … бојни отрови (Женевски протокол од 1925); нуклеарно и термонуклеарно оружје (Генерална скупштина УН од 1961. и 1972. године); напалм-бомбе и друга запаљива средства (Генерална скупштина УН 1974); извесне врсте класичног оружја за које се може сматрати да имају прекомерне трауматске ефекте или да делују без разлике у погледу циљева (на пример касетне – кластер бомбе). За постојање овог кривичног дела потребно је да су употребљена борбена средства која су забрањена правилима међународног права. У овом случају, несумњиво је да су употребљена многа забрањена борбена средсатва, а за ову тврднју постоје многи прикупљени и сачувани материјални докази.

Уништавање културних и историјских споменика
Одредбе о заштити културних и историјских споменика за време рата или оружаног сукоба садржавао је Хашки правилник од 1907. године. На иницијативу УНЕСКО закључена је 1954. године у Хагу Конвенција за заштиту културних добара у случају оружаног сукоба. У оквиру инкриминације овог кривичног дела кривичноправну заштиту уживају културни и историјски споменици и грађевине, као и установе намењене науци, уметности, васпитању или хуманитарним циљевима. Културним добрима у смислу Конвенције од 1954. године сматрају се покретна и непокретна добра која су од значаја за културно наслеђе једног народа. Ту, између осталог спадају: споменици културе, уметности или историје, археолошка места, скуп грађевина које су као целина од историјског или уметничког значења, уметничка дела, рукописи, књиге и други предмети од уметничког, историјског или археолошког интереса, научне колекције и важне колекције књига, архива или репродукције ових добара. Заштитом су обухваћене и зграде у којима се ови предмети чувају, као: музеји, велике библиотеке итд., а у целини се штите центри у којима се налази значајан број наведених културних добара.

 

Ричард Холбрук

Зликовци НАТО агресора су бомбардовањем културних и историјских споменика, школа, факултета и других заштићених добара, попут манастира Грачаница, Високих Дечана, зграде Универзитета у Нишу и многих школа широм земље, грубо згазили одредбе Конвенције за заштиту културних добара и починили и чине злочин уништавања културних и историјских споменика на тлу Србије.

Подстицање на агресивни рат
После Првог светског рата, под утиском страхота изазваних агресивним ратом Немачке и осталих централних сила, донето је више међународних докумената којима се агресивни рат изричито забрањује и осуђује. Тако је Женевски протокол о мирном решавању међународних спорова од 1924. године прогласио агресивни рат међународним злочином, одређујући као агресора сваку државу која прибегне рату кршећи обавезе предвиђене Пактом Друштва народа и самим Протоколом, с тим да се прибегавање рату сматра и повреда режима демилитаризоване зоне. Париским пактом (тзв. Бријан – Келогов пакт) од 1928. године државе уговорнице су се свечано обавезале да ће избегавати прибегавање рату ради решавања међународних спорова и да га се одричу као оруђа националне политике у међудржавним односима, те да само прибегавање рату, противно преузетим обавезама, представља нападачки рат, који се квалификује као међународни злочин и чији ће изазивачи бити позвани на одговорност.

Морти Ахтисари

Свакако, још одређенији став према агресивном рату изражен је у међународним документима донетим после Другог светског рата. Повеља УН уноси у међународни правни поредак апсолутну забрану рата као средства за решавање међународних спорова, обавезујући све државе да се уздрже од примене силе или претње силом против територијалног интегритета и политичке независности било које државе. Злочиначка САД и НАТО алијанса у односу на агресију на Југославију погазила је све норме међународног правног поретка, почев од Повеље УН (члан 2, 7, 51. и 52), Статут НАТО пакта, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, Париску повељу, Женевске протоколе и многа друга међународна документа. У односу на дефиницију агресије могу се узети ставови изражени у Резолуцији Генералне скупштине УН о дефиницији агресије од 1974. године. Према овом документу агресија је „употреба војне силе од стране једне државе против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности друге државе, или на било који други начин који није у складу са Повељом УН или оно што је истакнуто у овој дефиницији“. Прва примена силе од стране једне државе „супротна одредбама Повеље, представљаће прима фацие доказ акта агресије“, чак и у случају мањих насилних аката, који немају нарочиту тежину.

Перспектива светских односа

Злочиначка САД и НАТО пакт су несумњиво извршили свирепе акте агресије на Југославију, а захваљујући чињеници да је на чело УН дошао човек америчког избора – Кофи Анан, човек у најмању руку са свим одликама кукавице, УН ћуте о том злочину с краја ХХ века, а сам Кофи Анан, више личи на безуспешног гласоговорника САД и НАТО зликовца. Поставља се питање коме требају такве УН и да ли и ОУН чека распад, сличан оном који је доживело Друштво народа.

Надамо се да ће остатак света ван НАТО пакта наћи снаге и начина да се у суђењу извршиоцима и наредбодавцима кривичних дела против мира, човечности и међународног права, изрекну заслужене казне, а влада САД и злочиначки НАТО пакт прогласе злочиначком владом односно злочиначком организацијом. У случају да овај бестијални злочин прође некажњено, 21. век би био век сталних ратова и коначно век потпуне катаклизме планете Земља.Несумњиво да су агресијом на Југославију почињена безброј пута напред наведена кривична дела против мира, човечности и међународног права, али и многа друга кривична дела. Уколико, Клинтон, Олбрајтова, Коен, Блер, Кук, Робертсон, Ширак, Шредер, Фишер, Шарпинг, Солана, Кларк, и многи други налогодавци из 19 земаља учесница НАТО агресије, али и многи непосредни извршиоци, не седну на оптуженичку клупу и не буду кажњени по „заслузи“ перспектива ове планете у 21. веку биће црна да црња не може бити. Концентрација разорне ратне технике је таква да планети прети катаклизма.

 

Српско наслеђе

Please follow and like us:
error
  •  
    185
    Shares
  • 185
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *