Образовање Александра Великог

Образовање Александра Великог Карановића

Забрањена Историја
Поделите
  • 105
    Shares




Образовање Александра Великог Карановића

Смрћу цара Филипа Великог, започела је владавина цара Александра III Карановића, који се у историји најчешће помиње као Александар Велики. Може се рећи, да је он заиста био „Велики“ и највећи од свих владара у српској историји, и историји човечанства. Појава ове изузетне личности и под исто тако изузетним околностима, даће смер току људске историје и оставити на њој свој вечни печат. Ради бољег сагледавања његове личности и средине у којој се појавио, почећемо од Александровог рођења.

Било је то 21. јула (6. луча по древном српском календару) 356. године пре Христа, када су два Сербонова орла слетела на кров двора у Пели, најављујући на сам дан Александровог рођења његово будуће царство. Тога дана, када је рођен наследник Филипа Великог, извесни Ерострат је запалио велелепни храм богиње Сербоне (Артеме) у Ефесу и ова величанствена грађевина је изгорела као буктиња. Цар Филип је тога дана славио војну победу над Грцима у Пољидеју и ту је примио вест да је његов војвода Парменион победио у старој српској Дарданији и да су царски коњи победили на Олимпијским играма. Француски ренесансни писац Жак Амјо, који је живео од 1513. до 1593. године, преводилац Плутарха и неких других грчких писаца и један од најученијих људи свога времена, назива ове Дардане и Илире – Словенима.
Изгледа као да су сами догађаји, овом троструком победом, хтели да обележе дан рођења највећег Србина, победника и освајача кога је свет видео.

Мајка Филипа Великог, Јевридика, била је ћерка илирског (српског) краља Ира , а Олимпија, мајка Александра Великог, била је ћерка Неотоломеја, краља од Молоса и била је пореклом од лозе Ахилове (њено рођено име је било Миртила, а име Олимпија је добила приликом удаје за Филипа, по честом обичају племићких девојака, које би при удаји мењале и име). Ове две одиве, из два стара српска племена, дадоше Карановићима два велика цара освајача (први Европе, а други Европе и Азије).
Први који су се бринули о младом царевићу, осим његових родитеља, били су : лекар Филип и дадиља Јаника , коју неки спомињу и као Ланика. Овај чувени лекар, са којим ћемо се још сретати, био је, како кажу, родом из Карнаније или Акарнаније, како све називају једну српску област јужно од српског Епира. Дадиља Јаника је била из угледне српске племићке породице Дропића. Јаникин брат Клито, познат као Клито Црни, заузимао је високи положај у војсци и налазио се међу истакнутим панонима Филипа Великог. Главни васпитач младог царевића био је Олимпијин рођак Леонид, један од врло угледних српских племића. Кажу да Леонид није волео да га зову учитељем, него само васпитачем Александровим, због свог угледа и племићког положаја. Леонид је имао пресудан утицај на младог Александра, којег је подвргао дисциплини, научном самопрегору и уздржљивости. Приликом једног верског обреда, Александар је бацио пуну шаку тамјана на олтар, а Леонид, чијем оку ништа није промицало, опомену царевића : ,,Сачекај да прво будеш господар земље где тамјан расте, да би могао толико давати боговима“. Александар је касније, у време освајања Азије, послао из Газе 100 талената тамјана Леониду, са поруком : ,,Не треба бити шкрт према боговима“.




Плутарх каже, да је Александар имао више васпитача и учитеља, који су радили под Леонидовим надзором. Међу њима је био и извесни Лизимах из Карнаније, ако се тако звао, који је учио Александра омирском идеалу и схватању етике. Прича се да је Леонид имао обичај да врло брзо хода, да је Александар од њега примио ту навику и да се никада није могао од ње одвићи. Од свих српских песника и писаца, Александар је највише волео Омира (на грчком Хомер) и сматрао га не само најбољим песником, него и највећим мудрацем. Од српских песника, поред Омира, волео је и Пиндара, познатог љубитеља владарске куће Карановића.

Школовање Александра Великог

По навршеној тринаестој години, Александар је, као и други племићки синови, ушао у школу пажева. У школи пажева, које Грци називају „ефебима“, било је више предавача, а цела школа је била у надлежности српског војводе Антипе. Познато је да су га у Македонији звали Антипа, а грци га зову Антипатрос. Један од предавача у тој школи био је и Аристотел, познати научник, родом из Македоније. Аристотелов отац, Никомак, родом је из Ставрова на Епирасу и био је лекар у Пели, где се Аристотел родио и одрастао. Пре доласка за предавача у школи пажева, Аристотел је био слабо познат. Учитељовао је у једној малој школи у месту Азу, у малоазијској Тројади, под заштитом Хермије, кнеза од Атарнеја. Кнез Хермија је био родом из Пафлагоније, велики љубитељ науке и лични пријатељ цара Филипа Великог. Аристотел се оженио Хермијевом нећаком и поћерком. Уживао је кнежеву заштиту, све док овај није на превару, од Грка Мемнона ухваћен и изручен Персији. Како се знало да је кнез лични пријатељ цара Филипа, одвели су га у Суз, да би од њега сазнали цареве планове према Персији. Храбри кнез је умро на мукама, али није рекао ни речи од свега што је знао.

Вероватно је немогуће наћи образованог човека у свету, који би данас могао да каже да Аристотел није био Грк. Међутим, погледајмо шта о томе каже Хваранин Винко Прибојевић (Србин из Далмације; рођен средином XV века, умро после 1532. године), учени бенедиктански калуђер и историчар, који је један од оснивача пансловенске идеологије и који ће имати велики утицај на дело Мавра Обринија. Прибојевић у свом чувеном делу из 1532. године ,,De origine successibusque Slavorum“ , каже у вези са Аристотелом: ,,Желим вас само подсјетити на Аристотела, Македонца, па према томе и Славена(Србина), …“, па наставља мало касније : ,,Аристотел је наиме (како наводи Диоген Лаертије) био родом из Стагира (како каже Гварино), назнатног македонског града“.
Ово Прибојевићево дело, написано на латинском, било је цењено, о чему сведочи чињеница, да су га Млечани превели 1595. године и издали у Венецији на италијанском. Ако се узме у обзир чињеница да Прибојевић цитира у њему многе католичке ауторе, укључујући и папу Енеа Силвија Пиколоминија – папу Пија II, треба се озбиљно односити према његовим тврдњама. На основу онога што смо већ поменули, Ватикан је у Прибојевићево време увелико спроводио свој програм католичења Срба и других Словена, па се логично намеће закључак да је део тог програма био и панславистички покрет, са идејом да се сви Словени покатоличе. Овај покрет је започео давањем заједничког, словенског имена свим старим народима, које би исправније било звати Србима. Венеција је од XV – XVII века гајила културне везе са Србима и другим Словенима, па је тако у Венецији штампан велики број књига без уобичајених фалсификата, убациваних у издањима других католичких аутора. Прибојевићева тврдња да је Аристотел био Македонац, свакако је заснована на чињеницама (он и наводи да то тврди Диоген Лаертије), а тврдња да то занчи да је био ,,Славен(Србин)“, свакако је резултат поменутог ватиканског програма према Србима, јер је добро познато да се термин Словен први пут појавио у VI веку, па нико од античких аутора није ни могао да га користи.

Пре овог догађаја, Хермија је препоручио Аристотела цару Филипу, као доброг предавача и јаког научника. После кнежеве смрти, Аристотел је прешао из Аза на Лезбос и ту је припремао отварање неке нове школе, када су 342. године пре Христа стигли цареви поклисари, са позивом Аристотелу да дође у Пелу. У време када је постављен за предавача у школи пажева, Аристотел је имао нешто више од 40 година (рођен је око 383. године пре Христа). Убрзо потом постаће врло познат, као један од најоштроумнијих и најдубљих мислилаца антике. Његовој брзој слави допринело је у великој мери именовање за предавача у Школи пажева, у којој се тада налазио и млади царевић Александар, јер је ступио у школу пажева годину дана пре Аристотеловог доласка. Школа се налазила у Миази, малом и живописном месту југозападно и недалеко од Пеле. Смештена је била у царском замку, крај познатог Вилиног храма, који је вероватно био храм Муза.

Предавања су се ту одржавала само у време мира, а у време рата, пажеви су ишли заједно са војском на практичну обуку. У школи је било, заједно са Александром, око 20 пажева и неки од њих су постали врло славне српске личности, као : Селеук, Лавонато, Марсија, Никанор и други. Већина њих су постали познати војсковођи, осим Марсије, који је био врло познат српски историчар. Нажалост, сва његова дела су уништена. Аристотел је предавао неколико предмета, међу којима су били грчки језик и лекарство. Није нам познат тачан број предавача, само се зна да их је било више од пет. Аристотел је у то време био цењен и утицајан. Приликом рата са Олинтом, Филип Велики је порушио Ставрово, место Аристотеловог порекла. Захвањујући свом новом положају, Аристотел је утицао да се обнови Ставрово, о државном трошку, а он лично је написао нови општински устав.

Независно од школе пажева, у Пели је једна група људи, којој је припадао и аристотел, проучавала тридесет и једну врсту устава. Позната су три основна Аристотелова става о државном уређењу, а то су :
(1) да је републиканско уређење постављено на нездравим основама и да растаче државу;
(2) да тиранија, произишла из народа, увек прелази у насиље;
(3) да једино стабилна и наследна монархија може обезбедити слободу, правду и имовинску безбедност својих поданика.



Физичка способност

У школи пажева су редовно предаване и телесне вежбе, које су код Срба тога времена биле врло развијене. Како је Александар био један од најбржих младића, питали су га да ли хоће да се такмичи на Олимпијским играма. Он им је одговорио : ,,Хоћу, ако ће тркачи бити краљеви!“.

После школе пажева, у којој је провео око две и по године, Александар је постављен уз војводу Антипу, који је имао улогу великог везира (канцелара), да би се упознао са радом на државним пословима. Александров политички учитељ био је цар Филип лично. Још као млад, Александар је показивао смисао за политику и интересовао се за стање у другим земљама. Познат је његов разговор са посланицима персијског цара Охоса, приликом њиховог доласка у Пелу. Александар их је питао о њиховој земљи, раздаљини између појединих места, о цару и његовом начину вршења власти, о њиховој војној снази и начину поступања према непријатељима. Како пише Плутарх, персијски посланици су били изненађени што им он, још дете, поставља таква питања.

Веома је важна чињеница, да је тај разговор вођен на српском језику, без преводиоца. Да је то тако, сведочи Станислав Сестренцевич-Богуш (1731-1836), који тврди да је у Медији званични језик био српски. Сестренцевич се школовао у Кенихсбергу, Франкфурту, Амстердаму и Лондону. Он је био католички кардинал, бискуп Вилњуса, епископ Маљски, архиепископ Могиљева и први митрополит римско-католичке цркве у Руском царству. Био је носилац бројних свештеничких звања, члан малтешког реда, почасни члан Руске царске академије наука итд. Сестренцевич каже да је ,,установљено да се словенски (српски) језик јавља као дијалект, који је коришћен у Персији, Медији, и Асирији“. Сестренцевич анализира везе наведених дијалеката са руским, а такође цитира и тврдње других аутора. Тако наводи запис летописа Нестора , да су Норци били Словени (Срби), који су живели у Пафлагонији и Сирији. На његове тврдње и цитате старих аутора ћемо се још враћати у нашој анализи, а овде само нагласимо да он овде користи термине Сармати и Словени, како би, по обичају католичких историчара, избегао да користи назив Срби ( у његово време се на Хелмском полуострву води велика политичка борба, са циљем спречавања обнове српске државе у етничким границама и превођења свих Срба под католичко окриље).

Куповина коња Бикоглава (Букефала) и ватрено крштење

Извесни тесалски трговац, Филонико из Фарсала, купио је у Мезији младог и бесног пастува, који је показивао изузетне квалитете и понудио га на продају цару Филипу. Цареви коњушари су оценили да је овај коњ дивљи у толикој мери, да просто није употребљив и да не вреди 13 талената, колико трговац тражи. Александру се допао овај бесни коњ и тражио је да проба да га укроти. Како Филип није веровао у његов успех, Александар се опкладио са оцем у тражену цену. Поставио је коња према сунцу, узјахао га и после неколико минута владао је њиме, као са правим школованим коњем, па је тако добио опкладу. Одушевљени цар Филип је, према Плутарховом наводу, рекао :
,,Сине мој, тражи себи друго царство – Македонија је већ мала за тебе“.

Глава овог коња је личила на главу бика, па су га назвали Бикоглав (Букефал). Александар је јахао овог коња у свим бојевима, све до Индије, а на путовању би га чувао одморног за бој и јахао на другим коњима. Имали су заједно ратничко крштење 240. године пре Христа, у време када је Филип Велики опседао Визант. Приликом поласка на ово војевање, цар је оставио шеснаестогодишњег Александра да управља царевином за време његовог одсуства, под надзором војводе Антипе. У то време се побунило српско племе Медара у Мезији, па је млади царевић, заједно са својим саветником, покренуо војску против њих. После брзог угушења побуне и завођења реда, Александар је утврдио један медарски град и дао му име Александровград. Ово је учинио по угледу на оца, цара Филипа Великог, који је подигао и утврдио неколико градова у Мезији, дајући им нова имена, као : Филипи, Филипоград, Бина и Колибе. Овај последњи град, Грци су назвали Панеропоље, а град Бину, близу реке Места, назвали Мехопоље.
У време Херонејског боја, 338. године пре Христа, Александар је имао 18 година и тада је водио лево крило српске војске, уз помоћ неколико искусних војсковођа. И баш на овом наступајућем крилу, постављена је већина коњице, то јест, главна ударна снага. Александар се показао као већ зрео војсковођа. Као такав, он се истиче следеће године, на походу против побуњеног српског зетског краља Плеврата, Плевра – како га све помињу.

У слободно време – уметник

Своје слободно време Александар није никада проводио узалуд – ако није нешто учио, радио би телесне вежбе. Много је волео музику и знао је да лепо свира, нарочито на лири и китари. Често је био покровитељ музичких такмичења и давао награде свирачима, песницима и певачима. Једном приликом, док је свирао на китари, прекорен је од оца следећим речима : ,,Зар те није срамота да тако лепо свираш?“. Александар је много волео и да игра, нарочито брза кола. ,,Александар, као и његов отац Филип, није био Грк – он је био Македонац и Епирац“, каже енглески историчар немачког порекла Џорџ (Георг) Грот. Овде се мисли не само на порекло, него и на природу и образовање. Грот даје своје мишљење о Епирцима :
,,Епирци нису имали ничега грчког, били су варвари, сродни Илирима“.

Био је проактиван и веома прагматичан

Александар је био врло леп, лепо развијен, изразито беле боје коже, плаве таласасте косе и смеђих очију. Поглед му је био продоран, али и пријатан, мало орловски повијен нос и глава мало накривљена на леву старну. Уметницима је забранио да раде његов лик, без његовог изричитог одобрења, које је дао само неколицини : сликару Апелу са Коса, клесару Пирготелу и вајарима Лизипу и Поликлету.
Веома мало времена је посвећивао женама и једном, према Плутарху, када су му пријатељи довели лепу, младу и удату жену, изгрдио је њу и своје пријатеље и наредио да је одмах воде њеном мужу. Александар је мрзео комедијаше, јер је веровао да њихов посао квари лепу нарав. Исто тако је мрзео атлете, који наступају на јавним приредбама, да би снагом својих мишица забављали гомилу, уместо да их употребе за неко добро српског отачества. Приликом сваке нове очеве победе, Александар се вајкао пред вршњацима, да ће његов отац све освојити, па неће ништа велико остати да он заједно са њима уради. Када су му одговорили, да су освајања његовог оца уједно и за њега, одговорио им је љутито : ,,Ех, баш ме брига што ћу имати свега доста, ако ја ништа не допринесем“. Када су то све казали цару Филипу, овај је рекао :
,,Моја царевина ће њему бити премалена!“.

Каријски краљ Пиксодар је настојао да склопи савез са Филипом Великим, да би се лакше одупирао персијском притиску, па је понудио ћерку Филиповом ванбрачном сину Архидају. Александар, који је стрепео за своје наследство, помислио је да би му ово могло шкодити и послао је глумца Тесала у Карију са поруком Пиксодару да не даје ћерку за глупог копиљана, када је он, Александар, вољан да се са њом ожени.
Цар Филип је сазнао за ову синовљеву несмотреност и оштро га је изгрдио, реквши му : ,,Ти би био недостојан свога високог порекла, своје среће и позива, ако те не би било срамота да доведеш у кућу каријску кнегињу, чији је отац вазал једног страног цара“. Филип је протерао са двора Александрове пријатеље, који су му саветовали овакав поступак : Филоту, Харпала, Неарка, Толомеја Лагића и браћу Фригија и Лавомеда. Затражио је од града Коринта, где се Тесал склонио, да му га изручи. Овај случај је имао за последицу да понуђено пријатељство и савез нису склопљени.



Please follow and like us:
  •  
    105
    Shares
  • 104
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *