Немањић

Немањић – светородна династија

Историја Немањићи
Поделите
  • 56
    Shares




Српска владарска династија Немањић, обележила је два века средњовековља у историјском развоју српског народа, а на ширем плану и читавог Балкана. Десет владара из ове династије смењивало се на престолу Србије од 1168. до 1371. Владари из династије Немањић су за два века колико су владали Србијом, усмерили даљи развој и сам ток историје српског народа. Као најзначајнија српска династија, воде порекло од лозе рашких жупана, који су управљали једним делом српског народа у епохи византијско-угарских сукоба XII века. Једна од неколико српских земаља које су се формирале након досељавања Словена – Рашка, се у XII веку издвојила као окосница и средиште српског народа. Рашки велики жупани су у везивању са Угарском видели могућност јачања и ослобађања од византијског примата. Њиховом владавином створена је основа за нову династију која ће на српском престолу доћи 1168. када је Немања успео да се наметне за великог жупана. Изашавши из ковитлаца сукоба са својом браћом, након победе код Пантина, успео је да обезбеди врховну власт. Стефан Немања се узима за оснивача и родоначелника најпознатије српске, светородне династије. Државник, какав је по природи био, својим владалачким тактом ставио је Србију на чврст ослонац снажења, политичког, војног, економског а са њим и културног развоја.
Крајем владавине Стефана Немање, Србија је била незаобилазна државна творевина, својим положајем наслоњена на најзначајнију комуникацију на Балкану, стари војнички пут Via militaris. Оснажена Немањиним освајањем на рачун Византије, после смрти цара Манојла Комнина, завређивала је да се немачки цар Фридрих Барбароса задржи и састане се са Немањом у Нишу, на свом крсташком походу за Свету Земљу. Може се рећи да је Србија изашла на позорницу европских збивања 1217, када је син Немањин, Стефан, из Рима добио краљевску круну и тиме Србију попео на лествицу више у хијерархији европских државних конструкција. Заједно са својим братом архимандритом Савом, Стефан Немањић је успео да реши црквено питање и обезбеди самосталност српске цркве, те је 1219. уследила и црквена аутокефалност, са првим српским архиепископом Савом Немањићем. У народу прозван “првовенчани“, владао је од 1196. до 1227., у свему подражавајући оца, успео је да додатно повећа углед Србије. Стефан Првовенчани је испољио сналажљивост у годинама сукоба са братом Вуканом, вешто је управљао државним пословима, и мудро склапао политичке бракове, прво са византијском принцезом а потом и са унуком моћног млетачког дужда. Важно је напоменути и то да је то први српски владар-писац, који је својим делом “Житије светог Симеона“, поставио стандард на који ће се касније угледати животописци српских владара и црквених лица. Власт, учвршћену способном руком наследио је његов син Радослав, зет епирског деспота Теодора I Анђела. На српском престолу задржао се кратко, до 1233, односно 1234. Након пораза његовог таста код Клокотнице 1230. изгубио је значајну спољнополитичку подршку и под притиском Бугарске напустио је престо у корист свога брата Владислава. Као зет тада најмоћнијег владара на Балкану, бугарског цара Јована Асена II, Владислав се одржао на престолу до 1243. и остао запамћен као ктитор једне од најлепших хришћанских светиња средњег века, манастира Милешеве.
Са његовим сином Урошем отпочиње период перманентног економског и привредног јачања земље а тиме и политичког значаја Србије на Балкану. Урош I, владар који је на српском престолу остао дуже од 30 година увео је Србију у епоху неслућеног економског развоја који ће се рефлектовати у будућности снажном војничком експанзијом Србије на рачун Византије, у време његовог сина Милутина и његових наследника. Урош I у Србију доводи Сасе, немачке рударе који су из Угарске пред монголском хордом пребегли у Србију. Тиме отпочиње експлоатација богатих српских рудника, на највишем европском нивоу организације рада, уз помоћ вештина које су Саси донели у Србију. У српски владарски дом поново долази страна принцеза, овог пута Јелена Анжујска, мајка двојице српских краљева, Милутина и Драгутина и ктиторка манастира Градац. Као ктитор Манастира Сопоћани, српски краљ Урош I, наставља традицију ктиторства, коју ће посебно неговати његов син Милутин. Стицање великих материјалних средстава уз помоћ експлоатације рудника, омогућило је српском краљу да окупи изузетно скупу војску плаћеника, претпоставља се пар хиљада коњаника азијског порекла који су уз домаћу војску били значајна војна сила. Традиција унајмљивања плаћеника: Кумана, Шпанаца, Немаца, постаће од тада традиција свих Немањића, а то се показало као добар начин обезбеђивања чврсте власти. После Уроша I, на власти се смењују двојица његових синова, и то Драгутин до 1282. и Милутин који Србијом управља до 1321.

Треба истаћи да је Србија, у току четиридеценијске владавине Милутина постала најснажнији политички фактор југоисточне Европе. Као рефлексија политичке и економске снаге земље у време краља Милутина, јесу око 40 његових задужбина, од којих се по значају издвајају: Грачаница, Бањска, црква Богородице Љевишке, црква у Нагоричану, Краљева црква у Студеници, које су свака понаособ, уметнички драгуљи и драгоцени остаци материјалне културе развијеног средњег века у Србији. Влададавина краља Милутина, који је на престо дошао након краткотрајне управе старијег брата Драгутина, обележена је снажном војном експанзијом и великим проширењем земље на рачун Византије. Милутиновим освајањима отпочела је епизода која се карактерише стањем у којем је Србија постала de facto и de iure, сила број један на Балкану. Плаћеничка војска са великим војничким ефективима уз домаћу војску и огромним материјалним средствима на једној страни, и ослабљена Византија која је већ крајем XIII имала Турке за вратом на другој, условили су велика проширења у корист Србије: Полог, Овче поље, Злетово, Пијанец, Дебар, Кичево, Пореч, постају саставни делови Србије а граница се устаљује на линији Струмица-Прилеп-Охрид-Кроја.

Милутина наслеђује син Стефан који влада десет година, до 1331. Ктитор манастира Високи Дечани, величанственог остатка црквене културе српског средњег века, прозван је Дечански по својој задужбини. У то време, против нагло ојачане Србије, Византија и Бугарска удружују своје снаге. Међутим, код Велбужда, српска војска десеткује Бугаре, а остаје запамћена као битка о којој је остало више помена у историјским изворима од боја на Косову. Након тога, чинило се да српској офанзиви у даљој будућности нема краја. Престо је годину дана после Велбужда наследио млади Душан, на силу свргавши свога оца, који је притом умро под неразјашњеним околностима, што се наводи као један ог главних разлога што најмоћнији владар у историји Србије није канонизован, за разлику од свих немањићких владара почевши од његовог далеког претка Стефана Немање закључно са његовим сином Урошем, последњим српским царем. Краљ а потом, од 1346. и први српски цар, Душан Силни је остао на српском престолу 24 године. Незаустављивом офанзивом, Душан је успео да прошири територију земље до неслућених граница у односу на раније епохе, ставивши под контролу највећи део Балкана. У ратовима са Византијом, проширио је границе српског царства све до Коринтског залива, а српска црква произведена је у ранг Патријаршије. Владавина Душана Немањића узима се као врхунац државног развоја Србије. У далекосежним плановима о освајању Цариграда и обрачуну са Турцима, све озбиљнијом претњом, затекла га је неразјашњена смрт у децембру 1355. Његов син Урош, бачен је у вртлог судбоносних догађаја за српску државу, који су почетком 60-их наговештавали велике промене у виду наглог слабљења царства, слабљења централне власти и осамостаљивања локалних великаша. Након смрти Уроша Немањића, 1371. формално се гаси династија која је од Србије начинила царство и најмоћнију силу Балкана ако не и Европе. Својеврсни континуитет династија Немањића имаће у још једној светородној лози у српској историји, Лазаревићима, са Стефаном, деспотом Србије који је по женској линији директни потомак Стефана Немање



Please follow and like us:
  •  
    56
    Shares
  • 55
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *