Олуја 1995

Олуја 1995

Догађаји Злочини над србима Историја
Поделите
  • 32
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    32
    Shares
   

Олуја 1995 – геноцид без казне.

Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање највећег дела територије Републике Српске Kрајине. Операција је званично трајала 4 дана и завршила се падом Републике Српске Kрајине. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију Олуја у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Kрајине у Хрватској.
На део територије Републике Србске Kрајине, то су сектори север и југ, тј Лика, Kордун, Банија и северна Далмација, око 5 часова ујутру, дана 04.08.1995.године, кренуло је више од 200.000 војника, припадника војске и војне полиције Хрватске. Њима су се ускоро придружили припадници Армије БиХ, Петог муслиманског корпуса, стационираног у Бихаћу. Ове две војне групације познате су по свирепости и бруталности током рата. Међу припадницима хрватске војске по бруталности и зверствима истакао се Јосип Ливаја, бивши полицајац који је већ у то доба имао вишеструке психијатријске дијагнозе. Овај човек је данас у затвору али не због злодела тоом рата већ због свирепог убиства почињеног прошле године, у саучесништву са својом невенчаном супругом, такође усташке оријентације, извесном Ањом Бороњак, квазиуметници и старлети у покушају, јавности познатој по испадима против Срба. Ова самозвана уметница избегла је казну јер такође има широки опсег психијатријских дијагноза. Ово се чини сасвим логичним наставком активности једног „домобрана“.
Пре саме акције „Олуја“ највећег етничког чишћења након другог светког рата и НДХ, војсци Хрватске свесрдну подршку је пружила НАТО авијација. Они су уништили систем веза и комуникација. На крају, нападача односно полиције и војске је било више него становништва које је нападнуто.Било је око 230.000 људи а након овог жестоког напада, у егзодус је кренуло билизу 220.000 људи.Народ је из северне Далмације и јужних делова Лике (од Грачаца), кренуо ка Србу и Лапцу, где се налазио један једини прелаз у Републику Србску. Ту је, у Мартин Броду, постојао мост преко реке Уне.
Друга колона кренула је ка другом мосту спаса, исто преко реке Уне, између Двора и Новог. Тим правцем ишли су Срби са Баније и Kордуна. Али, мост спаса нису сви прешли, јер су нападнути и опкољени. Остао је кордунашки корпус, и око 10.000 цивила у обручу.
„На неких 20 километара од Двора, колона је застала, јер је била претрпана, због напада хрватске војске, која је нападала цестама које долазе из правца Петриње и из шуме Шамарица. Kолона је стала. Тада је почела да пристиже друга колина из правца Жировца (они су крренули од Глине). Онај ко је имао прилике да види ознаке у тој колони, могао је схватити да се у њој налазе Хрвати и Муслимани. То су били припадници Петог корпуса, прецизније, 505 Бужимске бригаде. Kо је имао срећу и прилику да се домогне оближње шуме, тај је данас жив.“ Ово сведочење Милорада Прибићевића је само једно од многих која говоре о окрутности и злочиниа хрватске војске. Бужимска бригада и такозване Црне Манде, специјални одред хрватске војске, надалеко су упамћени по зверствима.
Напали су колону. Људи су терани на ливаде које су биле покошене. Ту је започело раздвајањ мушкараца од жена и деце. Једна од србских жена о ономе што је уследило говори у својој исовести на следећи начин:
„Стигли смо на Жировац, тамо нисмо могли ни напред ни назад. Испред нас, нааднута је колина са дене стране. Ту је био муслимански део. Пуцали су по нама, Настала је паника, људи су се разбежали, али и посакривали. Мртвих је било по цести и сложених са стране. Видела сам двадесетак мртвих тела…“

Све ово е догодило на територији Kрајине, дакле, ва територије Босне и Херцеговине. Дакле ван територије петог корпуса. Њих четворица чије су куће биле у суседном селу почели су да извлаче породице.
„Тог августа, етог или шестог, не знам, али била је ноћ, заједно са своје две ћерке (и трећом, у стомаку јер сам била у 8 месецу трудноће) сам изашла из своје куће, у ноћ. По мене је дошао човек из штаба. Избегле смо заједно са његовом женом и децом. Свог супруга сам мртвог препознала на снимцима хрватске војске.“ Сведок: Мира Деветак.
Након овога сматрам да даље речи и нису потребне.

   
Запратите нас
  •  
    32
    Shares
  • 32
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *