НДХ је створио Ватикан. Звучи невероватно , посебно, ако се узму у обзир размере геноцида и страхота злочина почињених над пре свега Србима, а затим Јеврејима, и, на крају, Ромима на простору Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Међутим, уколико погледамо састав руководилаца ове творевине и методе којима се тадашња власт служилау истребљењу свега што је србско и православно, ова констатациа и ије толико необична.
Ватикан је признао нацистичку творевину хрватских усташа јер је главни циљ био „да униште српску православну шизму“ и зато је подржавао католички клер. То је директан доказ да управо Ватикан стоји иза изопачене идеологије која је представљала „државни пројекат“ односно званичну политику Независне Државе Хрватске (НДХ). Та идеологија иогледа се у такозваној подели на „трећине“ – једну трћину побити, једну трећину протерати а једну трећину „похрватити“ односно покатоличити“.
Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана је 2000. године. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геницида о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу.
Поставља се питање како су свештеници, лица која у рату не могу и не смеју носити оружје, постали највећи злочинци? Католички клер (по инструкцији из Ватикана, којем је управо тај, као и сав други католички клер, у било ком делу света, полагао рачуне односно био подређен) је свесрдно подржавао квазидржавну творевину коју је предводио Анте Павелић са својом групом послшника и сарадника. Међу њима налазио се један човек на високом положају у католичкој цркви – надбискуп загребачки Алојзије Степинац. То није једини овакав случај. Свештеник Мирослав Филиповић (Мајсторовић „мајстор“ за клање) био је дуго времена управник логора Јасеновац.
Он је предводио свештенство католичке цркве у Хрватској. Сваки свештеник на тој територији, директно је био одговоран Алојзију Степинцу, човеку контроверзне и мрачне прошлости који је, иако дипломац војне школе, са чином, постао не само свештеник у католичкој цркви, већ се уздигао до чина црквеног великодостојника који је под својом контролом имао свештенство једне велике области. Позната, а опет, скривана, јесте чињеница да су људи који су у својој служби починили злочин, могли бити просто ослобођени одговорности за исти монашењем, односно, ступањем у ред свештенства католичке цркве.
Тако је и Алојзије Степинац, приступивши свештенству католичке цркве, на својеврстан начин „обрисао“ своје злочине, односно, одговорност за исте (почињене у Првом светском рату). Није свакако био једини. Напротив, било је много таквих људи – злочинаца који су се одговорности олободили обукавши свештеничку одору.
Зато и не чуди податак да се у редовима усташке војске, али и међу командним кадром, нашао велики број свештеника католичке цркве. То је било неопходно из неколико разлога.
Прво, једну трећину Срба је требало похрватити односно покатоличити. Тако је скоро свака усташка јединица са собом водила по неколико свештеника, наводно само у сврху преобраћивања оних који су на то пристајали како би спасли себе и своју породицу стравичне судбине која је сваког ухваћеног Србина, православца, чекала у неком од логора смрти.
Други разлог био је тај што су свештеници били блиски са народом и знали која је „кућа“ односно домаћинство је православно. Они су те податке давали командантима усташких јединица након што би дошли у неко место. Тако су фактички, проналазили жртве које су или на месту убијане и мучене, или одвођене у логоре.
Овде треба напоменути да су и у самом врху усташког покрета били римокатолички свештеници, да Степинац није био једини. Били су задужени за „подизање борбеног морала“, односно за манипулацију омладином са још неизграђеним личностима и системима вредности. Њихова функција је заправо била та да неискусне и незреле младиће који су служили у усташкој војсци, охрабрују и наводе да чине најстрашније злочине. Понекад су то чинили и дајући им властити пример. Један од таквих био је Мирослав Филиповћ (касније, Мајсторовић „мајстор за клање“) који је у месту Шарговац у сеоској школи издвојио србску девојчицу и пре свима јој одузео живот употребом србосјека, специјалног ножа конструисаног за брзо ефикасно и нчујно клање већег броја људи у кратком временском року.
Даље, ту је и свештеник Перо Брзица, који је учествовао у једној „опклади“ – ко ће за ноћ побити више заточеника у Доњој Градини. Овај свештеник је у лето 1942, са још тројицом усташа склопио ову опкладу и у истој је победио.
Најочигледнији доказ не само умешаности Ватикана у злочине, већ и у сам настанак Независне Државе Хрватске јесте оно што је уследило након њеног слома. Наиме, свештеник Крунослав Драгановић је омогућио Анте Павелићу, Андрији Артуковићу и још неколицини усташких првака да неопажено побегну у земље Латинске Америке. Ове земље су (гле чуда) изразито католичке, односно, у њима католичка црква има велики утицај. То су земље које и данас умногоме заостају за развијеним светом, управо због превеликог уплива цркве и свештенства у политику и питања која се односе и тичу световне власти, власти у једној држави.
Ако погледамо просеке старости усташких војника и команданта, неке ствари ће нам постати јасније. Најјезивије злочине починили су млади људи, заведени причом о томе како су Срби шизматици а Јевреји су „они који су убили Хрита“. Један заточеник Јеврејин, у Јасеновцу, питао је једног од својих мучитеља за разлог због ког их мрзе и муче. Добио је одговор „Јер сте ви убили Исуса Христа.“ Дакле, Исус Христ је искоришћен као својеврсно оправдање за геноцид.
Ова реченица нам говори све што треба да знамо како о природи НДХ, тако и о томе ко је стајао иза те творевине. Ватикански архиви у које ретко ко има приступ, крију још много тајни Независне Државе Хрватске. Чињеница да је садашњи папа Фрања, одбио да канонизује Алојзија Степинца, на захтев из Хрватске, назвавши га „сувише контроверзним за канонизацију“ говори о помаку ка истини.
Да ли ћемо икада сазнати све?
Фејсбук коментари