OД СРБСКИХ ВИТЕЗОВА НИКО ВЕШТИЈИ

OД СРБСКИХ ВИТЕЗОВА НИКО ВЕШТИЈИ

Забрањена Историја Историја
Поделите
  • 110
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    110
    Shares

 OД СРБСКИХ ВИТЕЗОВА НИКО ВЕШТИЈИ

 

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

ски среднјевековни витез
Србски средњевековни витез

Ова ратничка особина није последица неке генетске посебности, већ пре свега мукотрпне историје.  Кроз цео средњи век, историја Срба се састојала од скоро сталних ратовања. Најпре за стварање државе и њено проширење, а затим за очување, да би се завршила губитком државности у ратовима против Турака. Овој карактеризацији српског ратничког бића у средњем веку треба додати Јиричеков закључак да су српске трупе биле најбоље кад су ратовале у својој земљи, као и мишљење Димитрија Кидона да Срби нису волели да ратују у далеким земљама – истиче историчар проф. др Андрија Веселиновић.

Средњевековни коњаник
Средњевековни коњаник
Најстарији византијски описи ратова са Словенима на Балкану приказују друштво које је живело у својеврсној војној демократији. Сви одрасли мушкарци су се припремали за рат и учествовали у походима, о којима се, као и о другим важним питањима, одлучивало на саборима.
Основне војне јединице биле су родовске, стваране од сродника и чиниле су заједно племенску војску. Њоме или племенским савезом заповедао је војвода.
Војска источног римског царства, по сведочењу ромејских историчара, већ почетком 6. века имала је у својој војсци словенске најамнике. Они су били тражени због вештина и храбрости, а у 11. веку децидирано се помињу Срби као професионалци у легијама.
Очевици који су описивали словенску опсаду Солуна 626. наводе да су они храбри и лукави ратници, да се вешто користе луком и стрелом, као и да су неочекивано напали град и с воде користећи моноксиле, брзе дрвене чамце истесане из дебла. Занимљиво је да је приликом ове опсаде, византијски царски намесник Никита наредио да се у град за одбрану доведе много Словена, који су одраније живели око Солуна, „јер нико није вештији од њих да гађа циљ и жестини њихових стрела ништа не може одолети“.
Систем обуке у малим школама.Историчар и учесник војних похода цара Јустинијана, Прокопије из Цезареје, у 6. веку као очевидац сведочи да словенски ратници носе мали штит који користе и за одбрану и као оружје и да врло вешто бацају мала копља, сулице. Његов савременик Менандер Протектор сведочи да они користе мач, који изузетно поштују и на коме се заклињу, а Јован Ефески додаје да имају велике ергеле коња и много оружја. За борбу су се припремали сви одрасли мушкарци. Сви су и ратовали. Припреме у миру имале су разноврсне облике: учило се од малена баратање оружјем, пливање, трчање по мочварама и брдима, надметање у рвању, мачевању, бацању копља… Наши преци су били веома вешти у владању ликом и стрелом, док су за одбрану употребљавали штитове начињене од дрвета пресвученог кожом и са гвозденим ојачањима. Са ближег растојања су бацана копља, која су била кратка, а снажно и вешто бачена обарала су коњаника из седла, али су веома добро служила и као штап за борбу изблиза. Борба је довршавана мачевима, затим ножевима и голим рукама – утврдио је истраживач српских борбених вештина Предраг Бата Милошевић, аутор изузетне књиге „Свети ратници“ и оснивач Свебора.
Овај електро-инжењер и мајстор аикидоа је крајем осамдесетих година 20. века урадио нешто што наша официјална наука никада није успела. Покушао је да синтетише сва раштркана постојећа знања из оскудних извора о средњовековној српској војсци, до којих су дошли стручњаци различитих специјалности. Нарочито се ослањао на рад још једног недогматског истраживача, архитекте академика Александра Дерока. Он је први уочио, посматрајући представе светих ратника, да средњовековне фреске у српским манастирима нису строго догматске, како се мислило, већ да су уметниоци на њима оставили много документарних сведочанстава о времену у коме су живелиТо се нарочито односи на живописе светих ратника, који су према црквеној догми мученици за веру, који су пре тога били официри у римској војсци. Дероко је уочио да су на фрескама они представљени не као мирољубиви хришћани већ пунокрвни ратници из времена Немањићке Србије и деспотовине. Чак је врло вероватно да су уметници на њима за узоре узимали ликове српских витезова, чији живот је био посвећен изучавању војних и борбених вештина, а морални кодекс строг. За разлику од законодавства других средњовековних земаља где је издаја била кажњавана одузимањем имовине, у Србији је значила смртну пресуду.
Први писани помен српских витезова налазимо већ у 12. веку, у опису државног сабора Стефана Немање, где се уочава да Србија има озбиљну војску, организовану по византијском узору. Родовски начин ратовања, старе вештине и начини увежбавања остали су традиција за „народну војску“, коју су чинили зависни сељаци са феуда и која је само повремено позивана у рат.

 

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Please follow and like us:
error
  •  
    110
    Shares
  • 110
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *