Отимање Косова – Етничко чишћење Срба са Косова и Метохије

Етничко чишћење Срба са Косова и Метохије

Током 1998 и 1999 непријатељство између Албанаца (махом доведених из Албаније и обучених у војним обучним центрима на северу поменуте државе, под контролом и покровитељњтвом појединих држава Западне Европе) и Срба на територији Косова и Метохије се интензивирало, а сукоб је представљен као „вишевековна тежња Албанаца да поврате територије које им припадају, из руку Срба окупатора“. Остаје нејасно, ипак, како је Косово већински насељено албанцима, када су они, пре спроведеног етничког чишћења над Србима, били мањина.
Након НАТО бомбардовања Србије које је трајало 78 дана, непријатељство између албанаца и Срба није прекинуто, упркос формално окончаним војним операцијама (овај термин користим условно, пошто ОВК није нити ће икада бити легална и легитимна војска већ терористичка група о чијим активностима и начину финансирања смо већ писали). Финансијски услови живота Срба на Косову и Метохији јесу били добри али Срби су били изложени константним претњама и насиљу од стране ОВК. Примера је много. Навешћемо само неколико.
Оптеруша, Косово и Метохија, лето 1998, породице Божанић и Симић
10 јула 1998 мештани овог села, Срби, почели су да се окупљају у дому породице Божанић, у селу Оптеруша. Одборник овог села Хаџим Мазреку, Србима је гарантовао безбедност и заштиту, а породици Божанић је овај човек био и први комшија. Ове две породице су једна поред друге живеле генерацијама и мељу њима никада није било трзавица нити било каквих сукоба. Мештани села у којем је у том тренутку било доста србских кућа, почетком јула 1998 године приметили су да се нешто дешава и обратили су се одборнику села, са којим су постигли договор о узајамној помоћи и заштити у случају немира или сукоба са припадницима ОВК.
У ноћи између 17 и 18 јула, ОВК је ово село напала. До 1 час по поноћи искључена је струја у свим србским домаћинствима. Касније су почели да улазе насилно у куће и насумично пуцају на Србе. Мета терориста је постала и кућа породице Божанић, па су чланови домаћинства и њихови пријатељи који су се у тренутку напада налазили у кући, скровиште потражили у подруму куће. Ујутро 18 јула обавештени су да се мушкарци из куће морају предати припадницима ОВК, под претњом да ће у супротном сви страдати. Међу припадницима ОВК који су их изгнали из куће, једини преживели члан породице Божанић, Драгица, препознала је двојицу људи – свог суседа Хаџима Мазрекуа и Рамуша Харадинаја, надалеко познатог по нечовечном поступању према неалбанцима, а нарочито према Србима. Неколико часова касније, породица Божанић, заједно са својим приијатељима (међу којима је било и двоје рањеника) бива смештена у трактор и одвезени су у село Пећани. Смештени су у кућу на којој није било прозора. Мушкарци и жене су раздвојени, а породични пријатељ Божанића, Срећко Симић одведен је у непознатом правцу уз оправдање да „треба нешто да помогне“. После тога му се изгубио сваки траг. Знајући за судбине других Срба који су под неким бесмисленим оправдањем одвођени од стране ОВК, судбина Срећка Симића је више него јасна, на жалост.
Драгица Божанић затим је одведена код свог супруга, од којег је сазнала да га присиљавају да напише писмо којим би већи број људи да дођу у село Зочиште. Разлог позива јој није познат али претпоставке су јасне – погубљење или присилно исељавање са Косова и Метохије.
Драгици Божанић су затим показиване фотографије чланова њене породице, а о сваком од њих су тражене информације до најситнијих детаља. Немања Божанић, Драгичин син, доведен је три пута да на кратко разговара са родитељима, након чега је одведен у непознатом правцу и мајка Драгица га никада више није видела.
Прве ноћи у Пећанима слушала је застрашујуће звуке мучења.
Убрзо након тога, жене из две породице су превезени у Зочиште, где је Драгица Божанић предала писмо које је њен супруг био приморан да напише. Из садржине тог писма јасно се види да су Албанц планирали масовну отмицу Срба а шта би се даље са њима догодило се у писму не наводи, мада су могућа три сценарија: погубљење на лицу места, транспорт на север Албаније у један од сабирних центара за Србе који се тамо налазе где би били или погубљени или искоришћени у ланцу трговие људским органима, путем којег се ОВК финансирала, између осталог.
До ове масовне отмице није дошло иако је пажљиво испланирана. Ипак, ово је само један од многобројних принера насилног расељавања Срба са Косова и Метохије, у сврху „доказивања“ да албанци имају „вековно право“ на ову територију.
Старо Грацко, Косово и Метохија, годину дана касније
23 јул 1999 у атару села Старо Грацко убијено је 14 Срба, жетелаца који никога нису узнемиравали нити провоцирали. Напротив, међу њима се налазиои један средњошколац, седамнаестогодишњи младић који је просто желео да помогне оцу у жетви. Тог дана, међу четрнаест жртава ОВК, била су и четири члана породиц Живић која је тада остала без мушких чланова домаћинства. Комшија породице Живић, Драган Одаловић, посведочио је о томе да је ујутро 23 јула 1999 године видео у селу групу Албанаца са ОВК обележјима и добро наоружане, па је мушкарце из породице Живић и остале мештане упозорио да до својих њива иду другим, заобилазним путем. Управо он је, неколико сати касније, пронашао трактор око кога је лежало четрнаест беживотних тела Срба, на којима се јасно видело да су погубљени, устрељени из непоосредне близине више пута и још по једном „оверени“ по једним метком у чело. Истрага КФОР-а је, на инсистирање породица убијених, покренута али је изненада обустављена без икаквих доказа, као и бројне друге истраге које је КФОР само формално покренуо а касније стопирао под утицајем сепаратиста и ОВК.

Запратите нас