НЕОГРАНИЧЕНО ЈЕ РАСПОЛАГАО ТУЂИМ ЖИВОТИМА, ЧАШЋУ И ИМОВИНОМ

НЕОГРАНИЧЕНО ЈЕ РАСПОЛАГАО ТУЂИМ ЖИВОТИМА, ЧАШЋУ И ИМОВИНОМ: Ратко Дражевић је био човек који је спавао са 2.000 жена и довео Холивуд у Југославију, али је остао упамћен као један од најкрвавијих комунистичких убица!

Свака прича о њему не може, а да не почне генијалном реченицом његовог биографа Миломира Марића: Ратко Дражевић је неограничено располагао туђим животима, чашћу и иметком.”

Јер Дражевић је био много тога, партизан, удбаш, државни шверцер, обавештајац, моћни филмски продуцент, највећи љубавник Титове епохе. Можда и један једини који је срушио мит о партизанској херојској и честитој борби, не штедећи ни себе кад је Марићу својевремено признао да неке нарочите борбе он и његови другови са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Руси да ослободе земљу, и да се борба углавном сводила на хватање и клање четника.

Признао је и комунистичка масовна убиства српских сељака одмах после ослобођења, извршена из обести и најнижих страсти.

“Сам улазак у Краљево био је језив, јер је ту 1941. године 5.000-6.000 људи стрељано. Сав град је био у црним марамама. Те жене, мајке, сестре никад нису ни скидале црнину, а сада су дознавале да су им у партизанима изгинули синови, мужеви, браћа. У тој заглушујућој кукњави силног света у црнини, чак и они којима су најближи преживели и вратили се, нису могли да се радују због ових који су били уцвељени, што је све заједно стварало стравичан призор ослобођења. Те градове које смо тобоже ми ослобађали, у ствари су Немци сами напуштали и извлачили се, повлачећи се према Босни.

Не би се могло рећи да смо правили неке спискове, али затварани су одмах они што их је неко пријавио, за које се знало да су сарађивали са окупатором или са четницима, али, нажалост, страдали су и они који су се држали потпуно по страни и нису нам помагали. Довољно је било да је неко од наших бацио око на њихову кућу, жену или кћерку.

Ми смо их стрељали у зимско доба у подруму Удбе у Краљеву, нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој кући живи неких 500-600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи, искрених демократа уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста.

Словна грешка дође главе

Гледао сам кад су наши курири стрељали сенатора Божу Шарковића, среског начелника Нешића, председника општине Савића. Десила се интересантна ствар. Председник суда Ћетковић, Црногорац, мало шарлатан, није добро прочитао оно што сам му ја написао, да осуди на смрт тог Божу Шарковића, за кога смо имали доказе да је велики број наших илегалаца издао Специјалној политици. Седим тако у канцеларији, суђење је почело рано ујутру, долази курир и каже: “Ево га Божа Шарковић да узме ствари!” Питам: “Какве ствари?” Па, његове, каже, ослободили су га. Скочим и отрчим на капију затвора. Брже-боље га поново врате у ћелију, зовем тог Ћетковића и питам да ли је свестан шта је урадио, он каже:

“Само оно што си ти написао”. Кажем му да погледа мало боље, а он ће на то: “Ух, погрешио сам, прочитао сам да га треба пустити уместо да га треба стрељати.

То је било јако тешко време. Ми смо стално у округу имали 2.000 четника. И било је смешних ситуација. Свакодневно смо телеграмом извештавали Крцуна колико смо их у току дана убили, испадне да сваког дана побијемо 30-40, а бројно стање увек исто.

Направио сам тада једну грозну ствар због сопствене немоћи и у неконтролисаном бесу што пред прве изборе из једног села нисам могао да истерам четнике, јер цело их је село помагало. То је село Горња Атеница, близу Чачка. Из Београда су дошли Милош Минић и Пера Стамболић да се договоре са мном и Радованом Грковићем, који је био секретар Окружног комитета. И ја њима кажем: “Слушајте, ја немам могућности да их истерам, ту је четничка оаза и одатле врше упаде у друга села. Једино решење је да иселим цело село, свих 300 кућа. Да их иселим у Таково.” Остану ту празне куће, а оно јесен, осушена сланина, пршут, месо. Узмемо и ликвидирамо добар део те сланине за исхрану војске, остало задржимо. И Радован Грковић ми предложи: “Хајде да пошаљемо неког у Немачку, да купимо добра кола. За маст. Немци су гладни!” Одредимо Синишу Катанића и Џуџу Симовића, који су били у логору Маутхаузен, знају земљу и језик. Натоваримо у камион масти и сланине и пошаљемо их у Немачку да нам купе кола. Већ после десет дана пошаљу они нама нов “опел рекорд”, а потом и један црвени “мерцедес кабриолет”, са два компресора.

Позову нас из Београда и питају: “Шта вам је, у земљи глад, а ви се возите таквим бесним колима. Јесте ли ви полудели, ви сте политички радници!” А Радован Грковић одговара председнику српске владе Благоју Нешковићу: “Ма, пусти, видиш да нас народ жали што бисмо по киши покисли ако бисмо скинули платнени кров.” Међутим, одмах смо морали да тај црвени „мерцедес кабриолет” пошаљемо у Београд.

Бомба за превару

Негде тада, у једном селу у Трнавском срезу нисам никако могао да убијем или ухватим ниједног четника, а знао сам да их има, па сам предложио да опколимо једну кућу за коју поуздано знам да је четничка-јатачка, дан уочи избора, и бацимо бомбу, тобоже као да смо у њој нашли четнике. С тим су се сложили Стамболић, Минић и Грковић. Увече одаберем најповерљивије курире, они опколе ту кућу и у току ноћи баце бомбу. Богами, ту је погинуло седморо потпуно недужних укућана. Кад је Грковић чуо шта се десило, уплашило се и почео да ми објашњава како се нисмо тако договорили, већ да то учиним само ако затекнем у тој кући четнике. Срећом, ту је био Милош Минић, који му је припретио: “Радоване, ако треба да се одговара, онда ћемо сви заједно јер смо сви заједно донели такву одлуку!”

Пљунула ме насред Теразија

У оним сулудим временима кад смо безразложно направили прави покољ већ поражених четника у Србији и кад смо на лицу места убијали све свеже обријане, кад сам у Чачку поред Мораве, за пример и без много провере, стрељао најмање 150 људи, кад смо се трудили да будемо далеко оданији револуцији од Хрвата, који су мудро, и у националном интересу, читаве усташке и домобранске јединице са постојећим командним кадром, преко ноћи пресвлачили у партизанску војску…

Дакле, тада се у Чачку појавила сићушна гимназијалка из Баната, за коју ће се накнадно утврдити да је дошла да нам се освети, јер су јој наши убили неког блиског у породици. Изнајмила је скромну собу, успоставила везе са четницима и почела да ствара илегалне омладинске групе у граду, које су одметницима у шуми и по земуницама достављале храну и медицински материјал. Коначно су је удбовци ухапсили, али и поред примене најсуровијих метода, нису ништа могли да извуку од ње, ни њене везе, ни мрежу четничке организације. То ме је заинтересовало и да бих видео то чудо кренуо сам да је лично саслушавам.

Пришао сам јој људски, па је међу нама постепено успостављена присна атмосфера. Хтео сам заиста да је пустим и отворено сам јој говорио: “Немој улудо да страдаш, ваша борба је пропала и обећавам ти да ћу те спасити!” Онако пубертетски била се заљубила у мене и чак је наивно помислила да се о њој бринем више него рутински и професионално. Међутим, никога није пристала да ода и морали смо је послати три године на робију…

Шетао сам Теразијама и видео да ми у сусрет иде прекрасна лепотица, смешкајући се и гледајући ме право у очи. Мислио сам да је нека старлета, жељна филмске афирмације, све док ми није пришла на корак-два и пљунула ме у лице, процедивши кроз зубе: “Свињо!”.

Афера са женом Титовог шефа кабинета

И у највећој послератној дворској љубавној афери одиграо сам више него скромну улогу. Наиме, Удба је за Титовог шефа кабинета, генерала Љубодрага Ђурића удала перспективну активисткињу и незаситу радодајку Милку Петровић, која је поврх свега била несрећно заљубљена у тада главног српског швалера Перу Стамболића. Да би му напакостила, решила је да спава са свим члановима његовог Централног комитета Србије. Наравно, генерал Ђурић с тим није био упознат иако је врло брзо приметио да му се жена чудно понаша. Кад је почео да је гњави код куће, после два сата препирке отворено му је рекла: “Треба да знаш да ме је најмање педесет од оних што смо их срели на пријему – јебало!”

На то је он извадио пиштољ, ставио јој га под грло, а она му је по сећању саставила провизорни списак од 54 имена. Избила је велика афера пошто је генерал Ђурић ухапшен кад је са говорнице Шестог конгреса оптужио Стамболића да му је отео жену… После извесног времена срео сам случајно Милку у оном истом Ташмајданском парку у коме сам је једанпут раније причврљио уз једно дрво. Захвалио сам јој се што ме је изоставила са тог фамозног списка, на шта се она разбеснела: “Лоше си ме јебао, па сам на тебе била заборавила. Али, из ових стопа идем Крцуну да те пријавим.”

Фатална Тереза и још фаталнија Оливера Вучо

Тешко је рећи шта је мене, сељаче из Рашке, увело у високо друштво, вероватно то што сам имао добру праксу, због које сам после ослобођења и партијски кажњаван, са образложењем да сам, заједно са осталим удбовцима, туцао жене, које због нечисте идеолошке прошлости нису имале право гласа са првим изборима. Практично све у животу сам од жена научио и оне су ме непогрешиво кроз живот водиле. Био сам ожењен, имао сам дуготрајне и постојане везе са великим бројем жена, али у пензију сам отишао као момак. Моја жена је завршила два факултета, романску и германску групу, била је једна јако озбиљна и паметна жена, али од жена какве мене нису привлачиле…

То је било тако све док нисам решио да се оженим Титовом снајом. Она се била таман четврти пут развела, звала се Тереза Кулунџић из Суботице. Тито је био истерао Жарка из куће кад сам је ја удао за њега. Жарко се био заљубио до ушију, лудовао је за њом, била је заиста лепа. Пре тога Жарко је био ожењен неком Рускињом Тамаром, то је било 1948. године, у време Информбироа…

Жарко је јурио за Терезом, а ја сам је гурао да се уда за њега, јер нисам више могао са њом јер сам био решио да сачувам брак… Свашта су они пробали да би Жарка одвојили од Терезе. Ухапсе их…

Једног дана су ме позвали Ранковић и Ћећа Стефановић: „Слушај, шта да радимо око ове Терезе?” Ја се као чудим, не знам која је то Тереза, а они прете:

„Немој да се правиш луд, ми све знамо, снимили смо све твоје разговоре с њом. Она нам је рекла да ће на све да пристане само ако јој ти тако кажеш!”

Тереза се раније удавала за друге и разудавала, ја сам јој плаћао собу две године само да бих био са њом, па је опет удам за неког другог. Дешавало се да будемо заједно, па се раставимо, све док чврсто нисам одлучио да се њом оженим кад је из Беча отишла у Лондон. Молио сам Крцуна Пенезића да он саопшти мојој жени, јер ја нисам имао срца: да не могу више да живим без Терезе. Крцун није хтео ни да чује.

Отишао сам у Лондон да се нађем са Терезом. Одселио сам се из куће, било ми је тешко што сам све то урадио, али је моја жена још више патила. Ишао је Аца Обрадовић да је теши.

Једно вече седео сам са Батом Коњевићем у Клубу књижевника, тада нисам познавао Оливеру Вучо, а Оливера мене није баш ни волела јер је мислила да сам је онемогућавао да игра на филму, гурајући на њену штету Бебу Лончар. Ту ми седимо, а она дође код нас и нападне ме да сам бараба, ово и оно… Остали смо заједно до три сата ујутро. И почнем ја да петљам са Оливером, а Тереза треба да за месец дана дође из Лондона. Кад се вратила, покушавао сам да је некако избегнем, да је не видим. У међувремену дошао је Вук Вучо из војске и Оливера му је рекла за мене… Тереза се избезумљена вратила у Беч и тамо се одмах удала за неког Аустријанца с којим је отишла да живи у Африку, док сам ја остао са Оливером.

(Kurir.rs/Ekspres.net, Lj.Keković)

Почетак страдања Србског и Руског народа од стране комуниста

Владо Дапчевић о корупцији у редовима комуниста после рата

Душан Буковић: Српски комунисти су били слуге Тита и запада