богумили

О БАБУНСКОЈ РЕЧИ

Забрањена Историја
Поделите
  • 236
    Shares




О БАБУНСКОЈ РЕЧИ
Члан 85. Душановог законика каже:
“85. О бабунској речи:
…И ко рекне бабунску реч, ако буде властелин, да плати сто перпера, ако ли буде себар да плати
дванаест перпера и да се бије штаповима.”
Душанов законик је по члану 85. кажњавао властелина са 100 перпера, а онога ко није био
властелин глобом од 12 перпера и батинањем за изговорену бабунску ријеч, тј. за псовку која
није некоме директно упућена, него се, као и данас, у говору Срба користила као
“поштапалица”. То је непристојна, безобразна реч. Валтазар Богишић је 1906.г. писао да
обичајно право Грбља и Паштровића није локалног карактера него да корене вуче из правног
система средњовијековне српске државе.
Александар Соловјев је установио да се у Српском приморју под млетачком и аустријском
влашћу судило по Законику цара Душана. Перашки „Проглас против псовке“, од 25. августа
1624. г., изричито прописује да судско веће треба да изрекне казну по „законима краља
Стефана“.
Јос мало цитата из Душановог законика:
“6. О јереси латинској
И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у
хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни
како пише у закону светих отаца.
7. О јереси латинској
И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате
хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде за
повест духовну и да се врати сваки у хришћанство.
8. О латинском попу:
И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по
закону светих отаца.”
9. О полувершима:
И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у
хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а
он да се изагна
10. О јеретику:
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се
изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.”
И као што се види у Душановом законику се помиње латинска јерес. То је римокатолицизам.
Помињу се јеретици уопште (Чл.10). Али у члану 9. Душановог законика именовани су
полувјерци. Види се по Законику да полувјерци нису римокатолици, јер је римокатолицизам
означен као латинска јерес. Полувјерци нису јеретици, што значи да су правилно исповедали
православну вјеру, али нису ни пуноправни чланови ондашње званичне, немањићке државне
цркве ортодоксног ромејског хришћанства, јер нису потпуно одбацили прехришћанску вјеру и
зато су Закоником дискримисани. Богумила у Душановом законику нема, јер их није било.
Под бабунима цар Душан сматра прости народ, нижи сталеж, дивљаке и простаке Себре, оне што
клешу камене идоле, кумире или „бабе“. То је тај народ и та вера који је од Немање страдао, јер
нису прихватали византијски стил хришћанства, него су хришћанство уклопили у своју пређашњу
дедовску веру и живели и са Сварожићем и са Христом, са Белим Видом и са Христом, са
Триглавом као са Светом Тројицом и са прехришћанским народним обичајима и симболима. То
су Срби који не хтедоше да се покоре од Немањића наметаном византијском стилу
хришћанства.
богумилиДвоверци крстјани (полуверци Душановог законика) клесали су камен и правили стећке и
кумире који се помињу у дјелу “Живот Светог Симеона” Стефана Првовенчаног. “Бабуни” су
били сточари, чобани, “гатари” који су се молили по прехришћанском обичају, “гатали” времена по
звијездама и птицама, хришћани који су држали традиционалне народне обичаје из времена пре
примања хришћанства.
Шести васељенски сабор доноси одлуке о забрани и искорењивању гатања и сујевјерја као и
свих обичају кроз које се то испољава. Седми васељенски сабор доноси каноне о обожавању
крста и икона и проглашавају јеретицима све који то по разуму вјере одбијају. Њих Немања
мачем и огњем прогони и многи побегоше западно од Немањине државе, уз и низ Дрину и
преко Дрине у Босну и ту наставише да чувају свој стил хришћанске вере, вере у Христа коју су
духовном природом накалемили на своје прехришћанско веровање и прехришћанске обичаје.
И у Босни их затече друга невоља: крвави крсташко-инквизиторски римокатолицизам, који
сталним насртајем огњем и мачем настојаше да истреби „проклете бабуне“ и наметне своје
римско квазихришћанство, које они зову „правом виром“.
И тако све бeше док владика Николај Велимировић крстјанску верзију хришћанства не назва
светосављем, које дефиниса као “православље србског стила и искуства”. Не, није то
светосавље, него је право славље православље по Богу Праву, Богу Правде. Православље је
камен темељац србског идентитета који србски непријатељи одувек желе да униште. То су
припадници ромејскогрчког ортодоксја, припадници ортодоксног јудаизма, укупног западног
хришћанства и припадници ислама.

ЛАЖИ РИМОКАТОЛИЧКИХ ИЗВОРА

“Касније пако кад се патарени у Босни појаве, онда на молбу и потицање римских папах,
угарски краљ и, прогонећи патарене, повриједе босанских банах независност, како ћемо својим
редом видјети.
X. Кулин Год. 1168-1204 – 36
Син Борића, рођен године 1145, по смрти отца свога ступи на његово достојанство године
1168. Слиједеће године сјединивши се са својим својацим синовима Дешиним: Мирославом,
Константином и Стјепаном Немањом, устане протива Радославу, посљедњем краљу
далматинском, сину краља Драгиње, и овога из Зете протјера. Радослав и брат му Иваниш
пребјегну у Дубровник; и будући да их Дубровчани на захтијевање Кулиново и Дешино не
хтједоше предати, то ови војску дигну на Дубровчане, ал бијаху од ових побијеђени. Ови бан
изпочетка свог владања био је прави католик, како се види из посланице папина Легата Теобалда
на њега писане године 1180.
А послије нек се ожени са сестром Стјепана Немање, која бијаше богомилка, и он постаде
сљедбеник исте вјере. Још године 1174. био је отајни њихов сљедбеник и у исто сљедбеништво
привукао је своју сестру Ану, њезина човјека Мирослава, брата му Константина и свог шуру
Стјепана Немању, рашког жупана; дапаче протјеране из Сплита и Трогира богомиле у своју их
државу прими. Разумивши ова, Емерик, краљ угарски, присили га ићи у Рим к папи, да ондје
обећа оставити богомилство; он истина оде у Рим и под заклетву обећа да унапредак нит ће он
слиједити наук богомилах, нити исте трпити у својој земљи; ал како видимо из посланице Вулкана,
краља србског, на папу Иноценција III. године 1199. писане, Кулин опет се је повратио на
кривовјерство.” (Примјери босанскохерцеговачке писмености и књижевности од 11. До 19.
стољећа, Босански фрањевци –илирици, Иван Јукић, стр. 79-80, Избор, транскрипција, предговор и
рјечник Дарија Габарић-Багарић, ХДК Напредак, Загреб – Сарајево, 2004)
Немања богумил!? Немањина сестра богумилка!? Кнез Мирослав богумил!? Кулин Бан
богумил!? Шта је ово? Зашто римокатолици тврде да је Стефан Немања био богумил?
Ево зашто: из пера Немањиног биографа Стефана Првовјенчаног видјели смо да је Немања све до зрелог
доба био римокатолик, па се поново крстио у Православној Цркви крстјана и постао православац
традиционалне србске Православне Цркве родовјерних хришћана, крстјана двовјераца. Њих
Римокатоличка црква зове богумилима и зато је и Немања поновним крштењем за
римокатолике постао богумил. Немањина сестра, кнез Мирослав, Кулин Бан и његова сестра су
те православне крстјанске вјере. Те православне крстјане римокатолици зову богумилима, а
Свети Сава их зове “масалијани који су сада богомили – бабуни.” Па наставља већ цитирани
римокатолички извор и каже:
“Видећи се Кулин стијешњен са свих странах, остави богомилство посве, и будућ, да је бискуп
Данијел био умро, то он постави бискупом Радогоста, ког чини посветит по Бернарду,
арцибискупу дубровачком, сагради својим трошком двије цркве, које исти Бернардо посвети, бан
га лијепо надаривши врати у Дубровник; године пако 1202. Бернарда споменутог и
арцхиђакона дубровачкога са још неколико својих Бошњаках, као посланике папи Иноценцију
ИИИ. послао је с даровима, да изјаве његову послушност и подложност прама римској
столици, молећи да му папа свог посланика пошаље, који ће му бити од велике помоћи у
обраћењу кривовјерниках. Папа ово посланичтво драговољно прими, и пошаље му свога
посланика Ивана Цасаемариа, своје капеле надстојника. Ови посланик међу многим обрати и
некакве калуђере св. Василије. Предњаци дакле од патаренах и ови саемарија, своје капеле
надстојника. Ови послаку папину. Посланик затим оде у Угарску к Емерику, поведши са собом
речене предњаке – њих двојицу – код краља био је тада и син Кулинов, који пред послаником,
краљем и арцибискупом колочким, обећа на име своје и отчево, да више нити ће они слиједити
наук патаренски, нити ће у својој земљи допустити, да други слиједи, и ако би ово обећање
преступио, да плати 1.000 марках сребра. Два пако она предњака, на име своје браће
обећаше сва она обслужит која им од папина посланика буду наложена, обећање ово
заклетвом потврдише. Сва ова види из књиге краља Емерика на папу Иноценција ИИИ. писане
године 1204. Код Фарлатија паг. 46 т. И” (Примјери босанскохерцеговачке писмености и
књижевности од 11. до 19. стољећа, Босански фрањевци – илирици, Иван Јукић, ХДК Напредак,
Загреб – Сарајево, 2004, стр. 81.)
Откуд богумилима калуђери? Богумили се јесу облачили у црне мантије са капуљачама као
калуђери, али богумили нису имали калуђере. Прво су римокатолицима сви Немањићи били богумили
и Кулин Бан бијаше им богумил, а гле: “богумили” или “патарени” по фресци из цркве св. Ахилија у
Ариљу имају архијереје у свештеничким одорама и к томе још ево и калуђере имају. Дакле то
нису богумили, него паганохришћани, полуверци, тј. двоверни крстјани.
“4. Скоро сви споменици с натписима припадају феудалцима и слободним људима.
5. Гробне формулације у натписима из Херцеговине су скоро истоветне са гробним натписима
из западне Европе и суседне Далмације.
6. Велик број гробаља и цркава (православних и католичких) из новог века се налази на
средњовековним некрополама. Ова чињеница потврђује континуитет ортодоксије.
7. У посљедње време су откривене зидине од 7 касносредњовековних цркава у Хумској
Земљи, од којих је једна тробродна романичког стила (XИИ-XИИИ в.) у Горњој Бијелој код
Коњица, где су, у 15. веку, живели неки крстјани босанске цркве (Цвјетко крстјанин). Извори и
споменици с натписима спомињу 8 цркава у Хумској Земљи, од којих неке и данас постоје.
Интезивнег зидања цркава у касном средњем веку било је и у Травунији, гдје су, према
писаним изворима, тобоже живели херетици, патарени.
8. Апсолутна већина босанско-хумских повеља, писаних профоро интерно и профоро еxтер-но,
има знак крста у почетку или на крају текста. Повеље са Запада, из Хрватске и западне Босне
ретко имају знак крста у тексту.
9. Неки домаћи извори требињско-мрканских бискупа из 17. века називају православне из
Херцеговине патаренима, манихејима и херетицима.“ (Марко Вего, Средњевјековни надгробни
споменици БиХ, Љубушки, Сарајево, 1954. Стр.212)
Римокатоличке лажи о богумилима лако су разоткривене и није потребно наводити њихове
остале лажи о богумилима, јер су темељи тих лажи срушени истином да под патаренима или
богумилима римокатолици подразумијевају оне који исповедају да Свети Дух исходи од Оца,
(еx Патре), за разлику од римокатолика који исповиједају да Дух Свети исходи од Оца и од Сина
(еx Патрие Филиоqуе):
“По њима, становници Босне су “јеретици”, “манихеји”, “патарени”, а њихова земља
расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За
Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и пре свега
православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До
данас је тај став знатно ублажен). Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће
означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (еx Патре),
дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (еx Патре
Филиоqуе).” (Ђорђе Ћапин, Мит о богумилима, Часопис „Погледи“ бр. 179., Крагујевац,
септембар 1995, стр. 24-25 и часопис „Видослов – Саборник епархије Захумско-херцеговачке и
Приморске“ бр. 9., Требиње 1996., стр. 59-62)
Хришћански полуверци (двоверци, крстјани) живјели су широм Србије, западно и јужно од реке
Дрине и ту су оставили своје бројне трагове на надгробним блезима, мраморима или стећцима и
у ретким споменицима Цркве босанске. Још је српски кнез Часлав Клонимировић (932-960.
г.), који је после бјекства из Бугарске у Србији признао врховну ромејску власт, писао
Лекапенусу да се у забитој Босни налазе јеретици и пагани најгорег соја. Дакле свакако је у
виду имао босанске крстјане двоверце. Чест мотив на споменицима је Световид, који држи
отворену и подигнуту десну руку благослова. На тим споменицима су и прикази крста којег су
Цимбри, Симбри или Себри светили и постовали и прие постојања хришћанства, али се крсту нису
клањали.



Please follow and like us:
  •  
    236
    Shares
  • 235
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *